suncica

Kreativni ili ne, ali ne volim ga, ne snalazim se u njemu... U toku su velike pripreme za dolazak novog clana, sve ispreturano, istumbano, ne znam gde se sta nalazi, krecenje, kad ce vec jednom da se zavrsi, pa onda ribanje, a ja ne mogu nista osim da nadjem sebi malo, samo malo prostora da se izvalim, i podignem noge... 

Retko kad mi se u zivotu desilo da jednostavno zelim da pobegnem, negde daleko, na pusto ostrvo mozda... Bez struje, telefona, ljudi.... I da pozelim da se vratim tek kad sve bude sredjeno, kad sve bude gotovo.

Ako mi je za utehu, bar mogu da spavam... I da sanjam... I riknula muzicka kartica na kompu, pa ne mogu da slusam ni muziku... Kaze moj bata zamenice je kad prodje ovaj haos.... AAAAAAA...

A moja mala dusica vesela i razdragana, negde sam procitala da kad je beba jako nemirna u stomaku, to znaci da je srecna i zadovoljna... A moja beba ne prestaje da mrda. Kad ja spavam i on spava, a kad smo budni, ih.... A sad je i ojacao, pa me nekad momacki grune u rebra....

Al procice i to, i haos u kuci, i haos u glavi... Jos malo, dva meseca... 

Danas je takav dan... jedan od onih koje pozelite da prespavate, i da se pravite da se nije desio... Neki bi se slozili sa ovim, ali ne, necu , ne dam... Imam obicaj da kazem: kad volimo boli,a kad boli to znaci da smo zivi. Vrtim po glavi recenicu: sto nas ne ubije ojaca nas, i u momentu kad bi mi krenule suze zastanem, odem i pogledam se u ogledalo i pitam sebe: zasto to radim...

Prosle zime sam se u jednom trenutku slicno osecala, tada sam smestala mamu u bolnicu. Danas je tata otisao na hospitalizaciju. Nista strasno, upala pluca, pocelo je kao prehlada, tamo ce mu u svakom slucaju biti bolje, pod strucnim nadzorom je, prima terapiju, kad izadje ( za neke 3 nedelje) bice kao nov... Ipak nisam uspela da ostanem potpuno ravnodusna, sacekala sam da ode, onda sam pustila suze da teku... Kaze moja mama manje cu piskiti ( u ovom trenutku bi mi to i godilo )... Trajalo je citavih 45 sekundi moje plakanje, jer sam se prisetila nocasnjeg sna, ustvari snova, posto se vise puta budim, svaki put opet nesto sanjam...

Citam sinoc neku knjigu o trudnoci, pise da je u mom stanju normalno da zena sanja nesto vezano za bebu, ili je izgubila ili zaboravila, ili tako nesto... Hm... Ja sanjam da vozim tenk! Doduse nocas sam se vozala na motoru, vozao me Maki, brat od bivseg momka moje kume... Znam da sam mu se uvek svidjala ali nikad, kad je bio trezan, nije imao petlju da mi to i saopsti... Sanjala sam neverovatnu bliskost sa njim, zagrljaj, poljubac, nezan, lak.... Posle sam sanjala opet nekog muskarca, ne znam kog, ali mi je blizak, pripadamo jedno drugom, u nekoj potpuno obicnoj situaciji, i opet zagrljaj pun ljubavi...  

Nateralo me je to na razmisljanje. Ja sam jaka, snazna, hrabra, prkosim kisi i vetru zivota, stojim visoko podignute glave i ponosno mazim stomak i mog bebca... Ali... Da, ali.... Ovaj put ne mogu da pobegnem od cinjenice da mi ipak treba neko, kako Severina peva: Topli muski zagrljaj... I priznajem, malko sam usamljena... Samo malko, a procice me to, sutra je novi dan... A ipak je ovo samo Jedan od ONIH zivota.... 

Svaki dan zove, salje poruke, dosadjuje... I onda me jos pita : sto si nervozna? Pa zato sto si, konjino jedna, zakasnio 5 meseci.Zato sto sam se razocarala u tebe, i prestala da te volim, i sad mi tvoja preterana briga zvuci usiljeno i smesno....

