suncica

Odnosno do citanja :)))

Sutra je The Day, selimo se :)))

Draga blogerka inana sa nestrpljenjem ocekuje nastavak moje "sapunice", i evo zvanicno obavestenje: Nastavicu da pisem blog cim se smestimo, i ubedim mog batu da mi namesti net :)))

A do tada veliki pozdrav za sve, nedostajacete mi :)

Zasto je dosao danas? Zasto, ne prestajem da se pitam... Taman sam lepo isplanirala da on dodje u ponedeljak, kad mi odemo, i da mu kazu da vise nisam tu, i da mu onda bude zao sto nije iskoristio trenutak dok sam jos bila tu da me vidi, da mozda pricamo, ili... Eto da mu bude krivo!

A ovako ce meni biti krivo sto je tu, i vidi da se selimo, a nece iskoristiti ovo vece, poslednji trenutak, jednostavno ga nece iskoristiti.... Onda se pitam da li da ga ja iskoristim, da li da mu posaljem poruku. A sta ako me ispali, iskulira? Jujuju , ja nikad nisam bila ovakva, neodlucna, i nikad se nisam bojala....  I stvarno se osecam odlicno kad ga ne vidim, kad nije tu... Cim ga vidim sve padne u vodu, sva moja hrabrost i hladnoca... I po prvi put u zivotu se pitam zasto se to desava, i sta mi je.... Razumela bih sebe da imam 15 godina, ali sa skoro toliko vise.... 

Ko zna sta ce mi jos pasti na pamet do veceras, mozda mu i posaljem poruku, pa sta mi Bog da.... Sreca prati hrabre :)))

A meni se tresu ruke....I klecaju mi kolena... I da li se to zove ljubav? Ili sam samo preumorna?

Ili jednostavno: "Zasto se sve to desava, da l' covek ista resava? Il' smo samo tu, zbog ravnoteze medju zvezdama? "

Vazduh sladunjav k'o mosorinska dunja... Sve me to jako podseca na njega. Ovaj put bez tuge, bez patnje. Jos uvek ga volim, svim svojim srcem. Sad mi ta ljubav mami osmehe. Iako nismo zajedno, ja osecam nesto cudno, osecam neku cudnu povezanost, cak bih opet mogla da ga nazovem "Srce moje"... Sanjala sam ga nocas. Ustvari, sanjam ga svake noci. Ali nocas me je mazio u snu, cudno jako.... Nije tu, radi, sinoc sam legla, i taman kad me je savladao prvi san, osetila sam nesto vrlo cudno  sto me je probudilo, kao da me je neko prodrmao, ono kao probudi se.... I 30 sekundi kasnije sam ga cula, dosao je kuci da spava, nije to radio od kako smo se razisli.... Par sekundi sam bila u dilemi da li da izadjem napolje... Opet sam osetila, kao da misli na mene....Onda sam zaspala, cvrsto, i sanjala ga, tako stvarno, tako realno, osetila sam njegov dodir u snu.... Heh... 

Ali i dalje jedva cekam da se odselim... Jako sam srecna, danas sam bila tamo, u novoj kuci, sve je fantasticno, graaaaaad :DDD

A svoju ljubav nosim u srcu, ona me greje... Zbog nje imam ovaj sjaj u ocima, i volim ovu jesen... Volim da volim, volim da zivim.... Volim da gledam kako lisce dobija zlatnu boju... Volim da gledam kisu, volim i da setam po kisi.... I da volim, volim, volim....  Zivot je lep...

Odusevila me pesma, bas, bas... i morala sam da je podelim sa vama. Nadam se da ce vam se dopasti, kao i meni... :))))))))))))))

Znam da ce prekasno biti
kada pod kozu mi udjes
i zato molim te idi
prije nego moje postane tudje

Ranjena hiljadu puta
u ljubav vjerujem malo
i sebe najmanje dajem
i kad mi je najvise stalo

Ne bih prezivjela
da mi odes kad te zavolim
u moru ljubavi
ja uvijek ostrvo tuge nalazim

Ne bih prezivjela
da te nemam kad na tebe naviknem
na mome ostrvu tuge
gdje nema mjesta za druge, ostajem

Polako gubim kontrolu
vec si mi previse blizu
davno sam prosla tu skolu
da budem tek jos jedna u nizu

Ranjena hiljadu puta
u ljubav vjerujem malo
i sebe najmanje dajem
i kad mi je najvise stalo...

