suncica

ti nemas prava na mene...

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 12:25

"Uzeo si moje proljece
sakrio ga iza oblaka 
dio neba sam izgubila 
ti si rijeka bez povratka

Nasa ljubav nocu prestaje
hajde duso, skini cinove
neka losa noc je za mene 
neka losa noc i za tebe
sad mi treba miran san
sad mi treba jedan bistar dan 
jer ti meni nisi vise drag
ne dolazi na moj prag"

 

Savrsena pesma u ovom trenutku, savrseno oslikava moje raspolozenje, posle njegovog stotog poziva, na koji necu da se javim, i glupave poruke sa "malena"... Odavno mu vise nisam malena, i toliko je vremena, prostora i svega medju nama... Jedino zajednicko nam je dete, a on se ponasa kao da ima pravo na nas... E pa nema, izgubio ga je onda kada nas se odrekao. Sad mu nista na svetu nece pomoci da ga ponovo zavolim, i prihvatim kao svog partnera. I odakle mu pravo da sa mojim drugaricama prica o nama... I kojim to nama...

Da, sad mi treba miran san, i jedan bistar dan. Vrucina je, nervozna sam, sve mi smeta, natekle su mi noge, ruke, jedva kuckam po tastaturi... I on jos hoce da dodje da me vidi... Ma idi k vragu, ne znam ni sta cu sama sa sobom... i to u dva popodne. 

Setila sam se jedne divne zene koja mi je jednom prilikom rekla da ne vredi trositi zivce i energiju da nekome objasnis nesto, kad taj neko to ne zeli da razume... Ponovo se pitam: jel glup ili bezobrazan, ili me zajebava.... 

Ali i poreg svega tmurnog u mojoj glavi, postoji nesto sto mi obavezno izmami osmeh na lice , i po stoti put kazem : Zivot je lep... To je moja srecica, sto raste tu ispod mog srca, i svakim pokretom mi daje novu snagu da istrajem, da se borim, da budem jaka i nasmejana. Da budem ponosna mama...


zeleno...

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 23:51

Nikad nisam volela zelenu boju. Nikad nista zeleno nisam imala... Secam se , davno, pre vise od deset godina, srela sam se sa jednim zelenim ocima, i moj svet je postao zelen, i to me je drzalo dugo, al opet sebi nista zeleno nisam kupila... Dugo mi je trebalo da se od toga oporavim...

Drugo fatalno zeleno je "Bivsi", zelene oci, i zeleni duks, i zeleni auto, i sve zeleno, nase jezerce, Dunav, cak i most Duga ukrasen zelenim svetlima :))), i opet nista zeleno... Tek posle Nas sam kupila maslinasto zelenu trenerku, i to samo zato sto nije bilo druge boje, a ja htela bas tada da je kupim...

Onda jos jedne zelene oci, poseduje ih otac mog sina. A ja sam uvek zelela bebu sa plavim ocima, heh... I danas, eto ne znam sta mi bi, ustvari drzi me to proteklih dana, kupila sam zelenu majicu, i dve zelene haljinice i zelene papuce, i trazila sam zelene helanke, ali nisam nasla odgovarajucu nijansu zelene... I nesto mi se svidja ta zelena, cak sam i donji ves kupila zeleni. Ali kulminacija je bila veceras kad sam otisla do prodavnice da kupim sok, i ugledala zeleni lak za nokte! Naravno da sam MORALA da ga kupim.... I eto, sad sam kompletirana. Sutra mogu u grad sva zelena, a i slaze mi se uz boju kose :D I sad sam shvatila da nemam zelenu tasnu, hm...nesto cu improvizovati dok ne nabavim istu... A do tada, nabacujem najlepsi osmeh na lice, dizem glavu visoko, i sa ponosom setam svoj stomak po gradu, i zeleno... Zeleni svet...


ne smem da se nerviram, ne smem, ne smem......