I hiljaditi put ponovim iste reci, i ne vredi, kao da pricam zidu. No dobro, otac je mog sina, pa kao ok, hocu da odrzim neki kontakt sa njim, da meni savest bude mirna, pokusala sam sve... 

Ponekad uspem da budem nasmejana, kao sve je super, mozemo da sednemo da popijemo kafu u gradu, ponekad ne mogu da iskuliram iznervira me... I dalje mu je vazno samo ono sto on zeli i oseca, a mene ko sisa. Lepo mu kazem ne smem puno da sam na nogama, lekar rekao da mirujem. Ledja me jako bole, ne mogu ni da sedim dugo... Odem do toaleta, i vracam se, on me gleda i pita: zato si tako namrstena i narogusena, ne sme covek ni da te gleda, misli ubices pogledom? Ahahahaha, i tu puknem od smeha, jer ne znam sta bih mu vise rekla , a sto vec nisam... I onda dam jedno realno objasnjenje:

Znas, ja ne nosim u stomaku "pickicu", nekog lilavog decaka koji se boji mame, i vec 25 godina igra onako kako mama svira! Ja nosim Muskarcinu, Sincinu, koji ce da lupi rukom o sto, da bude pravo musko, u svakom smislu te reci. Zato sam takva, zato niko ne sme nista da mi kaze, ni da me popreko pogleda, zato nisam jedna od onih trudnica koje stalno placu, uglavnom bez razloga. Jaka sam, snazna, sto na umu to na drumu, borim se za svoja prava i svoje zelje... Zato ce cedo moje biti isti takav covek, surovi realista i strogo ispravan, ma kazem ti Sincina, ljubi ga majka, sav je vec na mene.... 

I bas, kao da to namerno radi, nece da se mrdne ni malo, cak ni da se promeskolji u stomaku, kad me tatica dira ne bi li osetio pokret. Spava bebac snom pravednika, sve do momenta dok se ne rastanemo, i cim se odmakne od mene na dovoljnu razdaljinu, eto ga Nikolica, sut, pa krose, pa se protegne, pa se naguzi, iskoci stomak cas na jednu , cas na drugu stranu... Kao da oseti, samnom je najsigurniji na svetu, i nece pred nikm drugim da se otkrije, da se pokaze... Vec ne da na sebe. I onda narastem kao krofna, ponosna na sebe, na njega, i sa sirokim osmehom nastavim da koracam kroz zivot....

Kad sam otvorila oci, prvo mi je ta pesma pala na pamet: Samo u snu, ljubav postoji za nas, mnogo se toga izgubilo , a od svega ostade strast... Pa da, mi se srecemo samo u snovima, i kad ga sanjam to je tako realno, i tako stvarno, i kao da je zaista pored mene, da stvarno vodimo taj neobavezni razgovor... Moja prva ljubav, ime mog sina, davno sam to izgovorila: ako se ne udam za Nikolu, sin ce mi se zvati Nikola...I uvek mi dodje u san kad se najmanje nadam, kad ne mislim o njemu uopste... Pojavi se tako niotkuda, da me cak i u snu iznenadi, da se zapitam otkud sad on...

Prodje mi tako kroz jedan delic sna, i ostavi mi bezbroj pitanja, i jos toliko raznih osecanja... I verovatno nikad necu prestati da se pitam da li on mene sanja... Da li uopste zna da postojim negde... I pitam se sta bih sad radila da ga sretnem? Verovatno isto sto i prosli put... Mislila sam da cu u zemlju da propadnem, i nisam smela ni da mu se javim, a mogla sam, ipak smo mi "neki" skolski drugovi.... Oborila sam pogled, i pobegla u nepoznatom pravcu, i narednih dana nikako nisam mogla da dodjem sebi jer sam ga srela posle toliko godina... On je jedan od retkih onih na koje cu uvek padati i pred kojima cu biti manja od makovog zrna... I on je jedan jedini koga cu uvek sanjati... Jedna ljubav se u zivotu nikad ne zaboravlja...

I nije mi ga sudbina dala, ko zna zasto je to tako moralo... Ali zato imam malenog Nikolicu ispod srca, koji je odlicno, dzambo beba, tezak vec 1200 grama, sve je savrseno, i najlepsi osecaj na svetu, kad me udari u rebra... Zlato moje, i najveca ljubav na svetu... 

