Da l' je to sudbina...
Podstaknuta jednim postom, a jos vise komentarima na isti, od sinoc razmisljam.
Svi mi imamo neki put, zacrtan, znan samo nekoj visoj sili, mozda... Uvek sam govorila: ono sto ti je sudjeno ne mozes da izbegnes, ali imas mogucnost da biras put kojim ces tamo stici.
Zivot nas iskusava. Jedan mudar covek mi je jednom prlikom rekao: 90% prepreka u zivotu nam postavljaju Andjeli, da bismo naucili lekciju, izvukli pouku.
U neke stvari nisam verovala, dok nisam na svojoj kozi osetila.
Kao dete skorpija bila sam prilicno neshvacena, prvo od roditelja a zatim i okoline. Kad sam stasala, pocela da shvatam neke stvari, zelela sam da pobegnem od sebe, da budem drugacija, da imam ono sto i drugi imaju. Aali uvek sam imala samo ono sto u dubini duse zelim, samo me bio strah da priznam. Bila sam dete, mislila da cu umreti bez ljubavi, morala po svaku cenu da budem zaljubljena, da budem sa nekim, a veze su mi trajale izmedju 5 i 7 dana. :/
Bila sam blago ocajna, nisam znala gde gresim, ustvari ja sam prekidala veze, ja sam ostavljala, jer mi se nijedan nije cinio po meri... Eh kad se setim tih 16-17 godina. A zudela sam za princom ne belom konju, za nekim ko ce da me voli do kraja zivota, ili makar godinu dana... I voleli su me, ali... Ne onako kako sam ja zelela.
Onda sam upoznala jednu osobu, coveka, dosta starijeg od sebe. Opcinio je, lepo je lagao, a meni je to i trebalo... Od kuce sam pobegla da bih bila sa njim jer se moji nisu slagali da budemo zajedno. Napravila najvecu gresku u zivotu, ali je to i bila jedna jako bitna i vazna stvar. To je bila zivotna skola, koju nisam dobila od primarne porodice koja se trudila da mi ceo svet oboji u ruzicasto bez trunke realnosti.
4 godine sam provela sa njim, iz jednog ugla najgore, iz drugog najkorisnije. Upoznala sam sva zla ovog sveta, sljam, dno zivota... Naucila da zivim svatila sta zelim, i sta ne zelim, naucila kako da dodjem do toga, naucila da se radujem i budem srecna zbog malih stvari. Naucila da budem najjaca na svetu dok sam se osecala najjadnije i najbednije.
Iako ga mrzim, negde i zalim, zahvalna sam mu na zovotnoj skoli. Sa njim sam zavrsila 4 fakulteta, i prozivela ono sto prosecan covek prozivi za 3 zivota.....
Posle njega sam se neko vreme trazila, ustvari pokusavala da se ostvarim kroz ljubav...
Nekoliko godina kasnije u moj zivot je usetao On, moj dragi bivsi, zbog njega sam i pocela da pisem ovaj blog. Pojavio se njasavrseniji muskarac u mom zivotu, neko ko mi je pokazao najlepsu stranu zivota, neko ko je umeo da me voli bas onako kako sam zelela. Nije morao da mi kaze da me voli, osetila sam, svaki dan je pokazivao i dokazivao... Zaista sam mislila da je to ono pravo, za ceo zivot.
Ali...
Uvek postoji ali. Posle par meseci sna, probudili smo se, tj on je odlucio da se probudimo... Nije znao sta zeli... bal, bla , bla...
Opet sam bila sama...
Onda sam upoznala tatu mog sina, sve je izgledalo jako lepo, prvi put sam bila skroz stalozena, realna, volela ga mirno bez turbulencija. Dugo analizirala mogucnost zajednickog zivota, i shvatila da je to-to. I bilo je do prve stvari koja mu nije odgovarala, tj ne njemu nego njegovoj mami. Onda me je razocarao.
I tako razmisljam jel problem u meni ili u tim muskarcima? Bilo ih je jos izmedju, dovoljno da mogu da kazem da sam iskusna.