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 21:52

Samosugestija, ne nervirati se zbog stvari i ljudi koji nisu vredni toga.... Heh, mozda sad po prvi put u zivotu ne mogu da iskuliram, preosetljiva sam na ljudsku glupost i nepravdu. A ne treba mi to u zivotu, ne treba mi to u sestom mesecu trudnoce, kao sto mi ne treba trcanje na bus da stignem ne vreme da uzmem auto od rodjaka... I isto tako mi ne treba da vozim do Beograda, pa kroz isti grad, kroz guzvu.... Ne treba mi taj stres, da ucinim bratu i buducoj snajki. I onda je jos gospodjica ljuta i besna ( da ne kazem nadrndana ) zato sto nisam htela da sidjem sa autoputa da ona kupi picu da jede... I jos kad smo dosli kuci, samo se okrenula i otisla u sobu da spava, jer ona je, Boze moj, jaaaaako umorna od puta... uh,uh,uh.... A ja nisam umorna, i meni uopste nije bilo tesko da vozim po Beogradu, i po vrucini.... Ma jok, ja sam "superwoman"... Ajde, precutim i to, iskuliram, pomislim : sta ce gresnica, ne zna sta prica i sta radi.... Onda ona ode svojoj kuci, ja jedva malo dodjem sebi, i sednem za komp, ona me i tu pronadje i insistira da se ja sklonim da pustim brata, bas nesto vazno da mu kaze... E NE DAM! pusti mu sms, ne zanima me, pa dosta ste me driblali, majku mu..... Ako vec moram u gradskom prevozu ili na ulici da prihvatim da me niko ne ferma sto sam trudnica ( i pitanje: gde nam ova drzava ide i sta hocemo od nje kad se ni trudnice ne postuju... ??? ) dajte bar da me porodica malo zastiti... Hm , sreca pa imam dva brata, od kojih je jedan taj, a drugi , sasvim suprotan, ustaje u sred noci da ubije komarca koji mi zuji oko glave :))) eto bar sam se malo sad i nasmejala pri pomisli na mog baticu  Djoleta...

U celoj toj prici "nesrecni tatica" zove po pet puta dnevno, samo me i on nervira, nemam sta da pricam sa njim, kao odjednom mu je jako stalo da cuje kako sam, i kako sam, i kako sam.... i to je sve sto me pita i eventualno sta radim... Rekla mu je Milica ( "znas ona mala sto si je upoznala tad i tad...") da je kriv, i da je ispao kreten i on sad hoce da se iskupi, i da mu se vratim.... JOOOOOOOOJ, zabole me bre i za tebe, i za Milicu, i za sve, nesposobnjakovicu jedan, kad nisi to sam uspeo da ukapiras nego ti je tamo neka klinka to rekla.... uh, i sutra ce da dodje u grad da me vidi, hm, bas i ne mora, al ajd', on je otac mog sina, pa kao zbog toga...

I onda nesto lepo malo slatko.... I ima 18 godina, i prelepe plave oke, i divan je, i pazljiv je, i kad mi posalje poruku sva se istopim... samo pomislim na njega i slatko zaspim sa osmehom... ipak nije sve bas tako kako ne treba..., i ovo malecko cudo u stomaku zbog koga sam ipak nasmejana...  zivot je lep :)


bivsi

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 21:59

Ne znam sta mi bi ovih dana... Gde god se okrenem, sta god da uradim... Sve me podseti na njega... Bivseg. I eto, sad sam procitala sve ono sto sam pisala prosle godine, otprilike u ovo vreme sam pocela da pisem blog... U ovo vreme sam bila najsrecnija osoba na planeti, onda je sve pocelo da se gubi, nestaje... Ko je kriv, nisam prestala da se pitam... Mozda je to samo bila sudbina... I tragovi ljubavi koju sam imala, ostali su zauvek u meni.

Onda se setim "nesrecnog" tatice mog deteta. Kao mislila sam da ga volim, i jesam ga volela, ali to sve izgleda tako bledo, tako malo i nistavno prema onome.... Bila sam mozda poneta nekom iluzijom, zeljom za zajednicom... Mozda nisam dobro razmislila... Svejedno. Mozda je to jednostavno moralo tako i zbog ovog malenog stvora ( koji mi ne da da lepo sedim dok ovo pisem, nego me sutira Laughing ). Cesto pomislim sta bi bilo da je otac ove bebe ON (bivsi)....

Heh... A tatici se opet javio osecaj odgovornosti... Ustvari, nije se njemu javio taj osecaj, nego su mu svi ljudi koje zna i sa kojima je pricao rekli da nije u pravu, i da nije bio fer, i da je kriv... Eto , on to sam nije mogao da shvati, ali je prihvatio misljenje vecine, vrlo demokratski.... I sad me smara ( nazalost, moram tako da kazem) svaki dan, salje poruke , zove, kao pokusava da bude fin, da se raspituje, svaki dan mi postavlja ista pitanja... Cak je i hteo da sad trazi posao u Novom Sadu da bi mi bio blizi, sve kao nada se mozda cu ga prihvatiti, mozda cu mu se vratiti.... E frajeru zakasnio si, jedno 4-5 meseci.... 


gladna sam...

