Moje misli lete tebi iz časa u čas. Svaki delić sekunde posvećujem Tebi, zeleno moje oko. Evo nema ni dan kako te znam, a već osećam kako me neko snažno osećanje preplavi pri pomisli na Tebe. Zavolela sam zeleno, tako odjednom. Ah kako imas divne oči, prozirne, duboke. Kao dva mala jezera negde u planini, usamljena i tužna.
Srećo moja, sanjala sam te, a kad sam se probudila oko mene je sve bilo zeleno, ceo moj svet je postao zelen, posle samo jednog pogleda...
(Tri meseca kasnije...)
"Šta da tražim od života, kada meni ti si sve, i ne mogu sve da hoću, da ne mislim na tebe..."
Uvukao si mi se u srce, u dušu, u razum. Ušavši zatvorio si vrata za sobom, a zatim si kradom, neprimetno pobegao. Dok si bio fizički tu, napravio si takav haos, da ja, evo treći mesec ne mogu da se sredim. Ne mogu da dodjem sebi, jer nemam kome. Ja više ne postojim, to si sad Ti, u mojim očima, mislima, krvi, u svakoj reči. I kad ćutim izgovaram tvoje ime, i kad govorim ono je tu, na rubu usana. Gde god pogledam tu si, već mi slike počinju igrati pred očima i gubim se u moru suza.... Upomoć... Ne znam da plivam, hvatam se za jednu jedinu, najtanju slamku, i to si opet Ti. U svakom pokretu svakoga, u svakoj ptici, cvetu... Više nemam svoj svet, uništio si ga a da nisi toga ni svestan. Dovoljna je bila tvoja jedna reč, pa da te u trenutku zamrzim istom snagom koliko te volim, a da te zavolim nije mi ni reč bila potrebna, samo pogled tvojih zelenih očiju, najlepši na svetu....
Oprosti, oprosti mi za sve. Za svaki moj pogled, svaku izgovorenu reč o tebi, i svaku moju misao. Oprosti što sam se pojavila u tvom životu, kao još jedna u nizu onih koje si nazivao jadnicama. Oprosti mi što sam zaljubljena u tebe, i što sam se juče mogla srušiti kad sam te videla, a nisam smela ni da te pogledam. Oprosti mi što se nalaziš u svakom mom pokretu, pomisli, reči. U svemu što me okružuje, i što mi nešto znači. Oprosti mi što si mi se uvukao pod kožu i oprosti svojim zelenim očima. Oprosti mi za sva moja nadanja, neostvarena maštanja, i silne želje. Oprosti mi za sve nemirne noći ispunjene tobom, sve snove, i zeleno,. Oprosti mi za zeleno raspoloženje, zeleni vazduh, zeleno nebo- tvoje oči. Oprosti mi što živim za njih, a umirem za njima. Oprosti mi što su nam se pogledi susreli one večeri, i svaki naredni put... Moj jedini greh je što si uspeo da me digneš do neverovatnih visina, a onda baciš na najdublje dno... Moj jedini greh je što te toliko volim....
Odakle da krenem i gde da stanem? Od svega, sad ništa. ništa je i bilo , ali ovo Ništa je drugačije, nekako ispnjeno. Kao da više nema rupe, prazine u srcu, na mestu gde si trebao biti ti. Sinoć, videla sam te. To sam i očekivala, lep yagladjen i ugladjen, samo za moje oči. A toliko druih te krišom posmatra. Neka, nisi ni moj, a ni njihov, a nisi ni Njen. Misliš da je ona tvoja, ali nije, toliko je drugih u njenom zivotu, poznajem je duže nego ti. I znam za vas dvoje, koliko god da je to skrivana tajna, ništa me ne iznenadjuje, smejem se. Srećna sam i lepo mi je, a ti me u čudu gledaš. Skrivam oči pod velom smeha, i okrećem ti leđa. Oči mi lutaju od nemila do nedraga, ne padaju na tebe, dovoljno je saznanje da si tu. Smejem se, tebi, sebi, svemu... Zatrpavam rečima svoj bol, i dolazim vesela u tvoje društvo... " neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež".
Psvećeno jednoj velikoj platonskoj ljubavi, koja se desila davne 2000. godine. Tekst je pisan tada, sad sam ga pronašla i prekucala...