Lako je meni kad imam brata...
Ja ustvari, imam dva brata, ali o jednom cu pisati sad...
O onom koji je malopre krenuo na aerodrom. Odlazi u Ameriku, ide na brod da radi... Narednih 6 meseci ce provesti negde na Bahamima... Heh... Lepo zvuci.
Rodila sam se dva dana pre njegovog drugog rodjendana. Fizicki sveoma licimo. Dve skorpije. Dok smo bili mali svadjali smo se, ali ne previse, tukli smo se, tj on je mene mlatio ,a ja njemu svasta govorila. Kako smo rasli to je prestalo. Cak me je odbacivao u nekim tinejdzerskim godinama. Kao mladja sestra, davez, koji ce mi ona...
Kad smo malo poodrasli, bili smo susta suprotnost. Ja brbljivica, on cutolog, ali jedini je znao moje tajne, jedini je mogao da me provali samo jednom kad me pogleda.
U nekim jako bitnim i jako teskim trenucima u zivotu, stajao je pored mene, bio je tu za mene. Kao neki precutni dogovor, neke stvari nikad nismo spomenuli, nismo kopali po otvorenim ranama, umeo je da postuje moju privatnost...
Kad smo oboje sazreli, sjajno smo funkcionisali, doduse on je malo bio ponekad asocijalan, odnosno nikad nije previse pricao, ustvari nije uopste pricao. On je radio, i kad je nesto konkretno rekao bi, uglavnom prvo meni, jer sam najbolje umela da obradim informaciju, i po potrebi je prosledim dalje porodici.
Kad nesto zajedno radimo, uvek ide kao podmazano, razumemo se i savrseno se dopunjujemo. Jednom prilikom sam pomislila da bih volela da je moj zivotni saputnik neko poput mog brata. Neko ko ce da me voli toliko i tako, i ko ce toliko da mi znaci, I s kim cu funkcionisati besprekorno, i razumeti se samo pogledom.
I moj sin neverovatno lici na njega, kao preslikan, sto mi je najdraze od svega.
Bato moj, jedva cekam da se vratis...