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 21:48

Rekla sam sebi, po ko zna koji put, da necu vise posecivati Nastasjinu kuhinjicu, ali ona tako lepo pise, i kuva, i divne slike stavlja ovde... Mmmmmmmmmm.... I kad nisam gladna vidim nesto lepo, i njam, osetim miris tog jela... I moram... Ugojila sam se vec 8 kila,  i sve ono sto mi je bilo kao rezerva od garderobe, vise nije, malo mi, tesno... Ali nema veze, srecna sam :) Pre par godina sam kupovala casopis koji se zvao "Debeli ali Srecni". Sad prvi put u zivotu mogu tako nesto da kazem, ja mrsavica kojoj su mnogi zavideli na liniji, a ja zudela za zanosnim oblinama. Konacno ih imam, i potrudicu se da se posle porodjaja ne vratim bas na staru kilazu, da ostavim malo "mesa" tamo gde treba....

A bebac se razmrdao, pa se vrti, pa me sutira, a ja bas onda pocnem da se igram , pa ga bockam, golicam, pricam, izazivam... Zelim da ta igrica sto duze traje, da ga sto duze osetim... I pricam mu koliko ga vec sad volim, i koliko mi znaci... Uh...


nemam ja onih 18 godina

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 22:41

Nemam ja milion sudbina... A volela bih da imam. Uvek sam imala neki osecaj da ne stizem sve da prozivim sto bi htela.... Zelela sam da budem na dva, tri mesta u isto vreme, da vidim i lepo i manje lepo, i zalazak sunca i izlazak... Nesto sam uspevala, nekad nesto i ne...

Provela sam jednu noc u svom rodnom Sremu, u mestu gde sam odrasla, u mestu za kojim sam plakala kad sam morala da se odselim. Secam se da sam kao mala setala ulicama da sto bolje zapamtim svaki detalj, sve ono sto je lepo, jer samo lepo sam i videla.

Hm, kao da sam otisla u drugu drzavu, svega 20-ak km udaljenu od mog lepog grada Novog Sada, vremenski uslovi : katastrofa, a ja obucena kao za plazu sa sesirom, u papucicama... Kisa, vetar, grmljavina, zima, brrrrrrrrr.... Taman mi je dalo dovoljno vremena da lezim i da razmisljam. Da uporedim sadasnje misli , zelje, htenja, sa onim nekadasnjim, dok sam jos bila klinka u osnovnoj skoli, i beznadezno zaljubljena u jednog Nikolu... U cuvenog Nikolu po kom ce moj sin dobiti ime.

Ovih dana sam procitala knjigu :"Igra Andjela", i odjednom kao da sam shvatila, samo bih njemu bila posvecena, mozda nikada nikog drugog ne bih pogledala, mozda bi moja sudbina bila drugacija... Mozda... Da mi je ikada uputio bar jedan "drugaciji" pogled. Ko ce ga znati... Mozda da sam bila dovoljno jaka da se borim, za sebe , za sve, ne za njega nego za nas... Nisam znala, nisam smela... I onda je moj zivot krenuo nekim drugim tokom. Trazila sam se, trebalo mi je dugo da se pronadjem, da doprem do svog srca,da shvatim sta zelim, sta hocu...

Ali uvek je on bio nekako tu, duboko u meni... I danas pricam sa drugaricom i ona mi kaze pa da , ali sad ces imati svog Nikolu, i pruzices mu svu ljubav koju imas u sebi.... Da, koliko je u pravu. I opet dok sam hodala poznatim ulicama, pozelela sam da sam ponovo mala, da ponovo imam 18 godina, i sansu za mnogo toga sto nisam stigla da uradim...Pozelela sam bar jos jedan zivot, da ga iskoristim, da volim, da zelim... Onda me titraj u stomaku prene iz misli, shvatim da bih, ustvari, malo toga menjala... a ovo malecko u stomaku ne bih menjala nizasta na svetu... I povratak u stvarnost, nemam ja onih 18 godina da bih opet sve ispocetka, imam zivot, ispunjen zivot iza sebe, i jednu veliku otvorenu knjigu sa praznim stranicama koje tek treba da ispisem... Ipak je ispalo onako kako sam zelela... Srecna sam, zaista...


sreca najveca :DDD

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 21:51

Dugo ocekivani ultrazvuk na kome ce se videti pol bebe... Sve kao nije bitno sta je , samo nek je zivo i zdravo... Ali nada postoji... Svi me kao poslednjih dana nesto testiraju, te uzmi krpu, te pogledaj lakat... Babske fore i fazoni... Odavno nisam imala tremu pred neki dogadjaj, ali nocas nisam spavala....