Nisam ubedacena, ni skenjana, samo mi se jako svidja ova pesma. I Sve ce biti jako dobro kad se odselim, jer ustvari :"kada o njemu ne razmisljam , stvarno se osecam odlicno..." , i kada ga ne budem vidjala prebolecu ga... I prestacu da ga sanjam... :))))

Jos uvek sam bolesna, smrcava, sve me boli, glava , sinusi, stomak... Treba da uradim neke silne analize, da vidim sta mi je... Danas , tako sva slomljena lezim umotana u cebe, i prokomentarisem: joj sto me nesto boli ruka... u tom trenutku moja mama skace kao oparena, i vrlo ozbiljno me pita: a da nije to stvarno taj svinjski grip?! od srca me je nasmejala 

Ne , nije to svinjski grip, pa ja nisam gica...nego me sastavilo eto svasta.... Ali krivo mi sto bas sada, kad imam najvise posla oko selidbe, i treba da sredim novu kucu u koju cemo se useliti, a ovde je sve u haosu, spakovano, nesto i nije, ne znam gde sam sta stavila, i jos nisam u stanju da funkcionisem, ne mogu da disem, da spavam, da jedem....

Ali imam osmeh na licu... Bila mi Zoka , moja kuma, da me vidi, jedva ceka da se doselimo u grad, bice na 10 minuta od mene. Bio mi i Deki da me vidi, juce, zadao mi domaci zadatak za razmisljanje... Kad je ulazio kaze: sta ce ti reci momak sto ti dolazim? Eh, koji momak? Onaj BIVSI??? Ma zabole me bas sta ce on reci, a i nije tu, hehe... Neka vidi da postoji neko ko moze da zavredi moju paznju, pa neka se zapita... Malo zenskih pakosti, neka mu neko i kaze da mi je bio drug, pa nek bude ljubomoran. Mozda ce i shvatiti sta je izgubio.... Ja kao planiram u nedelju, kad odemo definitivno da mu posaljem jednu poruku, ako budem imala hrabrosti.... 

" Znam, sutra ce drukcije tepati,i voleti. Nase stare osmehe niko nece shvatiti. Mozda ces me traziti. Mozda ce te boleti. Al' se vise nikada necu tuda vratiti... " 

Hvala vam drugari blogeri :))) Blog sam pocela da pisem u nedostatku nekoga kome bih mogla da ispricam svoje misli, i svoja osecanja.... Ovde sam nasla sve vas koji citate ove moje redove, i poneke koji ih komentarisu. Na tome sam posebno zahvalna, jer me jedan komentar zaista trgao iz onoga u sta sam pocela da zapadam....  Moja prica je pocela da lici na spansku seriju, sapunicu, sa mnogo zapleta, i raspleta... Taman nesto krene lepo, dodje neki(a) zloca i sve pokvari :))))

I tako je ova ljubav i izgledala od samog pocetka, sve je licilo na bajku, na san, na pricu... Na sve ono sto nije bas realno. Onda se zapitam kako sam ja kao surovi realista, kao zakleta skorpija koja uvek drzi sve konce u svojim rukama, dozvolila sebi tako nesto.... Eto, mozda sam samo trebala jednom u zivotu da osetim kako izgleda ljubav iz bajke.... Tamo uvek pobedi dobro, i pobedi ta ljubav... Ovaj put ce da pobedi zivot, ili sudbina... Jedno lepo iskustvo, i jos jedan maleni oziljak na mom srcu.... Nova iskrica u mom oku...

Idemo dalje, u grad, u nove pobede, u nove ljubavi.... Jesen je vreme za romantiku...

Setala sam se sa Dekijem danas po gradu, dao mi je vitamine da sto pre ozdravim, pokazao mi je da mogu da se smejem suncu, pticama, vetru, guzvi u gradu... I da sve to ne mora da podseca na Njega... Iako je prisutan u mom srcu, i mojoj glavi... 

I oprostite ako mi opet dodje zuta minuta, i pocnem da patetisem... Ova sapunica mora da ima i kraj... 

Napredujemo, heh... Lomi me ova prehlada, ubija me. Odspavala sam malo popodne, probudio me telefon, moja Zoka :))), kaze: gde si cicka, evo Vlada hoce nesto da te pita... Zatim sledi rafal mojih reci tipa: kretenu , budalo, konjino jedna, vidis da sam bolesna, umirem a ti me zaje*avas, ali volim te, i tebe i moju kumu puuuuno, i ne, ne mogu sad da dodjem, odnedelje....

Zatim uzimam svoju kafu i izlazim da uhvatim poslednji zracak sunca danas, sedam u dvoriste, i cujem njegov glas... Vidim ga dolazi, nesto grdi klince koji drndaju auto... Prvi put odkako nismo zajedno nije okrenuo ledja i glavu. Hm?!? Gleda u mom pravcu, i ja gledam njega. Nekada nam je pozdrav bio samo iskrivljena glava da se vidimo kroz resetke na kapiji, i osmeh. Pogledali smo se bas tako, samo smo iskrivili glavu, osmehnuli se, i ja sklonila pogled, da se ne srusim, a on usao unutra.... ono kao, heh, bar mi se javio, nije iskulirao. Idemo u nekom pravcu, ali jos ne znam u kom....

