suncica

Danas bi bila druga... Godisnjica tog poljupca, filmskog. Toliko zeljenog... 

Citala sam sinoc neke svoje svescice, nesto nalik na dnevnik. Setila sam se nekih ljudi, nekih ljubavi, tihih ceznji, i vrelih strasti...

I sve je to pre Njega! Kao da se moj zivot sad deli na onaj pre njega i ovaj posle njega. A posle njega se desio samo moj sin! 

I ne umem da nastavim, imam takav osecaj, kao da sam u nekom lavirintu i uporno izlazim na stranu gde se proslost vidi u daljini... A strana buducnosti mi uporno bezi. Zivim u sadasnjosti, vise nego ikada. Ne razmisljam, ne mastam, ne pravim planove. Svaki dan mi prodje, prozivim ga. Svaki pokret, osmeh, novi zvuk, novi ukus na koji se Dusa mala namrsti, ili ne.

Tek ponekad se setim, kad cela kuca utihne, i svi zaspu. Kad legnem, i osluskujem disanje, i pogledam Nikolu kako spava snom pravednika... Pomislim na sebe, na nas, na sve. Pomislim kako bi bilo da me njegov tata nije toliko razocarao i povredio. Da je sad tu , sa nama. Ili da je njegov tata ipak neko drugi... Da je njegov tata On... Toliko sam zelela da podelim zivot sa njim, prvi put u zivotu zelela da budem samo njegova do kraja. Samo sa njim mogla da zamislim da imam decu...

Drma me 29. maj, i secanja... Procice i to, docice i jun... Onda cu se setiti Zelenog sveta, naseg... onda... onda ce i to proci... A ja cu i dalje biti na istom mestu kao i sada, sa svojom srecicom, i uzivacu u svakom danu sa njim... A uspomene su sastavni deo... 

Sve me podseca na njega. Kao da mogu da ga osetim, tu je blizu, kao nekad sto je bio.  Da smo ostali zajedno ovih dana bi nam bila godisnjica, druga. Mozda bi i moj sin bio nas. Mozda... Cini mi se da nismo umeli da budemo srecni. Nismo mogli da se opustimo i prepustimo sreci, posle zivota u kom je ona bila misaona imenica.

Ipak, ono sto smo doziveli obojilo nas je za ceo ziv, ostavilo trag. Kako to izgleda za njega ne znam, ali meni je dalo smernicu u zivotu. Sledeca ljubav mora biti najmanje tolika. Docice u obzir samo veca, jaca... Ali tu niko nece izbrisati...

 Da se opet tebi vratim  Nina Badric

Danas, posle dosta vremena, sedela sam i razgovarala sa ocem svog sina. Odavno nije bio tako razuman, tako normalan. Vec dugo se pitam sta mi bi, uopste, da se zaljubim u njega. Nikako nisam mogla sebi da objasnim sta se desilo samnom, kad sam njega takvog izabrala. Danas sam shvatila. Nije problem u meni. 

Da, bio je normalan, bio je dobar, ozbiljan, iskren,secam se prvih dana naseg zabavljanja, sedela sam i posmatrala ga, proucavala. Pitala sam se da li je on osoba sa kojom zelim da budem, i sve je ukazivalo na pozitivan odgovor. I sve je bilo tako dok mu nisam saopstila da sam trudna. Sta se onda desilo nemam pojma. Zasto je postao takav... Radila je sujeta, inat... Poleteo je malo vise nego sto je smeo sebi da dozvoli, i pad je bio bolan i fatalan.

Bilo mi je drago kad sam danas videla da se negde jos uvek nazire ta osoba u koju sam se zaljubila. A ne, nikako, necu se pomiriti sa njim.  Samo mi je drago da je konacno poceo da bude normalan, da se tako ponasa i tako govori... Jos kad pocne i da radi, tj da se ponasa u skladu sa tim sto govori... Zelim da moj sin ima normalnog oca, koliko god to bilo moguce.
Ali moram priznati da sam malo i skepticna po tom pitanju. Nesto cudno ne mogu da mu poverujem. Takav je do prve situacije koja mu nece odgovarati, i na koju ce burno odreagovati. Vuk dlaku menja ali cud nikada.

Ali smo bar popricali danas, i nisam bila besna i nervozna kad je otisao, sto je bar neki napredak... Valjda... 

