suncica

Stize mi poruka: " kako to, kad nekog ne vidis dugo... jako dugo, i onda ga vidis, na kratko, cini ti se na tren... i onda znas da ga opet neces videti dugo, taj neko pocne da ti nedostaje, toliko jako, kao da si sa njim proveo zivot..." 

I ja ostanem bez reci, ne znam sta da odgovorim, samo znam kako se ta osoba oseca, jako dobro znam... 

Ove godine je deset godina kako smo zavrsili srednju skolu, trebali bismo da se sastanemo, ako neko odluci da organizuje, ja nisam bas ni fizicki ni psihicki spremna da jurim po gradu zbog toga... Dok smo bili u skoli, nije se moglo ni naslutiti da se iza onog neozbiljnog klinca, koji se tuce po hodnicima, i igra igrice na racunaru, krije jedna divna osoba... godinu ili dve nakon zavrsene skole, pocne moj drugar da mi salje poruke, i to kakve... Najlepse ljubavne koje sam ikada dobila, neke jos i danas pamtim... Bio je u vojsci, i cim se vratio videli smo se, medjutim, kako on sad kaze mlad, glup, neiskusan... Strah, ili ko zna sta je ucinio svoje, kaze nadao se da ce dobiti drugu sansu, heh... Zivoti su nas bacili na razlicite strane sveta... No, ziveo fejsbuk, saznala sam da je u Italiji, onda sam ga i pronasla, i culi smo se... I onda je dosao kuci... Bio je tu 3 meseca, 100 dana, a uspeli smo da se uklopimo da se vidimo tek pre neko vece. Usput smo se culi, gotovo svakodnevno, zalio mi se kako ga je ostavila dugogodisnja devojka, udala se za drugog, i jos stosta mu se izdesavalo za kratko vreme, a ja sam bila samo pazljiva, dopisivala se sa njim do kasno u noc, i davala mu savete, tesila ga...

Kad smo se videli, dugo smo pricali, o svemu i svacemu, pravi drugarski razgovor... Taj dan je dobio vizu, imao je jos dve veceri na raspolaganju.... Stigla sam kuci u 2 nocu, jedva smo se rastali, bio je divan i pristojan... A onda su pocele da mi stizu poruke, da zavezao mu se jezik, nista od toga nije smeo da spomene dok sam ga gledala u oci... Ceo sledeci dan smo se dopisivali, nadao se da ce ovaj put ( za razliku od pre 8 godina)  dobiti tu drugu sansu da se vidimo i uradi ono sto zeli, a sto nije to vece... u jednom momentu sam mu napisala: "hej, slusaj, bre! ne smes da se zaljubis u mene, ja sam trudna!" A on mi na to odgovorio: " pa sta sto si trudna, jel to znaci da niko ne treba da voli do kraja tvog zivota?" Razoruzao me je u potpunosti... Nisam smela sebi, a ni njemu da dozvolim nista vise od toga, znala sam da ide sledece vece. Nisam htela ni da se vidim sa njim, ni na kratko, pitala sam se sta ce nam to doneti, meni ceznju, vecu od ove sada, njemu tugu sto mora da ide... A i ostavila sam mu vremena da razmisli, da li voli mene zbog mene, ili sam mu samo draga zato sto sam bila fina prema njemu, i saslusala ga svaki put kad mu je bilo tesko. Ostavila sam mu vreme da preboli ti bivsu, da iskristalise svoje misli, zelje , osecanja... Bilo mi je zao sto nisam otisla da se vidimo, bio je tuzan, ali mislila sam da je tako najbolje za oboje... I onda, sprema se da krene, i salje mi onu poruku sa pocetka posta....

Da, dragi, znam jako dobro kako to izgleda, osecam to na svojoj kozi... danas je vec u Italiji, sutra pocinje da radi, vraca se za devet meseci, mozda... Mozda i ostane tamo, a mozda i ja odem tamo jednom.. Ko zna... cudni su putevi Gospodnji...