Otisao je gore, ja sam ostala u svom dvoristu, gledala sam u njegovu kucu, i odjednom, imala sam onaj osecaj telepatije. Osetila sam da mu nedostajem, sad lezi gleda tv, mozda je ugledao na stolu moje minjduse, mozda su ga zasvrbela ledja, a ja nisam bila pored da ga pocesem, a zatim satima ceskam, dok ne zaspi.... Onda , kao da sam osetila njegovo dvoumljenje , zelju da mi posalje poruku, i suzdrzavanje iz straha....Opet sam se kao nesto ponadala.... Jako mi nedostaje... Nikada nismo bili ovoliko blizu, a toliko daleko. I sta ce sad biti? Kao na pocetku, tako stidljivi pogledi, javljanja, onda mozda poziv na kafu i neobavezno blebetanje.... Pa poljubac... pusta mastanja....

Kao , sta je to hrabrost? To je ono sto necu imati kad budem htela da ga sretnem, ili da mu nesto kazem, ili da ga pogledam sa osmehom... To je ono sto mi u zivotu nije nikada falilo kao sada... Od samog pocetka nas nikada je nisam imala onoliko koliko sam zelela, uvek sam padala pred njegovim pogledom, poklekla pod njegovim dodirom... Pretvarala se u malu cica macu koja ume samo da prede, tu na njegovom krilu...  I kao, razmecem se nekim recima, kad on dodje ja cu njemu reci.... Heh... necu mu nista reci, verovatno necu smeti cestito ni u oci da ga pogledam... I malo me plasi to, jer ja sam uvek prva prilazila, ja sam uvek imala petlju da sve u lice kazem, ja sam bila ta tigrica, nedodirljiva.... hrabra... 

Onda razmisljam sta mi se to desilo. Secam se naseg prvog susreta, prisecam se svega, i shvatim da i njemu manjka te iste hrabrosti, i ranije je, i sad, zato bezi , da mi se ne javi, zato to sve tako i radi. Mozda smo zato i raskinuli, jer nema hrabrosti da se upusti u zivot...  

Opet poletim, ako je tako, mozda i on oseca prema meni nesto, jer ja sam ovakva odkako ga volim, a volim ga i sada, pa se ponadam.... mozda.... hihihihihi....

Planirala sam sutra da idem u moj Srem, radovala se tome, dragim ljudima koje cu tamo sresti... Kad ono, Bog je izgleda imao drugacije planove... Ko zna zasto je potrebno da ostanem ovde... A prinudjena sam, jer ovako prehladjena nema sanse da idem bilo gde... Nije me odavno sastavilo ovako, da ne mogu ni da jedem, tek po koju plazmu sa malo caja, i to je sve, sinusi, grlo, stomak... Bicu ja kao nova za par dana, znam, nego me sad kopka sta to treba da se desi....

On radi, na putu je do nedelje. I onda ce biti kuci do petka verovatno, a onda opet ide da radi. I taman nece biti tu sledeceg vikenda, kada se mi selimo. Mislim da bi mi bilo mnogo teze da ga vidim tada kad budem odlazila... A u toku sledece nedelje, potrudicu se jedan dan da ga uhvatim, i da malo porazgovaramo, da mu kazem sta mislim, sta osecam, mozda.... Da mu kazem sta mu misle pojedini ljudi koji se prave da su mu prijatelji... Zbog istih smo se  , jednim delom, i mi razisli...Imam potrebu da budem sa njim jos malo, jer kad odem, pitanje je da li cemo se ikada vise sresti... Cudni su putevi Gospodnji....

I Garavi Sokak peva : "ta tvoja oka dva, dva mala badema, sto mi ih posla Bog protiv vradzbina..." 

"Teci teci Dunave, al' ne pricaj nikome " Jer ti si svedok nase ljubavi, i ti znas koliko smo se voleli tu na tvojim obalama..... " I neka odu beli brodovi, ti nemoj mahati, i neka odu beli brodovi, ti MOJ ostani..." 

Jutros sam ustala, i cula da je upalio auto, provirila i videla da pije kafu napolju. To je radio samo kad je hteo da mi privuce paznju, upali auto i ceka da se pojavim, i tek onda krece... Ovaj put sam ja cekala da on krene pa da u tom trenutku izadjem napolje da se sretnemo. Naravno da je iskulirao, okrenuo glavu i odjurio... Znam , otisao je da radi.... Mozda mu je bilo drago sto me je ugledao, mozda ne, ko ce to znati....

