suncica

Imam i ja, cak i ja, ponekad pravo na time out.

Kaze mi drugarica: ti si MAMA, ti sve moras da znas i sve moras da mozes, i da budes najjaca i najbolja i najpametnija...

Da, uglavnom se trudim, i uspevam, ali evo sad mi dusa moja zaspala pa mogu da dopustim sebi da se malo isplacem.

Probudilo se cedo moje jutros u 4h, vreo, ima temperaturu. Dobro, odmah sam mu dala sirup, uspeo je da zaspi, u 8 se budi jos vreliji... Jasno je da moramo kod lekara, opet je zaspao, drmala ga groznica, sirotan... Otisli smo oko 11h. Kao sve je ok, nije mu nista drugo, sve je dobro, samo eto temperatura... Skidati je, tusirati ga mlakom vodom 20 minuta, uuuuuuuuuuu, uspeli smo da se tusiramo citavih 5, on je neutesno plakao... 
A kad je zaspao ja sam pocela da placem. Ovo je prvi put da je bolestan. Zelela sam da nikad ne bude bolestan, i da ne moramo da idemo kod lekara osim u savetovaliste. Ali eto, bitno da nije nista strasno, no jos cemo videti, treba da vadi krv u ponedeljak, dusa moja mala, kako ce da ga ubodu u tu malu rukicu... 

Dok sam tamo i dok se to sve desava jaka sam kao stena, sve izdrzim, pribrana sam veoma, ali ne mogu tako stalno. Sav teret je na mojim ledjima, i jednostavno ponekad popustim na sekund, isplacem se...  Cak su mi suze isle i u ambulanti, neko dete je neutesno plakalo, boli ga uho, i sirot je plakao sat vremena. niko nije hteo da ih pusti preko reda, ja sam ih pustila kad je dosao nas red, jer je Nikoli malo bolje nego njemu.

I sad moj beban spava u sobi, golisav, samo u pampersu, a ja imam strah samo od toga da ce mu biti zima, jos od kako se rodio...

I sad mi mnogo fali moja mama,posebno u ovakvim trenucima...

I fali mi neko ko ce mene da zagrli i utesi kad mi je tesko... I moram da priznam da pocinjem da budem malo usamljena... ali samo u retkim momentima... 

Ali... Sve ce to proci...