suncica

Razmisljam tako, ovih dana... Toliko divnih pesama, divnih stihova, svega lepog. Prolece, ljubav na svakom koraku... Hm... Htela bih da se zaljubim. Mozda zvuci ludo, i blesavo... Kao trudna sam, o drugim stvarima treba da razmisljam. Pa se pitam, treba li? Ali jednostavno, ono sto mi je potrebno je uzbudjenje. Malo, malecko, ali ipak prisutno. Treba mi neko da mu posvetim taj neki stih, pesmu, ili misao... Da o nekom razmisljem kad legnem uvece da spavam, ili kad me u pola noci probudi, ne bas lep san... A sanjam, uh... Kad bi jastuk progovorio... Sanjam cesto njega, bivseg... U ovo vreme, otprilike, pre godinu dana je nasa pricica zapocela.... Dolaze mi u secanja svi nasi momenti, ali ne i ljubav. Ona je ostala negde iza... Sad je se samo secam... Al ne osecam, i to je ono sto mi smeta, nisam navikla da ne osecam. Moram da naucim da zivim sa tim... Sa nekom cudnom ravnom linijom u srcu, i sa bebinim otkucajima... Sama sam birala svoj put, sto bi moj dobar drugar rekao: kakva setva takva zetva...

Hm... da, zvanicno sama... i trudna. Gospodin buduci otac se drugi put odrekao deteta, insistirao na abortusu... Malo sam se zamislila, onda odlucila: resicu njegov problem, a resicu i svoj. "Abortiracu" njega iz svog zivota. prvo mi je bilo zao, ne njega, ne sebe, mozda sudbine deteta da odrasta bez oca. Onda sam shvatila da zelim da moje dete bude srecno, i ja cu mu to i omoguciti. Zelela sam ga. Doduse oboje smo ga zeleli, ali se eto on predomislio. Mislio da se "greske" u zivotu jednostavno obrisu gumicom... Heh, kako se zeznuo. Odlucio da ne zeli da preuzme odgovornost za sopstvenu sudbinu, i da se krije ispod mamine suknje...

I onda se ja zapitam gde je ona osoba u koju sam se zaljubila. I sve je bilo u redu dok se nije desio zivot... A onda se sve rasprsilo, kao da nije ni postojalo.

I pitam se da li je ovo u sta sam usla hrabrost ili ludost? I znam, nisam ni prva ni poslednja, i zivot je predamnom. Dete je blagoslov od Boga, i ja sam srecna, i bice skorpija, to sam zelela.

Gospodin je izgubio svako pravo da na to dete, verovatno nece ni znati kad se rodi. Mnogo mi je bolje sad, kad znam da sam sama, nego dok smo "kao" bili zajedno, ali nekako na silu...

I opet pitanje, da li je jednostavno moja sudbina da budem sama? Uvek i u svemu, jer tako sam najjaca, tako mogu sve...

I jos uvek sanjam bivseg :) jos uvek ga volim, kao letos... Kad ga sanjam, ujutru dugo osecam njegov dodir, njegov miris , njegovu blizinu. Srecna sam sto sam dozivela takvu ljubav :))) 

Gde si, duso? Gde si nestao? Sta se to desilo? Redjaju se pitanja, pokusavam da shvatim.... Pokusavam da uhvatim tananu nit osecanja koje sam imala prema tom divnom coveku.... A to si bio ti... Sad vise nisi... Ponasas se bas onako kako ne treba, kako ne dolikuje u datoj situaciji... Ponasas se detinjasto, kao da odjednom imas 15 godina, a mislim da si se i tada ponasao ozbiljnije... Kazes meni se ispunila zelja.... Bila je zajednicka zelja, zeleli smo oboje skorpijicu, i jos pogadjali na ciji ce se rodjendan roditi... I onda odjednom, saznanje da cu stvarno za nekih  sedam i po meseci doneti na svet plod nase ljubavi, promenio te je... Pretvorio te u kukavicu, ne smes ni da me pomazis po stomaku, izbegavas svaki razgovor na tu temu... Ignorises postojanje malenog zivota... I , da, tuzna sam... Sad mi najvise trebas... Sad mi treba podrska, razuman razgovor... Znas li sta se sve desava u mom telu? Znas li sa kakvim neosnovanim strahovima se suocavam?   Ne, ne znas, i cini mi se da te nije briga.... I samo da znas, jaka sam, sto puta jaca od tebe... i rodicu ovu bebu s tobom ili bez tebe... 

