suncica

Labud

Saga o dvoje — Autor suncica @ 20:40
Gledala ga je svojim velikim smedjim očima.
Svaki dan je dolazio u njen komšiluk, sedeo sa drugarima. Dugo su pričali. U toplim
letnjim noćima, ležala je mirno u svojoj sobi, i slušala njegov glas.
Kako je samo maštala da je on primeti. Kako je samo želela da joj se makar obrati tim lepim glasom,
da joj se osmehne. Tog leta, prestajala je da bude dete, počinjala je da bude devojka. Žgoljava, sa oskudnim oblinama, 
u sred transformacije iz ružnog pačeta u labuda. A on, mladić već, stasao. I lep. Lep kao Bog. I bio je njen Bog,
centar njenog univerzuma.  
Jednog od onih dana, vijala je svog sivog mačora, koji se nije želeo maziti. Istrčao je na ulicu, ona za njim, i bam,
pravo na Njega. Od šoka nije uspela da progovori ni reč. Grlo joj se steglo, noge klecnule. Gledala ga je svojim velikim očima. 
Zurila je u njega, sve dok joj se nije osmehnuo, široko i toplo. 
Gde si ti mala? Vidi kako si porasla?! Do juče si se igrala u pesku... Malo uvređena, malo postiđena, samo je dunula kroz stisnute 
zube, i pobegla glavom bez obzira. Na oči mu nije smela, a noćima je sanjala taj njegov osmeh, samo njoj upućen. Prosli su meseci.
Jesen je otkrila sasvim nove osećaje.Neke dubine, koje nije ni slutila da postoje u njoj samoj. Knjiga joj je bila drug. A njega 
nije videla od tog susreta. Već je i počela da ne misli na njega svaki dan. Nove misli, nove želje, okupirale su je iz dana u dan. 
Zima je prolazila iznenađujuće brzo. Proleće je došlo u svoj svojoj punini, donelo punu korpu sasvim novih emocija, spoznaja, misli.
Ona se razvila u prelepog labuda, mada uvek zamišljena, mnogi su se pitali šta se krije iza tog tajanstvenog pogleda, i zagonetnog
osmeha. Krala je uzdahe tek stasalim momcima, mamila poglede, i poneki zvižduk. Nije se osvrtala. Čula je da je otišao u veliki grad, 
da studira. Sve nade koje je polagala u njihov susret su se rasprsile. Želela je makar još jednom da mu čuje glas. 

Powered by blog.rs