suncica

Oozavam ovo doba godine , podseca me na sve lepe stvari koje su se desile, podseca me da sam srecna sto sam ziva, i sto sam bas sada bas tu gde jesam, bas ovakva.... Mozda podjednako volim pocetak jeseni, ili takozvano Miholjsko leto... Ali ubi me sad ova hladnoca. I kisu volim, volim zvuk kapljica dok udaraju u prozor... Podsecaju me na neznost, na topli zagrljaj drage osobe.

Tako pod utiscima mirisa u vazduhu, i neke skrivene zelje za ljubavlju i neznoscu sanjam Njega.

Cesto ga sanjam, jer je to jedini nacin da budem bar malo u njegovoj blizini, u njegovom drustvu... On je moja prva ljubav, po njemu ce moj sin dobiti ime, i on je neki nedosanjani san, ceznja, i neostvarena zelja, jer nikada nista vise nismo imali osim stiska ruke i mrsavog cao, i zajednicke skolske fotografije...

Sanjam ga, u beloj kosulji je ( ne znam sto je to uopste bitno), i uspela sam da mu ukradem jedan poljubac, ovlas dotaknute usne, i on odlazi u neku drugu sobu da spava, i nista sto ja radim ne priblizava ga meni ni na milimetar.... Zatim cudno saznanje, ja sam bolesna, i nema leka, umrecu cim se porodim.... Kupim svoje stvari i nekud idem, i kao usput govorim mu: Ja cu umreti, zar ti nije zao sto nisi hteo da budes samnom, da mi poklonis toliko malo...I on zbunjeno odgovara: pa... ali... ja te volim... Samo sam ga potapsala po ramenu, rekla : ni da lazes nisi naucio, ali neka, to je vrlina... i odlazim u nepoznatom pravcu.... 

Probudila sam se jutros pomalo zbunjena... Sta bi to sve trebalo da znaci... Snovi su cudo, u snu sam se toliko puta zaljubila, i odljubila, i svasta prozivela, najrealnije moguce, kao da je stvarno... I uvek sam se pitala da li ja njemu nekada padnem na pamet, ili dodjem u san... Mozda i ne zna da sam to ja... da li prozivljava sve to isto kao ja... Da li sluti..... 

Citam pre neki dan neki bzvz horoskop, verovatno u dnevnoj stampi, i tako mu nista ne verujem nego cisto da kao nesto procitam dok pijem kafu. Pise tamo da cu imati nekakve veze sa inostranstvom... Hm.... I pade meni na pamet, jedina osoba iz inostranstva koju poznajem...

I prodje tako par dana, sve kao seticu se, i danas se konacno setim, ukucam njegovo ime na fejsbuku.... I iskoci mi jedna osoba sa tim imenom. Gledam, nesto mi i ne lici, upoznali smo se pre 8 godina, bio je drugaciji, i snadjem se, u prijateljima njegova majka :))) da, to je on definitivno. Preko nje sam pokusala da ga kontaktiram prosle godine, ali nista... i dodam ga, i zaboravim na to. U slicnim situacijama se ne bih odvajala od kompa, proveravala svakih pola sata, cekala... I tako udjem ja na svoj profil cisto pustim pesmu koju sam objavila ( mrzelo me da je trazim opet na Youtube ), kad ono i obavestenje i poruka... I to mi se nije odavno desilo, skoro da sam pocela da vristim, da skacem, aaaaaaa ne mogu da verujem, pa to je Markus :))))))

Na brzinu smo se ispricali na chatu, sta se desava kod koga  u zivotu, i obecanje, cujemo se kasnije, ili sutra, u svakom slucaju cujemo se, sad necemo izgubiti kontakt....

I ja ne skidam osmeh sa lica, toliko mi je drago sto smo se culi... Prisecam se svega, pre tih 8 godina, i kisa sad pocinje da pada, a nas dvoje smo uvek plakali sto nismo zajedno da se zagrlimo kad pada kisa.... 

