Labud
Miris lipe je obavio celu ulicu. Obožavala je te večernje šetnje, kad je sama sa svojim mislima, sa svojom dušom, koja je tek naslućivala širinu kosmosa, i svega onog, nama nevidljivog. Udubljena u taj novi osećaj, u radost bez razloga, u mladost, magicnu i lepršavu, nije ni primetila da joj neko dolazi u susret. Već su se skoro mimoisli, kad je čula poznati glas, i jeza joj se spustila od temena do pete.
"Ema, jesi li to ti?"
Podigla je pogled i ugledala poznati osmeh. Bio je još lepši nego što se seća. Samo se blago osmehnula a on joj je sklonio pramen kose sa čela.
"Čovece, pa ti si prava devojka." Nije znala sta da kaže, nije bila spremna na ovaj susret, na ovo pitanje, na konstataciju. Nespretno je odgovorila
"Pa nisam momak sigurno", na šta je on prasnuo u smeh. Onaj njoj dobro poznati smeh, koji je večerima slušala ispod prozora.
"Šta radiš sama na ulici?"
"Šetam, mirišem lipu, maštam... Otkud ti ovde? Rekli su mi da si se odselio..."
"Jesam, studiram, što ne znaci da sam zaboravio rodno mesto, i da ne mogu ponekad da dodjem"
Sada se ona nasmejala, tako slatko, da je on poželeo da je zagrli. Ipak nije. Samo je gledao, i pokušavao u njoj da vidi onu žgoljavu devojčicu, koja juri mačke po ulici. Ali nema je, porasla je i odrasta u jednu prelepu devojku. Sopstvene misli su ga žacnule na tren, jer shvatio je da bi čak i mogla da mu se dopadne, ali ona je klinka, do juče detence....
Sekund neprijatne tišine prekinula je kad ga je umilnim glasom pitala:
"Ako se već brineš što sam sama napolju uveče, zašto ne bi šetao samnom?" Progutala je voliku knedlu kad je izgovorila ove reči. Ni sama ne znajući odakle joj hrabrosti.
Zatitrala mu je gornja usna, pa je sa radošću prihvatio njen predlog.
"Sad cu te otpratiti do kuće, a sutra se nadjemo ovde, predveče pa šetamo..."
Želela je da vrišti, da skace, da ga zagrli. Ipak je ćutke pošla sa njim, ne mogavši da dočeka sutrašnju šetnju...
Dodaj komentar |
0 Trekbekovi