suncica

Na danasnji dan, pre godinu dana, odlucila je da ode.

Nebo je primilo jos jednu napacenu dusu, vratila se svome jatu, otisla medju andjele, tamo gde je i zasluzila.

Nama je ostavila prazninu, bol, nedostajanje.  

Zivoti nam vise nikad nece biti isti. Vise nikada necemo cuti taj glas, smeh, osetiti toplinu zagrljaja. Osetiti zastitu kakvu samo majka moze da pruzi...  Mislila sam procice, manje ce boleti... Pogresila sam. Boli isto, jednako kao i pre godinu dana, tupo, bez glasa. Samo sam naucila da nije tu... 

I mozda mi zato toliko tesko pada sve ovo sto se desava sa sudom, iako sam potpuno u pravu i sve je na mojoj strani... Samo nje nema, samo da mi bude oslonac...

I tesko mi je i da pricam o njoj. Suze same teku. A znam da bi zelela da budem srecna... Zbog nje cu se svim silama boriti da to i ostvarim, i koliko god bude tesko, da Sunasce izvedem na pravi put. Da bude ponosna na mene, ako me gleda sa neba.

Mama Maro, pocivaj u miru.