Uzela sam telefon i poslala mu poruku : Komsija, jel mi to vise uopste ne pricamo?!?

I odgovorio je , odmah. Morala sam da sednem pre nego sam procitala sta je napisao, tresle su mi se ruke, i srce mi divljacki tuklo.... Napisao je samo: Otkud ti to?

Skakala sam od srece. Nisam mu nista odgovorila, i necu, objasnicu mu kad dodje. Hiljadu se pitanja odjednom pojavilo, hiljadu pretpostavki, nije mu svejedno cim je odgovorio, i to odmah, i to sto je napisao..... Kao on me voli.... Heh... Mozda....

Ali zbog te tri reci moj svet je dobio drugaciju boju. Moje oci novi sjaj.... Poletela sam... Dobila krila.... Zaboga , dokle sam to dosla da se tako osecam zbog obicne poruke.....  Ljubav je cudo, a ja se osecam kao da nikada pre njega nisam nikog volela... A mozda i nisam, mozda i necu....

Obozavam septembar, obozavam kad je ovakvo vreme, obozavam sunce i 25 stepeni u vazduhu, vetar kako pirucka... Podseca me sve to na detinjstvo, mali gradic u podnozju Fruske Gore, pocetak skole, i radost, puno srece....

I tako bih volela da se to bar na trenutak vrati, tako bih volela da sada mogu da uzivam u svemu tome, ali ne mogu... Boli me svaki zrak sunca, svaki dodir vetra na kozi, boli me sad sve, i ova pesma : gde da idem kada nemam kud, oko mene tvoj trag vidim svud, gde me moja zvezda vodila , u noc tuge u bol do ludila...

Tako si lep i zgodan danas. Da li sam se ja to tebe uzelela ili te samo nisam odavno videla? Ona svetlo plava majica ti taaako dobro stoji... I ceo dan si napolju, kao sad nesto radis, iznalazis razne poslove, a cim se ja pojavim na vratima, begas unutra, ili se okrenes da me ne vidis.... A ja umirem... Umirem za tobom , zar ne osetis, zar ne primecujes.... opet pesma: sve cu da podnesem i laz i prevaru, i tvoj hladan pogled sve ovaj put precutacu, sve cu da podnesem ne idi vikacu na glas, jedino jos jesen bez nas...

"... Na korak sam do tebe, a dalje nego ikad, da li pamtis u sta smo se kleli, i nikada ne reci nikad, i biraj svoje reci pre nego me slome, daj mi jedan dobar razlog da te dam nekome ..."

Sinoc sam dala sebi oduska, pokusala da zaboravim, trazila utehu u drugom zagrljaju. Druge ruke lepo grle, druge usne savrseno ljube... ali... to nisi ti.... I jutros prva stvar kad sam se probudila pesma... I suze, suze, suze......

Parni Valjak : Sve jos mirise na nju

Ne pitaj me nocas nista pusti me da sutim

Ja nocas trebam mir
Stare rane opet peku moje bitke dalje teku, duso
Ti nemas nista s tim


Sa tvojeg izvora moja se dusa napila
Zedna tvojih godina
I sada mamurna pita gdje je utjeha
Gdje je mladost nestala 


Idu dani ja ih pratim, ponekad do tebe svratim
Duso trazim zaborav
Molim sate da se vrate tragovima njenim hodam
Tiho kao da je tu

Sve jos mirise na nju, i dan, i jutro sto ce doci
Nakon ove noci, noci bez sna
I dvjesto godina da ih brojim u samoci
Otkako je otisla.


U mojim venama jos je njenog otrova
Jos je doza prejaka
A tebe ljubim, da ne poludim
Da zaboravim....

 http://www.youtube.com/watch?v=mwbPCJTgfRQ

..."neprekidne strele iz tvojih ociju cine da je moj bol vecito svez "

Sve je super dok te ne ugledam, ocekivala sam da ces doci danas... Dobro sam vec naucila tvoj raspored...Kad sam ugledala auto, bila sa skoro ravnodusna, ali onda sam ugledala tebe, i kao po defoltu cim si video da ja izlazim, pobegao si u kucu.... A meni se grlo steglo, preseklo me u stomaku... Naravno da se bojis da se javis, a i dalje mi nije jasno zasto. Cekam priliku da se zapravo sretnemo, pa cu te onda pitati, ili ako me iskuliras kao do sada, poslacu ti poruku : jel se mi ne poznajemo vise.... Eh....

I nadam se da cu te zaboraviti, brze, i lakse, kad ne budem tu, i kad ne budem primorana da te gledam svakih 5 dana, iznova i iznova.... Ostace mi ljubav koju osecam, ali necu biti povredjena svaki put kad te vidim... eto bar nesto....