suncica

Smrt nije kraj

Motivacija — Autor suncica @ 20:07
Danas je umrla Tanja. Tanja je osoba koja mi je puno pomogla u zivotu. U onim trenucima kada mi je bilo najpotrebnije. Onda kada ni sama nisam znala da mi njene reci pomazu, a godinama kasnije su mi odzvanjale u glavi. Cesto sam mislila na nju. Starija tek koju godinu od mene, bila je vedra, nasmejana. Neke tuge su u njoj bile prikrivene.Niko nije znao za njih, osim nas nekoliko. Svetla tacka joj je bila cerka, I odgajivacnica pasa, koje je obozavala...
Ovo nije tuzna prica. Ovo je prica o zahvalnosti. Ovo je prica o zivotu. O svim zivotima koje jedna osoba dotakne na svom putu. Ovo je prica o kraju puta koji nas sve ceka. Ali kraj puta nije zaista kraj. Kraj je. jer smo dosli do vrata koja nas vode u drugu dimenziju. Na vecu vibraciju. Trenutak u kome smo odlucili da odbacimo ovo fizicko telo, kao iznosenu garderobu, I da nastavimo dalje, sa znanjem koje smo upotpunili iskustvom. Verujem da niko ne ode dok ne odluci. I verujem da svako. bas u pravom trenu odluci kad je njegovo vreme, kad je uradio sve sto je trebao na svom putu. Tanja je bila bolesna. Niko nije znao, samo njeni najblizi. Uspela je u tome da je svi pamte kao jaku, najjacu, kao onu ciji je smeh najglasniji. Verujem da ce me ona, kao I mnogi, cekati jednom, kad I ja odlucim da prodjem kroz ta vrata. I veoma se radujem tom susretu. Hvala ti Tanja, sto si ovaj svet ostavila lepsim I boljim mestom nego sto si ga zatekla. Volim te.
A za sve koji.su izgubili nekog dragog I bliskog preporuka. Procitajte knjigu od Nila Donalda Wolsa: Kod kuce sa Bogom.


Sloboda

Motivacija — Autor suncica @ 13:27
Kada vase raspolozenje, i vasi postupci zavise od drugih ljudi ti ljudi vas poseduju. Istinska sloboda se ogleda u tome da osvestite ko ste zaista, i da ne dozvolite da misljenje drugih ikako utice na vas zivot. Od najranijeg detinjstva uceni smo kako da se ponasamo i kako da se svidimo, prvo roditeljima, pa vaspitacima, drugarima, sistemu... Duboko ukorenjene programe podsvesti nije lako izbrisati, ali radom na sebi, brzo se dodje do rezultata. Treba shvatiti, sami smo na svetu. Ne pripadamo roditeljima, oni su samo kanal preko koga smo dosli u ovaj fizicki svet. Ne posedujemo nasu decu, rodjake prijatelje. Svi smo ovde na istom putovanju. Prihvatanjem ko smo mi i ko su oni dolazi do oslobodjenja. Svako ima misiju. Kada prihvatimo odgovornost za svoje postupke i izbore, shvatimo da nam niko drugi nije kriv, tako znamo da nasa situacija ne zavisi od drugih i tada smo slobodni. Ja sam to ovako shvatila i dozivela: ne mozemo druge da menjamo, mozemo samo sebe da promenimo i to u dva smera. Prvi je da prihvatimo situaciju takvom kakva je i da "cutimo", jer mi smo je prihvatili, ili da se okrenemo i odemo. Da uklonimo te ljude, sa kojima dozivljavamo situacije, is svog okruzenja.Treba da shvatimo da nije problem u njima, jer oni su takvi pa su takvi. Problem je u nama, jer mi smo odlucili da to trpimo. Kod nasilja u porodici, samo prvi put ste zrtva, vec sledeci put ste dobrovoljac. Ako vam se ne dopada gde ste sada, i kako se osecate, menjajte. Ako vas zanima kako, pitajte.