Velika ocekivanja :) Na ultrazvuku srecem poznata lica, srele smo se i prosli put, sve smo isto trudne, par dana razlike... Zamisli, doktorka stize na vreme, ne kasni.... Naravno kad je dosao red na mene, prislonila mi je na stomak sondu i u tom momentu je zazvonio telefon... Hitna intervencija, mora u salu, stigla je da mi kaze: Lezi i ne mrdaj! Hm... lezala sam 40 minuta... Malo sam mrdala, priznajem, utrnula mi je zadnjica na onom tvrdom stolu... Vratila se i prionula na posao... Neke "sifre" za mene nepoznanice, cifre, sve je ok, beba je teska 253 grama...pitala sam da li moze da se vidi pol.... Pogledala je, rekla MUSKO i nastavila da prica to sto je sestra zapisivala... meni je u glavi odzvanjalao to MUSKO... krenule su mi suze, vristala bih od srece...  sve je ok, vidimo se u avgustu... AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA............

Srce moje maleno, zlato mamino... Bice Nikola....  ispunila mi se zelja... Suze su mi tekle od doktora do kuce... Suze radosnice.... Nesto najlepse... Lepo koliko i pokreti koje svaki dan sve jasnije i jace osecam u stomaku... :D A tek kad dodje na svet, i kad mu vidim oke, i rucice i nozice malene.... uh...  


ljubav, sta li je...?

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 21:43

Nikad se nisam bojala da zavolim... Priznajem da mi je u odredjenim trenucima manjkalo hrabrosti, ali volela sam itekako, makar u sebi...

Gledam neku seriju, navukli me moji, posto u mom stanju bas i ne mogu da jurim po gradu za uzbudjenjima, svakako lezim ispred tv-a... Kao velika ljubav, glavni likovi jake, mocne licnosti... Prvo on pogresio, pa moli za oprostaj, pa onda zloce pokvarile njihovu srecu. Sad ona glumi neki ponos, naduvana previse, ne zeli da cuje vise za njega, uporno mu govori da je ostavi na miru... I onda se, naravno, desi nesreca u kojoj on nastrada... Njena reakcija me je najvise iznenadila, ok, kontam da je to serija, ali dajte malo realnosti, ona pocinje da vristi, izbezumljena od bola zbog "gubitka" njega.... Nastavak cemo videti sutra. 

Nego se ja u celoj to prici zapitam da li mi obicni smrtnici to ne znamo da volimo, ili imamo iskrivljenu sliku o ljubavi, ili sta se desava... Eto naprimer, ja sam oca svog deteta volela, ne mogu da kazem najvise na svetu, ali volela sam ga takvog kakav jeste. Onda sam se jako razocarala u njega, i prestala da osecam prema njemu bilo sta... I on mi sad, posle svega, i naseg poslednjeg razgovora kad sam mu rekla da ga ne volim i da me on uopste vise ne zanima u zivotu, i jedino zajednicko nam je dete, salje poruke, pokusava da ostvari neki prisan odnos, salje mi poljupce i ostale gluposti... I sad ( ne zelim mu ja zlo, nikako pu,pu,pu) recimo njemu se (opet pu,pu,pu) nesto desi, ja treba da cupam kosu sa glave, urlam, placem za njim i zavrsim u hitnoj? Sad mi je kao odjednom toliko tesko i zao, i shvatila sam da ne mogu da zivim bez njega ?!!? Cemu onda ta farsa kao ne zelim vise da ga vidim? Mislim da bi jako ruzno bilo i dvolicno i ljigavo da se tako ponasam. Ok da mi ne bude svejedno i da mi bude zao coveka kao i svakog drugog, ili malo vise jer smo bili prisni, ali bas toliko (kao doticnoj iz serije) da sad i ja umrem za njim, i da ne mogu da zamislim svoj zivot......

Mozda sam malo surova, mozda nisam u pravu, ali ne razumem, eto... Izgleda da onda ja i ne znam sta je ljubav... Ili zena u trudnoci , pod uticajem hormona malo poblesavi, ili mi je jednostavno ovo maleno stvorenje sto raste tu ispod mog srca, najvaznije na celom svetu i u zivotu, i sve drugo je nevazno... ko ce ga znati?  


slabic

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 22:19

Htela sam da pisem o drugaricama, opet, onim istim iz prethodnog posta. Ali sve sam tamo vec napisala, ne znam sta bih jos dodala. Onda sam se zamislila nad sopstvenim zivotom, postupcima... Pokusala sam da se setim kad je neko meni bio rame za plakanje, uteha. ili jednostavno samo tu da me saslusa kad mi je bilo potrebno.... 

