suncica

Nisu uspeli, vec neko vreme, da me izvuku iz takta... Ustvari nismo imali nikakvih dodirnih tacaka...

Trudila sam se cak, poslednjih dva meseca, iliti svega 3 puta, da zbrisem od kuce kad Nikoli dodje tata da ga vidi...  Tako da ni sa njim nisam kontaktirala uopste, osim "zdravo" kad ga pustam da udje, a ja izlazim...

Danas, odlucim, red je, da nazovem gospodju tetkicu, i gospodju babu, da ih obavestim da je u sredu detetov rodjendan, da pravim tortu, i da su dobrodosli.... Inace, vec neko vreme sumnjam, krelac im prica price, sasvim suprotne stvarnom stanju... Nisam bila sigurna da li zbog toga ne zele da pitaju za dete i da dodju da ga vide... I tako, okrenem ja telefon...

Prvi poziv, tetkica, u blazenom stanju, i sad se ceo svet vrti oko toga, nista drugo ne postoji... Predstavim se, muk... nekoliko sekundi, dok nije ukapirala ko je zove... Pitam je: kako si? Iz ciste pristojnosti, a ona mi citav monolog izodgovara o svojoj trudnoci... Fino i kulturno saslusam, i zatim saopstim da je Nikoli u sredu rodjendan, pravim tortu i da ih pozivam da dodju, ako zele i ako su u mogucnosti... Nesto smrljavo mi je odgovorila, kao hoce, ne znam sta kad kako.... i dobro, zdravooooo, gleda seriju prekinula sam je..... 

Drugi poziv, gospodja baba. Ista prica, predstavim se, i ..... blw, hm... aaaa, ovaj, ahaaaaa, ti si, blw... cak ni dobar dan.... muk... Ja ga prekidam, pricam: u sredu je Nikoli rodjendan, zovem vas da vam kazem da ste dobrodosli, pravim tortu. Ahaaaa, pa docicemo, da, mi smo mislili za vikend. Ja ponavljam, u sredu pravim tortu, za tada vas zovem... A mi smo hteli za vikend, znas ne mozemo zbog posla, daleko je Novi Sad....  (moja misao: ihhhhh, citavih 25 km). Ponavljam, ne odgovara mi za vikend, zauzeta sam, ne mogu, mozda i necu biti tu, ako mozete dodjite u sredu... Pa, necemo moci, onda cemo se cuti pa cemo mi doci neki drugi put, eto nikako ne mozemo da uklopimo zbog posla, i tako to, znas, eto nema ljutnje...  Rekla sam, nema ljutnje, ja sam vas pozvala, a vi kako god....Pa eto, zdravo onda.... Zdravo... Tup.

I ja u soku.... Opet...  Ni jedna nije pitala sta radi dete, a kamoli kako je... Pa baba ga je videla kad je imao 3 meseca.... Zar je moguce da je stvarno ne zanima... Obuzme me neka tuga kad pomislim na to... I ne moze da se organizuje , a ima prevoz svakih sat vremena, do grada i nazad,  da dodje, pa to je sin njenog sina, i prvi mu je rodjendan.... Ne... Ne zanima je....Rodice njoj njena cerka unuce.... Neka im je srecno....
Samo me boli sto moje dete odbacuju, a nije to zasluzio... Ne daju mu sansu.... Ta me nepravda boli....

Ali me raduje jedna stvar. Uvek sam verovala u simboliku brojeva.

11.11.2011. u 11h zakazano rociste na sudu. Dobijam starateljstvo nad Sunascetom...