Ovaj tango za mene, 
tebe, nju i njega 
Je tako opasan ples, 
po nasu divlju glad 

Tako tesko se u nama, 
lomi daljina koja kida 
A umreti je lako, 
svaki put nebo zna, 
cuje glas, ti si sam, 
i plasi te do smrti ....

Znam, zelis da sam tu 
da hodamo po tlu toplom od suza 
Noc, kad mene ne bude 
pomisli da san pada ti na lice ..

Gde saputace mrak, 
zastace ti dah, 
cekaces sama...

Nedostaje mi veceras... Cudno, prvi put posle dugo vremena, neko mi nedostaje, eto tako, lako... Ne javlja se ovih dana, a taman sam navikla da je neko iskren prema meni i da mogu da mu verujem da ono sto kaze to i misli... I jedino sam u njegovom zagrljaju mogla da se zamislim... Mozda sam ga previse odgurnula od sebe, zeleci da nas oboje spasem bespotrebne patnje... bilo bi mi jos teze da sam popustila dok je bio tu, i nedostajao bi mi mnogo vise, i ovi kilometri medju nama bi me lagano mucili...A tek njega...

A mozda sam samo ovih dana malko usamljena, moram da mirujem, tako rekao cika doktor, cekam sledeci pregled, a do tada jastuk pod guzu, i minimalno kretanje, jer izgleda se mom cedu zuri napolje... I jos mi "nesrecni tatica" salje poruke kao voli me... A tako me iritira sa tim izlivima emocija u koje ne verujem, i osecam da nisu iskreni... Samo pokusava da mi se priblizi, da popustim, da dobije poene kod drugara, da me prikaze kao novu igracku...

Mozda mi zato fali moj Italijan, bar je iskren, i to sto oseca, oseca vec 10 godina, i nije me izdao, i spreman je da me voli ceo zivot bez obzira sto cu roditi "tudje" dete...

A ipak, mozda je to samo nesto cudno u vazduhu veceras, i vec sutra ce me proci... Ko ce ga znati... 

Stize mi poruka: " kako to, kad nekog ne vidis dugo... jako dugo, i onda ga vidis, na kratko, cini ti se na tren... i onda znas da ga opet neces videti dugo, taj neko pocne da ti nedostaje, toliko jako, kao da si sa njim proveo zivot..." 

I ja ostanem bez reci, ne znam sta da odgovorim, samo znam kako se ta osoba oseca, jako dobro znam... 

Ove godine je deset godina kako smo zavrsili srednju skolu, trebali bismo da se sastanemo, ako neko odluci da organizuje, ja nisam bas ni fizicki ni psihicki spremna da jurim po gradu zbog toga... Dok smo bili u skoli, nije se moglo ni naslutiti da se iza onog neozbiljnog klinca, koji se tuce po hodnicima, i igra igrice na racunaru, krije jedna divna osoba... godinu ili dve nakon zavrsene skole, pocne moj drugar da mi salje poruke, i to kakve... Najlepse ljubavne koje sam ikada dobila, neke jos i danas pamtim... Bio je u vojsci, i cim se vratio videli smo se, medjutim, kako on sad kaze mlad, glup, neiskusan... Strah, ili ko zna sta je ucinio svoje, kaze nadao se da ce dobiti drugu sansu, heh... Zivoti su nas bacili na razlicite strane sveta... No, ziveo fejsbuk, saznala sam da je u Italiji, onda sam ga i pronasla, i culi smo se... I onda je dosao kuci... Bio je tu 3 meseca, 100 dana, a uspeli smo da se uklopimo da se vidimo tek pre neko vece. Usput smo se culi, gotovo svakodnevno, zalio mi se kako ga je ostavila dugogodisnja devojka, udala se za drugog, i jos stosta mu se izdesavalo za kratko vreme, a ja sam bila samo pazljiva, dopisivala se sa njim do kasno u noc, i davala mu savete, tesila ga...

