suncica

Ljuta sam, besna, od jutros.... ustvari jos od juce, kad sam videla da si dosao, a nisi se javio.... Jutros ti poslala poruku : rakao si da ces se javiti kad dodjes.... i nista.... sve kao super sam, ali besna, pricam Zoki : sad kad izadjem i kad ga sretnem odmah cu da ga pitam sta ustvari hoce, samo neka se izjasni, hoce/ nece, i raspaljujem taj bes kod sebe....

I onda, provirim napolje, vidim cackas nesto oko auta, i srce pocinje brze da mi kuca. Krecem u prodavnicu, i dolazim do tebe, mislim da cu se srusiti, drhtim, tresem se, pritisak mi je 300.....

Kazem: Zdravo (jedva), a ti se ponasas normalno, kazes malopre si ustao, nesto ti se juce kao zapalilo tu na autu pa gledas... Sve kao normalno, a ja ne mogu da izustim ni jednu rec, stojim, gledam te, tresem se..... Tu je klinac, pa ne mogu nista da te pitam i da hocu... I onda kazem idem, pitam te hoces li imati vremena kasnije, i ti kazes :da,da, videcemo se kasnije... Kad kasnije, pitam te, a ti kazes pa kasnije, moram da zavrsim ovo.... i to je to... A ja se i dalje tresem, i drhtim....kao nikada do sad... i pitam se zasto.... Jbt, nisam klinka, a ponasam se kao zaljubljena siparica.....

I dok sam stajala pored tebe, setila sam se zasto sam te zavolela toliko.... Tvoj glas, tvoje ruke, tvoj pogled... Blizina, energija kojom zracis, i koja toliko utice na mene.... I gde je sad onaj bes... heh.... Kako da budem besna na tebe kad te toooooooliko volim (?!) 

I kako uopste da zapocnem taj razgovor, koji MORAMO da obavimo..... uh...

Da li to ljubav pravi od nas slabice , il' ja to samo tako izgledam.....?