No comment
Ja u soku.
Hladan tus.
Sedim na fejsu, kuckam sa drugaricom. Vidim obavestenje, prihvatio me. Jeeeessssss, sreca, skakala bih. Cekam, minut, dva, cekam da odgovori na poruku koju sam mu poslala, sasvim prijateljsku, neutralnu. Cekam... Nista. Ulazim na njegov profil i bum... Nismo prijatelji. Znaci, usao je, video, i obrisao me....
Sta reci,a ne zaplakati. Pa.. nista. Izgleda nikad nece saznati da je mogao da bude Covek sa imenom Zivot. Nikad nece saznati sta mi je znacio, i koliko ga jos ima u meni...
Mislim da su mi sad odleprsale i poslednje nade cuvane za njega. Mislim da cu mozda sad dozvoliti sebi da u glavi raskrstim. Ali znam da ce on u mom srcu uvek imati posebno mesto...
Ovo je nekako oprostaj, a mrzim rastanke i oprostaje... Vreme je da ga pustim.. Vreme je da sebe pustim. I polako mi se redjaju slike pred ocima, svi oni trenuci srece, iako je proslo skoro 3 godine, sve je to jos zivo u meni... Sad se odmotava, ide u etar... Oslobadjam se uspomena... Nek ide... Nek ide...