Obecala sam sebi da mu neko vreme necu reci da ga volim.... To Volim te ume nekako da se izlize, da izgubi smisao... da postane nesto kao Dobar dan u prolazu....  Odlucila sam da ga kazem samo kad bude pravi i jedinstveni trenutak... kao sinoc... kad lezem u krevet pored nekog ko je moj, sa kim osecam toliku bliskost... kome mogu sve da kazem... da se poverim... i ono sto me najvise boli, i ono sto me najvise raduje.... i kad ispricam bolne trenutke koje sam u proslosti prezivela, ne osudjuje me, ne uzima mi za lose sto sam kao vrlo mlada, i vrlo glupa uradila sve ono sto nije bilo dobro za mene, nego mi kaze kako je srecan sto sam uspela da se izborim sa samom sobom i prevazidjem sve to.... i kad me potom celu noc tako cvrsto drzi u narucju, da mi da do znanja da je tu za mene, i da me cuva... i da me nikad nikom nece dati.... da otera strah mojih kosmara... i da obrise suzu sa mog obraza... i da obasja svaki moj dan svojim osmehom, svojim pogledom... svojim postojanjem u mom zivotu....  sunce moje....

mislila sam da necu vise voleti tako... mislila sam da ce sve drugo biti drugo, a ne ponovo prvo... i u jednom od onih savrsenih cutanja sa nekim ko ti je najvazniji... setih se njega, bivseg, setih se stiha Mike Antica : "znam sutra ce drukcije tepati i voleti, nase stare osmehe niko nece shvatiti... mozda ces me traziti, mozda ce te boleti, al' se vise nikad necu tuda vratiti..."

i onda mi jednostavno ispade pitanje: ''ljubavi gde si ti bio letos, i sta si radio? "

i on mi odgovori, tako sigurno, kao da sam ga pitala "kako si?"... odgovori mi :"Trazio sam tebe..."

i nastavili smo da cutimo...  a vazduh je bio ispunjen nasom ljubavi.... 

evo me... posle par meseci... toliko toga se desilo, a ja ne znam odakle da pocnem... morala sam da se naviknem da sve ono sto mislim i osecam drzim duboko u sebi... sa doticnim iz proslih pisanja... hm... sve u svemu nista... poslednji put se videli u septembru... culi se u oktobru, zvao me, pricali smo, tako bzvz, sve kao kad smo bili naj bolji... i samo mi je rekao da ne zna, i ne moze da mi objasni sta se to sa nama desilo, i zasto.... pitao me da li imam momka, i da li ce me isti pustiti da popijem kagu sa njim... heh... momka nisam imala, kafu sam mu obecala... nije se javio... 

bila sam u pravu, daleko od ociju- daleko od srca... pocela sam da se krecem da srecem razne ljude....da zivim, posle njega... :) tad sam srela i svog sadasnjeg momka, toliko slicni a opet susta suprotnost... samo zelene oci, gotovo identicne... dugo me je osvajao, dok nisam popustila... pocela ponovo da volim... ovaj put drugacije, jednostavno...  

"Ne, nisam imala leptirice u stomaku, jer On nije unosio nemir u moj zivot, vec mir...
Nisu mi klecala kolena pred sastanak s njim, jer sam znala da ce sigurno doci...
Ne, nisam bila ljubomorna, jer sam bila sigurna u njegovu ljubav..."

ali , ja ne bih bila ja, da i to ne zakomplikujem... probudila sam se jedno jutro, pored svog dragog... i kao munja, bljesak, nesto cudno mi je proslo kroz stomak.... setila sam se bivseg, setila sam se svega... trebalo mi je neko vreme da dodjem sebi, da se preispitam, da li ja to njega jos uvek volim, ili volim ovog coveka pored sebe... shvatila sam da ce ostatak mog zivota biti zauvek obelezen njegovim znakom... uvek ce on biti prisutan u meni, i kroz prizmu te ljubavi cu posmatrati svet oko sebe... i sad shvatam izreku: jedna ljubav se u zivotu nikad ne zaboravlja... i eto, necu ga nikad zaboraviti... a zivecu jos, i volecu... Cudni su putevi Gospodnji!