Pitala sam se gde je nestalo to moje osecanje i raspolozenje. I kad sam najsrecnija, uvek sam bila pomalo setna. bez velikih prohteva, uzivala u muzici, u malim stvarima, mirisima ili ukusima noci.... Zbog svega sto mi se poslednjih meseci desavalo negde je zalutao taj deo moje licnosti, preokupirana sam drugim stvarima, odnosima sa ljudima, blgoslovenim stanjem, mojim zlatom i svakim njegovim pokretom...

Onda me jedna jednostavna melodija dotakne u samo dno, u centar srca... I ceo dan ne mogu da prestanem da je slusam, kao hipnostisana, sedim i iznova i iznova je pustam... Odzvanja mi u usima melodija, tekst, sve....  I osecam se divno... Osecam kao da ponovo volim, ali nisam zaljubljena... Ne znam ni koga volim... I opet pozelim da naslonim glavu na necije rame... I da cutim, da zajedno cutimo... I pozelim da je taj neko tamo negde, oseca isto sto i ja, trazi me, i ceka me... I slusa kapi kise kako padaju po zednoj zemlji... I slusa (peva) ovu prelepu pesmu...

"...kako znaju da rastuze , u snegu tvoji tragovi, kad odlazis...

Dugo nisi bila tu, a jos na tvom prozoru, zastane mi pogled svaki put,

Dugo nisi bila tu, ko reka teku stihovi svaki put kad odes ti..." 

Prelepa pesma, peva je bivsi drugar nesrecnog tatice. Odusevila sam se. Svidja mi se i glas, i vrsta muzike... Ma oborio me s nogu covek...Uvek sam otkidala na pevace, hehehe... I ova kisa, bas je lepo rashladila vazduh, lepo cemo spavati. Neki miris u vazduhu, zvuk kise i grmljavine, i predivan glas..... I moja dusa mala... :)))) 

"Uzeo si moje proljece
sakrio ga iza oblaka 
dio neba sam izgubila 
ti si rijeka bez povratka

Nasa ljubav nocu prestaje
hajde duso, skini cinove
neka losa noc je za mene 
neka losa noc i za tebe
sad mi treba miran san
sad mi treba jedan bistar dan 
jer ti meni nisi vise drag
ne dolazi na moj prag"

Savrsena pesma u ovom trenutku, savrseno oslikava moje raspolozenje, posle njegovog stotog poziva, na koji necu da se javim, i glupave poruke sa "malena"... Odavno mu vise nisam malena, i toliko je vremena, prostora i svega medju nama... Jedino zajednicko nam je dete, a on se ponasa kao da ima pravo na nas... E pa nema, izgubio ga je onda kada nas se odrekao. Sad mu nista na svetu nece pomoci da ga ponovo zavolim, i prihvatim kao svog partnera. I odakle mu pravo da sa mojim drugaricama prica o nama... I kojim to nama...

Da, sad mi treba miran san, i jedan bistar dan. Vrucina je, nervozna sam, sve mi smeta, natekle su mi noge, ruke, jedva kuckam po tastaturi... I on jos hoce da dodje da me vidi... Ma idi k vragu, ne znam ni sta cu sama sa sobom... i to u dva popodne. 

Setila sam se jedne divne zene koja mi je jednom prilikom rekla da ne vredi trositi zivce i energiju da nekome objasnis nesto, kad taj neko to ne zeli da razume... Ponovo se pitam: jel glup ili bezobrazan, ili me zajebava.... 

Ali i poreg svega tmurnog u mojoj glavi, postoji nesto sto mi obavezno izmami osmeh na lice , i po stoti put kazem : Zivot je lep... To je moja srecica, sto raste tu ispod mog srca, i svakim pokretom mi daje novu snagu da istrajem, da se borim, da budem jaka i nasmejana. Da budem ponosna mama...

Nikad nisam volela zelenu boju. Nikad nista zeleno nisam imala... Secam se , davno, pre vise od deset godina, srela sam se sa jednim zelenim ocima, i moj svet je postao zelen, i to me je drzalo dugo, al opet sebi nista zeleno nisam kupila... Dugo mi je trebalo da se od toga oporavim...

Drugo fatalno zeleno je "Bivsi", zelene oci, i zeleni duks, i zeleni auto, i sve zeleno, nase jezerce, Dunav, cak i most Duga ukrasen zelenim svetlima :))), i opet nista zeleno... Tek posle Nas sam kupila maslinasto zelenu trenerku, i to samo zato sto nije bilo druge boje, a ja htela bas tada da je kupim...

