suncica

Kazem: Ne boli me..... ne osecam nista... i ne dam ocima da placu... Izlazim vesela i nasmejana, odlazim u svet, medju ljude... I sve je kao dobro, osecam se odlicno.... A onda dodjem i legnem u svoj krevet, navucem prekrivac do ociju, i zelim da vristim... Ali ne mogu.... Osecam se tako prazno, tupo.... Nemam glasa da vristim.... Slusam samo muziku, tuzne pesme.... Balade.... 

I zivim tako... Proslo je tek nekoliko dana, a sve vise prizivam u secanje nase najlepse trenutke... Kad me je ustinuo za obraz.... Pa prvi poljubac,  stisak ruke, setnju.... zagrljaj.... i zeleno... zalene oci, i zeleni duks, i zeleni auto, i zelenu vodu na "nasem" jezercetu, zeleno drvece.... i tek tada mi se place, ali ne mogu... imam osecaj da su mi se zaledile suze, a kockice leda ne mogu da se kotrljaju niz obraze.... steglo me je u grudima, i taj osecaj traje... prisutan je.... uvek i stalno... ali ne osecam da me boli.... 

Samo zadrhtim kad pomislim da cu ga videti.... Moracu da ga vidjam, zivi prekoputa.... Zato cu ja da se odselim... Da prebolim, da prezivim...