suncica

Ranije bih plakala u ovakvim trenucima, bila tuzna, ucveljena... Ali,ne , danas ne... Selimo se... iz ovog mesta, iz ove ulice, iz ove kuce, koja gleda na tvoju... Iako samo 10 minuta od grada, ipak je u gradu sve blize, bolje, lepse... I jako se radujem, skakucem kao malo dete, vec sam spakovala sve one sitnice koje necu koristiti naredne 3 nedelje, svoje plisane igracke...

Setila sam se da sam kod tebe ostavila jedne mindjuse, i srce koje svetli u mraku, da te cuva kad ja nisam pored tebe.... Pitam se sta pomislis kad ih vidis? Da li si ih vec tutnuo negde , u neki cosak da ih ne vidis, ili i dalje stoje tamo na stocicu pored tvog kreveta.... Pitam se da li si obrisao sve one poruke koje sam ti slala, sve one duboke reci.... koje sam osecala svojom dusom... Pitam se pomislis li nekad na mene, i sta osecas tada.... Kad odem... Nestace i najmanja mogucnost da te , kao slucajno, sretnem na ulici.... Mozda ce ti biti lakse, mozda ces biti srecniji.... 

A meni ce biti lakse, mozda cu naci nekog drugog, mozda ce mi se dopasti, ali necu ga voleti... Znam samo da te necu sretati, da nece prva stvar ujutru koju ugledam biti tvoj prozor, ili tvoj auto, ili Ti...... I srce ce valjda preboleti, nekada... A ja sa sirokim osmehom, i iskrom u oku odlazim u novi zivot, novi svet.... I nikad neces biti siguran da li je ta iskra suza tuge zbog tebe... 

Imala sam veceras neodoljivu zelju da ti posaljem poruku. Odjednom sam pocela da mislim na tebe, i da te osecam, kao nekada, kao da si blizu... I zamislila sam situaciju, posaljem ti poruku, i ti me odmah nazoves, i pitas me : gde si debela, sta radis.... I ja padnem u nesvest.... Steglo mi se grlo pri samoj pomisli na tako nesto, i onda sam se uplasila svoje reakcije. Obecala sam sebi da necu da popustim, i da ti se necu vratiti tek tako, bez borbe, tvoje, da me zasluzis.... Negde sam citala ovih dana o telepatiji, i setila se kako smo ranije bili povezani, ja pomislim na tebe, i ti me nazoves, ili jednostavno osetim ( kao veceras), da moram da ti posaljem poruku.... To bude bas tada kada si i ti mislio na mene....

Onda se, eto, ponadam da si i veceras mislio na mene, i ponadam se da i ja tebi nedostajem ovoliko koliko ti meni....  

Vozamo se Zoka i ja kejom, pored Dunava, i ja opet samo o tebi pricam, s tobom sam se tu setala, s tobom provela sve te najlepse trenutke... kad si hteo sladoled, a konobar te u cudu pitao: pa zar od svake vrste po jednu kuglu,  a ja plakala od smeha narednih pola sata.... heh... ima li nesto sto me ne podseca na tebe?..... i toplo vreme, i hladno vreme, i kisa, i sunce, vetar, sve, bas sve.... Zaboraviti ne znaci izbaciti iz secanja, vec pamtiti bez bola..... a mene sve jos uvek boli....

"Niko kao ti u ovom svetu lazi nije umeo sudbine da me spasi sve te godine,a sad pred tobom stojim zivota se ne bojim

Pitam se , sta ti je sada u glavi? Vise te necu zvati srce moje, jer to vise nisi. Nismo se sreli, jer nisam bila tu, a kad smo se sreli, ti si okrenuo glavu, pobegao unutra, zatim seo u auto i odjurio... Usput prosao pored mene, naravno nisi ni mahnuo.... Pa makar sam to ocekivala, zbog svega sto smo imali, a imali smo mnogo... I onda se redjaju pitanja, a sta ako nisi  ravnodusan prema meni, pa ti je zato frka, jer da bas nista ne osecas mogao bi bar da se javis, kao sto se javis bilo kom komsiji.... I poletim u oblake, visoko... Na trenutak sam kao srecna, volis me....

A ne, sestro, ovaj put neces! Ne dozvoljavam samoj sebi to, sta sad kao dodjes sa zeljom da se pomirimo, i ja kao pristanem, odmah bez pogovora, sa osmehom na usnama....

Setila sam se jednog sna, koji sam davno sanjala, pre nas, kad sam te tek upoznala.... Dosao si po mene , odveo me negde, i taman smo se zagrlili neko je naisao, prekinuo nas kad je bilo najlepse.... Eh... Tako je bilo i u stvarnosti, svi zavidni i ljubomorni ljudi su nas prekinuli kad nam je bilo najlepse, i besna sam, jako, na tebe, sto si toliko slab, i sto su ti svi oni vazniji od mene, od nas... Jer se i dalje nadam da osecas prema meni nesto. I nije mi jasno kako osecanja mogu preko noci da nestanu.... Eto , nije mi jasno....

" I da mi daju svet, da uzmem sebi, da me ucine jacom od Boga, sekundu razmisljala ne bih... uzela bih Tebe umesto toga..." 

Vracam u mislima sve nase najlepse trenutke... Juce pricam sa Zokom, i svaki dogadjaj koji sam joj spomenula, ti si bio glavni akter... U mom zivotu toliko kratko, ali toliko mnogo, vise nego iko ikada... Svaki dan sam svesna tvog prisustva, i kad me neko pita kazem bas me briga, ne zanima me.... Tako mi je lakse.... A umirem pri pomisli da je neka druga devojka pored tebe....

I dajem se njima, svima, da me gledaju, da me imaju.... i svi su nevazni..... lepi, zgodni, pametni.... svi bolji od tebe... ali ne znace....

Jelena Langold

I jos nesto: covek koji voli da ide u cirkus mora biti da nije bas toliko los. 

Kazem: Ne boli me..... ne osecam nista... i ne dam ocima da placu... Izlazim vesela i nasmejana, odlazim u svet, medju ljude... I sve je kao dobro, osecam se odlicno.... A onda dodjem i legnem u svoj krevet, navucem prekrivac do ociju, i zelim da vristim... Ali ne mogu.... Osecam se tako prazno, tupo.... Nemam glasa da vristim.... Slusam samo muziku, tuzne pesme.... Balade.... 

I zivim tako... Proslo je tek nekoliko dana, a sve vise prizivam u secanje nase najlepse trenutke... Kad me je ustinuo za obraz.... Pa prvi poljubac,  stisak ruke, setnju.... zagrljaj.... i zeleno... zalene oci, i zeleni duks, i zeleni auto, i zelenu vodu na "nasem" jezercetu, zeleno drvece.... i tek tada mi se place, ali ne mogu... imam osecaj da su mi se zaledile suze, a kockice leda ne mogu da se kotrljaju niz obraze.... steglo me je u grudima, i taj osecaj traje... prisutan je.... uvek i stalno... ali ne osecam da me boli.... 

Samo zadrhtim kad pomislim da cu ga videti.... Moracu da ga vidjam, zivi prekoputa.... Zato cu ja da se odselim... Da prebolim, da prezivim...