Kad smo se videli, dugo smo pricali, o svemu i svacemu, pravi drugarski razgovor... Taj dan je dobio vizu, imao je jos dve veceri na raspolaganju.... Stigla sam kuci u 2 nocu, jedva smo se rastali, bio je divan i pristojan... A onda su pocele da mi stizu poruke, da zavezao mu se jezik, nista od toga nije smeo da spomene dok sam ga gledala u oci... Ceo sledeci dan smo se dopisivali, nadao se da ce ovaj put ( za razliku od pre 8 godina)  dobiti tu drugu sansu da se vidimo i uradi ono sto zeli, a sto nije to vece... u jednom momentu sam mu napisala: "hej, slusaj, bre! ne smes da se zaljubis u mene, ja sam trudna!" A on mi na to odgovorio: " pa sta sto si trudna, jel to znaci da niko ne treba da voli do kraja tvog zivota?" Razoruzao me je u potpunosti... Nisam smela sebi, a ni njemu da dozvolim nista vise od toga, znala sam da ide sledece vece. Nisam htela ni da se vidim sa njim, ni na kratko, pitala sam se sta ce nam to doneti, meni ceznju, vecu od ove sada, njemu tugu sto mora da ide... A i ostavila sam mu vremena da razmisli, da li voli mene zbog mene, ili sam mu samo draga zato sto sam bila fina prema njemu, i saslusala ga svaki put kad mu je bilo tesko. Ostavila sam mu vreme da preboli ti bivsu, da iskristalise svoje misli, zelje , osecanja... Bilo mi je zao sto nisam otisla da se vidimo, bio je tuzan, ali mislila sam da je tako najbolje za oboje... I onda, sprema se da krene, i salje mi onu poruku sa pocetka posta....

Da, dragi, znam jako dobro kako to izgleda, osecam to na svojoj kozi... danas je vec u Italiji, sutra pocinje da radi, vraca se za devet meseci, mozda... Mozda i ostane tamo, a mozda i ja odem tamo jednom.. Ko zna... cudni su putevi Gospodnji...

Pitala sam se gde je nestalo to moje osecanje i raspolozenje. I kad sam najsrecnija, uvek sam bila pomalo setna. bez velikih prohteva, uzivala u muzici, u malim stvarima, mirisima ili ukusima noci.... Zbog svega sto mi se poslednjih meseci desavalo negde je zalutao taj deo moje licnosti, preokupirana sam drugim stvarima, odnosima sa ljudima, blgoslovenim stanjem, mojim zlatom i svakim njegovim pokretom...

Onda me jedna jednostavna melodija dotakne u samo dno, u centar srca... I ceo dan ne mogu da prestanem da je slusam, kao hipnostisana, sedim i iznova i iznova je pustam... Odzvanja mi u usima melodija, tekst, sve....  I osecam se divno... Osecam kao da ponovo volim, ali nisam zaljubljena... Ne znam ni koga volim... I opet pozelim da naslonim glavu na necije rame... I da cutim, da zajedno cutimo... I pozelim da je taj neko tamo negde, oseca isto sto i ja, trazi me, i ceka me... I slusa kapi kise kako padaju po zednoj zemlji... I slusa (peva) ovu prelepu pesmu...

"...kako znaju da rastuze , u snegu tvoji tragovi, kad odlazis...

Dugo nisi bila tu, a jos na tvom prozoru, zastane mi pogled svaki put,

Dugo nisi bila tu, ko reka teku stihovi svaki put kad odes ti..." 

Prelepa pesma, peva je bivsi drugar nesrecnog tatice. Odusevila sam se. Svidja mi se i glas, i vrsta muzike... Ma oborio me s nogu covek...Uvek sam otkidala na pevace, hehehe... I ova kisa, bas je lepo rashladila vazduh, lepo cemo spavati. Neki miris u vazduhu, zvuk kise i grmljavine, i predivan glas..... I moja dusa mala... :)))) 

Da li se afekt priznaje, kao sredstvo opravdanja, ili ne znam ni ja sta? Ja ga ne priznajem, ne na takav nacin! Ok u afektu se kazu mnoge stvari, ih, pa dozivela sam i ja tako nesto, ali ja u afektu kazem cistu i surovu istinu. Ne mogu da se pomirim sa cinjenicom da se u afektu kazu stvari koje ne mislis ( cek, pa sto ih onda kazes??? ) samo da bi se povredio sagovornika... Opet ne shvatam, ustvari, cini mi se kao da jedan deo mene nikako nece da poveruje da su ljudi toliko zli, i da zele da povrede nekog...