Odnosno do citanja :)))

Sutra je The Day, selimo se :)))

Draga blogerka inana sa nestrpljenjem ocekuje nastavak moje "sapunice", i evo zvanicno obavestenje: Nastavicu da pisem blog cim se smestimo, i ubedim mog batu da mi namesti net :)))

A do tada veliki pozdrav za sve, nedostajacete mi :)

 

Zasto je dosao danas? Zasto, ne prestajem da se pitam... Taman sam lepo isplanirala da on dodje u ponedeljak, kad mi odemo, i da mu kazu da vise nisam tu, i da mu onda bude zao sto nije iskoristio trenutak dok sam jos bila tu da me vidi, da mozda pricamo, ili... Eto da mu bude krivo!

A ovako ce meni biti krivo sto je tu, i vidi da se selimo, a nece iskoristiti ovo vece, poslednji trenutak, jednostavno ga nece iskoristiti.... Onda se pitam da li da ga ja iskoristim, da li da mu posaljem poruku. A sta ako me ispali, iskulira? Jujuju , ja nikad nisam bila ovakva, neodlucna, i nikad se nisam bojala....  I stvarno se osecam odlicno kad ga ne vidim, kad nije tu... Cim ga vidim sve padne u vodu, sva moja hrabrost i hladnoca... I po prvi put u zivotu se pitam zasto se to desava, i sta mi je.... Razumela bih sebe da imam 15 godina, ali sa skoro toliko vise.... 

Ko zna sta ce mi jos pasti na pamet do veceras, mozda mu i posaljem poruku, pa sta mi Bog da.... Sreca prati hrabre :)))

A meni se tresu ruke....I klecaju mi kolena... I da li se to zove ljubav? Ili sam samo preumorna?

Ili jednostavno: "Zasto se sve to desava, da l' covek ista resava? Il' smo samo tu, zbog ravnoteze medju zvezdama? "

Vazduh sladunjav k'o mosorinska dunja... Sve me to jako podseca na njega. Ovaj put bez tuge, bez patnje. Jos uvek ga volim, svim svojim srcem. Sad mi ta ljubav mami osmehe. Iako nismo zajedno, ja osecam nesto cudno, osecam neku cudnu povezanost, cak bih opet mogla da ga nazovem "Srce moje"... Sanjala sam ga nocas. Ustvari, sanjam ga svake noci. Ali nocas me je mazio u snu, cudno jako.... Nije tu, radi, sinoc sam legla, i taman kad me je savladao prvi san, osetila sam nesto vrlo cudno  sto me je probudilo, kao da me je neko prodrmao, ono kao probudi se.... I 30 sekundi kasnije sam ga cula, dosao je kuci da spava, nije to radio od kako smo se razisli.... Par sekundi sam bila u dilemi da li da izadjem napolje... Opet sam osetila, kao da misli na mene....Onda sam zaspala, cvrsto, i sanjala ga, tako stvarno, tako realno, osetila sam njegov dodir u snu.... Heh... 

Ali i dalje jedva cekam da se odselim... Jako sam srecna, danas sam bila tamo, u novoj kuci, sve je fantasticno, graaaaaad :DDD

A svoju ljubav nosim u srcu, ona me greje... Zbog nje imam ovaj sjaj u ocima, i volim ovu jesen... Volim da volim, volim da zivim.... Volim da gledam kako lisce dobija zlatnu boju... Volim da gledam kisu, volim i da setam po kisi.... I da volim, volim, volim....  Zivot je lep...

