suncica

Zakucao mi je na vrata taj cupavi i dlakavi. Dosao je da me podseti sve ono sto sam zakopavala i zatrpavala, duboko u bespuca podsvesti. Bio je nemilosrdan. Kidao me na komade. Rasparcavao me, dok nije ostala prazna ljustura, telo jedno, koje se krece po inerciji, usahlo. Oci bez sjaja, reci bez odjeka. A dusa moja, sedela je negde, gore visoko, gledala u to telo, koje je izabrala, i smeskala se, jer je znala. Znala je da ce se iz toga izroditi nesto, sto ce nam koristiti.
Covek nesto promeni u zivotu, kad mu dosadi da bude nesrecan.
Tako i bi. Na kulminaciji moje "nesrecnosti", u moj zivot su usetali pravi ljudi. Bio je trenutak, bila sam spremna, i ucitelj se jednostavno pojavio.
Prva stvar koju mi je rekao bila je: Zasto to radis sebi? Nisam razumela. Mislila sam da su drugi "zli", drugi me maltretiraju, drugi su losi prema meni. Pravdala sam se. Usledilo je novo pitanje: Zasto to radis sebi? Pa red pravdanja, pa jos jednom : Zasto to radis sebi? Sve dok vise nisam imala ni jedan izgovor, ni jednu rec u "svoju odbranu".
Tada pocinje. Nizu se lekcije. Nizu se saveti.

Nastavice se...

Osecala sam uvek, da postoji nesto vise. Slutila da ne moze biti bas tako tesno i skuceno i ovom zivotu, koji se za moje roditelje pretvorio u prezivljavanje. Ne moze bas biti sve tako tuzno, i ruzno. Dusa mi je bila velika, kao kosmos, duboka kao najdublji okean, i otvorena za sve lepo. Dusa mi je sanjala o zvezdama, koje sam u toplim letnjim nocima satima gledala. Mora da postoji jos nesto, neki smisao, neka fora u svemu.  Ne zelim, ne mogu da prihvatim da se rodimo, zivimo i zivotarimo da bismo placali racune, i vodili borbe sa vetrenjacama, i onda umremo, kao da nikad nismo ni postojali. Imala sam tada 14 godina. Divnih, mladih, leprsavih 14, a razmisljala sam o smislu zivota. Ponele su me struje, roditelji, odluke. Odneli me daleko od mojih zvezda, i jedini izbor koji sam imala tada je bio da "prezivim". Da ugusim, potisnem, zatrpam sve ono sto sam osecala, i naslucivala. Odlucila sam da se prilagodim "stvarnom zivotu", i batalim sanjarenja o nekom lepsem svetu, zivotu, mestu. Tako je , kako je. Secam se recenice, cesto izgovarane od strane mojih bliznjih: ZIvot je takav, cupav i dlakav. I ja sam zamisljala, cupavo namrgodjeno bice, kako tumara okolo i svima nam zagorcava bitisanje. Godine su prolazile, a mene je sve vise opsedao taj dlakavi stvor. Ulazila sam u svet odraslih verujuci u njega. Onda mi je "on" pokucao na vrata, i pokazao mi koliko zaista cupav i dlakav moze da bude. To je bio pocetak mog budjenja. Pocetak mog vracanja sebi, zvezdama u toplim letnjim nocima, i pocetak otkrivanja koliko zaista dusa moze da bude velika, i koliko je zaista kosmos veliki.

