kud plovi ovaj brod?
Napredujemo, heh... Lomi me ova prehlada, ubija me. Odspavala sam malo popodne, probudio me telefon, moja Zoka :))), kaze: gde si cicka, evo Vlada hoce nesto da te pita... Zatim sledi rafal mojih reci tipa: kretenu , budalo, konjino jedna, vidis da sam bolesna, umirem a ti me zaje*avas, ali volim te, i tebe i moju kumu puuuuno, i ne, ne mogu sad da dodjem, odnedelje....
Zatim uzimam svoju kafu i izlazim da uhvatim poslednji zracak sunca danas, sedam u dvoriste, i cujem njegov glas... Vidim ga dolazi, nesto grdi klince koji drndaju auto... Prvi put odkako nismo zajedno nije okrenuo ledja i glavu. Hm?!? Gleda u mom pravcu, i ja gledam njega. Nekada nam je pozdrav bio samo iskrivljena glava da se vidimo kroz resetke na kapiji, i osmeh. Pogledali smo se bas tako, samo smo iskrivili glavu, osmehnuli se, i ja sklonila pogled, da se ne srusim, a on usao unutra.... ono kao, heh, bar mi se javio, nije iskulirao. Idemo u nekom pravcu, ali jos ne znam u kom....
Otisao je gore, ja sam ostala u svom dvoristu, gledala sam u njegovu kucu, i odjednom, imala sam onaj osecaj telepatije. Osetila sam da mu nedostajem, sad lezi gleda tv, mozda je ugledao na stolu moje minjduse, mozda su ga zasvrbela ledja, a ja nisam bila pored da ga pocesem, a zatim satima ceskam, dok ne zaspi.... Onda , kao da sam osetila njegovo dvoumljenje , zelju da mi posalje poruku, i suzdrzavanje iz straha....Opet sam se kao nesto ponadala.... Jako mi nedostaje... Nikada nismo bili ovoliko blizu, a toliko daleko. I sta ce sad biti? Kao na pocetku, tako stidljivi pogledi, javljanja, onda mozda poziv na kafu i neobavezno blebetanje.... Pa poljubac... pusta mastanja....