suncica

U meni i oko mene, srca od stakla, iskidanih emocija, polupanih pehara. 

I nemir koji ne mogu da smirim. Bez razloga, jednostavno prisao je tiho i usunjao se u moj zivot. Iako znam da je sve na mojoj strani, nista lose ne moze da se desi, ne isterujem pravdu, ne idem na silu Boga. Opet me lomi. Ali nece me slomili, ni mnogo gore i jace stvari me nisu slomile... Samo mi je cudno, otkud sad, otkud ovako... Onda jedno jednostavno objasnjenje, zvezde se malko uskomesale na nebu, pa se svadjaju, ne miruju. Otud u meni sve. Neosnovane sumnje, nerealni strahovi... Nesto slicno sam osetila na pocetku trudnoce, kad sam se suocavala sa cinjenicom da sam sama, i da ce tako i ostati...  
Uplasi me na trenutak pomisao da ce Sunascetu otac pricati lose o meni, pokusavati na podli nacin da ga pridobije. Plasim se da ce mu Dusa moja poverovati... Plasim se da ce me osuditi, prezreti... Ali znam da nista od toga nije tacno. Imam i dosta primera iz okoline, medju prijateljima i nekoliko samohranih majki, vec velikih decaka. I decaci su uvek uz majku, svesni oceve greske...

I nadam se u pravilnu i nepristrasnu procenu strucnih lica, psihologa, socijalnog radnika, sudije... Nadam se da ce videti cija je prica verodostojna. Nema tu moje koristi, meni samo treba starateljstvo koje svakako dobijam.  Sve ostalo je marginalno. Alimentacija, ako uopste i odluci da placa nesto, nece bitno uticati, jer to nesto nije dovoljno ni za pelene za pola meseca. A i vidjanje, jednom nedeljno, na dva sata... Ne verujem da ce dobiti vise. Ni to me ne brine. Nego sam proces, njegov pokusaj da se svadja, da iznosi neistine... I na svaki njegov prigovor imam spreman odgovor, ali sam opet nemirna... 

I misli mi lutaju, preskacu, rastrzana izmedju svakodnevice, nastojanja da niko ne primeti, da Sunasce ne oseti, a oseti itekako.... Samo da sto pre prodje, da se zavrsi...