Lako je tebi

Motivacija — Autor suncica @ 18:35

Cujem cesto recenicu: Ma lako je tebi. Da, lako je meni. Sada jeste. I sada bi mi mnogi bili u kozi. A ja pitam: da li biste mi bili u kozi kad sam dozivljavala nasilje svaki dan, kad mi je preceno smrcu? Da li biste mi bili u kozi kad sam ostala trudna, a bebin otac insistirao da abortiram i nestao? Da li biste mi bili u kozi kad sam donela odluku da sama rodim to dete? Da li biste mi bili u kozi kad mi je, mesec dana nakon rodjenja deteta, umrla mama?  Zapitajte se. Lako je meni. Jeste. posle svega, jeste, lako mi je, naucila sam. Naucila da volim i postujem sebe. Naucila da sam savrsena takva kakva sam, i jedinstvena. Naucila sam da budem hrabra. Hrabrost ne znaci da se ne bojim, vec da radim nesto iako se bojim. Naucila sam da ne mogu svima da se svidjam.
Naucila da od mene zavisi kako ce se ljudi ponasati prema meni. Ako zelim ljubav, moram da budem ljubav. Ako zelim prijatelja, moram da budem prijatelj, ako zelim postovanje, moram da postujem sebe i druge. Zelela sam da naucim, citala sam, pitala sam. Da, sad mi je lako.
Moze da bude i vama, ako zelite? Ali, da. Potrebno je preuzeti odgovornost za sopstveni zivot, a to je najteze. Lakse je kriviti druge.  Kao sto vec rekoh, nesto promenite kad vam dosadi da budete nesrecni. I jos nesto, danas su informacije dva klika udaljene, kad sam ja pocinjala bile su dostupne samo neke knjige. Sve sam sama morala da ucim, shvatam, testiram. Danas ne postoji dovoljno dobar izgovor za nezadovoljstvo.

 


Motivacija by Suncica

Motivacija — Autor suncica @ 10:41
Od kako znam za sebe zelela sam da budem lekar. Ustvari zelela sam da pomazem ljudima. Sudbina, zivot i izbori odveli su me na drugu stranu. Izazovi i situacije u kojima sam se nasla naveli su me da naucim, da isprobam, testiram i na kraju prihvatim i zivim drugacije. Naucila sam da smo kreatori svog zivota, a ne posmatraci, shvatila sam da je sve carobno, da je zivot igra, i da ne postoji neizleciva bolest. Moja zelja da pomognem je i dalje tu, tinjala u meni sve ovo vreme. Jedan mudar covek mi je rekao: moras da se odreknes znanja u korist intuicije, a da bi se neceg odrekla moras da ga steknes. U znanje sam tek zagrebala, a intuicija mi je rekla da je vreme. Zelim svoje znanje koje sam stekla i sticem usput, da iskoristim da rasplamsam svoju zelju da pomognem, onima koji zele i kojima je pomoc potrebna. Tako je i nastala moja stranica Motivacija by Suncica, sa mojim autorskim tekstovima, i nekim pozajmljenim sa neta. Ako bar jednu osobu dotaknem, znacu da je vredelo i da nije uzalud. Dobrodosli
https://www.facebook.com/motivacijabySuncica/

Cetiri sporazuma

Motivacija — Autor suncica @ 22:05
Koliko bi svet bio lepse mesto kad bi samo svi bili iskreni. Prvo prema sebi, pa onda prema drugima. Bez kalkulacija, preracunavanja sta ce ko misliti... Ono sto me je ovom poducilo je knjiga : Cetiri sporazuma, Don Miguel Ruiza. 
To su sporazumi koje sklapamo sami sa sobom. To su smernice koje toliko pojednostavljuju zivot. Ovi su mi sporazumi otvorili oci. 
 
Prvi sporazum: besprekorno koristi svoju rec. Sta to znaci? Pazite sta pricate, svemir vas cuje. Ljudi vas cuju. Vi svojim recima predstavljate sebe. Nemojte nikad reci nesto zbog cega cete posle zazaliti. Izgovorite samo ono iza cega mozete dusom stajati.
 
Drugi sporazum: nista nemojte shvatati licno. Marko, kada prica o Peri, vise govori o Marku nego o Peri. Svako daje samo ono cega je pun. Ako vam neko kaze da ste budala, ne govori o vama nego o sebi. Znaci to sto neko drugi kaze ili uradi nema nikakve veze sa vama (iako ce pokusati da vas ubedi da je tako, ali to je druga tema).
 
