suncica

Volela bih da mogu. Kao nekad. Da volim, i ne mislim. Da pripadam, da se prepustim... Da osecam dusom i telom...

Volela bih da osecam leptirice.

Volela bih da sam zaljubljena, i da sve bude lako i lepo...

Mozda On nije pravi.Mozda je samo jedan stepenik, ka Onom Pravom. 

Pitam se stalno, lebdi to pitanje oko mene: Da li Covek sa imenom Srece moze da me ucini srecnom? Za sada ne mogu da dokucim sta izaziva u meni... Mozda zato sto je sve prebrzo, sto hoce sve odmah, sad. Takva sam ja bila nekad. Mene je, izgleda zivot naucio... Njega nije, ili jeste...

Nekako sam smirena, realna, racionalna, stalozena.
Prija mi.
Prija mi paznja, prija mi "topli muski zagrljaj", ili kako je moja A. to nazvala: " odrasli muski prijatelj". Prijaju mi komplimenti. Prija mi novi nadimak koji mi je nadenuo. Prija mi njegovo drustvo. Prija mi kako me gleda, i kako me postuje.  Prija mi i strast koja je medju nama, i koja je toliko jaka i ocigledna... Prija mi sto iskreno voli moje dete, moje Sunasce, i sto prihvata da mi je on uvek na prvom mestu... Prija mi sto ima razumevanja. Prija mi sto uvek mozemo da razgovaramo, a mozemo i da cutimo. Ili da radimo nesto trece... Prija mi sto otvoreno prica o svojim osecanjima, i sto mogu da mu kazem sve sto zaista mislim, i da Ja budem Ja, ono sto jesam, onakva kava jesam... sve mi to prija, zaista... A gde je tu ljubav? I da li je to ljubav? A gde je ljubomora? Gde je onaj crvic u meni dok mi spominje bivsu zenu? Gde je onaj osecaj kad mi kaze da ide sa drustvom u grad?

Nista, ravno...

Ali sam nasmejana. Vesela. Pozitivna. Preporodjena.

Ipak sam srecna.

Covek sa imenom Srece me cini srecnom.