Izasla sam napolje... Miris noci, vedro nebo, fontana u komsiluku i zvuk vode koja brboce... Cek, koji je datum? Da, da, maj... Pre dve godine u ovo vreme je zapocinjala jedna ljubav, velika kao okean, i toliko duboka, i toliko snazna. Secam se, tog 17.05. bila sam kod drugarice, i stigla mi je poruka koja mi je promenila zivot. Poslala mi je moja mama, i rekla mi je da je On stigao i pita gde sam.  Odjurila sam kuci, mislila sam da ce mi srce iskociti iz grudi, hej, pa On pita za mene. Narednih dana nije ni slutio da mi je tiha patnja i slatka ceznja. Umirala sam za samo jedan pogled preko ograde... Toliko jako sam ga zelela da sam ga i privukla sebi.  Sa njim sam provela najlepse trenutke u svom zivotu. Naucio me je sta znaci voleti i biti voljen. 

Sa ove tacke gledista cini mi se da smo se mi previse voleli i da smo izgoreli u toj vatri ljubavi. Trajalo je svega par meseci, ali dovoljno dugo da ostavi neizbrisiv trag u mom srcu i u mom zivotu.

Pricam danas sa kumom, pre dve godine smo se i nas dve ponovo pronasle, jer su nas par godina ranije zivoti bacili na razlicite strane. Kad je moja ljubav bila najsnaznija i ona je ponovo bila tu. To leto je bilo fantasticno. Dok je moj dragi bio na putu nas dve smo ludovale, dozvoljavale sebi ono sto inace ne bi, imale smo jedna drugu i luuuuude provode, pune radosti smeha...

Sta se sve od tada izdesavalo. Nas raskid, to vece mi je ona pravila drustvo dok sam tiho umirala. Da, cini mi se da je jedan deo mene umro i otisao da bude zauvek sa njim. Sve posle toga nije bilo vazno. Upoznala sam oca svog sina, sve kao super i lepo, ali ni blizu, ma ne blizu nego hiljadama kilometara daleko od onoga sto sam prema Njemu osecala. Ovo je bilo onako nekako smireno ,svesno, lepo i obicno...  Onda je mojoj dusici srce pocelo da kuca ispod mog. Pa onda sve sto se izdesavalo sa Ocem, celo leto, trudnoca, pa porodjaj. Onda smrt izbliza, otisla mi mama. Pa onda i lepe vesti, kuma saopstava da ce u septembru roditi malu devojcicu, lepu kao i njena mama :)  I vencanje, plakala sam kad sam je videla, bila je prelepa mlada.

I tako nas dve danas sedimo kod mene u dvoristu, ja sa Nikolom u krilu, a ona sa lepim okruglim stomakom, i pricamo... Dve godine, a kao da je proslo dvadeset... I citav jedan zivot...

U prevodu: Ja zelim...

Interesantna pesmica, pustio mi je brat jos pre pet meseci, kad se tek pojavila. Nisam obratila paznju sve dok pre neki dan nisam nabasala na spot sa prevodom na engleski, posle i na srpski. Ono sto me je privuklo, opcinilo je tekst pesme. Sad znam zasto je devojka peva sa toliko energije i strasti...

Ja zelim ljubav, radost, dobru volju,

Vas novac me nece uciniti srecnom,

Zelim da umrem sa rukom na srcu,

Hajde da zajedno otkrijemo moju slobodu,

Zaboravite sve svoje predrasude,

Dobrodosli u moju stvarnost... 

Kako to dobro zvuci. Ovih dana cesto spominjem bas to, dobrodosli u moju stvarnost. Smucili su mi se licemeri, koji patetisu ne bi li dobili sazaljenje... E od mene to tesko. Ne primam sazaljenje i ne dajem ga. To je negativna emocija, a toga mi je vec dosta u zivotu. 

Zelim ljubav, radost, veselje. Zelim lepotu. Zelim da uzivam u zivotu sa svojim sinom , i sa dragim ljudima. Dosta mi je ruznih stvari. Odlucna sam da odstranim sve lose, i da krenem dalje. Ne mogu vise da se nerviram zbog tudjeg bezobrazluka. Od sad nova ja :D Secem sve u korenu, govorim glasno i hodam uzdignute glave. 

I gajim jednu zelju, da u moj zivot useta neko...