Odusevila me pesma, bas, bas... i morala sam da je podelim sa vama. Nadam se da ce vam se dopasti, kao i meni... :))))))))))))))

Znam da ce prekasno biti
kada pod kozu mi udjes
i zato molim te idi
prije nego moje postane tudje

Ranjena hiljadu puta
u ljubav vjerujem malo
i sebe najmanje dajem
i kad mi je najvise stalo

Ne bih prezivjela
da mi odes kad te zavolim
u moru ljubavi
ja uvijek ostrvo tuge nalazim

Ne bih prezivjela
da te nemam kad na tebe naviknem
na mome ostrvu tuge
gdje nema mjesta za druge, ostajem

Polako gubim kontrolu
vec si mi previse blizu
davno sam prosla tu skolu
da budem tek jos jedna u nizu

Ranjena hiljadu puta
u ljubav vjerujem malo
i sebe najmanje dajem
i kad mi je najvise stalo...

 

Nisam ubedacena, ni skenjana, samo mi se jako svidja ova pesma. I Sve ce biti jako dobro kad se odselim, jer ustvari :"kada o njemu ne razmisljam , stvarno se osecam odlicno..." , i kada ga ne budem vidjala prebolecu ga... I prestacu da ga sanjam... :))))

Jos uvek sam bolesna, smrcava, sve me boli, glava , sinusi, stomak... Treba da uradim neke silne analize, da vidim sta mi je... Danas , tako sva slomljena lezim umotana u cebe, i prokomentarisem: joj sto me nesto boli ruka... u tom trenutku moja mama skace kao oparena, i vrlo ozbiljno me pita: a da nije to stvarno taj svinjski grip?! od srca me je nasmejala 

Ne , nije to svinjski grip, pa ja nisam gica...nego me sastavilo eto svasta.... Ali krivo mi sto bas sada, kad imam najvise posla oko selidbe, i treba da sredim novu kucu u koju cemo se useliti, a ovde je sve u haosu, spakovano, nesto i nije, ne znam gde sam sta stavila, i jos nisam u stanju da funkcionisem, ne mogu da disem, da spavam, da jedem....

Ali imam osmeh na licu... Bila mi Zoka , moja kuma, da me vidi, jedva ceka da se doselimo u grad, bice na 10 minuta od mene. Bio mi i Deki da me vidi, juce, zadao mi domaci zadatak za razmisljanje... Kad je ulazio kaze: sta ce ti reci momak sto ti dolazim? Eh, koji momak? Onaj BIVSI??? Ma zabole me bas sta ce on reci, a i nije tu, hehe... Neka vidi da postoji neko ko moze da zavredi moju paznju, pa neka se zapita... Malo zenskih pakosti, neka mu neko i kaze da mi je bio drug, pa nek bude ljubomoran. Mozda ce i shvatiti sta je izgubio.... Ja kao planiram u nedelju, kad odemo definitivno da mu posaljem jednu poruku, ako budem imala hrabrosti.... 

" Znam, sutra ce drukcije tepati,i voleti. Nase stare osmehe niko nece shvatiti. Mozda ces me traziti. Mozda ce te boleti. Al' se vise nikada necu tuda vratiti... " 

Hvala vam drugari blogeri :))) Blog sam pocela da pisem u nedostatku nekoga kome bih mogla da ispricam svoje misli, i svoja osecanja.... Ovde sam nasla sve vas koji citate ove moje redove, i poneke koji ih komentarisu. Na tome sam posebno zahvalna, jer me jedan komentar zaista trgao iz onoga u sta sam pocela da zapadam....  Moja prica je pocela da lici na spansku seriju, sapunicu, sa mnogo zapleta, i raspleta... Taman nesto krene lepo, dodje neki(a) zloca i sve pokvari :))))

I tako je ova ljubav i izgledala od samog pocetka, sve je licilo na bajku, na san, na pricu... Na sve ono sto nije bas realno. Onda se zapitam kako sam ja kao surovi realista, kao zakleta skorpija koja uvek drzi sve konce u svojim rukama, dozvolila sebi tako nesto.... Eto, mozda sam samo trebala jednom u zivotu da osetim kako izgleda ljubav iz bajke.... Tamo uvek pobedi dobro, i pobedi ta ljubav... Ovaj put ce da pobedi zivot, ili sudbina... Jedno lepo iskustvo, i jos jedan maleni oziljak na mom srcu.... Nova iskrica u mom oku...