Treci sporazum: nemojte stvarati pretpostavke.  Ako niste sigurni sta je sagovornik hteo da vam kaze pitajte ga da vam objasni, ili jednostavno to sto kaze ili uradi shvatite bas kao to sto je rekao ili uradio. Bez pretpostavki o tome, I razvijanja scenarija u nasim glavama. 
 
Cetvrti sporazum: uvek cinite sve sto mozete. Kad nesto zelite ili radite, dajte sve od sebe, sve sto mozete. Jer ako uspete bicete ponosni na sebe, a ako ne uspete necete imati osecaj krivice, jer niste sve pokusali. Znacete da je to to, dali ste sve od sebe ali jednostavno neke stvari nisu predvidjene da uspeju, pa cete biti u miru sa sobom. 


Kad ono, medjutim...

Motivacija — Autor suncica @ 21:25
Poci putem samospoznaje je jedno zanimljivo iskustvo. Nimalo lako, prepuno izazova, ali vredi. Vredi svaki sekund. Mnogi se uplase, jer ocekuju da ce odmah da im procveta cvece, kad ono medjutim. Prvo ce sve da se srusi, kao kula od karata. Sve sto smo do tada znali, sve u sta smo verovali. Tek kad se sve raspadne mozemo poceti da gradimo novo. Nas um funkcionise poput racunara, moze da nam da samo one programe I funkcije koje ima instalirane.  Da bismo instalirali nove, prvo postojece moramo da obrisemo. A um kao um, pocne da se koprca, da se ne da, daje hiljade razloga da nas skrene sa puta, I to je normalan proces. Fokus na cilj je ono sto nas odrzava na putu kroz trnje, a cilj je ziveti svoju svrhu I biti u skladu sa samim sobom I sopstvenom dusom. I znate kad odlucimo da nesto promenimo u zivotu? Onda kad nam dosadi da budemo nesrecni! 

Dusa

Motivacija — Autor suncica @ 10:57
Mi nismo fizicka bica koja imaju dusu. Mi jesmo Dusa, koja ima telo. Dosli smo u ovaj svet da bismo znanje koje imamo upotpunili fizickim iskustvima. Glavni zadatak nam jeste da se prisetimo ko smo. Kad smo odlucili da dodjemo, receno nam je da cemo zaboraviti, receno je da cemo imati mnogo izazova. I receno nam je da necemo biti sami. Nasa Dusa je uvek uz nas. Komunicira sa nama putem emocija. Koliko puta nam se desilo da imamo neki "los" osecaj? Neku nelagodu, uznemirenost, strah. To nam nasa dusa porucuje da smo se udaljili od nje i od istine. A kad smo srecni, prozima nas radost, tad smo najblizi nasoj dusi, jer izvorno osecanje i treba da bude radost i ljubav. Posto smo rodjenjem zaboravili ko smo, dusa nastoji da nas podseti. Pa nam sapne, pa nam vikne. Na kraju nas zvekne i srusi nas na pod. I nikad ne odustaje. Zov njen cujemo u snovima, i sve dok ne odlucimo da zivimo svoju svrhu, ona ceka i salje nam nemir u vidu emocija. Najuzvisenije osecanje i stanje nije sreca, nego mir, i spoznaja da zivimo svoju svrhu. Zapitajte svoju dusu, gde ste i sta vam porucuje. I srecno na putu prisecanja.

Zahvalnost

Motivacija — Autor suncica @ 20:30
Podstanuta danas nekim pricama, situacijama, po koji put sam sa suzama u ocima zahvalila za zdravlje moje dece, I mojih bliznjih. Ljudi uzimaju zdravo za gotovo zivot koji zive. Treba osvestiti da neko sad moli za zivot koji mi zivimo. Neko nema krov nad glavom, neko nema krevet, ni sta da jede. Neko moli za decu, a mi koji ih imamo nekad zaboravimo koliki su nam blagoslov. Neko ima bolesno dete, I dao bi sve samo da ga vidi nasmejano ili kako hoda... neki roditelj je izgubio svoje dete. Neko se bori sa bolescu, nekom se neko blizak bori sa bolescu. Neko tu bolest nije pobedio. Zato ne uzimajte zdravo za gotovo nista u zivotu. Zagrlite roditelje, decu, partnera, prijatelje. Zahvalite za sve blagodeti, I uzivajte.

