Oprostaj
Dugo sam odlagala da se suocim sa tim... Lakse mi je da se pravim da se nije desilo...
Pokrenule me neke price ovde, mozda je pravo vreme da je pustim da ode...
Ne pamtim je zdravu, imala sam 2 godine kad je imala prvu operaciju, pa 13 kad je imala drugu, pa trecu i cetvrtu, ni ne pamtim... Nisam obracala paznju, sazivela sam se sa tim. Znala sam bice dobro, prezivela je sve do sada...
Uvek joj je nesto bilo, a ustvari joj nije bilo nista, imala je uvek mracan i tezak stav o zivotu, koji je nikad nije mazio.
Bila sam jako vezana za nju, i sve mi je tesko padalo, ali morala sam da naucim da se borim. Bez obzira ne poteskoce , imala sam njenu bezrezervnu podsku i ljubav...
Dve nedelje nakon mog porodjaja, bila je kuci, imali smo utisak da imamo dve bebe, ona je cak bila zahtevnija od Nikolice, i i dalje nisam mislila da ce otici, nadala sam se, jer nada umire poslednja... Otisla je u bolnicu, sto mi je dalo jos vecu nadu da ce doci kuci, oni ce je popraviti...
Secam se tog dana, 3. decembar... 22h, zvoni tatin mobilni, gledam broj: 4800... pretrnula sam, Kamenica... jedino sam razaznala njegove reci: preminula? u koliko sati...
I vrisak, a ni glasa nisam pustila....Drzala sam bebu, upravo je zaspao... Krenula sam za tatom u drugu sobu, i samo u prolazu uspela braci da kazem: mama je umrla...
Bol, neverica, praznina... Tup osecaj... Ne nije, nije tacno, neko nas zeza, ma nemoguce....
I suze... Prvi put u zivotu se nisam suzdrzavala da placem pred nekim...
Bio je petak, sahrana u ponedeljak, tri dana agonije. Bila sam jaka kao stena, tupa i pribrana. morala sam zbog Nikole, on mi je bio vazniji, uvek ce biti najvazniji. Cak sam ja smirivala druge koji su dolazili... Cini mi se jos uvek nesvesna svega...
Kad je sve proslo, kad su svi otisli, kad je maleni poceo da raste... tek tada sam shvatila koliko mi fali, ne kao pomoc, nego da podelimo radost, prvi osmeh...
Dugo sam odbijala da prihvatim da je vise nema, da nikad nece uci na ova vrata, da joj nikad vise necu cuti glas. Bilo je lakse da se pravim da je otisla negde i da ce uskoro doci...
Cesto sam je sanjala, uvek se budila vristeci, : Zasto? Zasto si otisla, zasto si me ostavila...?
Svaki dan sam plakala. Nekad krivila sebe, nekad krivila nju, i bivala neizmero tuzna...
Ali je nisam pustila da ode... Jos je tu, cini mi se,ponekad... Cujem joj glas... Cujem korake... Osetim miris... Cesto mi dodje u snove, razgovaramo, i uvek prebrzo ode...
Na groblju jos nisam bila, pravdam se zbog deteta, kao ne valja dok ne napuni godinu. Ne zelim ni da idem. Cini mi se da cu tako produziti i odloziti da prihvatim da zaista nikad vise nece uci na ova vrata...
Mama Maro, doslo je vreme da ti oprostim sto si otisla prerano... Da ti oprostim sto nisi bila jaka da se izboris i sa tom nedacom, a mnoge si pobedila...Da ti oprostim sto si, od nas, napravila sirocice. Oprastam ti i sto nisi stigla da uzivas u unucetu koje si toliko zelela, i oprastam ti za sve suze koje sam prolila do sada...
Vreme je da ti oprostim, i da se oprostimo, jer nismo uzivo, i zbog toga cu vecno zaliti... U glavi mi je urezan tvoj lik kad su te nosili u bolnicu, imala si na licu blazeni osmeh, kao da si znala, tvojim mukama je kraj...
Mislila sam da cu te, ako ti ne oprostim, zadrzati duze medju nama, vidim da sam pogresila... Vreme je da odes tamo gde si oduvek pripadala, medju Andjele, da nas cuvas i stitis, a zauvek ces ziveti u nama, u nasim srcima, u nasim mislima, u svim lepim trenucima koje si nam pruzila...
Ljubav je od smrti starija... Nikada te necemo zaboraviti, i necemo prestati da te volimo...
Jeziva, istinita, tuzna, ali, zaista prava zivotna prica... Neka su joj putevi obasjani...
Autor ancisal — 29 Avg 2011, 22:51
ne bih umeo nista reci osim da si odrasla, a shvatices zasto sam ovo rekao, izvini ne umem da komentarisem bol, nije po meni za komentar, umem da ga saslusam i pokusam da razumem, nema tu ni utehe ni smanjenja . veliki pozdrav
Autor Gastro city — 29 Avg 2011, 23:10
ancisal, hvala, znas sve... Neka su joj putevi obasjani...