Onda jos jedne zelene oci, poseduje ih otac mog sina. A ja sam uvek zelela bebu sa plavim ocima, heh... I danas, eto ne znam sta mi bi, ustvari drzi me to proteklih dana, kupila sam zelenu majicu, i dve zelene haljinice i zelene papuce, i trazila sam zelene helanke, ali nisam nasla odgovarajucu nijansu zelene... I nesto mi se svidja ta zelena, cak sam i donji ves kupila zeleni. Ali kulminacija je bila veceras kad sam otisla do prodavnice da kupim sok, i ugledala zeleni lak za nokte! Naravno da sam MORALA da ga kupim.... I eto, sad sam kompletirana. Sutra mogu u grad sva zelena, a i slaze mi se uz boju kose :D I sad sam shvatila da nemam zelenu tasnu, hm...nesto cu improvizovati dok ne nabavim istu... A do tada, nabacujem najlepsi osmeh na lice, dizem glavu visoko, i sa ponosom setam svoj stomak po gradu, i zeleno... Zeleni svet...

Samosugestija, ne nervirati se zbog stvari i ljudi koji nisu vredni toga.... Heh, mozda sad po prvi put u zivotu ne mogu da iskuliram, preosetljiva sam na ljudsku glupost i nepravdu. A ne treba mi to u zivotu, ne treba mi to u sestom mesecu trudnoce, kao sto mi ne treba trcanje na bus da stignem ne vreme da uzmem auto od rodjaka... I isto tako mi ne treba da vozim do Beograda, pa kroz isti grad, kroz guzvu.... Ne treba mi taj stres, da ucinim bratu i buducoj snajki. I onda je jos gospodjica ljuta i besna ( da ne kazem nadrndana ) zato sto nisam htela da sidjem sa autoputa da ona kupi picu da jede... I jos kad smo dosli kuci, samo se okrenula i otisla u sobu da spava, jer ona je, Boze moj, jaaaaako umorna od puta... uh,uh,uh.... A ja nisam umorna, i meni uopste nije bilo tesko da vozim po Beogradu, i po vrucini.... Ma jok, ja sam "superwoman"... Ajde, precutim i to, iskuliram, pomislim : sta ce gresnica, ne zna sta prica i sta radi.... Onda ona ode svojoj kuci, ja jedva malo dodjem sebi, i sednem za komp, ona me i tu pronadje i insistira da se ja sklonim da pustim brata, bas nesto vazno da mu kaze... E NE DAM! pusti mu sms, ne zanima me, pa dosta ste me driblali, majku mu..... Ako vec moram u gradskom prevozu ili na ulici da prihvatim da me niko ne ferma sto sam trudnica ( i pitanje: gde nam ova drzava ide i sta hocemo od nje kad se ni trudnice ne postuju... ??? ) dajte bar da me porodica malo zastiti... Hm , sreca pa imam dva brata, od kojih je jedan taj, a drugi , sasvim suprotan, ustaje u sred noci da ubije komarca koji mi zuji oko glave :))) eto bar sam se malo sad i nasmejala pri pomisli na mog baticu  Djoleta...

U celoj toj prici "nesrecni tatica" zove po pet puta dnevno, samo me i on nervira, nemam sta da pricam sa njim, kao odjednom mu je jako stalo da cuje kako sam, i kako sam, i kako sam.... i to je sve sto me pita i eventualno sta radim... Rekla mu je Milica ( "znas ona mala sto si je upoznala tad i tad...") da je kriv, i da je ispao kreten i on sad hoce da se iskupi, i da mu se vratim.... JOOOOOOOOJ, zabole me bre i za tebe, i za Milicu, i za sve, nesposobnjakovicu jedan, kad nisi to sam uspeo da ukapiras nego ti je tamo neka klinka to rekla.... uh, i sutra ce da dodje u grad da me vidi, hm, bas i ne mora, al ajd', on je otac mog sina, pa kao zbog toga...

