suncica

Ema se probudila rano. Besna na petlove što kukuriču, i na sunce što tako jako sija, i na sve one junakinje iz knjiga koje su zaljubljene veselo trčkarale po savršenim livadama dok je njihov voljeni bio tu, tik do njih... Balon entuzijazma je probušila noćna mora od sinoc, i dok je brljala doručak po tanjiru, razmišljala je da uopšte ne ode danas da ga vidi. Ali pomisao da ga ispali, i da ga povredi, i da joj se on nikad više u životu zbog toga ne javi, prestravio ju je.
Neki čudan vetar je zaduvao. Obukla je trenerku, duks, vezala kosu u rep, i krenula je, sigurnija nego prethodnog dana. U glavi je vrtela dijalog, hrabrila sebe, kao reći ću ja njemu, sve ću da mu objasnim, ja nisam igračka, i ne može samnom tako, ali hrabrost je splasnula kad ga je ugledala. I on je bio u trenerci i duksu, i taj parfem, osetila ga je izdaleka. Prišla mu je, nasmejala se, a on joj je pružio ruku, i rekao : "Vodim te na jedno mesto, super što si u duksu, ovaj vetar nešto pojačava"

Dala mu je ruku, a on je poveo do obližnjeg brda, sa kog se pruža predivan pogled na jezero. Hodala je pored njega, smešeći se u sebi, i osećajući svaki milimetar njegovog dlana na svom. Opijena tim dodirom, nije ni primetila kad su stigli. Iz ranca na ledjima, je izvadio malu prostirku, raširio je i pokazao joj da slobodno sedne. Seo je pored nje, i ćutke se zagledao u savrsen prizor.
"Jesi li nekad bila ovde?"
"Ne, nisam" odgovorila je.

"Odavde je najlepši zalazak sunca. Još malo, pa ceš ga videti"
Zagrlila je svoja kolena i čekala. Vetar je malo jače dunuo i ona se stresla. A zapravo je drhtala od njegove blizine, od siline svojih osećanja, od nečeg novog, sto prvi put doživljava, od romantike, od treme.
"Hej, pa tebi je hladno? Dodji ovamo..."
Seo je iza nje, tako sklupčane, i obgrlio je, i rukama i nogama, povukao je da se nasloni na njegove grudi. Mirisao joj je kosu, kao krišom. A ona je bila na sedmom nebu. Od uzbudjenja nije mogla ni da udahne. Ovo je bilo bolje nego u svim ljubavnim romanima. Purpurno nebo, narandžasta vatrena kugla čiji odsjaj se razlio po glatkoj površini vode, i On. I ona u njegovom zagrljaju. Osećala je ritam njegovog srca. Skroz se opustila, jer se tada, u celom svom zivotu, osećala najsigurnije.
U njemu se odvijala teška borba. Mirisala je tako slatko, i tako nežno. I to krhko tanano telo što drhturi tu, u njegovom zagrljaju. Neodoljivu želju da je poljubi prekinula je misao: "Da li se već ljubila? Šta ako joj to bude prvi poljubac, a ja večeras putujem, ostavljam je. To bi joj slomilo srce. Ne, ne, sigurnije je ovako. Doći ću za par meseci opet, samo da očistim godinu. Tada cu ostati duže, pa ćemo videti u kom pravcu će ići sve..."
Sunce je već zašlo za horizont, što ju je vratilo u stvarnost. Ovo je kraj ovog savršenstva, njegovog zagrljaja, mirisa. Vreme je bilo da krenu nazad. Kad su došli do mesta susreta, poželela je da pobegne, da ode sto dalje od njega, samo da ne moraju da se opraštaju. Rekla mu je: " Ne moraš me pratiti do kuće, nije jako kasno" i kao da mu je izbila sav vazduh iz grudi. Pa zar da mu uskrati tih desetak minuta još.

"A ne, nikako, neću te pustiti samu..." Ma koliko teško, ipak joj je bilo drago. Ni sama ne zna odakle, smogla je snage da ga pogleda u oči, i da mu se zahvali za predivan zalazak. Opet je dobio neodoljiv poriv da poljubi te malene usne. "Stigli smo" izgovorila je kratko. I dok je hvatao dah, već je ulazila u svoje dvorište.

"Vidimo se na leto, kad mi prodju ispiti". Odmahnula mu je i uletela u kuću, kako ne bi video Suzu i njene sestre, kako se kotrljaju niz rumene obraze.

Sledeći dan, prošao joj je u magnovenju. Želela je da zaspi i probudi se predveče. Nije išlo baš tako. Pokušala je i da čita, ali ni jedna reč joj nije dopirala do glave. Kao da je po celoj knjizi samo njegovo ime ispisano, i samo njegov lik vidi. Tresla se, nije imala apetit, roj leptira joj se izlegao u stomaku, da su već na uši počeli da izlaze. Približavalo se to famozno predvečerje. Obukla je svoju omiljenu haljinu, sa sitnim tufnicama, i krenula je nesigurnim korakom. "Šta ako ne dodje? Šta ako dodje ali odmah ode. Šta se uopšte iza svega krije, i zašto je pristao da šeta sa njom?" Hiljade pitanja bez odgovora se kovitlalo u malenoj glavici, a leptirići su se pretvorili u mrave koji su joj mileli po koži. Približavala se mestu susreta, tiho drhteci, spuštene glave. On je stajao ispod ogromnog drveta, oznojanih dlanova. Bukvalno je udarila u njega, i tek onda je podigla glavu, i pogledi su im se sreli. Varnice su sevnule, a ona je stidljivo spustila pogled.

"Zdravo devojčice, gde me večeras vodiš u šetnju?"

Nespretno su hodali jedno pored drugog, pazeci da se slučajno ne dodirnu. Započeli su razgovor, koji je sve više smanjivao tenziju medju njima. On je njoj pričao o gradu gde studira, o fakultetu, profesorima, ljudima. Ona njemu o svojoj školi, o knjigama. O ljubavi prema životinjama, i da bi jednog dana želela da postane veterinar. Šetali su više od sat vremena, i nije ni primetila kad su lagano skrenuli u njenu ulicu. To je značilo da ce je otpratiti kući, i da će se ovo veče završiti, pa se nekako rastužila, i zaćutala. I on, shvativši to, predloži joj da se i sledeceg dana prošetaju, samo malo ranije, jer uveče mora da ide, ima ispite, pa mora da uči... Iskrica joj je zasjala u oku, zbog sreće što će se opet sutra videti, i zbog tuge što on posle toga ide. Nije bila sigurna u to sto oseća, jer ma koliko on bio njen Bog, njena prva ljubav, njena prva čežnja i prva suza, nije joj bilo jasno zašto je želeo da je vidi,zašto je bio fin prema njoj. Ona je i dalje klinka, a on tamo na faksu ima lepe, moderne gradske devojke... Sa tim mislima je zaspala, i imala košmare, kako joj se najlepše devojke sveta, i on iza njih, smeju i cere u facu, jer ispada glupa, što uopšte išta oseća prema njemu....
Njemu je noć bila besana. I dalje fasciniran njom, njenom lepotom, pameću, razboritošću, tananom i divnom dušom, nije želeo da je povredi, nije želeo da joj daje lažnu nadu, jer znao je, još odavno, dok je devojčurak bila, da joj se dopada, i video je kako ga gleda... Ali nešto ga je vuklo, nešto mnogo jače, kao iskonska glad. Nešto ga je vodilo po toj stazi, po kojoj nije bio siguran da li želi da ide. Budan je dočekao svitanje, kakav predivan prizor. Utonuo je u san, zamišljajući njihov današnji susret.