Pre par dana, bili smo u poseti mom rodnom mestu.Sedela sam na jednoj klupici, posmatrala okolinu, i na trenutak, kao vizija, ugledah onu nesigurnu emotivnu devojcicu, koja besciljno luta ulicama, dok joj se suze slivaju niz lice, pokusavajuci da ureze u secanje svaki detalj tog voljenog mesta, iz kog ce uskoro utici. Pozelela sam da joj pridjem, da je zagrlim, utesim. Da joj kazem: sve ce proci. Jedna suza kanu iz mog oka, i tad sam postala svesna koliko u meni jos uvek zivi, i luta ta ista devojcica. Onda su pocele da se redjaju slike svega onoga sto je ona, tako pazljivo posmatrala, zeleci da zapamti. Ono veliko drvo, na izlazu iz tetkine ulice. Nema ga, posekli ga, napravili trg. Pa zalazak sunca, tamo iz brega, bastica prepuna cveca ispred kuce jedne bake...
Sve je jos tu. Bravo devojcice, misija ispunjena, secam se, sve je bas onako kao si zapamtila. Jos uvek zivo i sveze, ispod slojeva i slojeva tuge raznorazne i emocija, koje nisi mogla ni da zamislis sa svojih 13 godina. Zamisli da ti  je tad neko prisao i rekao: to je nista, to je samo pocetak jednog puta. Priprema za godine koje slede, koje nece biti ni malo lake. Ali jaka si ti, izdrzaces.
Da je samo neko tada, toj meni, od 13 godina rekao: za dvadeset i kusur, sedeces ovde, setati ovim mestom, odrasla, srecna, zadovoljna,voljena, ispunjena... Razmisljam, da li bi bilo lakse? Da li bi se nesto promenilo? Mozda.
U danima, nakon posete rodnom mestu, trazila sam, po bespucima podsvesti, tu devojcicu. Pronasla sam je sklupcanu, u mraku tadasnje sobe. Zagrlila je, jako, i dugo je nisam pustala. Plakale smo. Bitno je da zna da nije sama, i da zna da smo zajedno uspele, da dodjemo do zvezda, iako je put bio trnovit. Sada, vise nego ikad, osecam koliko je ima u meni. Sada, zelim da imam sve osobine koje je ona imala, a koje su usput zgazene i zamenjene drugim. sada zelim da placem, tako lako, samo da suze kliznu, ali nece. Sada zelim da mastam, siroko i daleko.Sada zelim da volim, vazduh, cvece i drvece, ptice i sve sto postoji.
Sada je svaki dan obilazim, pazim i negujem, a ona mene podseca ko sam, i sta sam zaboravila usput.

Dobrodosli na moj Youtube kanal. Ako imate pitanja, budite slobodni da me kontaktirate.
Uzivajte :)

https://www.youtube.com/channel/UCwk-GFB1Zf7yGjvboTtwFLg

Sve na svetu funkcionise na temelju balansa. Sve oko nas je balans. Dan I noc, svetlo I tama, crno i belo. Deluje kao suprotnost ali nije. Svi su podjednaki cinioci jedne celine. Davno mi je jedan covek rekao: za tvoju dusu bi bilo najbolje, I najprosvetljujuce kada bi bila beskucnik I jela iz kontenera,kada nista materijalno ne bi posedovala. Taj covek mi je tom recenicom otvorio oci. Postao mi ucitelj. Nisam nikad mogla sa tim da se slozim. Razmisljala sam: ako je to put do prosvetljenja, ne zelim nikad da dozivim ni prosvetljenje ni beskucnistvo.  Razmisljala sam o tome, pitajuci se da li postoji jos neki put. I dobila sam odgovor. Mislim da je u pitanju bio crtani film o Budi, koga su nakon sto se prosvetlio pitali u cemu je fazon, a on odgovorio:  u balansu. Kao zica na gitari, ako je labava nece proizvoditi zvuk, a ako je prezategnuta pucice,mora se naci zlatna stedina, savrseni balans kako bi zvucalo dobro. Autenticnost price nisam nikad proveravala, ali svidelo mi se, shvatila sam. Mi smo duhovna bica u materijalnom svetu. Dusa tezi prosvetljeju, telo I svesni um teze  materijalnom. Sasvim je ok zeleti I teziti tome da imamo kucu, auto, dobru garderobu, stvari I stvarcice koje nam cine zivot lepsim I laksim. Zato smo I dosli u ovu fizicku realnost, zato I imamo ego. Ali ne smemo zaboraviti da budemo zahvalni, da budemo dobri, da budemo saosecajni, da pruzimo ruku onom kome je potrebna... Ne smemo zaboraviti ko smo zaista I odakle smo potekli. 

Iskocio mi tekst na drustvenim mrezama: umesto milion izgovora, napravi milion dolara. Ljudi obilje I bogatstvo poistovecuju sa kolicinom para. A ne shvataju da smo zapravo svi mi milioneri. Pomislite koliko ste koraka napravili u svom zivotu, milione I milione. Koliko kilometara. Koliko reci smo izgovorili. Koliko reci smo culi. Koliko ljudi smo sreli u toku zivota, mnoge smo dodirnuli a da toga nismo ni svesni. Koliko puta smo se nasmejali.  Koliko suza smo proizveli. Svega I po vise miliona. A osecamo se "siromasno" jer nemamo taj milion dolara. Razmislite sta ste sve uradili u svom zivotu, koliko puta ste oprali ruke, okupali se, koliko litara vode potrosili? Milione. A nesrecni ste jer nemate milion dolara. Jedna od mojih ucitelja Nada Bucevic cesto pita: da niste tek nezahvalni?  Kada osvestite da ste milione sekundi potrosili u zivotu, milione udaha, milione zalogaja hrane progutali, shvaticete da ste odavno milioneri I tek kad pocnete da se osecate tako, mocice I milion dolara da vam dodje.