I onda odgovor: tako mi je sudjeno, takav je moj zivotni put, tako su mi se slozile planete u casu rodjenja, i numerologija isto to kaze. Na meni se lome gresi zenskih predaka, sudjeno da budem sama i da me , ni krivu ni duznu, ostavljaju. I zato su muskarci u mom zivotu slabici, i zato su jadni. Zato sam jaka zena, mnogo jaka... Zato nisam tuzna sto sama odgajam sina. Prihvatila sam svoj zivotni put, uzivela se u ulogu, i nastojim da svaki sekund najbolje iskoristim.
Verujem da tamo negde postoji savrseni muskarac, mozda za mene, mozda za nekog drugog. Verujem da me ceka ljubav, ne jedna vec mnoge, ali znam kako ce se zavrsiti, i naucila sam da ne gledam proslost i buducnost, vec samo ovaj trenutak sada!
Svako od nas iznoseći opšte teorijske stavove u suštini priča svoju životnu priču. Zato je najbolje pisati u prvom licu jednine, a ne generalizovati stvari. Ugao posmatranja istu stvar menja do neprepoznatljivosti.
Autor razmisljanka — 25 Avg 2011, 13:16
Svet bi bio ruzan kad bi svi mislili isto. Bio bi pun gluposti... Siv... Vecina je takva...
Svako ima svoj zivot, zivi kako zeli, i kako misli da treba... Samo jake zene mogu same, samo hrabre postaju majke, samo sposobne postanu samohrane, a uspesne! Druge cekaju sazaljenje... Samo napred, dok je nama nas... :) Ziveli!
Autor ancisal — 25 Avg 2011, 13:32
razmisljanka, svi mi iznosimo zvoju zivotnu pricu, na ovaj ili onaj nacin. ja to postujem, i prihvatam, jer nikad se ne zna ko se nalazi sa one strane ekrana i sta ga je navelo da napise to sto jeste, na nacin na koji jeste.
ja postujem svakoga, i svacije misljenje pa cak i kad se ne slazem sa njim...
Autor suncica — 25 Avg 2011, 13:35
ancisal, svet bi zaista bio tuzan kad bismo svi mislili isto... ;)
zivele razlike medju nama :D
Autor suncica — 25 Avg 2011, 13:38
Svi mi pisemo necije price, istinite. Ne moraju biti u prvom licu, neke bi bile bolnije nego sto jesu... Samo neki uzivaju u tudjem bolu, a neki lece rane sve... A ako iznosimo misljenje mnogih, ako smo prosli mozda kroz to, ako se razumemo, nije vazno prvo lice, vazno je pravo lice!
Autor ancisal — 25 Avg 2011, 13:41
Zar sudbinu ne određujemo sami, da nismo hteli tako ne bi bilo.
Muškarci ne vole '' jake'' žene, zato ih i ostavljaju.Osećaju se ugroženim.
Nemoj da si tužna što sama odgajaš mnoge to danas rade. Na kraju budeš ponosna što si sama odgojila dobrog čoveka. Pozdrav od ponosne samohrane majke dva najbolja odrasla čoveka.
Autor lloreta — 25 Avg 2011, 17:57
Ostavila sam muza da njegova slabost prema alkoholu ne ugrozi i uništi živote tri mala moja muškarca. sinovi moji nisu idealni, svaki ima mane, ali nam je bolje bez njihovog slabog oca. u pravu si kad kažeš da postoji sudbina. ona koja utiče na nas, na stvaranje nas samih ili novih života je nepromenljiva. ništa ne možemo sem da se u ulozi koju su nam uvalili snadjemo najbolje što znamo. svako od nas ima svoj put í niko i nista nas ne može skrenuti sa istog. ti si jaka i hrabra. ti slabi muškarcí su te takvom načinili. a kad ja pišem u trećem licu obično pišem o sebi ali tema koju dotičem je bolna pa bar u priči sebe izvlacim van drame. ljubi sína
Autor vilabezkrila — 25 Avg 2011, 18:13
Nije došao pravi. Bilo bi dobro da je škorpija, ali pre svega, da je čovek. Da ume da ceni šta s tobom dobija,
Autor sanjarenja56 — 25 Avg 2011, 18:23
ono sto ti je sudjeno ne mozes da izbegnes, ali imas mogucnost da biras put kojim ces tamo stici...ovo je lepo receno ali ceo zivot se sastoji od biranja puteva
Autor dijeta — 25 Avg 2011, 19:05
Vilabezkrila, ti si divna, eto, jos neko se slaze sa mnom da je u trecem licu manje bolno pisanje... Koja god tema bila... Svako ima neki svoj nacin. Suncica to dobro radi, meni je lepse trece lice, ali, kao sto rekoh, nije bitno prvo lice, vec pravo lice !