Idemo dalje, u grad, u nove pobede, u nove ljubavi.... Jesen je vreme za romantiku...

Setala sam se sa Dekijem danas po gradu, dao mi je vitamine da sto pre ozdravim, pokazao mi je da mogu da se smejem suncu, pticama, vetru, guzvi u gradu... I da sve to ne mora da podseca na Njega... Iako je prisutan u mom srcu, i mojoj glavi... 

I oprostite ako mi opet dodje zuta minuta, i pocnem da patetisem... Ova sapunica mora da ima i kraj... 

 

Napredujemo, heh... Lomi me ova prehlada, ubija me. Odspavala sam malo popodne, probudio me telefon, moja Zoka :))), kaze: gde si cicka, evo Vlada hoce nesto da te pita... Zatim sledi rafal mojih reci tipa: kretenu , budalo, konjino jedna, vidis da sam bolesna, umirem a ti me zaje*avas, ali volim te, i tebe i moju kumu puuuuno, i ne, ne mogu sad da dodjem, odnedelje....

Zatim uzimam svoju kafu i izlazim da uhvatim poslednji zracak sunca danas, sedam u dvoriste, i cujem njegov glas... Vidim ga dolazi, nesto grdi klince koji drndaju auto... Prvi put odkako nismo zajedno nije okrenuo ledja i glavu. Hm?!? Gleda u mom pravcu, i ja gledam njega. Nekada nam je pozdrav bio samo iskrivljena glava da se vidimo kroz resetke na kapiji, i osmeh. Pogledali smo se bas tako, samo smo iskrivili glavu, osmehnuli se, i ja sklonila pogled, da se ne srusim, a on usao unutra.... ono kao, heh, bar mi se javio, nije iskulirao. Idemo u nekom pravcu, ali jos ne znam u kom....

Otisao je gore, ja sam ostala u svom dvoristu, gledala sam u njegovu kucu, i odjednom, imala sam onaj osecaj telepatije. Osetila sam da mu nedostajem, sad lezi gleda tv, mozda je ugledao na stolu moje minjduse, mozda su ga zasvrbela ledja, a ja nisam bila pored da ga pocesem, a zatim satima ceskam, dok ne zaspi.... Onda , kao da sam osetila njegovo dvoumljenje , zelju da mi posalje poruku, i suzdrzavanje iz straha....Opet sam se kao nesto ponadala.... Jako mi nedostaje... Nikada nismo bili ovoliko blizu, a toliko daleko. I sta ce sad biti? Kao na pocetku, tako stidljivi pogledi, javljanja, onda mozda poziv na kafu i neobavezno blebetanje.... Pa poljubac... pusta mastanja....

Dosao je nocas, jutros sam videla auto, i njega, eh.... Opet ona extra plava majica, i najbolji frajer... Jedini kod kog nisam nasla ni jednu manu, odnosno sve sam njegove mane jako volela. I sada se pitam sta mi je, jer bili smo zajedno, raskinuli smo, i to je to , kraj.... A sta je sad samnom, zasto jos uvek osecam ovu kolcinu ljubavi prema njemu? Zasto ga jos uvek sanjam, i imam osecaj da smo zajedno.... Zasto me jos uvek boli pomisao na nas?  Ko ce ga znati... a "ja sam se valjda sreci manje dopala".....

 

Kako mi nocas fale tvoje mane
kad mi upadas u rec, upadas u stan,
na sto mi bacis prasnjave sandale,
pa onaj smeh, kao lek, sto iscupa dan

To sneg mirise kao da ce dugo
gde tope pahulje tvoja stopala
ma, sve po starom, ne umem ti drugo
ja sam se valjda sreci manje dopala

Ako je do mene sto mi se ne vracas,
sto mi se ne javljas
lako cu, ako je do mene
reci, pa da stavim novo srce manji broj,
novu kozu bolji kroj
lako cu, al nije do mene.