Autor suncica — 29 Avg 2011, 23:22
Gastro, shvatam, i da , odrasla sam... I u pravu si nema tu ni utehe ni smanjenja... pozdrav i za tebe!
Autor suncica — 29 Avg 2011, 23:23
Već smo pričale. Iako sam prošla kroz to, kao što Gasstro kaže, nema tu ničeg pametnog da se kaže. Samo da mora da se ide dalje, a to već znaš.
Ali se zato iskreno nadam se da ti je malo lakše sad kad si ispričala priču. Ume da lakne.
Autor janafrank — 30 Avg 2011, 00:30
Nikad i nećeš sasvim imati utisak da je nema. Videćeš je svuda, sanjaćeš je, osećaćeš da je uz tebe kad ti je teško. Kao i ja moju.
Autor sanjarenja56 — 30 Avg 2011, 08:57
Najjači bol primamo bez suza, vriska...tupo. Ostajemo nemi, skamenjeni... Teško je gubiti one koje volimo. Ostaju uspomene i raduj se svom detetu, ono je najvažnije na svetu...
Pozdrav
M
Autor anam — 30 Avg 2011, 09:05
Увек када су растанци од вољених бића, још занавек , растужим се до суза. Теби је остала утеха твоје мило. Поздрав.
Autor lloreta — 30 Avg 2011, 09:12
Sest meseci je proslo odkako mi je umrla tetka koja m je bila bliza od oba roditelja.
Umrla je tiho, u snu dva sata posle divne setnje.
Jos uvek ne verujem, ili ne prihvatam.
Jos uvek podizem slusalicu da joj ispricam novosti, i pricam sa njom kad odem na grob kao da je ziva.
Ima trenutaka kada sam jako besna na nju sto je tako "pobegla"bez reci, a onda shvatam da sve dok je se secam ona je tu i to me tesi.
Imas Nikolicu, imas svoju snagu, sve ostalo vremenom ce doci na neki prihvatljivi nivo.
Zivot ide dalje, i sama znas da bi ona najvise volela da budes srecna.
Potrudi se da tako i bude.
Autor casper — 30 Avg 2011, 09:55
Ljubav je starija od smrti, to si dobro rekla. Nije se izborila, to nije njena krivica. I sama si svesna koliko dugo je trajala njena borba. Ti si je držala, ti si joj davala snagu. Zbog tebe se borila...
Zapamti to, sada kada imaš svoje čedo, najbolje znaš.
Šaljem ti zagrljaj.
Autor Roksana — 30 Avg 2011, 11:54
janafrank, lakse mi je, mnogo mi je lakse... sad sam samo tuzna, sad pocinjem da prihvatam da je nema...
Autor suncica — 30 Avg 2011, 12:00
Sanjarenja, ona ce uvek biti sa mnom i u meni,jer ja sam deo nje...
Autor suncica — 30 Avg 2011, 12:01
Pozdrav anam, dete mi je i dalo snage da sve preguram, i ne samo meni, nego citavoj porodici :)
Autor suncica — 30 Avg 2011, 12:02
lloreta, imam najbolju i najlepsu utehu na svetu, i pored svih suza, i tuge, srecna sam sto ga imam :)
Autor suncica — 30 Avg 2011, 12:03
casper sve razumem, i ja sam bila besna, jako, na nju , na zivot, na sve... bes je prerastao u tugu... a tuga prerasta u secanje. ona ce zauvek ziveti u meni, i da, potrudicu se da budem najsecnija osoba na planeti, znam da je ona to zelela...
Autor suncica — 30 Avg 2011, 12:06
Roksana, znam , sad znam... uzvracam zagrljaj!
Autor suncica — 30 Avg 2011, 12:08
Dobro je sto si se napokon suocila sama sa sobom i bolom. Kroz slicno sam prosla. Trebalo mi je vreme da oprostim, da razumem. Posle toga bilo je lakse. Ne zaboravlja se, ali se lepse pamti...
Autor merkur — 30 Avg 2011, 20:42
Obično bih se široko osmehnula na pomen Kamenice, ovom prilikom samo zaplakah ...
Ljubav je od smrti starija, baš tako !
Autor mimche — 01 Sep 2011, 21:24
Zbog takvih rana treba mnogo vremena da utihnu bolovi ali nikada ne zarastu. Ja sam izgubila oca prije devet godina ali boli kao da je bilo juče.
Samo se moraš naučiti da živiš sa tim i da čuvaš sve lijepe uspomene.
Ja volim da vjerujem da nas naši najdraži gledaju i nikada ne napuštaju...
Autor lonacipoklopac — 08 Sep 2011, 00:52