Zakucao mi je na vrata taj cupavi i dlakavi. Dosao je da me podseti sve ono sto sam zakopavala i zatrpavala, duboko u bespuca podsvesti. Bio je nemilosrdan. Kidao me na komade. Rasparcavao me, dok nije ostala prazna ljustura, telo jedno, koje se krece po inerciji, usahlo. Oci bez sjaja, reci bez odjeka. A dusa moja, sedela je negde, gore visoko, gledala u to telo, koje je izabrala, i smeskala se, jer je znala. Znala je da ce se iz toga izroditi nesto, sto ce nam koristiti.
Covek nesto promeni u zivotu, kad mu dosadi da bude nesrecan.
Tako i bi. Na kulminaciji moje "nesrecnosti", u moj zivot su usetali pravi ljudi. Bio je trenutak, bila sam spremna, i ucitelj se jednostavno pojavio.
Prva stvar koju mi je rekao bila je: Zasto to radis sebi? Nisam razumela. Mislila sam da su drugi "zli", drugi me maltretiraju, drugi su losi prema meni. Pravdala sam se. Usledilo je novo pitanje: Zasto to radis sebi? Pa red pravdanja, pa jos jednom : Zasto to radis sebi? Sve dok vise nisam imala ni jedan izgovor, ni jednu rec u "svoju odbranu".
Tada pocinje. Nizu se lekcije. Nizu se saveti.
Nastavice se...
Osecala sam uvek, da postoji nesto vise. Slutila da ne moze biti bas tako tesno i skuceno i ovom zivotu, koji se za moje roditelje pretvorio u prezivljavanje. Ne moze bas biti sve tako tuzno, i ruzno. Dusa mi je bila velika, kao kosmos, duboka kao najdublji okean, i otvorena za sve lepo. Dusa mi je sanjala o zvezdama, koje sam u toplim letnjim nocima satima gledala. Mora da postoji jos nesto, neki smisao, neka fora u svemu. Ne zelim, ne mogu da prihvatim da se rodimo, zivimo i zivotarimo da bismo placali racune, i vodili borbe sa vetrenjacama, i onda umremo, kao da nikad nismo ni postojali. Imala sam tada 14 godina. Divnih, mladih, leprsavih 14, a razmisljala sam o smislu zivota. Ponele su me struje, roditelji, odluke. Odneli me daleko od mojih zvezda, i jedini izbor koji sam imala tada je bio da "prezivim". Da ugusim, potisnem, zatrpam sve ono sto sam osecala, i naslucivala. Odlucila sam da se prilagodim "stvarnom zivotu", i batalim sanjarenja o nekom lepsem svetu, zivotu, mestu. Tako je , kako je. Secam se recenice, cesto izgovarane od strane mojih bliznjih: ZIvot je takav, cupav i dlakav. I ja sam zamisljala, cupavo namrgodjeno bice, kako tumara okolo i svima nam zagorcava bitisanje. Godine su prolazile, a mene je sve vise opsedao taj dlakavi stvor. Ulazila sam u svet odraslih verujuci u njega. Onda mi je "on" pokucao na vrata, i pokazao mi koliko zaista cupav i dlakav moze da bude. To je bio pocetak mog budjenja. Pocetak mog vracanja sebi, zvezdama u toplim letnjim nocima, i pocetak otkrivanja koliko zaista dusa moze da bude velika, i koliko je zaista kosmos veliki.
Pre par dana, bili smo u poseti mom rodnom mestu.Sedela sam na jednoj klupici, posmatrala okolinu, i na trenutak, kao vizija, ugledah onu nesigurnu emotivnu devojcicu, koja besciljno luta ulicama, dok joj se suze slivaju niz lice, pokusavajuci da ureze u secanje svaki detalj tog voljenog mesta, iz kog ce uskoro utici. Pozelela sam da joj pridjem, da je zagrlim, utesim. Da joj kazem: sve ce proci. Jedna suza kanu iz mog oka, i tad sam postala svesna koliko u meni jos uvek zivi, i luta ta ista devojcica. Onda su pocele da se redjaju slike svega onoga sto je ona, tako pazljivo posmatrala, zeleci da zapamti. Ono veliko drvo, na izlazu iz tetkine ulice. Nema ga, posekli ga, napravili trg. Pa zalazak sunca, tamo iz brega, bastica prepuna cveca ispred kuce jedne bake...
Sve je jos tu. Bravo devojcice, misija ispunjena, secam se, sve je bas onako kao si zapamtila. Jos uvek zivo i sveze, ispod slojeva i slojeva tuge raznorazne i emocija, koje nisi mogla ni da zamislis sa svojih 13 godina. Zamisli da ti je tad neko prisao i rekao: to je nista, to je samo pocetak jednog puta. Priprema za godine koje slede, koje nece biti ni malo lake. Ali jaka si ti, izdrzaces.
Da je samo neko tada, toj meni, od 13 godina rekao: za dvadeset i kusur, sedeces ovde, setati ovim mestom, odrasla, srecna, zadovoljna,voljena, ispunjena... Razmisljam, da li bi bilo lakse? Da li bi se nesto promenilo? Mozda.
U danima, nakon posete rodnom mestu, trazila sam, po bespucima podsvesti, tu devojcicu. Pronasla sam je sklupcanu, u mraku tadasnje sobe. Zagrlila je, jako, i dugo je nisam pustala. Plakale smo. Bitno je da zna da nije sama, i da zna da smo zajedno uspele, da dodjemo do zvezda, iako je put bio trnovit. Sada, vise nego ikad, osecam koliko je ima u meni. Sada, zelim da imam sve osobine koje je ona imala, a koje su usput zgazene i zamenjene drugim. sada zelim da placem, tako lako, samo da suze kliznu, ali nece. Sada zelim da mastam, siroko i daleko.Sada zelim da volim, vazduh, cvece i drvece, ptice i sve sto postoji.
Sada je svaki dan obilazim, pazim i negujem, a ona mene podseca ko sam, i sta sam zaboravila usput.