Sa folklorom sam otisla u Nemacku, tada jos mlada i luda :), vec drugi dan se on pojavio sa roditeljima i bratom... gledali smo se, onda sam ga zvala da dodje kod nas za sto, i narednih 5 dana se nismo razdvajali.... Ne nista nije bilo, nismo se cak ni poljubili, pricali smo dugo, dugo, setali, uzivali jedno u drugom... Cak me je kroz neku salu i zaprosio, ja rekla da, bila apsolutno spremna da se udam za njega da dodem u Nemacku da zivim... To je bio i plan, bio je septembar, on je trebao u decembru da dodje u Srbiju, kod mene, da upozna moje... Samo se javio , nedelju dana pred dolazak, saobracajka, slomio je nogu, ne moze doci.....dugo jos smo bili u kontaktu, pisali duga ljubavna pisma, puna ceznje, nedostajao mi je toliko da sam ga svaku noc sanjala... a kako je pisao i on se osecao slicno... i onda su nas  zivot i daljina nekako neprimetno rastavili... i par godina se uopste nismo culi, nikako.. Pokusala sam da mu napisem pismo, jednostavno nije islo, nisam znala kako da zapocnem, sta da kazem, toliko se toga desilo....

I valjda je ovo danas bio savrsen trenutak za ponovno uspostavljanje kontakta, deluje mi da je ushicen isto kao i ja. Tako sam se slatko nasmejala, rekao je da ako sinu ne dam njegovo ime seda odmah u auto i dolazi da mi isprasi tur  :)))) 

Danas me je on ucinio najsrecnijom osobom na svetu, samo zato sto postoji, i sto me se seca...  

Mozda po prvi put, od pocetka svega ovoga, imam osecaj da cu zaista imati bebu. I vise ne posmatram to malo bice kao "plod" koji se formira u mom stomaku.

Bila sam juce na expertnom ultrazvuku. Simpatican nalaz, pise: mozak- vidjen, zeludac- vidjen, ruke, noge- vidjene.... Hehehe, pa naravno da ce da ima sve organe i ekstremitete, nego bilo mi simpaticno. U toku pregleda doktorka prokomentarise: nemirna je beba, mrda se...  I to je sve uticalo na mene jako pozitivno, jako sam srecna... 

Onda stizem kuci, i dobijam sms od buduceg tate: pita me kako sam, kako je beba, jel znam sta nosim, i ako mi bilo sta treba da mu javim, samo da trazim.... Zamalo da mu odgovorim: " fala al od tebe bato ni aspirin..." precutala sam... Sad odjednom kao osecaj odgovornosti :///

Cim se procula vest o tome da smo raskinuli, da nismo u kontaktu, prestala mamica da ga tetosi, mislila da ga je "spasla" od mene, i ponovo ga prepustila zivotu, a on odmah brze bolje, kao sta god ti treba javi... Ne treba mi nista, sad vise nista... Kasno je...

Ja imam svoj zivot, imam svoju srecu, plivaca koji sad pliva po mom stomaku... To je neprocenjivo, sve vise postajem svesna toga, i jedva cekam da ugledam to malo bice, okice, prstice... I ako je postojao neki strah u meni, sad ga vise nema, sad vise nista ne postoji, u meni, i za mene osim malenog stvorenja... moram da cekam jos mesec dana da mi potvrde , bice Nikola...  

 

"Da sam im'o saku dukata, da mi nije dusa becarska, uz tebe bi bio cili vik, sad je kasno al' oprosti mi... ' 

Ne znam na sta me podseca ova pesma, na neke tuzne ljubavi mozda... Ne, ja se ne prepoznajem u njoj. Samo uzivam u laganim tonovima... Pod utiskom...  Uradila sam nesto, za svoju dusu... Nesto lepo, iako sam ceo dan umorna, ne zalim ni jedan sekund... Divna osoba pored mene, iskrena neznost, i naslonjeni obraz uz obrad gledamo mesec na nebu... A zatim taj zagrljaj, ruka preko mog ramena, i reci "pa tebi je hladno, treses se..." Hm... Pa, nije mi bas hladno, tresem se jer mi prija ta neznost, paznja, i kad me neko zove pravim imenom... Odavno me neko nije nazvao punim imenom... I vise nista ne znam, samo osecam...

