Za srecu je potrebno...
Hodam gradom, posmatram ljude. Uvek sam to volela da radim. Sta se krije iza pogleda , osmeha, proucavala sam, razmisljala kakav im je zivot, da li su zadovoljni... Pokusavala da to projektujem na sebe. Nekad davno, dok sam jos bila mala zavidela sam drugima...
Onda me je zivot naucio da nije zlato sve sto sija, i prepoznala sam sta treba da cenim.Ne mogu da kazem da sam bila nesrecna, ali nisam ni bila bas najzadovoljnija dok nisam odlucila da preuzmem stvar u svoje ruke. Pazi sta zelis mozda ti se i ostvari. Uvidela sam da je ono sto sam istinski i najiskrenije, srcem pozelela uvek bivalo ispunjeno...
Ne gledam proslost, ne opterecujem se buducnoscu. Odkako se NIkola rodio vise nego ikad zivim sada, ovog momenta. Jer ovaj momenat je bitan.
I samo je ispalo iz mene: ja sam sad jako srecna... To je bilo kad je dusa, posle nekoliko dana bojkotovanja da jede, odlucio da poruca sve sto sam mu dala...
Isto to sam rekla i osecala se tako kad je odlucio da se ne budi svakih pola sata, kad sam se probudila, a ono 8 ujutru, a od 1 spavam... Ih... Kako se priooriteti promene, i male stvari, nekom beznacajne, cine da budem srecna i zadovoljna... I da cenim to sto imam, sto sam zdrava i sto je on zdrav i veseo... I da se radujem sto mi je bata u Americi.
I da cekam i prizivam ljubav, onu pravu...Iskrenu...Mozda....