suncica

Jedno lepo popodne, kuma i ja sa bebama, u trznom centru, milina za sve, nas dve da se malo razonodimo, a i decici interesantno, sve sareno, puno akcije, desavanja...

I tako pricamo, i spomenu ona svog brata od tetke, koji je pre dve godine kao nesto bio zaljubljen u mene, ali dosta mladji, tako da je ostalo na simpatisanju sa njegove strane. I on ima dete, malo mladje od Sunasceta, nekoliko meseci... Od pocetka te veze nisu bas funkcionisali, no kad se malecka rodila islo im je, ili je izgledalo. On je ziveo kod nje i njene majke, zato sto ona nije zelela da dodje kod njega. On nije radio, trazio je posao, pa je njena majka trazila od njegove da placa mesecno neki iznos za to sto on tu jede, spava i ostalo... Na kraju su ga oterale kuci, a onda je ona dosla za njim, i bila kod njega neko vreme, mozda koji mesec, pa se vratila kod svojih, sa sve bebom, podrazumeva se. On je, u medjuvremenu, nasao posao, solidno zaradjuje. I pre neki dan je bio kod kume moje, i zali se kako nema para, kaze dao je skoro celu platu majci svog deteta, kaze trazila je i on otisao i dao joj, na ruke tup 20.000 dinara, a ona se nije udostojila ni u stan da ga pusti da udje nego je samo istrcala na ulicu, uzela pare i zbrisala, ni dete nije iznela da vidi... A on prica: "pa eto, Sanja nije neka lepotica, ali je dobra, ona je bas covek, i zato sam sa njom bio, i to..." 

I tu ja prekidam pricu: " cek, cek, vrati se na ono- ona je dobar covek??? " Isterala ga je iz stana, nije mu ni dete iznela da vidi, a on joj doneo 20.000 dinara bez da pita za cega, i ona je covek? Hm... Cudna li su danasnja merila...

Momentalno uporedjujem svoju situaciju. Dozvoljavam gospodinu tatici da dodje kad hoce, ne ogranicavam mu vreme, nikad mu nisam trazila ni dinar, niti je on pomislio ili pozeleo da da nesto za svoje dete, uvek sam maksimalno fer i korektna, i opet nisam covek nego sam najgora na svetu, i zloca koja je njega zajebala, upropastila, i ne znam sta vec....

Tu nesto ne stima.... Ko je sad u pravu...? Hm... Bas sam se bacila u dilemu. A i ovako sam pod blagim stresom, koliko god zelela to da uklonim ili sakrijem, ne mogu... U petak je sud, nadam se poslednji put. Saslusanje. I koliko god da znam, i da sam svesna da sam ja u pravu, i da je sve, ali bas sve na mojoj strani, opet ne mogu da ne razmisljam o tome, ne mogu da spavam kao da se nista ne desava... 

A gospodin tatica je jako uvredjen i revoltiran jer je u tuzbi navedeno da se on ne interesuje za dete, sto je potpuna istina, poslednji put je bio za Sunascetov rodjendan, i javio se jednom jer mu je trebala neka informacija vezano za sud... 

Jos nisam, zvanicno. Uh, i oni i zakon. Bas su ga zakukumuljili, prave i sebi i gradjanima problem bez potrebe.

Prvo: nadlezan je sud. Ok, podnela sam tuzbu, za divno cudo, brzo su zakazali rociste. Ali cvrc. Kaze sudija, da, mi smo nadlezni, ali bez Centra za socijalni rad ne mozemo nista, oni moraju da utvrde cinjenicno stanje i daju svoj predlog o regulisanju vidjanja, poterajte ih da to bude sto pre, i novo rociste za 3 nedelje.

Drugo: Centar za socijalni rad, i oni su bili azurni, zakazali su tako da se uklopimo u te 3 nedelje do sledeceg rocista. Ja naravno dobila poziv, a baksuz nije, kao sto nije dobio ni za sud, ali sam ga obaveztila jer je bio da vidi Nikolu za rodjendan.

