suncica

Veceras lezem u krevet sa zeljom i nadom. Videcu ga opet, mozda... Ako ne ove veceri, necu prestati da se nadam, docice, jednom kad se najmanje budem nadala... Kad prestanem da mislim o njemu...

 U snu, desava se zivot, neki drugi, ili mozda prvi, u kome smo mi zajedno, bliski, i On ne prestaje da mi dokazuje i pokazuje koliko mu je stalo do mene... A u ovom sada zivotu ni ne zna da postojim...

Cudna je to neka filosofija. 

Cudna su i osecanja sa kojima se ujutru probudim. Sve sto dozivim u snu, toliko ostavi traga na meni, kao da se stvarno desilo, punim intenzitetom, svako osecanje, cak i dodir. Osetim na svojim bedrima njegovu ruku, kao da je malopre sklonio i meni je sad tu zima...

I ne znam sta se desava, i sta ce se desavati ubuduce, vec dvadeset punih godina se sunja kroz odaje moje duse, kroz moje snove, najskrivenije zelje... 

Mozda zato moj sin nosi njegovo ime...

A on o tom pojma nema...