I onda nesto lepo malo slatko.... I ima 18 godina, i prelepe plave oke, i divan je, i pazljiv je, i kad mi posalje poruku sva se istopim... samo pomislim na njega i slatko zaspim sa osmehom... ipak nije sve bas tako kako ne treba..., i ovo malecko cudo u stomaku zbog koga sam ipak nasmejana...  zivot je lep :)

Ne znam sta mi bi ovih dana... Gde god se okrenem, sta god da uradim... Sve me podseti na njega... Bivseg. I eto, sad sam procitala sve ono sto sam pisala prosle godine, otprilike u ovo vreme sam pocela da pisem blog... U ovo vreme sam bila najsrecnija osoba na planeti, onda je sve pocelo da se gubi, nestaje... Ko je kriv, nisam prestala da se pitam... Mozda je to samo bila sudbina... I tragovi ljubavi koju sam imala, ostali su zauvek u meni.

Onda se setim "nesrecnog" tatice mog deteta. Kao mislila sam da ga volim, i jesam ga volela, ali to sve izgleda tako bledo, tako malo i nistavno prema onome.... Bila sam mozda poneta nekom iluzijom, zeljom za zajednicom... Mozda nisam dobro razmislila... Svejedno. Mozda je to jednostavno moralo tako i zbog ovog malenog stvora ( koji mi ne da da lepo sedim dok ovo pisem, nego me sutira  ). Cesto pomislim sta bi bilo da je otac ove bebe ON (bivsi)....

Heh... A tatici se opet javio osecaj odgovornosti... Ustvari, nije se njemu javio taj osecaj, nego su mu svi ljudi koje zna i sa kojima je pricao rekli da nije u pravu, i da nije bio fer, i da je kriv... Eto , on to sam nije mogao da shvati, ali je prihvatio misljenje vecine, vrlo demokratski.... I sad me smara ( nazalost, moram tako da kazem) svaki dan, salje poruke , zove, kao pokusava da bude fin, da se raspituje, svaki dan mi postavlja ista pitanja... Cak je i hteo da sad trazi posao u Novom Sadu da bi mi bio blizi, sve kao nada se mozda cu ga prihvatiti, mozda cu mu se vratiti.... E frajeru zakasnio si, jedno 4-5 meseci.... 

Rekla sam sebi, po ko zna koji put, da necu vise posecivati Nastasjinu kuhinjicu, ali ona tako lepo pise, i kuva, i divne slike stavlja ovde... Mmmmmmmmmm.... I kad nisam gladna vidim nesto lepo, i njam, osetim miris tog jela... I moram... Ugojila sam se vec 8 kila,  i sve ono sto mi je bilo kao rezerva od garderobe, vise nije, malo mi, tesno... Ali nema veze, srecna sam :) Pre par godina sam kupovala casopis koji se zvao "Debeli ali Srecni". Sad prvi put u zivotu mogu tako nesto da kazem, ja mrsavica kojoj su mnogi zavideli na liniji, a ja zudela za zanosnim oblinama. Konacno ih imam, i potrudicu se da se posle porodjaja ne vratim bas na staru kilazu, da ostavim malo "mesa" tamo gde treba....

A bebac se razmrdao, pa se vrti, pa me sutira, a ja bas onda pocnem da se igram , pa ga bockam, golicam, pricam, izazivam... Zelim da ta igrica sto duze traje, da ga sto duze osetim... I pricam mu koliko ga vec sad volim, i koliko mi znaci... Uh...

Nemam ja milion sudbina... A volela bih da imam. Uvek sam imala neki osecaj da ne stizem sve da prozivim sto bi htela.... Zelela sam da budem na dva, tri mesta u isto vreme, da vidim i lepo i manje lepo, i zalazak sunca i izlazak... Nesto sam uspevala, nekad nesto i ne...

Provela sam jednu noc u svom rodnom Sremu, u mestu gde sam odrasla, u mestu za kojim sam plakala kad sam morala da se odselim. Secam se da sam kao mala setala ulicama da sto bolje zapamtim svaki detalj, sve ono sto je lepo, jer samo lepo sam i videla.

