suncica

Nestade, ode... Rasprsila se... Kako kaze Balasevic: Prhnula k'o jato cvoraka...

Imam inspiraciju, kad legnem u krevet, kad kuca zaspi, i kad se ne cuje nista drugo do disanje malog andjela... A nemam volje da pisem na papir jos manje da prekucavam... 

Uskoro ce bata moj da ode... Daleko. Da ostvari MOJ davni san. Ide u Ameriku, obecanu zemlju... Ustvari ide na brod da rinta 6 meseci , ne bi li sebi ( pa i nama) omogucio pristojniji zivot... Uskoro krece, za par dana ide po vizu, za desetak vec leti... I onda cu da preuzmem monopol nad racunarom, pa i ako dobijem inspiraciju u pola noci, sescu i pisacu.

Skoro sam priznala, malo sam usamljena. Dusa malena je do skoro direktno zavisio od mene, jos sam ga dojila, onda je odlucio da nece vise, lepse mu meso nego mleko iz privatne mlekare " moja mamica ". Malo mi je bilo zao, jer to su jedinstveni i neponovljivi trenutci bliskosti, i ljubavi... Tada je bio samo moj, i niciji vise na svetu... Malo sam i sebicna postala. Mada kad spava obavezno mora da stavi ruku na mene, da me dira po licu, da oseti da sam tu... I za njega cu uvek i biti.

Bio mu je tatica pre neki dan, doneo mu je pelene, one najjeftinije koje je pronasao, samim tim i najlosije, i jos se ne stidi da prizna da ih je kupio samo zato sto su bile jeftine i jos na snizenju. Zao mi je, mi koristimo iskljucivo Pampers, a NIkola se posle samo jedne stavljene te-neke-pelene, osuo... I sedi tako moj sin na podu, igra se, i sedi pored njega onaj koji ga je napravio, i gledam ih... Nikakva bliskost, nikakva emocija, dete ga uspesno ignorise, gleda svoja posla, a on sedi kao drvena Marija pored, bez trunke osecanja i osecaja... I otisao je, posle nepunih sat vremena, dosta mu je... 

A ja zaista postajem usamljena. Cujem se sa mojim Italijanom, redovno. Salje mi neke srceparajuce stihove, sve neke lepe pesme, ali to radi samo kad je daleko. Kad je blizu ne sme ni da se javi a komoli da se sretnemo... I prija mi ta paznja, i sto znam da me on voli, zaista. Ali treba mi "topli muski zagrljaj" ponekad...