suncica

Pitam se

Zivot — Autor suncica @ 13:30

Pitam se gde si sad. U ovom danu, u prethodnoj noći. U svim besanim noćima, i sanjivim jutrima.

Pitam se gde si sad, dok se zima lagano primiče, i mrazevi počinju da haraju sasušene biljke.

Pitam se gde si sad, kad mi toliko trebaš, i kad se sve oko mene pretvara u sivilo...

Pitam se gde si, a odgovora nema...  Vičem u prazno, nema odjeka... I pitam se, koji te vetrovi sad lome, koja te zvezda tera na put dalek.  

Pitam se ima li me negde, u uglu tvog oka, u krajilčku tvojih snova... Misliš li na nas? Sanjaš li onu livadu po kojoj smo trčali bosi, ludi i srećni...

Pitam se... A odgovora nema...


Tišina

Zivot — Autor suncica @ 21:12

Sad već počinjem da vrištim, a glas nisam ispustila...
Osećam kako svaki deo mog tela urla, svaka ćelija , svaka pora...

I borim se, ostati ili odustati... Pozvati, ili ne... Prekinuti tu groznu tišinu, ili strpljivo cekati...

Pa prizivam u sećanje one trenutke. Njegove ruke na mom struku, poljubac u kosi, vetar oko nas. Tela koja tiho drhte, da li zbog hladnoće, ili blizine...Prizivam glas, koji toliko zelim da čujem.. I kao da me zaista doziva... Okrenem se oko sebe... Sve što čujem je tišina...

Neumitna. Hladna. Tupa. Velika. 


San od meda

Zivot — Autor suncica @ 20:00

Tisina... Vec danima. Dogovor. Ja ne diram, cutim, cekam...

Ponekad samo pustim porukicu: hej, nedostajes....

I ne ocekujem odgovor. Nego sanjam. U hiljadu boja... I stotine ukusa...

Pa mi prvo na usnama ukus soka koji pijem, cije ime je jedva zapamtio. Ponovio je nebrojeno puta: ricoco, ricoco, ricoco... I tak kad ga je probao shvatio je...

Onda mi na usnama ukus bele Milke.
Zatim ukus usana, med... Sladje od meda... Lepljivi dodiri, ruka u ruci... I dug pogled u oci, u dusu... I moja kosa boje meda rasuta po jastuku...
San od meda...

I onda mi taj isti san prekida znak da je stigao sms. Pogledam. Vidim njegovo ime.  Pise kratko: mislim na tebe...  Pise dovoljno... Nastavljam da sanjam....


Mesec

Zivot — Autor suncica @ 22:03

Njegovo rame, savrsen jastuk za moju glavu, i mesec koji to seretski posmatra, smeska se... Video je on mnoge. Pa mu smesno sad, kad me vidi kako uzdisem.
Kao da mi kaze: Procice i to, preziveces... Procice i ova ceznja...
Da, naravno da hocu... Samo mi slatko. Hocu malo da se pravim da mi nedostaje, da sam tuzna...
A primeti on da se samo pravim, pa me pita: jel si srecna?
O, da! Jesam... I taj parfem koji, posle dugo osecam na svojim rukama... I osmeh koji ne mogu da skinem danima...
I pita me kada cu napraviti mesta za novi osmeh... Odmah, sad, samo da dodje...

A mesec se i dalje smeska... A smeskamo se i mi...


Dve istine... dve sudbine...

Generalna — Autor suncica @ 23:16

Moja i njegova. Zelim da bude NASA. Zelim to jako.
Pitao me je sinoc: Zasto si ti samnom? Zasto kad mozes sve mnogo bolje, zasluzujes bolje...
Heh... "To ne bira pamet, nego srce"  bio je moj odgovor.
Pa njegovo pitanje: A zasto je tvoje srce izabralo bas mene?

Hm... Ne postoji razlog za ljubav, ona se desi. Jednostavno se desi, i pomeri nas iz koloseka. Napravi od nas slabice.

Kao onda kad vidim sms sa njegovim imenom, a celo telo pocne da mi pulsira i zmurim dok ne otvorim celu poruku da vidim sadrzinu, i onda vidim samo " :-/ "... Kad ga pitam sta mu je, ona kaze, pa zar ne vidis? Razmisljam.... Aha, to znaci to... Pa dobro... Krene ubedjivanje da mi kaze o cemu, pa se on snebiva, kao nova mlada, pa na kraju samo kaze pricacemo i laku noc... I onda ja odlepim , svasta mu napisem, a on pita zasto se odmah ljutis. Zbog prevelike zelje, zbog ceznje sto me lomi. I zbog razlicitih sudbina. Zasto je jos uvek tu, u mom zivotu? Zasto ne krene na svoj put? Meni je vec ostavio zvezdanu prasinu na usnama... Sad zelim da krene, da ode, i da me ceka negde, gde ce sve biti onako kako treba, i nekad kad nam se satovi  i zvezde poklope...