Vera

Motivacija — Autor suncica @ 09:34
Vera je kljucna stvar. Vera u Boziju kreaciju. Vera da je sve za nase najvece dobro. Nas ograniceni um nije napravljen da bi razumeo. Potrebno je samo da veruje. Ma koliko to ponekad tesko bilo to izgleda ovako. Zamislite Boga kao roditelja a nas kao petnaestogodisnjaka koji iz sve snage zeli motor, kavasaki naprimer. Da li biste vi, kao roditelj, svom petnaestogodisnjaku kupili trkalicu? Odgovor je Ne, jer znate da to za njega nije dobro, ili ce poginuti, ili ubiti nekog ili oba. Isto se Bog odnosi prema nama. Zna sta je za nas dobro I ne da nam ono sto nam nikako ne sluzi. U tim trenucima kad nam izgleda da nam nesto ne ide ili nam se nesto ne da, vera je kljucna. Vera je ta koja kaze: ako mi das znam da treba to da dobijem, ako mi ne das znam nije za mene. Vera povlaci I zahvalnost. Jer kad verujemo da je sve za nase dobro, zahvalni smo sto nas pazi I cuva. Recenica koja je meni u nekim situacijama pomogla je : Ne razumem te, ali ti verujem. I Hvala sto brines za mene. 

Da je lako mogao bi svako

Motivacija — Autor suncica @ 15:25
Sve stvari koje nam se desavaju date su nam sa razlogom da nesto naucimo. Nekad naucimo kako treba,a nekad kako ne treba. Sve situacije su tu da nam sluze, i sve situacije ce proci. Ako zivimo u sadasnjem trenutku, shvaticemo da zaista problem u sada ne postoji.Vecina tih "problema" vezana je za druge ljude, u nekom drugom vremenu. Proslom, ili buducem. Ali nije u sada.
Svako to jednom shvati, na laksi ili tezi nacin. U mom slucaju ovo drugo. Morala sam da izgubim slobodu, da bih naucila sta sloboda zaista jeste. Morala sam da iskusim bol, da bi spoznala sta sreca zaista jeste. Morala sam da izgubim ljubav, da bih naucila sta ljubav jeste. Zato sam sada tu gde jesam. Nisam kukala nad sopstvenom sudbinom i sazaljevala sebe, vec sam se uhvatila u kostac sa svim tim situacijama, i pobedila ih. Dugo mi je trebalo da naucim kako je zivot zamisljen, i da ga takvog prihvatim, jer svi smo odrastali sa odredjenim programima podsvesti, ugradjenim od strane okoline i porodice, stavljeni u odredjene kalupe. Nije se lako odupreti tome, ali niko nije ni rekao da ce biti lako. Da je lako mogao bi svako. Radom na sebi i iskrenom zeljom da pobedite situacije i preokrenete ih u svoju korist sve se moze.

Sestre po dusi

Zivot — Autor suncica @ 19:12
Vidim nas. 
Maleni smo Andjelcici. Duse koje cekaju da se rode. Sjajimo nevinim sjajem. Prepuni ljubavi, znatizelje, gladni ucenja, zedni iskustava. I pored mene si. Kao i puno drugih. Dogovaramo se. Zaboravicemo kad stignemo, ko smo i sto smo tu. Ali srescemo se dole. Makar na kratko. 
Vreme polaska se priblizava. Cvrsto se drzimo. Kazes mi: pamti me, docicu ti. Eto me, stizem, odmah tren iza tebe, prepoznaces me po nacinu na koji cu te prepoznati. 

