Citam pre neki dan neki bzvz horoskop, verovatno u dnevnoj stampi, i tako mu nista ne verujem nego cisto da kao nesto procitam dok pijem kafu. Pise tamo da cu imati nekakve veze sa inostranstvom... Hm.... I pade meni na pamet, jedina osoba iz inostranstva koju poznajem...
I prodje tako par dana, sve kao seticu se, i danas se konacno setim, ukucam njegovo ime na fejsbuku.... I iskoci mi jedna osoba sa tim imenom. Gledam, nesto mi i ne lici, upoznali smo se pre 8 godina, bio je drugaciji, i snadjem se, u prijateljima njegova majka :))) da, to je on definitivno. Preko nje sam pokusala da ga kontaktiram prosle godine, ali nista... i dodam ga, i zaboravim na to. U slicnim situacijama se ne bih odvajala od kompa, proveravala svakih pola sata, cekala... I tako udjem ja na svoj profil cisto pustim pesmu koju sam objavila ( mrzelo me da je trazim opet na Youtube ), kad ono i obavestenje i poruka... I to mi se nije odavno desilo, skoro da sam pocela da vristim, da skacem, aaaaaaa ne mogu da verujem, pa to je Markus :))))))
Na brzinu smo se ispricali na chatu, sta se desava kod koga u zivotu, i obecanje, cujemo se kasnije, ili sutra, u svakom slucaju cujemo se, sad necemo izgubiti kontakt....
I ja ne skidam osmeh sa lica, toliko mi je drago sto smo se culi... Prisecam se svega, pre tih 8 godina, i kisa sad pocinje da pada, a nas dvoje smo uvek plakali sto nismo zajedno da se zagrlimo kad pada kisa....
Sa folklorom sam otisla u Nemacku, tada jos mlada i luda :), vec drugi dan se on pojavio sa roditeljima i bratom... gledali smo se, onda sam ga zvala da dodje kod nas za sto, i narednih 5 dana se nismo razdvajali.... Ne nista nije bilo, nismo se cak ni poljubili, pricali smo dugo, dugo, setali, uzivali jedno u drugom... Cak me je kroz neku salu i zaprosio, ja rekla da, bila apsolutno spremna da se udam za njega da dodem u Nemacku da zivim... To je bio i plan, bio je septembar, on je trebao u decembru da dodje u Srbiju, kod mene, da upozna moje... Samo se javio , nedelju dana pred dolazak, saobracajka, slomio je nogu, ne moze doci.....dugo jos smo bili u kontaktu, pisali duga ljubavna pisma, puna ceznje, nedostajao mi je toliko da sam ga svaku noc sanjala... a kako je pisao i on se osecao slicno... i onda su nas zivot i daljina nekako neprimetno rastavili... i par godina se uopste nismo culi, nikako.. Pokusala sam da mu napisem pismo, jednostavno nije islo, nisam znala kako da zapocnem, sta da kazem, toliko se toga desilo....
I valjda je ovo danas bio savrsen trenutak za ponovno uspostavljanje kontakta, deluje mi da je ushicen isto kao i ja. Tako sam se slatko nasmejala, rekao je da ako sinu ne dam njegovo ime seda odmah u auto i dolazi da mi isprasi tur :))))
Danas me je on ucinio najsrecnijom osobom na svetu, samo zato sto postoji, i sto me se seca...