Ostace istine dve, tvoja da niceg bilo nije, moja da bolujem kao nikad pre....

 


Sve prave su ljubavi tuzne... ili nisu?

Generalna — Autor suncica @ 22:38

Usetao je u moj zivot, lagano. Cinilo mi se suvise lagano, spontano. Sve je izgledalo kao u bajci. Cak sam i zaboravila sve one neke stare boljke, i osobe iz proslosti koje su mi bile vazne. Pojavio se kao neko veoma vazan za buduca desavanja. Kao neko u koga sam polagala mnoge snove i nadanja. Kao neko ko me nece izneveriti...

Ispostavilo se da nam je zivot dao vremena tek toliko da se usne okrznu u prolazu. Putevi su nam se na kratko spojili, kao sudar Zvezda, i odbili se, svaki u svoju stranu... Ostala je zvezdana prasina, zlatna i fina, kao trag na usnama. Ukus poljupca, tako zeljenog, dugo cekanog...

Mozda jos nije nase vreme. Mozda smo morali da se sretnemo samo da bismo znali sta nas negde u buducnosti ceka. Mozda, da bismo umeli da se trazimo, i prepoznamo jednom. Mozda u ovom, mozda u nekom drugom zivotu...


Pisamce na displeju

Generalna — Autor suncica @ 22:26

Cekam.
Osluskujem.
Pa svaki cas stisnem telefon da proverim ima li nesto.
I ocekujem makar sms. Za pocetak.
Da mi kaze ono sto sto zelim da cujem.
Da mu sad nedostajem koliko i on meni, i da zeli samo da me cuje, ili vidi, na kratko, snenu i "rascupanu".
Da zeli samo da me zagrli, bez reci, i da se naslonim na njegove grudi i slusam otkucaje srca.
Ili samo da pise da mi zeli laku noc...

Cekam, gledam... I lagano tonem u san. Sutra je novi dan...
Jednog novog dana ce zasjati to pisamce na displeju...


Poznatim stazama...

Generalna — Autor suncica @ 21:22

Konacno, posle 3 meseca, slobodan vikend. Da l' je moguce? "I mi cigani imamo dusu "
Odlucim ja tako da odem u moje bivse mesto, da posetim drugaricu, da vidimo bebu malu, i tako... Naprasno odlucim da bih mogla da odem i do kume, koja zivi u mojoj bivsoj ulici, Nasoj ulici, svega nekoliko kuca od Coveka sa imenom Zivot.
Nisam bas bila sigurna u tu svoju odluku, ali ipak, nek ide zivot, krecem. Poznatim stazama...
Pustam sms da sam krenula, treba mi 20ak minuta, ona mi odgovara da je ulica pusta i prolaz slobodan...

Priblizavam se lagano ulici koja povezuje onu kojom ja idem, sa onom u koju idem... Adrenalin pocinje da skace, dlanovi odavno oznojani, na +35 stepeni, lagano usporavam, ali idem, ne stajem. Noge pocinju da se tresu, ruke da se oduzimaju, gubim snagu i volju, jedva guram Sunasce u kolicima. Okrenula bih se sad i pobegla glavom bez obzira a jos ni do ulice nisam stigla. Ali vuce me. Vuce me ono nesto, sto traje vec 3 godine, ono nesto sto me je vezivalo za njega, ona emocija, jaka, najjaca. Osecam da je tu... Skrecem u ulicu, ona zaista pusta, prolaz cist, nema njegovog auta ispred kuce... Videla bih ga i sa mnogo vece udaljenosti.
Kao da mi pada kamen sa srca, ali prividno, pomirenje sa situacijom, vrlo setno... Ulazim kod kume, sedamo, ali deca zele da se igraju napolju. Izlazimo u dvoriste i ne da mi djavo mira, morala sam da provirim. OPAAAA, tu je, vidim auto... I pitanja, da li je napolju, da li je sam, da li je ona tu, sta ako me vidi, kako ce da reaguje, mozda se nece ni javiti.... MIsli mi munjevito lete... A kuma prefrigana, zna za sve, i vidi po meni, kaze, idemo u prodavnicu... Jao, reko, Viki bas si providna.... A ne, stvarno mi treba nesto, idemo. Sunasce za ruku izmedju nas dve i krecemo. Opet adrenalin, jedva hodam, pocinjem da drhtim, jedna kuca, druga, njegova... Cujem mu glas.....