I stizem kuci u neko doba noci, i stize mi sms : Lepo spavaj, devojcice... Spavala sam kao beba... Kad sam se probudila, prvo sto sam osetila bio je miris njegovog parfema na mojim rukama... STR 8, zeleni, rece...

I ne, nisam zaljubljena, nije to ni ljubav, onakva kakvu sam upoznala... To je nesto iskreno, duboko, jako... To je nesto, sa nekim koga dobro poznajem, i ko mene dobro poznaje. Bez opterecenja, bez suvisnih pitanja, bez icega sto bi pokvarilo taj savrsen trenutak. 

I srecna sam sto je ta osoba prisutna u mom zivotu, odavno, i bice tu jos dugo...

I ovo me sad podseca na njega, na sinoc:

"Poljbi me i budi tu, da sklopim oci na tvom toplom ramenu, poljubi me i budi tu, nek srce lupa kao da je prvi put..."

Jednom sam pozelela nesto, cisto, iskreno, istinski....I da, ostvarilo se... Ostvaruje se polako...

I zbog toga mi smeta ova teskoba u grudima koju osecam. Znam da ne bih trebala da se osecam tako, jer sve sto sam zelela, ostvarila sam, zivim svoj san, i zasto onda tako reagujem na neke stvari... Zasto me pogadja necija ravnodusnost, negde sam je i ocekivala, zasto mi se place na pomisao o necemu sto je moglo da bude... Ili je to u trudnoci normalno, da placem na sve i svasta....

Ali se nikada necu pokajati zbog svojih zelja, koliko god mi sad bilo zao, u trenutku kad sam ih zamislila izasle su iz najcistijeg dela mog srca... I neka, neka boli, to znaci da zivim, jer ljubavi i nema bez bola... Tame postoje da bi prizvale sjaj.... 

Ponovo , posle nekog vremena, opet osecam da sam ona stara... Ona koja sam oduvek zelela da budem, ona Ja koju sam uvek volela, zato sam i postala takva...

Setila sam se pre neki dan, preturajuci po  nekim uspomenama, da sam imala snage u jednom periodu svog zivota da sve srusim, presecem, i uzmem zivot u svoje ruke. Pocela sam da zivim svoj san, ono o cemu sam dugo sanjala, jednostavno mi se desavalo, a ustvari je bilo tako lako, i tako malo potrebno... Samo prava iskrena i istinska zelja... To se sve desavalo otprilike u ovom periodu, bio je april... Imala sam snage... Imam je i sada, cini mi se vise nego ikad.... I sve sto se desava me podseca na to...

I opet, pozelela sam da se zaljubim, ne stvarno, ne zapravo... I desilo se... Pojavile su se te plave oci, cini mi se niotkuda, i zalutale u moje srce, u moje snove... Volim takve ljubavi, platonske, daleke, i tesko ostvarive... Pomazu mi da prebrodim trenutak. Dosta mi je samo da mastam o njemu, to je moj vid meditacije, opustanja, odmaranja. A ne moze da me povredi, jer nestace isto kao sto se pojavio, bez stega, bez obaveza, bez razmisljanja... Mozda ce samo ostati neka malecka zelja u mom srcu da se nekada zaista i sretnemo... A ja znam da se zelje ostvaruju, samo treba da verujemo, i da zelimo iskreno i iz srca...

I divno peva, ja sam uvek otkidala na pevace... I ima divno ime, koje cu je dati sinu... :)))

I opet mogu da sedim i slusam Balasevica....I mazim stomacic sa zagonetnim osmehom...

Hvala ti N..... 

