suncica

Zelim malo za promenu da budem dobra za sebe, a druge ko sisa.

Iznova popustim pred slabijim, iznova idem linijom manjeg otpora...

Znam da sam u pravu, znam da tako treba i opet ne uradim tako.

Sta meni fali???

Javio se gospodin otac. Poslao poruku kao sve normalno, nista se nije desilo. Pa sam mu odgovorila da ne moze da dodje i da se obrati sudu. Onda je, vidno uzrujan, nazvao... Prvo bio drzak, osoran, kao sta si htela da kazes tom porukom, napizdio me zato sto sam dala sebi za pravo da mu to posaljem, kao on je u pravu, sve je ispostovao. Kaze ne dolazi on zbog mene, ja ga ne zanimam, on dete dolazi da vidi... Aha... Od kada?

Kad sam opet spomenula sud, rekla mu da, posto sopstvenu rec ne ume da ispostuje, nadam se da ce ispostovati sud, promenio se momentalno, naprasno postao fin, kao "pa nemoj tako, nema potrebe da se potucamo po sudu , hajde odredi ti neki dan kad ti odgovara pa cu tada da dolazim, pa odrasli smo ljudi, civilizovani..."

Sad odjednom jesmo, a do malo pre.... Hm... Tu nesto ne stima. I dobro, zavrsimo tu razgovor, osta nereseno, eto kao da mu javim kad budem slobodna da dodje da vidi dete... Hm, rekla sam sto se mene tice NIKAD. Opet kontam zbog Nikole, neka dodje, zelim da zna za oca...

I tako je rekao da se uskoro seli iz naseg lepog grada, verovatno ce poceti da radi negde...

A alimentacija... Sta s tim? Pitam se pitam? Da li da odrzim svoju rec i da mu je ne trazim, ili da ga tuzim i da mora da placa, ipak je dete njegovo....?

I da budem malo losa, a dobra po sebe i svoje dete... I ovako me vec smatraju najgorom... Nista ne gubim... A ko me zna.... :DDD Kaze mi komsinica danas, aj zovi mene kad on dodje da se malo istresem... Aj...