Nije me video, unosio je neki namestaj u kucu, sekund pre nego sto smo mi naisli... Odlazimo u prodavnicu iza coska, ja kao na iglama, zelim da je napolju kad se vratimo, zelim...  krecemo, vidim ga, okrenut nam je ledjima, nece nas videti uopste... Prolazimo, trenutak odluke, stati ili odustati...

I iz mene samo ispade: Pa dobar dan, mi u prolazu pa da se javimo....

Okrenuo se.

Sok.

Prilazi, pruza ruku, glas mu drhti, naslanja se na ogradu, jer mislim srusice se, a ni ja nisam bolja. Sunasce mu sam prilazi i pruza mu ruku... Gleda me u oci, sa odusevljenim osmehom, pita : kako si? Dokle ostajes tu?
Pa, idem za nekih sat vremena.... Kao da se razocarao, u dvoristu njegovi, samo je rakao: idem da radim, cucemo se... Cao, Cao....

MI produzavamo, kuma umire od smeha, zna ga od rodjenja nikad ga takvog nije videla, nikad nije cula da mu je glas zadrgtao... Sad jeste...

Trebalo mi je jos dosta da dodjem sebi... Tek kad sam otisla odatle, kad sam stigla kuci, prestala sam da drhtim... I sad razmisljam. Sta je ono cucemo se znacilo... Da li je memorisao moj broj? Da li ce me pozvati? Ne odvajam se od telefona...

Jel moguce... Sta mi uradi covek... Zbog smrljavih 30 sekundi razgovora, ja odlepila, nacisto, place mi se... Ponovo Adele i Someone like You.... Ponovo ona ista zelja... Ponovo ona ljubav, i zasto Sunasce nije nase dete... Ponovo sve sa njim... Uvek sve sa njim... Ostaje Covek sa imenom Zivot, samo ne znam da li ce ikada to saznati...


K’o u onome snu…(ili Nista nije slucajno)

Generalna — Autor suncica @ 17:16

Hiljadu puta sam ponovila, i hiljadu puta se pokazalo kao ispravno i tacno, nista nije slucajno... Nista se ne desava slucajno. Sve je sa razlogom, bas u pravom trenutku...

San.

U drustvu sam Onog-koji-je-Someone-like-covek-sa-imenom-Zivot, i on me nesto bas i ne primecuje. Odlazim tuzna, besna, hodam prema mojoj A, i pricam joj naglas, kukam, zalim se, kakav je, sta mi radi, a ne zna sta pocinjem da osecam prema njemu, i ona mi ocima daje neki znak. Utom se okrecem, On iza mene, prilazi mi, i zagrli me, jako, jako, jako... Trenutak vecnosti. Savrsen sekund...

Budim se sa njegovim imenom na usnama. Osecam njegov obraz tik uz moj, i osecam da mi bedra bride od njegovog dodira...

Jutarnji ritual, kafa i komp, servisne informacije, provera mail-a,  naravno Fejsbuk. Po stoti put kucam njegovo ime, znam da ima profil, nikad nisam uspela da ga pronadjem...Puf... Gleda me sa one profil slicice... Gleda me onako, kao kad zeli da mi kaze da me zeli, a nije ni mesto ni vreme da mi to kaze...  I ne, nisam ga dodala, znam da jaaaako retko posecuje tu drustvenu mrezu... I nismo se videli vec danima... Od proslog petka... I kad smo mogli da se sretnemo nekako smo se omasili... A mogla sam da sacekam da se pojavi, nisam. Udaram ceznju... I sutra, cekam sutra... Da vidim sta ce jos da se desi, da mi potvrdi recenicu sa pocetka posta... Nista nije slucajno...


Never mind,I'll find someone like you....

Generalna — Autor suncica @ 20:44

Taman sam pocela da zaboravljam, ili da ubedjujem sebe da sam zaboravila.

Znam da nije slucajno. Nista nije slucajno. Prevrcem neke klipove na "jutjubu" i ispadne ispred mene pesma. Izbegavala sam je, ne znam ni sama zasto, bezala mi je, sklanjala se, ona od mene, ja od nje.... I pocinje, insert iz emisije "Ja imam talenat", devojcica 10ak godina. Otpevala je tako da sam zaplakala, pri put osetila emociju, i onda cek cek, reci! Reci pesme, pustam original i ne mogu da verujem:

" I heard that you're settled down
That you found a girl and you're married now.
I heard that your dreams came true.
Guess she gave you things I didn't give to you.

Old friend, why are you so shy?
Ain't like you to hold back or hide from the light.

