suncica

Labud

Saga o dvoje — Autor suncica @ 20:36

Ema se probudila rano. Besna na petlove što kukuriču, i na sunce što tako jako sija, i na sve one junakinje iz knjiga koje su zaljubljene veselo trčkarale po savršenim livadama dok je njihov voljeni bio tu, tik do njih... Balon entuzijazma je probušila noćna mora od sinoc, i dok je brljala doručak po tanjiru, razmišljala je da uopšte ne ode danas da ga vidi. Ali pomisao da ga ispali, i da ga povredi, i da joj se on nikad više u životu zbog toga ne javi, prestravio ju je.
Neki čudan vetar je zaduvao. Obukla je trenerku, duks, vezala kosu u rep, i krenula je, sigurnija nego prethodnog dana. U glavi je vrtela dijalog, hrabrila sebe, kao reći ću ja njemu, sve ću da mu objasnim, ja nisam igračka, i ne može samnom tako, ali hrabrost je splasnula kad ga je ugledala. I on je bio u trenerci i duksu, i taj parfem, osetila ga je izdaleka. Prišla mu je, nasmejala se, a on joj je pružio ruku, i rekao : "Vodim te na jedno mesto, super što si u duksu, ovaj vetar nešto pojačava"

Dala mu je ruku, a on je poveo do obližnjeg brda, sa kog se pruža predivan pogled na jezero. Hodala je pored njega, smešeći se u sebi, i osećajući svaki milimetar njegovog dlana na svom. Opijena tim dodirom, nije ni primetila kad su stigli. Iz ranca na ledjima, je izvadio malu prostirku, raširio je i pokazao joj da slobodno sedne. Seo je pored nje, i ćutke se zagledao u savrsen prizor.
"Jesi li nekad bila ovde?"
"Ne, nisam" odgovorila je.

"Odavde je najlepši zalazak sunca. Još malo, pa ceš ga videti"
Zagrlila je svoja kolena i čekala. Vetar je malo jače dunuo i ona se stresla. A zapravo je drhtala od njegove blizine, od siline svojih osećanja, od nečeg novog, sto prvi put doživljava, od romantike, od treme.
"Hej, pa tebi je hladno? Dodji ovamo..."
Seo je iza nje, tako sklupčane, i obgrlio je, i rukama i nogama, povukao je da se nasloni na njegove grudi. Mirisao joj je kosu, kao krišom. A ona je bila na sedmom nebu. Od uzbudjenja nije mogla ni da udahne. Ovo je bilo bolje nego u svim ljubavnim romanima. Purpurno nebo, narandžasta vatrena kugla čiji odsjaj se razlio po glatkoj površini vode, i On. I ona u njegovom zagrljaju. Osećala je ritam njegovog srca. Skroz se opustila, jer se tada, u celom svom zivotu, osećala najsigurnije.
U njemu se odvijala teška borba. Mirisala je tako slatko, i tako nežno. I to krhko tanano telo što drhturi tu, u njegovom zagrljaju. Neodoljivu želju da je poljubi prekinula je misao: "Da li se već ljubila? Šta ako joj to bude prvi poljubac, a ja večeras putujem, ostavljam je. To bi joj slomilo srce. Ne, ne, sigurnije je ovako. Doći ću za par meseci opet, samo da očistim godinu. Tada cu ostati duže, pa ćemo videti u kom pravcu će ići sve..."
Sunce je već zašlo za horizont, što ju je vratilo u stvarnost. Ovo je kraj ovog savršenstva, njegovog zagrljaja, mirisa. Vreme je bilo da krenu nazad. Kad su došli do mesta susreta, poželela je da pobegne, da ode sto dalje od njega, samo da ne moraju da se opraštaju. Rekla mu je: " Ne moraš me pratiti do kuće, nije jako kasno" i kao da mu je izbila sav vazduh iz grudi. Pa zar da mu uskrati tih desetak minuta još.

"A ne, nikako, neću te pustiti samu..." Ma koliko teško, ipak joj je bilo drago. Ni sama ne zna odakle, smogla je snage da ga pogleda u oči, i da mu se zahvali za predivan zalazak. Opet je dobio neodoljiv poriv da poljubi te malene usne. "Stigli smo" izgovorila je kratko. I dok je hvatao dah, već je ulazila u svoje dvorište.

"Vidimo se na leto, kad mi prodju ispiti". Odmahnula mu je i uletela u kuću, kako ne bi video Suzu i njene sestre, kako se kotrljaju niz rumene obraze.


Powered by blog.rs