suncica

Ranije bih plakala u ovakvim trenucima, bila tuzna, ucveljena... Ali,ne , danas ne... Selimo se... iz ovog mesta, iz ove ulice, iz ove kuce, koja gleda na tvoju... Iako samo 10 minuta od grada, ipak je u gradu sve blize, bolje, lepse... I jako se radujem, skakucem kao malo dete, vec sam spakovala sve one sitnice koje necu koristiti naredne 3 nedelje, svoje plisane igracke...

Setila sam se da sam kod tebe ostavila jedne mindjuse, i srce koje svetli u mraku, da te cuva kad ja nisam pored tebe.... Pitam se sta pomislis kad ih vidis? Da li si ih vec tutnuo negde , u neki cosak da ih ne vidis, ili i dalje stoje tamo na stocicu pored tvog kreveta.... Pitam se da li si obrisao sve one poruke koje sam ti slala, sve one duboke reci.... koje sam osecala svojom dusom... Pitam se pomislis li nekad na mene, i sta osecas tada.... Kad odem... Nestace i najmanja mogucnost da te , kao slucajno, sretnem na ulici.... Mozda ce ti biti lakse, mozda ces biti srecniji.... 

A meni ce biti lakse, mozda cu naci nekog drugog, mozda ce mi se dopasti, ali necu ga voleti... Znam samo da te necu sretati, da nece prva stvar ujutru koju ugledam biti tvoj prozor, ili tvoj auto, ili Ti...... I srce ce valjda preboleti, nekada... A ja sa sirokim osmehom, i iskrom u oku odlazim u novi zivot, novi svet.... I nikad neces biti siguran da li je ta iskra suza tuge zbog tebe...