Posmatram ljude, svi bi neko instant resenje. Procitaju jedan citat, cuju neku informaciju I ocekuju da im to promeni zivot. Slusam pitanja koja se postavljaju, I to sada kad zivimo u eri budjenja, I kada su sve informacije dostupne. Lakse je pitati nekog I ocekivati da ce taj neko I da vam resi sve probleme. Ali, ne ide to tako. Kad sam zakoracila na put duhovnosti, kad sam pocela da se budim I prisecam ko sam, bila sam u jednoj prilicno gadnoj zivotnoj situaciji. Tad sam srela svog ucitelja koji mi je dao nekoliko sturih "informacija", rekao mi nekoliko recenica, a na meni je bilo da ih sprovedem, da ih testiram. Pitaju me zasto mi je toliko trebalo da resim tu svoju situaciju. Pa zato sto nisam nikog pitala, nego sam sama pronalazila odgovore, testirala sam I igrala se. Svedocila kako se, sa promenom moje vibracije, menja I svet oko mene. Svemu tome je bilo potrebno vreme. Citala sam na desetine knjiga, ne bi li dosla do jednog zakljucka, koji sam mogla da primenim. Zato sam danas tu gde jesam. Zato znam kako zivot funkcionise. Imam svoje znanje, steceno, ne pozajmljeno od drugih. Zato ne ocekujem nista instant. Zato zelim da pomognem onima koji zele I kojima je potrebno, ali ne da im resim problem, vec da ih usmerim kako da ga rese sami. 

Zakon privlacenja. Univerzalni zakon, kao I zakon gravitacije, deluje konstantno, samo ga ne vidimo, tj nismo uceni da ga vidimo. Zekon gravitacije ne vidimo ali osetimo njegovo dejstvo. Isto je I sa zakanom privlacenja. Njega objasnjava kvantna fizika, a ja sam ga dozivela kao treci Njutnov zakon: sila akcije I reakcije. Ili: kako zracis tako I pravlacis. Mnogi smatraju da se zakon privlacenja koristi za kreiranje realnosti, ali ne. Za kreiranje se koriste druge metode. Zakon privlacenja sluzi da nam pokaze gde smo. Pomocu njega nam univerzum daje ono sto jesmo. Pogledajte oko sebe. 5 ljudi sa kojima provodite najvise vremena, tu se racunaju I vasa deca, su vase ogledalo. Sad razmislite da li vam se svidja to sto vidite? Ako je odgovor da, onda sjajno, nista ne menjajte. Ako je odgovor ne, onda pocnite da menjate sebe!

 

Ljubav. Univerzalna energija. Energija koja pokrece svet. Ovde smo jer nas Tvorac bezuslovno voli. A mi, ljudi, ljubavlju nazivamo svasta. Za pocetak, ljubav prema sebi kao najvaznija kategorija. Volimo li mi sebe? Zapitajte se. Da li zaista volite sebe? Koliko stvari u zivotu ste u radili zbog sebe ili zato sto volite sebe I sebi ste hteli da ugodite, ili ste radili nesto zbog drugih?
Kada volite sebe, postujete se, drugima pokazujete kako da se ophode prema vama. Kad vas neko ne postuje, kinji maltretira, omalovazava, maltretira, zapitajte se. Prvi put mozete biti zrtva toga, ali vec sledeci put ste dobrovoljac. Sami gradite svoje odnose, I od vas zavisi kako ce vas drugi posmatrati. Ako zelite da nadjete idealnog partnera koji vas voli, prvo promislite da li ste vi taj idealan partner koji voli. Ako zelite pravog prijatelja, da li ste vi pravi prijatelj? Zelite da imate savrsene roditelje, a da li ste savrseno dete? Situacija nastaje kad se pobrkaju loncici pa se ljubavlju nazove svasta, prvo ego, koji smatra da je bolji I da sve mora po njegovom. Ljubav se ne takmici, ne zeli da bude najbolja, ljubav voli, ne prosudjuje, ljubav prihvata, I zeli samo da usreci, jer davanjem se umnozava.

