suncica

Sledeći dan, prošao joj je u magnovenju. Želela je da zaspi i probudi se predveče. Nije išlo baš tako. Pokušala je i da čita, ali ni jedna reč joj nije dopirala do glave. Kao da je po celoj knjizi samo njegovo ime ispisano, i samo njegov lik vidi. Tresla se, nije imala apetit, roj leptira joj se izlegao u stomaku, da su već na uši počeli da izlaze. Približavalo se to famozno predvečerje. Obukla je svoju omiljenu haljinu, sa sitnim tufnicama, i krenula je nesigurnim korakom. "Šta ako ne dodje? Šta ako dodje ali odmah ode. Šta se uopšte iza svega krije, i zašto je pristao da šeta sa njom?" Hiljade pitanja bez odgovora se kovitlalo u malenoj glavici, a leptirići su se pretvorili u mrave koji su joj mileli po koži. Približavala se mestu susreta, tiho drhteci, spuštene glave. On je stajao ispod ogromnog drveta, oznojanih dlanova. Bukvalno je udarila u njega, i tek onda je podigla glavu, i pogledi su im se sreli. Varnice su sevnule, a ona je stidljivo spustila pogled.

"Zdravo devojčice, gde me večeras vodiš u šetnju?"

Nespretno su hodali jedno pored drugog, pazeci da se slučajno ne dodirnu. Započeli su razgovor, koji je sve više smanjivao tenziju medju njima. On je njoj pričao o gradu gde studira, o fakultetu, profesorima, ljudima. Ona njemu o svojoj školi, o knjigama. O ljubavi prema životinjama, i da bi jednog dana želela da postane veterinar. Šetali su više od sat vremena, i nije ni primetila kad su lagano skrenuli u njenu ulicu. To je značilo da ce je otpratiti kući, i da će se ovo veče završiti, pa se nekako rastužila, i zaćutala. I on, shvativši to, predloži joj da se i sledeceg dana prošetaju, samo malo ranije, jer uveče mora da ide, ima ispite, pa mora da uči... Iskrica joj je zasjala u oku, zbog sreće što će se opet sutra videti, i zbog tuge što on posle toga ide. Nije bila sigurna u to sto oseća, jer ma koliko on bio njen Bog, njena prva ljubav, njena prva čežnja i prva suza, nije joj bilo jasno zašto je želeo da je vidi,zašto je bio fin prema njoj. Ona je i dalje klinka, a on tamo na faksu ima lepe, moderne gradske devojke... Sa tim mislima je zaspala, i imala košmare, kako joj se najlepše devojke sveta, i on iza njih, smeju i cere u facu, jer ispada glupa, što uopšte išta oseća prema njemu....
Njemu je noć bila besana. I dalje fasciniran njom, njenom lepotom, pameću, razboritošću, tananom i divnom dušom, nije želeo da je povredi, nije želeo da joj daje lažnu nadu, jer znao je, još odavno, dok je devojčurak bila, da joj se dopada, i video je kako ga gleda... Ali nešto ga je vuklo, nešto mnogo jače, kao iskonska glad. Nešto ga je vodilo po toj stazi, po kojoj nije bio siguran da li želi da ide. Budan je dočekao svitanje, kakav predivan prizor. Utonuo je u san, zamišljajući njihov današnji susret.