Autor ancisal — 25 Avg 2011, 22:33
ancisal, svet bi zaista bio tuzan kad bismo svi mislili isto... ;)
zivele razlike medju nama :D
Autor suncica — 25 Avg 2011, 13:38
Posle ovog citata, samo da pitam što ste onda tako gnevne na one koji ne misle kao vi?
Autor razmisljanka — 25 Avg 2011, 22:46
lloreta, nisam tuzna, uopste, to sam i napisala.
ponosna sam sto imam privilegiju da od sina napravim coveka.
pozdrav za jos jednu hrabru zenu! :)
Autor suncica — 25 Avg 2011, 23:05
vilo, razumemo se ;) poljubac za tebe :*
Autor suncica — 25 Avg 2011, 23:06
sanjarenja, da bilo bi dobro da je covek... otac mog sina je skorpija... ali izgleda neki izrod :P
Autor suncica — 25 Avg 2011, 23:07
jednom , kad sam bila mala, neko mi je rekao : zivot je takav-cupav i dlakav... i zamislila sam majmunce... hehehe... tako nam je kako nam je... pozdrav za dijetu ;)
Autor suncica — 25 Avg 2011, 23:08
ancisal u pravu si, najbitnije je pravo lice.
Autor suncica — 25 Avg 2011, 23:09
razmisljanka, nismo gnevne uopste, ne znam odakle Vam to?
meni se cak ucinilo da ste Vi gnevni kad ste zustro poceli da branite muskarce , ne znajuci sta je nateralo nekog da napise to sto jeste... ja sam vec rekla : postujem svacije misljenje i nikad necu nikog ubedjivati da nije u pravu samo zato sto ja tako mislim... pozdrav.
Autor suncica — 25 Avg 2011, 23:11
Pa, moralo je da se desi... najjače su veze dve škorpije, šteta što vas dvoje to niste potvrdili
Autor sanjarenja56 — 26 Avg 2011, 05:50
sanjarenja, kazem ja, on je neki izrod od skorpije. kaze moja drugarica on je dupla pi*da, a ne skorpija... a i tako je moralo :)
Autor suncica — 26 Avg 2011, 10:04
Konačno smo se razumele i drago mi je zbog toga. Inače, nisam ni malo gnevna, nemam razloga za to. Živim u srećnom braku više od 20 godina, nikad nisam doživela nikakvu neprijatnost ni od jednog muškarca i zato sam tako reagovala.
Želim ti sve najbolje u budućnosti. Pozdrav!
Autor razmisljanka — 26 Avg 2011, 10:37
Kako mene samo inspiriše kada vidim da je neko jak i snažan ... Ja to nikada nisam uspela, meni je oduvek trebao neko da me drži za ruku . Ne, nema nikoga da me drži za ruku i Boga pitaj kako ja sama sve prevaljujem, ali uvek osećma potrebu za nekim da bude pored mene ... :/
Autor mimche — 26 Avg 2011, 12:31
Mila, ti si zaista mlada, isto tako sam se osecala kad sam imala godina kao i ti. Sve ce to proci, videces, i bices jaka, jer zene su predodredjene da budu jake. Uizvaj sada dok mozes... ljubim te :)
Autor suncica — 26 Avg 2011, 12:36
Time will tell ...
Ljubim ! :)
Autor mimche — 26 Avg 2011, 13:01
"ono sto ti je sudjeno ne mozes da izbegnes, ali imas mogucnost da biras put kojim ces tamo stici."
Sviđa mi se ova rečenica. A što se tiče muškaraca i ljubavi, nekako vjerujem da za svakoga postoji neko ko mu odgovara po svim mjerilima, samo je pitanje vremena kada će doći, tj. pojaviti se. Samo, često nam se dešava da se, poslije neuspjeha, zatvorimo u sebe i ne čujemo kad nam sreća kuca na vrata
Autor lonacipoklopac — 08 Sep 2011, 00:59