I hate to turn up out of the blue uninvited
But I couldn't stay away, I couldn't fight it.
I had hoped you'd see my face and that you'd be reminded
That for me it isn't over.!!!"

...Da za mene jos nije gotovo, nikad i nece biti...
samo...

" Never mind, I'll find someone like you
I wish nothing but the best for you too
Don't forget me, I beg
I remember you said,
"Sometimes it lasts in love but sometimes it hurts instead,
Sometimes it lasts in love but sometimes it hurts instead, "

 

 A mozda se vec i pojavio taj neko nalik na njega...


Lista: ZA i Protiv.

Generalna — Autor suncica @ 21:24

Covek sa imenom Srece. Prisutan, o, itekako. Sve je ok, ali ipak nije, nesto u meni, neki nemir.... Pokusavam da dokucim sta. 
Mislim da sam i shvatila, otud ideja za ovu listu...

ZA:

Voli me, voli Sunasce, pazljiv je, nezan, pristojan, normalan,  prija mi, mozemo da razgovaramo o svemu, pruza mi podrsku u svakom smislu, posmatra me kao zenu, kao zensko i tako me i tretira, iskren je, zeli da budemo zajedno do kraja zivota ( iako ja ne verujem u to do kraja zivota ), razuman je, odrastao, zna sta zeli, ima ambicije, pravi planove....

ima verovatno jos, sad mi ne padaju na pamet, jer u glavi mi je ono sto sledi, a to je sledeca lista, koja sadrzi samo jednu stavku, ali dovoljno jaku da pobije sve ove, pa taman da ih ima 5 puta ovoliko...

PROTIV:

Ne volim ga :(

Dzaba sve, kad ja ne osecam prema njemu ono sto bih trebala da bismo mogli da ostvarimo zdrav odnos i zdravu vezu... Drag mi je, ali nista vise od toga. Mozda je ranije postojala malo veca doza strasti, koja se postepeno smanjuje, i to je sve.... Ravna linija....

Bice da je Covek sa imenom Srece samo stepenik do nekog... do pravog...  


Covek sa imenom Zivot!

Generalna — Autor suncica @ 20:49

Zivot!

Da, pise romane.

Stavlja pred nas takve situacije, da ponekad pomislimo da se Neko-odgore igra, kao dete kad se igra sa igrackama...

Vec sam pisala da se moj zivot deli na onaj pre njega i onaj posle njega. A onaj prekratki deo u kome je on glavni akter je trenutak svetlosti i moja zvezda vodilja, moje smernice za dalje bitisanje. 

I nista nije slucajno.

Ipak se zeznuo, kako sam kaze Bosanac :P nesto je uradio i obrisao me iz prijatelja, a nije ni shvatio. Posle par dana je seo da mi pogleda profil i kad je shvatio da me nema poslao mi je poruku da ga opet dodam, onda je trazio broj mobilnog. Dala sam mu, i cekala poziv. 

Danas je stigao. Tako dobar osecaj me je preplavio kad sam mu cula glas. Kratko smo pricali, ali dovoljno dugo da mu saopstim da imam Sunasce, i ukratko situaciju, tj da nisam udata i tako to... Rekao je zvace posle...
Cekala sam... Cekala.... I dok sam mislila o njemu zazvonio je telefon, ocekivani broj:

"Hej, sta radi Nikola? Gledao sam ti profil..."

Rekao je da je Nikola lep na mene ( da li je to bio kompliment meni? ), pricali samo malo o odnosima, ne moze da veruje koliko krelac neko moze biti da trudnu zenu ostavi, i da ga posle ne zanima dete, i to takvo dete... Rekao je samo ima Boga. Pricali smo kao nekad, o svima, o svemu. Pricali smo o nama. negde se moglo naslutiti da mu je zao sto Sunasce nije njegovo dete, kao i meni. Samo je rekao: "Pa kad sam ja krelac, kad ne znam sta hocu, i nista mi ne ogovara"... Onda je rekao kako sam ja zaista divna osoba i nisam zasluzila tako nesto u zivotu, ali eto.... I pitao je kad ce se on upoznati sa malim covekom, sto me je posebno obradovalo... Sto se mene tice moze vec sutra, ali...
Uvek mora da postoji ali... Ide u Nemacku, sutra popodne krece, ili eventualno prekosutra rano ujutru... Ne zna koliko ostaje, maksimum 90 dana...Cim se vrati zove me da se vidimo... Hm, da....

