suncica

Podstaknuta jednim postom, a jos vise komentarima na isti, od sinoc razmisljam.

Svi mi imamo neki put, zacrtan, znan samo nekoj visoj sili, mozda... Uvek sam govorila: ono sto ti je sudjeno ne mozes da izbegnes, ali imas mogucnost da biras put kojim ces tamo stici.

Zivot nas iskusava. Jedan mudar covek mi je jednom prlikom rekao: 90% prepreka u zivotu nam postavljaju Andjeli, da bismo naucili lekciju, izvukli pouku.

U neke stvari nisam verovala, dok nisam na svojoj kozi osetila.

Kao dete skorpija bila sam prilicno neshvacena, prvo od roditelja a zatim i okoline. Kad sam stasala, pocela da shvatam neke stvari, zelela sam da pobegnem od sebe, da budem drugacija, da imam ono sto i drugi imaju. Aali uvek sam imala samo ono sto u dubini duse zelim, samo me bio strah da priznam. Bila sam dete, mislila da cu umreti bez ljubavi, morala po svaku cenu da budem zaljubljena, da budem sa nekim, a veze su mi trajale izmedju 5 i 7 dana. :/

Bila sam blago ocajna, nisam znala gde gresim, ustvari ja sam prekidala veze, ja sam ostavljala, jer mi se nijedan nije cinio po meri... Eh kad se setim tih 16-17 godina. A zudela sam za princom ne belom konju, za nekim ko ce da me voli do kraja zivota, ili makar godinu dana... I voleli su me, ali... Ne onako kako sam ja zelela.

Onda sam upoznala jednu osobu, coveka, dosta starijeg od sebe. Opcinio je, lepo je lagao, a meni je to i trebalo... Od kuce sam pobegla da bih bila sa njim jer se moji nisu slagali da budemo zajedno. Napravila najvecu gresku u zivotu, ali je to i bila jedna jako bitna i vazna stvar. To je bila zivotna skola, koju nisam dobila od primarne porodice koja se trudila da mi ceo svet oboji u ruzicasto bez trunke realnosti.

4 godine sam provela sa njim, iz jednog ugla najgore, iz drugog najkorisnije. Upoznala sam sva zla ovog sveta, sljam, dno zivota... Naucila da zivim svatila sta zelim, i sta ne zelim, naucila kako da dodjem do toga, naucila da se radujem i budem srecna zbog malih stvari. Naucila da budem najjaca na svetu dok sam se osecala najjadnije i najbednije.

Iako ga mrzim, negde i zalim, zahvalna sam mu na zovotnoj skoli. Sa njim sam zavrsila 4 fakulteta, i prozivela ono sto prosecan covek prozivi za 3 zivota..... 

Posle njega sam se neko vreme trazila, ustvari pokusavala da se ostvarim kroz ljubav...

Nekoliko godina kasnije u moj zivot je usetao On, moj dragi bivsi, zbog njega sam i pocela da pisem ovaj blog. Pojavio se njasavrseniji muskarac u mom zivotu, neko ko mi je pokazao najlepsu stranu zivota, neko ko je umeo da me voli bas onako kako sam zelela. Nije morao da mi kaze da me voli, osetila sam, svaki dan je pokazivao i dokazivao... Zaista sam mislila da je to ono pravo, za ceo zivot. 

Ali...

Uvek postoji ali. Posle par meseci sna, probudili smo se, tj on je odlucio da se probudimo... Nije znao sta zeli... bal, bla , bla...

Opet sam bila sama...

Onda sam upoznala tatu mog sina, sve je izgledalo jako lepo, prvi put sam bila skroz stalozena, realna, volela ga mirno bez turbulencija. Dugo analizirala mogucnost zajednickog zivota, i shvatila da je to-to. I bilo je do prve stvari koja mu nije odgovarala, tj ne njemu nego njegovoj mami. Onda me je razocarao. 

I tako razmisljam jel problem u meni ili u tim muskarcima? Bilo ih je jos izmedju, dovoljno da mogu da kazem da sam iskusna.

I onda odgovor: tako mi je sudjeno, takav je moj zivotni put, tako su mi se slozile planete u casu rodjenja, i numerologija isto to kaze. Na meni se lome gresi zenskih predaka, sudjeno da budem sama i da me , ni krivu ni duznu, ostavljaju. I zato su muskarci u mom zivotu slabici, i zato su jadni. Zato sam jaka zena, mnogo jaka... Zato nisam tuzna sto sama odgajam sina. Prihvatila sam svoj zivotni put, uzivela se u ulogu, i nastojim da svaki sekund najbolje iskoristim. 

Verujem da tamo negde postoji savrseni muskarac, mozda za mene, mozda za nekog drugog. Verujem da me ceka ljubav, ne jedna vec mnoge, ali znam kako ce se zavrsiti, i naucila sam da ne gledam proslost i buducnost, vec samo ovaj trenutak sada!