Hm, kao da sam otisla u drugu drzavu, svega 20-ak km udaljenu od mog lepog grada Novog Sada, vremenski uslovi : katastrofa, a ja obucena kao za plazu sa sesirom, u papucicama... Kisa, vetar, grmljavina, zima, brrrrrrrrr.... Taman mi je dalo dovoljno vremena da lezim i da razmisljam. Da uporedim sadasnje misli , zelje, htenja, sa onim nekadasnjim, dok sam jos bila klinka u osnovnoj skoli, i beznadezno zaljubljena u jednog Nikolu... U cuvenog Nikolu po kom ce moj sin dobiti ime.

Ovih dana sam procitala knjigu :"Igra Andjela", i odjednom kao da sam shvatila, samo bih njemu bila posvecena, mozda nikada nikog drugog ne bih pogledala, mozda bi moja sudbina bila drugacija... Mozda... Da mi je ikada uputio bar jedan "drugaciji" pogled. Ko ce ga znati... Mozda da sam bila dovoljno jaka da se borim, za sebe , za sve, ne za njega nego za nas... Nisam znala, nisam smela... I onda je moj zivot krenuo nekim drugim tokom. Trazila sam se, trebalo mi je dugo da se pronadjem, da doprem do svog srca,da shvatim sta zelim, sta hocu...

Ali uvek je on bio nekako tu, duboko u meni... I danas pricam sa drugaricom i ona mi kaze pa da , ali sad ces imati svog Nikolu, i pruzices mu svu ljubav koju imas u sebi.... Da, koliko je u pravu. I opet dok sam hodala poznatim ulicama, pozelela sam da sam ponovo mala, da ponovo imam 18 godina, i sansu za mnogo toga sto nisam stigla da uradim...Pozelela sam bar jos jedan zivot, da ga iskoristim, da volim, da zelim... Onda me titraj u stomaku prene iz misli, shvatim da bih, ustvari, malo toga menjala... a ovo malecko u stomaku ne bih menjala nizasta na svetu... I povratak u stvarnost, nemam ja onih 18 godina da bih opet sve ispocetka, imam zivot, ispunjen zivot iza sebe, i jednu veliku otvorenu knjigu sa praznim stranicama koje tek treba da ispisem... Ipak je ispalo onako kako sam zelela... Srecna sam, zaista...

Dugo ocekivani ultrazvuk na kome ce se videti pol bebe... Sve kao nije bitno sta je , samo nek je zivo i zdravo... Ali nada postoji... Svi me kao poslednjih dana nesto testiraju, te uzmi krpu, te pogledaj lakat... Babske fore i fazoni... Odavno nisam imala tremu pred neki dogadjaj, ali nocas nisam spavala....

Velika ocekivanja :) Na ultrazvuku srecem poznata lica, srele smo se i prosli put, sve smo isto trudne, par dana razlike... Zamisli, doktorka stize na vreme, ne kasni.... Naravno kad je dosao red na mene, prislonila mi je na stomak sondu i u tom momentu je zazvonio telefon... Hitna intervencija, mora u salu, stigla je da mi kaze: Lezi i ne mrdaj! Hm... lezala sam 40 minuta... Malo sam mrdala, priznajem, utrnula mi je zadnjica na onom tvrdom stolu... Vratila se i prionula na posao... Neke "sifre" za mene nepoznanice, cifre, sve je ok, beba je teska 253 grama...pitala sam da li moze da se vidi pol.... Pogledala je, rekla MUSKO i nastavila da prica to sto je sestra zapisivala... meni je u glavi odzvanjalao to MUSKO... krenule su mi suze, vristala bih od srece...  sve je ok, vidimo se u avgustu... AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA............

Srce moje maleno, zlato mamino... Bice Nikola....  ispunila mi se zelja... Suze su mi tekle od doktora do kuce... Suze radosnice.... Nesto najlepse... Lepo koliko i pokreti koje svaki dan sve jasnije i jace osecam u stomaku... :D A tek kad dodje na svet, i kad mu vidim oke, i rucice i nozice malene.... uh...  

Nikad se nisam bojala da zavolim... Priznajem da mi je u odredjenim trenucima manjkalo hrabrosti, ali volela sam itekako, makar u sebi...

