suncica

Sunce i dalje sija, i sijace, posle nas, kao i pre.... Kako mi sad zvuci to "nas"..... A ne znam ni da li postojimo.... Sta god da se desi, kakav god bio ishod naseg razgovora, ljubav koju sam osecala prema tebi , zauvek ce sijati iz mog srca, jer volela sam te vise nego sebe samu....

Uvek cu pamtiti ovo leto, nase leto, kada sam saznala sta znaci voleti, i biti voljen, ceznuti, i patiti.... Cini mi se da se nasa ljubav pretvorila u platonsku, toliko smo bili razdvojeni, da ja vise ne znam sada sta osecam, da li jos volim tebe, ili samo mislim da te volim, a ustvari volim neki ideal u svojoj glavi... Ali srce , ti znas koliko sam ja realna... I ne volim da zamisljam, ja volim i zelim da te zagrlim, i osetim.... A ne znam da li cu te ikada vise zagliti..... Eh... Vise me ne boli, i to mi smeta.... Ljuta sam.... Mozda me je malko strah... Neizvesnost.... Ko ce ga znati?

Samo znam da necu plakati, necu patiti, ne dam to sebi, dosta je bilo suza.... A i zasto da budem tuzna... Cula sam pesmu: "Hocu da umrem dok me volis, dok sam ti lepa sva, dok mi je osmeh na usnama...."  

Nasa ljubav je snagom sudbine, tragom vetrova presla pustinje.... To se pamti.... Takve si osecaje u meni probudio , srce moje.....

A kad dodjes, znacu da li idemo dalje, preko sledece pustinje zajedno, ili svako krece svojim putem, u nove zivotne pobede..... Eh....