suncica

Jaka, snazna, sve mogu... Moja drugarica cesto kaze: ti si mama, ti sve moras da znas, i da mozes... I mogu, ne bunim se, ne zalim se...

Al' naidju tako neki trenuci kad posustanem... Na kratko, na trenutak... Sednem, viknem... Ustanem i nastavim dalje...

Pitam se dokle cu biti na meti zavidnih, dokle ce me zapljuskivati talasi negativnosti od ljudi koji ne dele moje shvatanje i misljenje.

Najcesce uspem to da iskuliram, jednostavno se nasmejem, i pomislim, : Gresnici, ni ne znaju da grese, i oprostim... Ne sekiram se, ne potresam se, jednostavno ne odreagujem...

Samo, ponekad ne mogu... Ne zelim. Imam neodoljivu potrebu da se odbranim od napada, da dokazem da sam ja ta koja je dobra, da nisam zloca u ovoj bajci... 

 Shvatim ubrzo da je uzaludno, da jurisam na vetrenjace, i da gubim dragocenu energiju, ali ne mogu da se zaustavim, jace je od mene. 
Zelim da stanem na najvise mesto i da iz sveg glasa viknem, da vicem i urlam, da ispricam svoju pricu, da svi cuju...

Mrzim kad me neko osudjuje, a ne zna sta se krije iza svega, ne zna cinjenice, i ne zna sta me je navelo da uradim bas to sto jesam, bas tada kad jesam... A jos vise mrzim kad neko zna sve to, i opet me pljuje, i pokusava da me spusti... Na moju srecu, uvek iz takvih situacija izlazim kao pobednik, jer imam keca u rukavu i argumentima sve pobijem... 

I jako ne volim kad se neko mesa u nesto u sta ne bi trebao, i nema prava...

Tesi me jedino, brzo ce proci ta faza... Cim mi moja dusa podari sirok osmeh... Jer to je ono za sta zivim...