suncica

Dok sam ispijala kafu sa Covekom sa imenom Srece, pitao me je da li sam nesto sanjala. Ma nisam, ustvari ne secam se,  Sunasce me je probudilo nekoliko puta nocas pa se ne secam sta sam sanjala.

Onda, igrom slucaja, ili ne, pocinje pesma: "... drugi broj, a ista ulica, s prozora sam tvoju kucu gledala..."
I klik, osmeh. Setila sam se sna, setila sam se Njega. Bivseg, zbog koga sam i pocela da pisem blog. Pricali smo u snu, mozda smo se i ljubili, ne secam se. Znam samo da su me prelepa osecanja preplavila kad sam pomislila na njega i san.
I, po ko zna koji put, otvaram fejsbuk, kucam njegovo ime. Do sada je uvek bio corak. Prva osoba koja mi iskace: ON, sa sve lepom profil slikom, milina ga gledati...
I klik, bez jedne sekunda razmisljanja, dodala sam ga za prijatelja...  Vidim pise da je single... I par nekih slika sam mu videla.... Sad cekam da me prihvati... Kao zaljubljena siparica koja ceka sastanak.
On je u meni uvek budio takva osecanja... On je neko po kome sam postavila kriterijume u zivotu. On je neko koga se uvek setim dok cesljam kosu, jer me je milion puta pitao kada ce da poraste... Evo porasla je... I uvek me je pitao kada cu se ugojiti, evo ugojila sam se... Ma evo sve sam... A imam i dete. ne znam kako ce na to reagovati, i nije mi bitno... Dete je moj zivot i moje sve. A on... On je moj najveci porok, moj tihi ubica... On je u meni vise i jace nego svi. 

Covek sa imenom Srece je tu, ok, sve je to lepo. Ali ni blizu onome sto je On u meni. Ne znam da li ce iko ikada biti biti toliko i tako u meni... Ne znam da li cu ikad ikog tako voleti...