Gledam neku seriju, navukli me moji, posto u mom stanju bas i ne mogu da jurim po gradu za uzbudjenjima, svakako lezim ispred tv-a... Kao velika ljubav, glavni likovi jake, mocne licnosti... Prvo on pogresio, pa moli za oprostaj, pa onda zloce pokvarile njihovu srecu. Sad ona glumi neki ponos, naduvana previse, ne zeli da cuje vise za njega, uporno mu govori da je ostavi na miru... I onda se, naravno, desi nesreca u kojoj on nastrada... Njena reakcija me je najvise iznenadila, ok, kontam da je to serija, ali dajte malo realnosti, ona pocinje da vristi, izbezumljena od bola zbog "gubitka" njega.... Nastavak cemo videti sutra. 

Nego se ja u celoj to prici zapitam da li mi obicni smrtnici to ne znamo da volimo, ili imamo iskrivljenu sliku o ljubavi, ili sta se desava... Eto naprimer, ja sam oca svog deteta volela, ne mogu da kazem najvise na svetu, ali volela sam ga takvog kakav jeste. Onda sam se jako razocarala u njega, i prestala da osecam prema njemu bilo sta... I on mi sad, posle svega, i naseg poslednjeg razgovora kad sam mu rekla da ga ne volim i da me on uopste vise ne zanima u zivotu, i jedino zajednicko nam je dete, salje poruke, pokusava da ostvari neki prisan odnos, salje mi poljupce i ostale gluposti... I sad ( ne zelim mu ja zlo, nikako pu,pu,pu) recimo njemu se (opet pu,pu,pu) nesto desi, ja treba da cupam kosu sa glave, urlam, placem za njim i zavrsim u hitnoj? Sad mi je kao odjednom toliko tesko i zao, i shvatila sam da ne mogu da zivim bez njega ?!!? Cemu onda ta farsa kao ne zelim vise da ga vidim? Mislim da bi jako ruzno bilo i dvolicno i ljigavo da se tako ponasam. Ok da mi ne bude svejedno i da mi bude zao coveka kao i svakog drugog, ili malo vise jer smo bili prisni, ali bas toliko (kao doticnoj iz serije) da sad i ja umrem za njim, i da ne mogu da zamislim svoj zivot......

Mozda sam malo surova, mozda nisam u pravu, ali ne razumem, eto... Izgleda da onda ja i ne znam sta je ljubav... Ili zena u trudnoci , pod uticajem hormona malo poblesavi, ili mi je jednostavno ovo maleno stvorenje sto raste tu ispod mog srca, najvaznije na celom svetu i u zivotu, i sve drugo je nevazno... ko ce ga znati?  

Htela sam da pisem o drugaricama, opet, onim istim iz prethodnog posta. Ali sve sam tamo vec napisala, ne znam sta bih jos dodala. Onda sam se zamislila nad sopstvenim zivotom, postupcima... Pokusala sam da se setim kad je neko meni bio rame za plakanje, uteha. ili jednostavno samo tu da me saslusa kad mi je bilo potrebno.... 

Kao vrlo mlada sam napravila veliku glupost, prosla kroz sve najgore moguce stvari SAMA. I nikada nikog nisam krivila. Odlucila da preuzmem svoj zivot u svoje ruke, bez icijeg saveta, bez znanja da je neko uz mene u tom trenutku. Kad mi je bilo najteze, srecu sam trazila u samoj sebi. I niko me nikad nije video kako placem. To sam uvek radila sama.

Nisam mogla da zamislim koliko su ljudi slabi, i zavise od drugih... Kako odrasle osobe sebi dozvoljavaju da pokazu svoju najgoru, i najbedniju stranu nekom drugom, ma koliko taj neko bio prijatelj. Mislim da smo u ocima drugih veliki onoliko koliko se pokazemo velikim. Patetisanje i kakanje nad sopstvenom sudbinom jednostavno ne prihvatam kao model ponasanja.

I onda sam shvatila da je ovaj blog jedino mesto na kom sam otvorila dusu, i gde sam dozvolila sebi da budem ranjiva. Vecina mojih "prijatelja" ne zna ni malecki deo stvari sa kojima sam se suocavala, prezivljavala. Samo znaju da sam nekako svaki dan sve jaca i jaca. I boricu se do zadnjeg daha da sama pred sobom ne ispadnem slabic.... 