Posle naseg razgovora bila sam tako srecna, ushicena, vristala bih na sav glas, setala po snegu sa njim... Eh... Sad sam se malko smirila, ali cini mi se prividno. Vulkan u meni ceka da izbije, na neku stranu. Ogromna kolicina ljubavi, pitam se da li ima osnova. Da li je prava...? I vec razmisljam sta cu da obucem kad se budemo videli, kako cu da izgledam... Sta cu da pricam... Da li cemo se zagrliti...? Poljubiti???  
Ipak on nosi tu pocasnu titulu : Covek sa imenom MOJ Zivot!


Zimske radosti tetka Ancisal i Sunasceta

Nikola — Autor suncica @ 22:14

 

Dobro smo se spremili

Wow, sneeeeeeg

Krenuli smo

Tetka se malo umorila od vucenja sanki, pa je prilegla

A, ovo ispod jelke? Novogodisnji paketici? Ciji su?

Mora neko da mu pokaze kako se igra u snegu

A sad, zatrpavanje

Pa malo Beka tetku

I spustanje na guzi

Pa krecemo da kopamo tunel
 i to glavom 

A sad krecemo nazad i zajedno guramo sanke
 
pa smo se malo umorili i seli na sanke oboje 
 fali nam samo breg da pojurimoooo

U nedostatku brega smo prilegli
 i to na put!

A ovako volimo sneg
 Uraaaaaaaaa

I ovo smo mi: mama, tetka i Beka 
 

 


No comment

Generalna — Autor suncica @ 12:19

Ja u soku.

Hladan tus.

Sedim na fejsu, kuckam sa drugaricom. Vidim obavestenje, prihvatio me. Jeeeessssss, sreca, skakala bih. Cekam, minut, dva, cekam da odgovori na poruku koju sam mu poslala, sasvim prijateljsku, neutralnu. Cekam... Nista. Ulazim na njegov profil i bum... Nismo prijatelji. Znaci, usao je, video, i obrisao me....

Sta reci,a ne zaplakati. Pa.. nista. Izgleda nikad nece saznati da je mogao da bude Covek sa imenom Zivot. Nikad nece saznati sta mi je znacio, i koliko ga jos ima u meni...

Mislim da su mi sad odleprsale i poslednje nade cuvane za njega. Mislim da cu mozda sad dozvoliti sebi da u glavi raskrstim.  Ali znam da ce on u mom srcu uvek imati posebno mesto...

Ovo je nekako oprostaj, a mrzim rastanke i oprostaje... Vreme je da ga pustim.. Vreme je da sebe pustim. I polako mi se redjaju slike pred ocima, svi oni trenuci srece, iako je proslo skoro 3 godine, sve je to jos zivo  u meni... Sad se odmotava, ide u etar... Oslobadjam se uspomena... Nek ide... Nek ide...


Tihi ubica

Generalna — Autor suncica @ 13:10

Dok sam ispijala kafu sa Covekom sa imenom Srece, pitao me je da li sam nesto sanjala. Ma nisam, ustvari ne secam se,  Sunasce me je probudilo nekoliko puta nocas pa se ne secam sta sam sanjala.

Onda, igrom slucaja, ili ne, pocinje pesma: "... drugi broj, a ista ulica, s prozora sam tvoju kucu gledala..."
I klik, osmeh. Setila sam se sna, setila sam se Njega. Bivseg, zbog koga sam i pocela da pisem blog. Pricali smo u snu, mozda smo se i ljubili, ne secam se. Znam samo da su me prelepa osecanja preplavila kad sam pomislila na njega i san.
I, po ko zna koji put, otvaram fejsbuk, kucam njegovo ime. Do sada je uvek bio corak. Prva osoba koja mi iskace: ON, sa sve lepom profil slikom, milina ga gledati...
I klik, bez jedne sekunda razmisljanja, dodala sam ga za prijatelja...  Vidim pise da je single... I par nekih slika sam mu videla.... Sad cekam da me prihvati... Kao zaljubljena siparica koja ceka sastanak.
On je u meni uvek budio takva osecanja... On je neko po kome sam postavila kriterijume u zivotu. On je neko koga se uvek setim dok cesljam kosu, jer me je milion puta pitao kada ce da poraste... Evo porasla je... I uvek me je pitao kada cu se ugojiti, evo ugojila sam se... Ma evo sve sam... A imam i dete. ne znam kako ce na to reagovati, i nije mi bitno... Dete je moj zivot i moje sve. A on... On je moj najveci porok, moj tihi ubica... On je u meni vise i jace nego svi. 

Covek sa imenom Srece je tu, ok, sve je to lepo. Ali ni blizu onome sto je On u meni. Ne znam da li ce iko ikada biti biti toliko i tako u meni... Ne znam da li cu ikad ikog tako voleti...

 


Powered by blog.rs