Divan dan danas. Konacno je otoplilo, sunce... Ja sam se nekad smejala suncu, bez razloga, smejala se svemu, zivotu... U proteklom periodu, mucile su me sumnje, strahovi, razna pitanja... I danas krecem u grad, suocena sa problemom nedostatka adekvatne garderobe, ja savrseno vitka, sve sto imam je tesno, usko, na knap... Nemam sta da obucem. Idealna kombinacija: narandzaste siroke pantalone, narandzasta majica :))) boja radosti, i jos jedna radost, vidi mi se stomacic... Idem da utesim drugaricu, nazvala me je uplakana, posvadjala se sa mamom, sestrom, i sad je "jadna" i tuzna i zalosna... I onda vidi mene tako "ludacki" obucenu, i cuje neke detalje moje price (nismo se videle neko vreme)... Vidi sirok osmeh na mom licu... Vidi stomak... Vidi istinsku radost... Nikako joj nije bilo jasno... Meni jeste, savrseno jasno, to sam zelela, zelela sam ovo malo bice sto raste, tu ispod mog srca... Prvi put osecam veliki ponos sto sam bas sada, bas tu gde jesam, i ponos sto imam privilegiju da podarim zivot... I nikakva situacija, nista sto se desi nece umanjiti moju radost, nece pomutiti moju srecu, jer predamnom je vazan zadatak, misija: ja treba da napravim Coveka... 

Razmisljam tako, ovih dana... Toliko divnih pesama, divnih stihova, svega lepog. Prolece, ljubav na svakom koraku... Hm... Htela bih da se zaljubim. Mozda zvuci ludo, i blesavo... Kao trudna sam, o drugim stvarima treba da razmisljam. Pa se pitam, treba li? Ali jednostavno, ono sto mi je potrebno je uzbudjenje. Malo, malecko, ali ipak prisutno. Treba mi neko da mu posvetim taj neki stih, pesmu, ili misao... Da o nekom razmisljem kad legnem uvece da spavam, ili kad me u pola noci probudi, ne bas lep san... A sanjam, uh... Kad bi jastuk progovorio... Sanjam cesto njega, bivseg... U ovo vreme, otprilike, pre godinu dana je nasa pricica zapocela.... Dolaze mi u secanja svi nasi momenti, ali ne i ljubav. Ona je ostala negde iza... Sad je se samo secam... Al ne osecam, i to je ono sto mi smeta, nisam navikla da ne osecam. Moram da naucim da zivim sa tim... Sa nekom cudnom ravnom linijom u srcu, i sa bebinim otkucajima... Sama sam birala svoj put, sto bi moj dobar drugar rekao: kakva setva takva zetva...

Hm... da, zvanicno sama... i trudna. Gospodin buduci otac se drugi put odrekao deteta, insistirao na abortusu... Malo sam se zamislila, onda odlucila: resicu njegov problem, a resicu i svoj. "Abortiracu" njega iz svog zivota. prvo mi je bilo zao, ne njega, ne sebe, mozda sudbine deteta da odrasta bez oca. Onda sam shvatila da zelim da moje dete bude srecno, i ja cu mu to i omoguciti. Zelela sam ga. Doduse oboje smo ga zeleli, ali se eto on predomislio. Mislio da se "greske" u zivotu jednostavno obrisu gumicom... Heh, kako se zeznuo. Odlucio da ne zeli da preuzme odgovornost za sopstvenu sudbinu, i da se krije ispod mamine suknje...

I onda se ja zapitam gde je ona osoba u koju sam se zaljubila. I sve je bilo u redu dok se nije desio zivot... A onda se sve rasprsilo, kao da nije ni postojalo.

I pitam se da li je ovo u sta sam usla hrabrost ili ludost? I znam, nisam ni prva ni poslednja, i zivot je predamnom. Dete je blagoslov od Boga, i ja sam srecna, i bice skorpija, to sam zelela.

Gospodin je izgubio svako pravo da na to dete, verovatno nece ni znati kad se rodi. Mnogo mi je bolje sad, kad znam da sam sama, nego dok smo "kao" bili zajedno, ali nekako na silu...

I opet pitanje, da li je jednostavno moja sudbina da budem sama? Uvek i u svemu, jer tako sam najjaca, tako mogu sve...

I jos uvek sanjam bivseg :) jos uvek ga volim, kao letos... Kad ga sanjam, ujutru dugo osecam njegov dodir, njegov miris , njegovu blizinu. Srecna sam sto sam dozivela takvu ljubav :)))