Pre par dana bila mi je drugarica, dodje tako s vremena na vreme, pa se onda ne cujemo... Danas popodne, lezim i odmaram i zvoni mi telefon, ona... Malo mi bilo cudno, obicno posle svakog naseg razgovora bude mirna bar nedelju dana. Odmah sam shvatila, dosadno joj je, a iscrpela je sve ljude koje je imala u svojoj blizini, i valjda sam joj jedina ja ostala koja uopste hocu da se javim na telefon kad ona zove. Obicno biram reci kojima cu joj saopstiti ono sto treba da cuje. Danas nisam imala zivaca za to... Pola sata sam joj pricala istu pricu kao i prethodnih godinu ipo dana... A onda sam joj rekla: ne vredi, pricati tebi a pricati zidu isto je, ti NE ZELIS da bilo sta promenis u svom zivotu, samo kukas, i ako si vec takva nemoj daviti druge ljude svojim problemima, pokri se usima po glavi i cuti, tvoj je zivot ti si ga takvog birala i napravila.... Odjednom je bas nesto morala da uradi, tj da prekine vezu... Da, jos jedan slabic u mojoj okolini, ali najgore je to sto ce me ona opet zvati za nekoliko dana sa istom pricom... Jednom mi je cak rekla da me mrzi sto sam joj istinu sasula u lice, ali i da me voli jer sam joj pravi prijatelj...

Druga drugarica, osoba koja mi je najslicnija po nekim razmisljanjima, vec mesecima u mucnoj vezi, pokusala puno puta da izadje iz nje, ustvari samo je htela da istera nesto svoje... Opet kuka, rekla je juce da su se posvadjali, definitivno je kraj, ne moze vise. Prvo sam pomislila : Hvala ti Boze sto joj je konacno doslo iz d... u glavu. Kao obavezno ce mi javiti ishod razgovora... Ne javlja se. Sigurno nisu raskinuli, ponovo je popustila pred suzama i patetisanjem jednog "muskarca"(ne smatram ga za pravog muskarca, pokazao se kao mekusac). Ok ne javlja se, necemo se cuti sad par dana, sramota je da mi bilo sta kaze posle onog uveravanja o sigurnom raskidu juce... I ona je slabic.

Onda se zapitam hocu li ja ikada imati prijateljicu, drugaricu koja misli ono sto kaze, ili uradi ono sto kaze, ili ne mora ni da kaze, vec uradi. Zivi, i ne kuka nad sopstvenim zivotom, i spostvenom sudbinom koju je sama iskreirala... Neki ljudi su mi govorili da imam visak muskih hormona (!?),(ahahahaha, moram da se nasmejem, ne odgovara mom opisu). Odrasla sam pored dva brata, znam kako muskarci funkcionisu, kako razmisljaju. I uvek sam imala vise drugova nego drugarica....

I imam prijatelje, muskarce koji znaju sta hoce u zivotu, i idu u tom pravcu, ne pricaju previse, ne kukaju sami nad sobom, rade ono sto zele... Jednom recju Zive...Tu se savrseno slazemo... I verujem u musko-zenska prijateljstva... 

Vec par dana zelim nesto da napisem, nekako nemam inspiraciju... I sad sedam za komp, a napolju pocinje grmljavina, i pocinje da pljusti kisa... Hm... necu sad ugasiti racunar sigurno, kao grmljavina i to... Ne verujem bas u te stvari, mislim toliko toga je bas mene u zivotu pogodilo, ovaj grom ce me valjda promasiti...

Ovih dana na pitanje kako sam odgovaram: debela sam :))) Da , ugojila sam se oko 5 kg, i sad se vidi da sam trudnica. Ritual budjenja ujutru zapocinjem okretanjem na stomak da tako odspavam jos malo, i osetila sam nesto cudno, kao da me je nesto zignulo, kad sam se pomerila prestalo je... I ovih dana osetim u odredjenom polozaju kao da se beba malo buni... Osecala sam se neverovatno, srecna, ponosna... Osecam moju bebu, moje zlato maleno... To je nesto fantasticno...