U sustini i nije me briga, sve dok to ne dotakne mene direktno i licno. Moj brat, odrastao covek, 35 godina, devojka mu 34, nisu klinci, kratko zajedno, par meseci. Ona je forsirala vencanje, on je rekao dobro, ona je sve forsirala, vukla i gurala u pravcu koji je njoj odgovarao, i niko se nije mesao, cak smo se i trudili maksimalno da im pomognemo, vozila sam ih u bg na kasting za 48 sati svadbu, ponasala se prema njoj kao da mi je sestra. I onda ga je ona nesto driblala, on popizdeo i rekao joj: KRAJ. Mo's misliti, pa brakovi se rasture posle 30 godina, pa svako na svoju stranu, a ne njihova veza posle 3 meseca. I tako on ugasi telefon da ga ona vise ne smara, i ode u grad, ja ostanem kuci, naravno, u hladovini, odem malo na fejsbuk i ona me tamo nadje, dobro, nema veze, ne bezim ja, ali kad je pocela da me smara sa tim da on nece da joj se javi, a ona ga jos voli, ja joj lepo kazem: on nije kuci, ja ne mogu da uticem na njega, a u krajnjoj liniji sam odgovara za svoje postupke, a ja imam svoj zivot, i ne mesam se i ne zanima me tudj. Tad je gospodjica pogazala pravo lice i pocela da KUNE i mene i moje roditelje i sve jer smo mi krivi za sve... E tu sam pukla! Sve mogu da razumem, i stosta da progutam, ali da me neko kune, i to iz ciste obesti.... JUJUJU, jos ne mogu da dodjem sebi. Onda sam pricala sa njenom sestrom, koja se napravila pametna pa nazvala kao da ona resi problem, pa sam njoj skresala i sve rekla, a ona meni kaze: pa nije ova tako mislila, to je bilo u afektu.... Hm, ne priznajem, ne opravdam, jos manje oprastam. Gospodjica je otkrila pravo lice, i nista vise nikada u zivotu nece moci da je opere u mojim ocima... 

I dalje ne mogu da verujem, da je tako nesto uopste mogla da kaze, bila besna ili ne, ili tuzna, ili povredjena... takve stvari se ne govore, pogotovo ne nekom ko ti nista nije skrivio, i nekome ko je prema tebi bio fer. I sve cesce sebi postavljam pitanje: jesu li ljudi toliko glupi, ili toliko bezobrazni? 

"Uzeo si moje proljece
sakrio ga iza oblaka 
dio neba sam izgubila 
ti si rijeka bez povratka

Nasa ljubav nocu prestaje
hajde duso, skini cinove
neka losa noc je za mene 
neka losa noc i za tebe
sad mi treba miran san
sad mi treba jedan bistar dan 
jer ti meni nisi vise drag
ne dolazi na moj prag"

Savrsena pesma u ovom trenutku, savrseno oslikava moje raspolozenje, posle njegovog stotog poziva, na koji necu da se javim, i glupave poruke sa "malena"... Odavno mu vise nisam malena, i toliko je vremena, prostora i svega medju nama... Jedino zajednicko nam je dete, a on se ponasa kao da ima pravo na nas... E pa nema, izgubio ga je onda kada nas se odrekao. Sad mu nista na svetu nece pomoci da ga ponovo zavolim, i prihvatim kao svog partnera. I odakle mu pravo da sa mojim drugaricama prica o nama... I kojim to nama...

Da, sad mi treba miran san, i jedan bistar dan. Vrucina je, nervozna sam, sve mi smeta, natekle su mi noge, ruke, jedva kuckam po tastaturi... I on jos hoce da dodje da me vidi... Ma idi k vragu, ne znam ni sta cu sama sa sobom... i to u dva popodne. 

Setila sam se jedne divne zene koja mi je jednom prilikom rekla da ne vredi trositi zivce i energiju da nekome objasnis nesto, kad taj neko to ne zeli da razume... Ponovo se pitam: jel glup ili bezobrazan, ili me zajebava.... 

