suncica

Bas sada, kad meni treba, ona se razbolela... Bila je pomoc svima, uvek se nasla svakom... I da, krivo mi je. Ne zato sto mi je pomoc potrebna, nego zato sto znam koliko se radovala svom prvom unucetu... I placem svaki dan, a ne bih trebala, zbog bebe, zbog mleka, zbog svega... Ne mogu... Ozbiljno je. U bolnici je... Sve je neizvesno...

A samo sam zelela da podelim radost prvog osmeha sa njom... I trudim se da ne gubim nadu, na sigurnom je, oni ce je "popraviti", ozdravice i vratice se kuci... Molim se svaki dan...

Sa druge strane razmisljam, ja sam odavno vec odrasla osoba, i sad sam i sama majka... Ako je Bog tako odlucio, prihvatam da ona ode.. Samo mi je tesko sto se to sve desava bas u ovom trenutku kad bismo svi trebali da se radujemo...

Jedino me tesi saznanje da ce sve proci, pa cak i bol, bez obzira sta se desi... 

Pre 8 dana desilo se ono sto sam 9 meseci cekala... Moje cedo je odlucilo da ugleda svet svojim lepim okama. Probudilo me je nesto cudno u sred noci, a par sekundi potom mi je pukao vodenjak... I pocelo je... Porodila sam se u 14h... Bilo je gusto, bilo je bolno... Rekla sam doktoru dok sam lezala na tvrdom stolu: Vi mene ovde vise necete videti.... I bilo je tako sve dok jedan mali drekavac nije udahnuo vazduh prvi put.... Poceo je da place i nije prestajao narednih pola sata... Sto je dobro, dobio je dve desetke, najvise moguce ocene... A zatim je otkrio svoje prste, i gurnuo ih u usta, gladno mamino zlato....

Sve posle toga, upoznavanje u bolnici, prvi dodir, prvi podoj... Neverovatno... Stigli smo kuci posle dva dana... Sad vec imam osecaj da smo ceo zivot zajedno, nemam osecaj da imam malu bebu, i da mi je nesto nepoznato... Instinkt je neverovatna stvar... A bebac, luce moje malo, dobrica, siki, spava... Smeska se, i to mi je najveca nagrada za sve...Sad vec cova ima 8 dana, i nece da spava stalno, trazi da mu se prica, da se nosa... Nece da lezi u narucju kao mala beba, vec uspravno kao velik da se drzi...  I lep je, kao lutkica... I nisam nikad mogla da pretpostavim da moze toliko i tako da se voli.... Ljubav moja najveca, i jedina prava, ljubi ga majka... 

Debela, to mi postaje zvanicni nadimak. Evo polako prolazi i ovaj dan, sedmi... Nadala sam se da cu uveliko biti porodjena do sada. Kad ono, mom cedu se ne zuri, lepo mu je kod mene. A meni sve teze i teze. I kad vidim svoj odraz u ogledalu, u prolazu, bude mi cudno, juuuuu kolika sam...

Ponekad imam osecaj da sam oduvek trudna... Ustvari cele ove godine. I ne mogu vise ni da zamislim kako izgleda normalno spavati. Ne mogu da se setim kako izgleda nemati stomak. Bila mi je danas sestra, koja je uvek bila deblja od mene, jaca, sira.... Kad sam je videla, prvo sam joj rekla: ala si ti mrsava...  

Ali nekako sve to pada u vodu kad samo pomislim da cu uskoro ugledati male okice i zagrliti svoju bebu. I samo postane bitno da sve bude u redu. I jedva cekam... Svakodnevni pozivi od strane svih meni dragih osoba, sa pitanjima kako sam, i da li mi je frka... Ne, nije mi frka, ni najmanje... E onda pocnu da me smatraju i blago ludom, pa kako moze da ti ne bude frka, kako se ne bojis? Aman ljudi, pa nisam se bojala ni kad sam pravila dete, sto bih se sad bojala, cega. Porodjaj je najprirodnija moguca stvar... Samo da pocne...  

Pre nekoliko dana zvoni telefon, i vidim ja da zove kuma. Mene vec pocinju da smaraju svi pozivi, kao pa jos se nisi porodila , pa kad ces i tako to, al dobro... Obicno samo prosledim mami slusalicu da se javi, ali se ona nesto zakasljala, i ja se javim...

Prva glupost, kuma je zvala da javi za nesrecan slucaj, posto mama nije mogla da prica sa njom u tom trenutku, kaze, hajde meni da saopsti. Takve stvari se ne saopstavaju trudnicama, al dobro, ja sam i tako po svemu atipicna....

U mestu , u kom sam zivela do prosle godine, prekoputa zivi On, moja velika ljubav,  u istoj ulici zivi i doticna kuma koje je zvala... Saopstava mi: znas umro je Njegov tata.... Pa dobro, ima covek i godina, bilo bi strasno da se nekom mladjem to desilo... Ona nastavlja: ali znas, pao je sa drveta... Hm, meni prvo prolazi kroz glavu sa kog je drveta mogao da padne, znam da oni nemaju u dvoristu drvo, pomislim negde u Bosni je bio... I pomislim sta je uopste toliki covek (inace veoma kurpulentan, imao je sigurno 120 kilograma, i dva metra visine ) radio na drvetu... Kuma nastavlja: pao je sa Dostinog drveta, a Dosta je gazdarica kuce u kojoj sam ja zivela... Tu sam pukla od smeha... Izvinula se kumi, i posledila slusalicu mami.... I nastavila da se smejem uz reci: Oprosti mi Boze, ali ne mogu da se suzdrzim.... I dalje mi u glavi: pao je sa Dostinog drveta.... Tragikomicno... I i dalje se pitam sta je toliki covek radio na drvetu... Posle cujem, on i njegov sin, brat od moje ljubavi, sekli su neke grane sa velikog oraha ispred kuce... Ali to i dalje ne objasnjava zasto se covek sa toliko kilograma, i skoro 70 godina penjao na drvo... Posle sam cula, na mestu je ostao mrtav.... Pa da, sirot covek, da je zapeo za kamencic i da je pao, ishod bi bio isti.... Onda sam cula da je imao i vise od 120 kilograma....

Zivot zaista pise cudne price ponekad... I setila sam se onoga:  ko ne plati na mostu, platice na cupriji... Setila sam se koliko su svi bili protiv nase veze, i koliko su se svi mesali, i brinuli o nama umesto o sebi... Ne svetim se nikome, nikada i nisam, ali neko to odgore vidi sve....