 https://www.facebook.com/motivacijabySuncica/?hc_ref=PAGES_TIMELINE&fref=nf

Kada vase raspolozenje, i vasi postupci zavise od drugih ljudi ti ljudi vas poseduju. Istinska sloboda se ogleda u tome da osvestite ko ste zaista, i da ne dozvolite da misljenje drugih ikako utice na vas zivot. Od najranijeg detinjstva uceni smo kako da se ponasamo i kako da se svidimo, prvo roditeljima, pa vaspitacima, drugarima, sistemu... Duboko ukorenjene programe podsvesti nije lako izbrisati, ali radom na sebi, brzo se dodje do rezultata. Treba shvatiti, sami smo na svetu. Ne pripadamo roditeljima, oni su samo kanal preko koga smo dosli u ovaj fizicki svet. Ne posedujemo nasu decu, rodjake prijatelje. Svi smo ovde na istom putovanju. Prihvatanjem ko smo mi i ko su oni dolazi do oslobodjenja. Svako ima misiju. Kada prihvatimo odgovornost za svoje postupke i izbore, shvatimo da nam niko drugi nije kriv, tako znamo da nasa situacija ne zavisi od drugih i tada smo slobodni. Ja sam to ovako shvatila i dozivela: ne mozemo druge da menjamo, mozemo samo sebe da promenimo i to u dva smera. Prvi je da prihvatimo situaciju takvom kakva je i da "cutimo", jer mi smo je prihvatili, ili da se okrenemo i odemo. Da uklonimo te ljude, sa kojima dozivljavamo situacije, is svog okruzenja.Treba da shvatimo da nije problem u njima, jer oni su takvi pa su takvi. Problem je u nama, jer mi smo odlucili da to trpimo. Kod nasilja u porodici, samo prvi put ste zrtva, vec sledeci put ste dobrovoljac. Ako vam se ne dopada gde ste sada, i kako se osecate, menjajte. Ako vas zanima kako, pitajte.

Cujem cesto recenicu: Ma lako je tebi. Da, lako je meni. Sada jeste. I sada bi mi mnogi bili u kozi. A ja pitam: da li biste mi bili u kozi kad sam dozivljavala nasilje svaki dan, kad mi je preceno smrcu? Da li biste mi bili u kozi kad sam ostala trudna, a bebin otac insistirao da abortiram i nestao? Da li biste mi bili u kozi kad sam donela odluku da sama rodim to dete? Da li biste mi bili u kozi kad mi je, mesec dana nakon rodjenja deteta, umrla mama?  Zapitajte se. Lako je meni. Jeste. posle svega, jeste, lako mi je, naucila sam. Naucila da volim i postujem sebe. Naucila da sam savrsena takva kakva sam, i jedinstvena. Naucila sam da budem hrabra. Hrabrost ne znaci da se ne bojim, vec da radim nesto iako se bojim. Naucila sam da ne mogu svima da se svidjam.
Naucila da od mene zavisi kako ce se ljudi ponasati prema meni. Ako zelim ljubav, moram da budem ljubav. Ako zelim prijatelja, moram da budem prijatelj, ako zelim postovanje, moram da postujem sebe i druge. Zelela sam da naucim, citala sam, pitala sam. Da, sad mi je lako.
Moze da bude i vama, ako zelite? Ali, da. Potrebno je preuzeti odgovornost za sopstveni zivot, a to je najteze. Lakse je kriviti druge.  Kao sto vec rekoh, nesto promenite kad vam dosadi da budete nesrecni. I jos nesto, danas su informacije dva klika udaljene, kad sam ja pocinjala bile su dostupne samo neke knjige. Sve sam sama morala da ucim, shvatam, testiram. Danas ne postoji dovoljno dobar izgovor za nezadovoljstvo.

 

Od kako znam za sebe zelela sam da budem lekar. Ustvari zelela sam da pomazem ljudima. Sudbina, zivot i izbori odveli su me na drugu stranu. Izazovi i situacije u kojima sam se nasla naveli su me da naucim, da isprobam, testiram i na kraju prihvatim i zivim drugacije. Naucila sam da smo kreatori svog zivota, a ne posmatraci, shvatila sam da je sve carobno, da je zivot igra, i da ne postoji neizleciva bolest. Moja zelja da pomognem je i dalje tu, tinjala u meni sve ovo vreme. Jedan mudar covek mi je rekao: moras da se odreknes znanja u korist intuicije, a da bi se neceg odrekla moras da ga steknes. U znanje sam tek zagrebala, a intuicija mi je rekla da je vreme. Zelim svoje znanje koje sam stekla i sticem usput, da iskoristim da rasplamsam svoju zelju da pomognem, onima koji zele i kojima je pomoc potrebna. Tako je i nastala moja stranica Motivacija by Suncica, sa mojim autorskim tekstovima, i nekim pozajmljenim sa neta. Ako bar jednu osobu dotaknem, znacu da je vredelo i da nije uzalud. Dobrodosli
https://www.facebook.com/motivacijabySuncica/