Ali i poreg svega tmurnog u mojoj glavi, postoji nesto sto mi obavezno izmami osmeh na lice , i po stoti put kazem : Zivot je lep... To je moja srecica, sto raste tu ispod mog srca, i svakim pokretom mi daje novu snagu da istrajem, da se borim, da budem jaka i nasmejana. Da budem ponosna mama...

Nikad nisam volela zelenu boju. Nikad nista zeleno nisam imala... Secam se , davno, pre vise od deset godina, srela sam se sa jednim zelenim ocima, i moj svet je postao zelen, i to me je drzalo dugo, al opet sebi nista zeleno nisam kupila... Dugo mi je trebalo da se od toga oporavim...

Drugo fatalno zeleno je "Bivsi", zelene oci, i zeleni duks, i zeleni auto, i sve zeleno, nase jezerce, Dunav, cak i most Duga ukrasen zelenim svetlima :))), i opet nista zeleno... Tek posle Nas sam kupila maslinasto zelenu trenerku, i to samo zato sto nije bilo druge boje, a ja htela bas tada da je kupim...

Onda jos jedne zelene oci, poseduje ih otac mog sina. A ja sam uvek zelela bebu sa plavim ocima, heh... I danas, eto ne znam sta mi bi, ustvari drzi me to proteklih dana, kupila sam zelenu majicu, i dve zelene haljinice i zelene papuce, i trazila sam zelene helanke, ali nisam nasla odgovarajucu nijansu zelene... I nesto mi se svidja ta zelena, cak sam i donji ves kupila zeleni. Ali kulminacija je bila veceras kad sam otisla do prodavnice da kupim sok, i ugledala zeleni lak za nokte! Naravno da sam MORALA da ga kupim.... I eto, sad sam kompletirana. Sutra mogu u grad sva zelena, a i slaze mi se uz boju kose :D I sad sam shvatila da nemam zelenu tasnu, hm...nesto cu improvizovati dok ne nabavim istu... A do tada, nabacujem najlepsi osmeh na lice, dizem glavu visoko, i sa ponosom setam svoj stomak po gradu, i zeleno... Zeleni svet...

Samosugestija, ne nervirati se zbog stvari i ljudi koji nisu vredni toga.... Heh, mozda sad po prvi put u zivotu ne mogu da iskuliram, preosetljiva sam na ljudsku glupost i nepravdu. A ne treba mi to u zivotu, ne treba mi to u sestom mesecu trudnoce, kao sto mi ne treba trcanje na bus da stignem ne vreme da uzmem auto od rodjaka... I isto tako mi ne treba da vozim do Beograda, pa kroz isti grad, kroz guzvu.... Ne treba mi taj stres, da ucinim bratu i buducoj snajki. I onda je jos gospodjica ljuta i besna ( da ne kazem nadrndana ) zato sto nisam htela da sidjem sa autoputa da ona kupi picu da jede... I jos kad smo dosli kuci, samo se okrenula i otisla u sobu da spava, jer ona je, Boze moj, jaaaaako umorna od puta... uh,uh,uh.... A ja nisam umorna, i meni uopste nije bilo tesko da vozim po Beogradu, i po vrucini.... Ma jok, ja sam "superwoman"... Ajde, precutim i to, iskuliram, pomislim : sta ce gresnica, ne zna sta prica i sta radi.... Onda ona ode svojoj kuci, ja jedva malo dodjem sebi, i sednem za komp, ona me i tu pronadje i insistira da se ja sklonim da pustim brata, bas nesto vazno da mu kaze... E NE DAM! pusti mu sms, ne zanima me, pa dosta ste me driblali, majku mu..... Ako vec moram u gradskom prevozu ili na ulici da prihvatim da me niko ne ferma sto sam trudnica ( i pitanje: gde nam ova drzava ide i sta hocemo od nje kad se ni trudnice ne postuju... ??? ) dajte bar da me porodica malo zastiti... Hm , sreca pa imam dva brata, od kojih je jedan taj, a drugi , sasvim suprotan, ustaje u sred noci da ubije komarca koji mi zuji oko glave :))) eto bar sam se malo sad i nasmejala pri pomisli na mog baticu  Djoleta...