Odlazim jutros tamo. Izlazi zena i pita gde je gospodin. Nemam pojma... Nije htela da ista zapocne dok ga nisam nazvala da vidim da li ce doci, i naravno, nece... Ok, poceli smo bez njega... Bila sam u soku koliko mi je pitanja postavila i na koji nacin, veoma osudjujuc, sto sam odlucila da rodim dete kad je on odustao,  i sto ga nisam prihvatila kad je hteo da se pomirimo, i sto dete ima moje prezime, i sto mi je majka umrla i sto me otac izdrzava.... U jednom momentu mi je doslo da je pitam Izvini, a jel sam ja ovde osudjena za to sto sam rodila dete, ili sam ovde da vi utvrdite da ja i gospodin otac ne zivimo zajedno. Uspela sam da iskuliram ( to mi onaj Mars u Jarcu ). Na kraju, napravila je zapisnik, obecala da ce pozuriti da do petka stigne u sud, da bismo zavrsili sa tim konacno, i pitala a zasto me je sudija uopste poslala kod njih kad je gospodin izjavio javno da je saglasan sa tuzbom i svim ostalim... JOOOOOOOOJ....

Na sve to javlja se gospodin nesto kasnije da me pita kako je bilo tamo, i sta su hteli, i saopstava mi da NIJE dostavio sudu ono sto su mu nalozili, i dali mu rok 8 dana... Sad je vec proslo 18 :/  Kao , dace on to sudiji kad odemo u petak... 

Ostaje mi da se nadam da cemo , u taj famozni petak, resiti status, tj. da cu zvanicno postati samohrana majka, i da cu konacno moci da prijavim Sunasce u vrtic, i da cu poceti da radim... A o onih 25 posto od plate sto gospodin treba da placa, necu ni da razmisljam, i o vidjanju, ostalo je kao i do sada po dogovoru, tj jednom mesecno... Kakogod...

Covek se brzo navikne na lepo, na dobro... Paznja postane nesto podrazumevano... Ono dobro jutro, ujutru, ili laku noc pre spavanja... Nezne reci... Ona fina emocija, izatkana od tihih otkucaja srca....

I onda odjednom, silom prilika, nema vise... Nestane... Ode od mene... Ostavi moje tik, samo, i ode... Daleko...

Emocija i dalje postoji, ali cini mi se, zjapi... Kao pokidani kanap, landara na vetru...

I nedostaje.... Mnogo... Jako...  

Plaza, more, Sunce... Kapljice vode kako se slivaju niz kozu...

Tirkizno more i beli pesak....

Tako je izgledao moj bata danas kad se javio sa Bahama....

A mi u dzemperima ovde, kao sirocici se nabili ispred kompa, napolju minus... I ceznjvo ga gledamo preplanulog... I jos se zali: "uf, 'bem ti, usao mi pesak u lap top..."  Jaooooooo :D

Proletelo je kao tren, 3 meseca, puna... Jos toliko, i eto ga kuci... I kao, sve je isto, a toliko toga je drugacije, mi sami smo drugaciji... Nikola porastao, hoda, prica... Mi odrasli, neko sa manje neko sa vise zivaca... Sa drugacijim stavovima, htenjima... Sve se to menja iz dana u dan... 

Eto , cak sam i na groblju bila... Prvi put. I nisam sigurna da li cu ponovo ici, nemam zelju niti potrebu. Kad me uhvati nostalgija, tuga, odem u crkvu zapalim svecu... A groblje je tako neko usamljeno i pusto mesto, i ne zelim da verujem da su nasi dragi sada tamo. Draze mi je da verujem da su na nekom lepom mestu, i da zive u nama i kroz nas...

A uvek me u zimu uhvate neke bubice, ne volim hladnocu, zelim da sto pre dodje prolece, leto... Sad bih samo sedela sklupcana ispred vatre, sama sa svojim mislima, uz solju caja od narandze sa cimetom, zagledana u plamen...

Velicanstveni su :)

U boji vatre... 

Strasti... 

U boji zalazeceg Sunca...

(fotografije napravio moj bata na Bahamima ) :)))))))))) 

"Onoliko koliko ja sam ja bela ti nikad neces biti crn"

Moja svetlost je konstantna.... Moj nick je sa razlogom taj...

Otkrila sam to u sebi kad sam gledala u oci samom djavolu, kad sam opstila sa esencijalnim zlom, a plameni jezici lizali moju belu kozu.... Zastala sam, zazmurila i iz srca je, kao snop svetlosti izasla Ljubav... Prema zivotu, prema ljudima, prema Suncu i Mesecu... Cista, prava i iskrena Ljubav...

Plameni jezici utihnuse, zlo se rasplinulo, a djavo, koji me je gledao u oci, se poklonio predamnom... 