Proslo je 26 godina.Treptaj. Iskustava puna kesa, ali dusa i dalje gladna i zedna, tek pocinje da upija i uci. Vece, nije bas puno obecavalo. Mnostvo iskrivljenih lica, besmisao. I poznate oci. Prisla si. Prepoznala sam nacin na koji si me prepoznala. Sestra po dusi. Ona koju nismo na rodjenju dobile. Mislim da je Velicanstveni ON, pogresio, trebale smo da se rodimo zajedno, da od prvog trena budemo zajedno i jedno. Rodila si se 21 dan kasnije. 
Od te veceri. proslo je punih 6 godina. Usle smo u 7. Zajedno. Svaki dan. I u dobru i u zlu. Uvek jedna uz drugu. Bezuslovna podrska. Ljubav i prihvatanje.
I samo me je tvoj zagrljaj vratio na pocetak, na ona dva mala Andjela, koja se cvrsto drze... 
Hvala Ti, moja A!

Dzidzabidze

Zivot — Autor suncica @ 08:01
Jesen, prva rana jesen... 
Dosla je stidljivo, kao devojcica na svoju prvu zurku. Jos uvek dete, a vec pomalo zena, nesvesna svojih oblina, zrelih krusaka i skoro zrelog grozdja, slasti i socnosti.
Septembar budi uspomene.
Kisa rominja, mokar asvalt, prvo lisce vec pocinje da opada, a Sunce se ne da, bori se iza najslabasnijeg oblaka i salje svoje zrake na zemlju, salje zivot, salje ljubav, i Dugom nas podseca da se jos nije predalo, da ce biti miholjskog leta. Da ce jos sijati svom silinom.
I mene doceka jesen sa punom kotaricom gizdavih emocija, sa svim onim sarenim dzidzabidzama, pa se smeskam, pa letim, pa mi tesne ove grudi za svu ljubav koju imam i koju dajem, i gledaju me ljudi kako hodam po kisi i sijam, misle da mi nesto fali, a ja imam i viska, dovoljno za sve, i da pretekne. I volim, sebe volim, i sve volim....

Molitva

Generalna — Autor suncica @ 23:24
Molitva.
Nikad ne izgovorena. Satkana od najdubljih i najskrivenijih misli, isprepletana najjacim nitima emocija, sva od svile i ljubavi.
Sanjana svake noci u kojoj nisi kraj mene.Svake noci u kojoj magla ti je saputnik, a talasi te na pocinak salju.
Najglasnija, i najtisa u isto vreme. Najjaca i najneznija. Cista kao kap jutarnje rose, i snazna kao uragan.
Molitva ljubavi, sa mojih nemih usana.
Molitva vetru, i kisi, i oblacima. Molitva Suncu, i Mesecu. Nebu. Dunavu.
Da mi te vrate... Sto pre!

'Jel me voliš

Generalna — Autor suncica @ 23:24
A voliš me? Kaži mi.
I po danu, i u suton. I kad se hladna priljubim uz tebe.
Jel me voliš? 
I kad sam namćorasta, i budalasta? Kad sam detinjasta, i kad moje bubice isplivaju i razlete se po sobi.
Želim da čujem. Kaži mi. Hajde...
Volis me? 
I kad se kikoćem dok hodamo gradom. I kad je u prohladno jutro moja ruka u tvom dzepu, da se ne smrznu prsti.
Jel me volis?
Kad sam snena i nasmejana, jer sam te ugledala na mom jastuku  u svitanje.
I kad sam raščupana, jer me mrzi da se očešljam.  I kad se doteram, i budem najlepša samo za tebe.
I voliš me? 
Čak i kad se durim, kad napućim usne i odem u drugu sobu.
Ma znam, samo želim da čujem, sad, uvek, jel me voliš? 
Kad ćutim, kad pričam, kad se smejem, kad igram...
Voliš li me, ovoliko koliko ja volim tebe? 

Sve što srce zna da ima

Generalna — Autor suncica @ 16:37
Sve ono o čemu sam maštala. 
Sve ono što sam godinama želela. 
Sve što je bilo daleko i nedostižno. 
Sve sadržano u samo jednom poljupcu. 
U zagrljaju nakon ružnog sna. 
U postojanju bića koje me voli, ovakvu, blesavu, ponekad namćorastu.
Sadržano u nama, u jedinstvu koje činimo. 
U sinhronizovanim otkucajima srca.
U smiraju duše.
Sve one sitnice koje donose osmeh.
I saznanje da smo se pronašli... 

Powered by blog.rs