U celoj toj prici "nesrecni tatica" zove po pet puta dnevno, samo me i on nervira, nemam sta da pricam sa njim, kao odjednom mu je jako stalo da cuje kako sam, i kako sam, i kako sam.... i to je sve sto me pita i eventualno sta radim... Rekla mu je Milica ( "znas ona mala sto si je upoznala tad i tad...") da je kriv, i da je ispao kreten i on sad hoce da se iskupi, i da mu se vratim.... JOOOOOOOOJ, zabole me bre i za tebe, i za Milicu, i za sve, nesposobnjakovicu jedan, kad nisi to sam uspeo da ukapiras nego ti je tamo neka klinka to rekla.... uh, i sutra ce da dodje u grad da me vidi, hm, bas i ne mora, al ajd', on je otac mog sina, pa kao zbog toga...

I onda nesto lepo malo slatko.... I ima 18 godina, i prelepe plave oke, i divan je, i pazljiv je, i kad mi posalje poruku sva se istopim... samo pomislim na njega i slatko zaspim sa osmehom... ipak nije sve bas tako kako ne treba..., i ovo malecko cudo u stomaku zbog koga sam ipak nasmejana...  zivot je lep :)

Ne znam sta mi bi ovih dana... Gde god se okrenem, sta god da uradim... Sve me podseti na njega... Bivseg. I eto, sad sam procitala sve ono sto sam pisala prosle godine, otprilike u ovo vreme sam pocela da pisem blog... U ovo vreme sam bila najsrecnija osoba na planeti, onda je sve pocelo da se gubi, nestaje... Ko je kriv, nisam prestala da se pitam... Mozda je to samo bila sudbina... I tragovi ljubavi koju sam imala, ostali su zauvek u meni.

Onda se setim "nesrecnog" tatice mog deteta. Kao mislila sam da ga volim, i jesam ga volela, ali to sve izgleda tako bledo, tako malo i nistavno prema onome.... Bila sam mozda poneta nekom iluzijom, zeljom za zajednicom... Mozda nisam dobro razmislila... Svejedno. Mozda je to jednostavno moralo tako i zbog ovog malenog stvora ( koji mi ne da da lepo sedim dok ovo pisem, nego me sutira  ). Cesto pomislim sta bi bilo da je otac ove bebe ON (bivsi)....

Heh... A tatici se opet javio osecaj odgovornosti... Ustvari, nije se njemu javio taj osecaj, nego su mu svi ljudi koje zna i sa kojima je pricao rekli da nije u pravu, i da nije bio fer, i da je kriv... Eto , on to sam nije mogao da shvati, ali je prihvatio misljenje vecine, vrlo demokratski.... I sad me smara ( nazalost, moram tako da kazem) svaki dan, salje poruke , zove, kao pokusava da bude fin, da se raspituje, svaki dan mi postavlja ista pitanja... Cak je i hteo da sad trazi posao u Novom Sadu da bi mi bio blizi, sve kao nada se mozda cu ga prihvatiti, mozda cu mu se vratiti.... E frajeru zakasnio si, jedno 4-5 meseci.... 

Rekla sam sebi, po ko zna koji put, da necu vise posecivati Nastasjinu kuhinjicu, ali ona tako lepo pise, i kuva, i divne slike stavlja ovde... Mmmmmmmmmm.... I kad nisam gladna vidim nesto lepo, i njam, osetim miris tog jela... I moram... Ugojila sam se vec 8 kila,  i sve ono sto mi je bilo kao rezerva od garderobe, vise nije, malo mi, tesno... Ali nema veze, srecna sam :) Pre par godina sam kupovala casopis koji se zvao "Debeli ali Srecni". Sad prvi put u zivotu mogu tako nesto da kazem, ja mrsavica kojoj su mnogi zavideli na liniji, a ja zudela za zanosnim oblinama. Konacno ih imam, i potrudicu se da se posle porodjaja ne vratim bas na staru kilazu, da ostavim malo "mesa" tamo gde treba....

A bebac se razmrdao, pa se vrti, pa me sutira, a ja bas onda pocnem da se igram , pa ga bockam, golicam, pricam, izazivam... Zelim da ta igrica sto duze traje, da ga sto duze osetim... I pricam mu koliko ga vec sad volim, i koliko mi znaci... Uh...