Tad sam shvatila.... Jaka sam, jaca, mnogo jaca nego sto ce Tama ikada biti... Ne plasim je se...  Volim... Iskreno, do srzi... I ni svi porazi ovog sveta me nece skrenuti sa puta... Necu prestati da se borim, za sebe, za nas... Necu prestati da slusam srce, ono me nikad nije prevarilo... 

I, sto puta sam rekla, kad volimo boli, a kad boli tad znamo da smo zivi, i vredi osetiti bol, jer mu prethodi savrsen trenutak srece...

Noc je najtamnija, jedan trenutak pred svitanje... 

Moja dusa je odlucila da ugleda svet pre tacno godinu dana :DDD

Da nas slavimo....

Posluzenje ce uskoro, i zurka...

Ljubavi moja, Nikola, duso, ljubi te mama i zeli ti mnogo srece i radosti...  <3 <3 <3 

Nisu uspeli, vec neko vreme, da me izvuku iz takta... Ustvari nismo imali nikakvih dodirnih tacaka...

Trudila sam se cak, poslednjih dva meseca, iliti svega 3 puta, da zbrisem od kuce kad Nikoli dodje tata da ga vidi...  Tako da ni sa njim nisam kontaktirala uopste, osim "zdravo" kad ga pustam da udje, a ja izlazim...

Danas, odlucim, red je, da nazovem gospodju tetkicu, i gospodju babu, da ih obavestim da je u sredu detetov rodjendan, da pravim tortu, i da su dobrodosli.... Inace, vec neko vreme sumnjam, krelac im prica price, sasvim suprotne stvarnom stanju... Nisam bila sigurna da li zbog toga ne zele da pitaju za dete i da dodju da ga vide... I tako, okrenem ja telefon...

Prvi poziv, tetkica, u blazenom stanju, i sad se ceo svet vrti oko toga, nista drugo ne postoji... Predstavim se, muk... nekoliko sekundi, dok nije ukapirala ko je zove... Pitam je: kako si? Iz ciste pristojnosti, a ona mi citav monolog izodgovara o svojoj trudnoci... Fino i kulturno saslusam, i zatim saopstim da je Nikoli u sredu rodjendan, pravim tortu i da ih pozivam da dodju, ako zele i ako su u mogucnosti... Nesto smrljavo mi je odgovorila, kao hoce, ne znam sta kad kako.... i dobro, zdravooooo, gleda seriju prekinula sam je..... 

Drugi poziv, gospodja baba. Ista prica, predstavim se, i ..... blw, hm... aaaa, ovaj, ahaaaaa, ti si, blw... cak ni dobar dan.... muk... Ja ga prekidam, pricam: u sredu je Nikoli rodjendan, zovem vas da vam kazem da ste dobrodosli, pravim tortu. Ahaaaa, pa docicemo, da, mi smo mislili za vikend. Ja ponavljam, u sredu pravim tortu, za tada vas zovem... A mi smo hteli za vikend, znas ne mozemo zbog posla, daleko je Novi Sad....  (moja misao: ihhhhh, citavih 25 km). Ponavljam, ne odgovara mi za vikend, zauzeta sam, ne mogu, mozda i necu biti tu, ako mozete dodjite u sredu... Pa, necemo moci, onda cemo se cuti pa cemo mi doci neki drugi put, eto nikako ne mozemo da uklopimo zbog posla, i tako to, znas, eto nema ljutnje...  Rekla sam, nema ljutnje, ja sam vas pozvala, a vi kako god....Pa eto, zdravo onda.... Zdravo... Tup.

I ja u soku.... Opet...  Ni jedna nije pitala sta radi dete, a kamoli kako je... Pa baba ga je videla kad je imao 3 meseca.... Zar je moguce da je stvarno ne zanima... Obuzme me neka tuga kad pomislim na to... I ne moze da se organizuje , a ima prevoz svakih sat vremena, do grada i nazad,  da dodje, pa to je sin njenog sina, i prvi mu je rodjendan.... Ne... Ne zanima je....Rodice njoj njena cerka unuce.... Neka im je srecno....
Samo me boli sto moje dete odbacuju, a nije to zasluzio... Ne daju mu sansu.... Ta me nepravda boli....

Ali me raduje jedna stvar. Uvek sam verovala u simboliku brojeva.

11.11.2011. u 11h zakazano rociste na sudu. Dobijam starateljstvo nad Sunascetom... 

Danas samo torta, pravu veliku zurku pravimo kad bude Sunascetov rodjendan...

A moj samo eto obelezavamo :)