Poci putem samospoznaje je jedno zanimljivo iskustvo. Nimalo lako, prepuno izazova, ali vredi. Vredi svaki sekund. Mnogi se uplase, jer ocekuju da ce odmah da im procveta cvece, kad ono medjutim. Prvo ce sve da se srusi, kao kula od karata. Sve sto smo do tada znali, sve u sta smo verovali. Tek kad se sve raspadne mozemo poceti da gradimo novo. Nas um funkcionise poput racunara, moze da nam da samo one programe I funkcije koje ima instalirane. Da bismo instalirali nove, prvo postojece moramo da obrisemo. A um kao um, pocne da se koprca, da se ne da, daje hiljade razloga da nas skrene sa puta, I to je normalan proces. Fokus na cilj je ono sto nas odrzava na putu kroz trnje, a cilj je ziveti svoju svrhu I biti u skladu sa samim sobom I sopstvenom dusom. I znate kad odlucimo da nesto promenimo u zivotu? Onda kad nam dosadi da budemo nesrecni!
Mi nismo fizicka bica koja imaju dusu. Mi jesmo Dusa, koja ima telo. Dosli smo u ovaj svet da bismo znanje koje imamo upotpunili fizickim iskustvima. Glavni zadatak nam jeste da se prisetimo ko smo. Kad smo odlucili da dodjemo, receno nam je da cemo zaboraviti, receno je da cemo imati mnogo izazova. I receno nam je da necemo biti sami. Nasa Dusa je uvek uz nas. Komunicira sa nama putem emocija. Koliko puta nam se desilo da imamo neki "los" osecaj? Neku nelagodu, uznemirenost, strah. To nam nasa dusa porucuje da smo se udaljili od nje i od istine. A kad smo srecni, prozima nas radost, tad smo najblizi nasoj dusi, jer izvorno osecanje i treba da bude radost i ljubav. Posto smo rodjenjem zaboravili ko smo, dusa nastoji da nas podseti. Pa nam sapne, pa nam vikne. Na kraju nas zvekne i srusi nas na pod. I nikad ne odustaje. Zov njen cujemo u snovima, i sve dok ne odlucimo da zivimo svoju svrhu, ona ceka i salje nam nemir u vidu emocija. Najuzvisenije osecanje i stanje nije sreca, nego mir, i spoznaja da zivimo svoju svrhu. Zapitajte svoju dusu, gde ste i sta vam porucuje. I srecno na putu prisecanja.