leptirici....
Osecam tvoj miris u nozdrvama.... Iako veoma umorna, borim se sa snom... Nisam se naspavala, legla kasno, ova moja mama me budila u 8 jutros.... svakog jutra... bzvz, kao da moram da ustanem tako rano, a ne moram....
Bila sam sa tobom, onda sam dosla kuci, legla u svoj krevet, i opet bila sa tobom sve do jutra...Sanjala sam te, sve vreme.... To je dobar znak. Cini mi se da se polako budi sve ono sto sam sputala, i zatrpala duboko ispod srca....
Ali miris je tako jak, i intenzivan, kao da sam jos uvek naslonjena na tvoje rame. Kao da si i sada pored mene, a ne kilometrima daleko..... Heh, jesam li to htela? :)))) Verujem da jesam.
Sada mi idu suze, ali ne od tuge, nego se tako oci brane od velike pospanosti, a Balasevic rastura... Toliko emocija, toliko energije...
Balasevic, Portret mog zivota
Mesec prosipa bokal fosfora.
Vitraž mraza na oknu prozora.Jedne noći k'o ova, znaće Bog,
doslikaću portret života svog.
Silueta se davno nazire.
Neko uzdahne, neko zazire.
Isto vide a razno tumače,
đavo prste u farbu umače.
Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
I lila, tamnu, čeznjivu,
i boju breskve, nežnu i sramežljivu,
setno sivu, nepogrešivu.
Roze nađoh međ' starim pismima,
modru vrpcu nad teškim mislima,
ukrah riđu iz pera drozdova,
laki purpur iz prvih grozdova.
Uzeh oker sa sveće svečarske,
drap sa svilene mašne bećarske,
mrku s tambure tužnih tonova
a cinober sa nosa klovnova.
Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
A crnu nisi štedela,
ali bez nje bi bela još izbledela -
bez crne bela ne bi vredela.
Srce je moje napuklo
k'o kora starog bagrema,
al' u tvom oku kao lane zadrema.
I, jedva, kao šapati,
niču u uglovima zlatne paprati.
Pramen sna u sliku navrati.
Vetar dokono senke spopada.
Huk u ambis tišine propada.
Jedne noći, k'o ova, znaće Bog,
doslikaću portret života svog.