A juce se gospodin buduci tatica pojavio, dosao je da razgovaramo, da se dogovaramo o nama... Kojim bre nama??? 2 meseca nista, cuti, jedva posalje neku poruku , i sad kao sve je ok... E pa ne moze tako.  Nisam mogla da verujem da je to ona ista osoba od pre, da sam njega volela... Iznenadio me je svojom drskoscu i ignorisanjem svega sto mu kazem. Svidela mu se ideja da bude "instant tata" , kad je bilo najteze, kad mi je najvise trebao nije bio tu, nije zeleo  da zna za mene, za bebu... A sad kao , mi smo njegovi, oboje, sad bi da nas seta po gradu i sa ponosom pokazuje, kao novu igracku... I nijedna moja rec, ni fina, ni malo grublja nije vredela, on je terao po svom. Ne mogu da verujem da jedna osoba moze da ima toliko tvrd obraz da posle svih reci dolazi, mene napada da sam kriva za sve, i jos kad mu kazem da ga ne volim, i da me on uopste ne zanima, ni gde je ni sta je ni kako je, on odgovara, pa dobro, a gde zelis da idemo na more ove godine???

Danas mi jedna mudra i pametna zena rece: duso, nemoj da trosis energiju i zivce da nekom sa tako plitkom glavom i ni malo pameti pokusavas da objasnis nesto. Sta god mu kazes on ne shvata, ne dotice ga...I u pravu je, apsolutno...  

Ja sam i dalje jaaako srecna, i ponosna na sebe, na svoj stomak, na cinjenicu da imam tu privilegiju da podarim zivot. To je najvrednije od svega na svetu, to je pravo blago :))) 

Mesec maj... Opet. Verovatno cu svake godine ovako odreagovati na maj. Samo da je lepse vreme. U maju je zapocela jedna velika ljubav. Ljubav od koje se nikad necu izleciti...

Sutra je seoska slava u mestu u kom sam zivela do pre izvesnog broja meseci... Idem kod drugarice, obecala sam joj, dugo se nismo videle, ovo je savrsen povod. I dok se priblizava taj dan, u meni raste neka teskoba, kao neki mali strah, ustvari nedostatak hrabrosti... I film pocinje da se odmotava...

Od naseg prvog susreta, razgovora, sale, do fatalne poruke da je stigao i da pita gde sam... Pocetka "druzenja", prve kafe, setnje, i naravno seoske slave, da se vozamo na ringispilu... Ne mogu da zaboravim stipkanje za obraz, koriscenje guzve da mu budem jako blizu, cak i za ruku da ga drzim.... Pa i sama voznja na ringispilu... Nikad u zivotu se nisam toliko smejala, iskreno i od srca, i bila srecna, nego sa njim... kisa, pa u grad na kafu, pa njega zovu, mora nesto da odradi, takav mu posao... Idem sa njim, svugde... Dok jos nista konkretno nije bilo medju nama, svi njegovi prijatelji su znali za mene... pa par dana dok je bio na putu, zvao me je svakih pola sata da mi nesto kaze, bas vazno :)... pa kad je dosao, setnja, smrzli smo se oboje, bilo je hladno, i konacno poljubac, mali, tek ovlas dodirnute usne, ali najlepsi u mom zivotu.... I sve to u maju...

I ja sad idem tamo, u "nase" mesto, naravno da ga nisam videla od preseljenja, culi smo se 2 puta... I opet, nedostatak hrabrosti, kao i dok smo bili zajedno. Klecace mi kolena dok ne stignem do Djudjine kuce, sreca pa zivi blizu stanice. I imam osecaj da necu smeti da pomolim nos iz dvorista, da ga slucajno ne vidim... Al mi nije jasno cega se sad bojim.. Mozda sam uvek gajila neku nadu da on oseca isto sto i ja, da osecanja nisu izbledela nego smo se razisli zbog spleta okolnosti, i nekih drugih stvari... I mislim, sad kad me vidi, sa stomakom, koji je moj ponos i dika, da ce jednostavno nestati, isceznuti i ta malena iskra necega sto bi moglo biti, nekad, negde... 

I ova beba je trebala biti nasa...