Kao vrlo mlada sam napravila veliku glupost, prosla kroz sve najgore moguce stvari SAMA. I nikada nikog nisam krivila. Odlucila da preuzmem svoj zivot u svoje ruke, bez icijeg saveta, bez znanja da je neko uz mene u tom trenutku. Kad mi je bilo najteze, srecu sam trazila u samoj sebi. I niko me nikad nije video kako placem. To sam uvek radila sama.

Nisam mogla da zamislim koliko su ljudi slabi, i zavise od drugih... Kako odrasle osobe sebi dozvoljavaju da pokazu svoju najgoru, i najbedniju stranu nekom drugom, ma koliko taj neko bio prijatelj. Mislim da smo u ocima drugih veliki onoliko koliko se pokazemo velikim. Patetisanje i kakanje nad sopstvenom sudbinom jednostavno ne prihvatam kao model ponasanja.

I onda sam shvatila da je ovaj blog jedino mesto na kom sam otvorila dusu, i gde sam dozvolila sebi da budem ranjiva. Vecina mojih "prijatelja" ne zna ni malecki deo stvari sa kojima sam se suocavala, prezivljavala. Samo znaju da sam nekako svaki dan sve jaca i jaca. I boricu se do zadnjeg daha da sama pred sobom ne ispadnem slabic.... 


Prijateljstvo

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 20:11

Pre par dana bila mi je drugarica, dodje tako s vremena na vreme, pa se onda ne cujemo... Danas popodne, lezim i odmaram i zvoni mi telefon, ona... Malo mi bilo cudno, obicno posle svakog naseg razgovora bude mirna bar nedelju dana. Odmah sam shvatila, dosadno joj je, a iscrpela je sve ljude koje je imala u svojoj blizini, i valjda sam joj jedina ja ostala koja uopste hocu da se javim na telefon kad ona zove. Obicno biram reci kojima cu joj saopstiti ono sto treba da cuje. Danas nisam imala zivaca za to... Pola sata sam joj pricala istu pricu kao i prethodnih godinu ipo dana... A onda sam joj rekla: ne vredi, pricati tebi a pricati zidu isto je, ti NE ZELIS da bilo sta promenis u svom zivotu, samo kukas, i ako si vec takva nemoj daviti druge ljude svojim problemima, pokri se usima po glavi i cuti, tvoj je zivot ti si ga takvog birala i napravila.... Odjednom je bas nesto morala da uradi, tj da prekine vezu... Da, jos jedan slabic u mojoj okolini, ali najgore je to sto ce me ona opet zvati za nekoliko dana sa istom pricom... Jednom mi je cak rekla da me mrzi sto sam joj istinu sasula u lice, ali i da me voli jer sam joj pravi prijatelj...

Druga drugarica, osoba koja mi je najslicnija po nekim razmisljanjima, vec mesecima u mucnoj vezi, pokusala puno puta da izadje iz nje, ustvari samo je htela da istera nesto svoje... Opet kuka, rekla je juce da su se posvadjali, definitivno je kraj, ne moze vise. Prvo sam pomislila : Hvala ti Boze sto joj je konacno doslo iz d... u glavu. Kao obavezno ce mi javiti ishod razgovora... Ne javlja se. Sigurno nisu raskinuli, ponovo je popustila pred suzama i patetisanjem jednog "muskarca"(ne smatram ga za pravog muskarca, pokazao se kao mekusac). Ok ne javlja se, necemo se cuti sad par dana, sramota je da mi bilo sta kaze posle onog uveravanja o sigurnom raskidu juce... I ona je slabic.

Onda se zapitam hocu li ja ikada imati prijateljicu, drugaricu koja misli ono sto kaze, ili uradi ono sto kaze, ili ne mora ni da kaze, vec uradi. Zivi, i ne kuka nad sopstvenim zivotom, i spostvenom sudbinom koju je sama iskreirala... Neki ljudi su mi govorili da imam visak muskih hormona (!?),(ahahahaha, moram da se nasmejem, ne odgovara mom opisu). Odrasla sam pored dva brata, znam kako muskarci funkcionisu, kako razmisljaju. I uvek sam imala vise drugova nego drugarica....

I imam prijatelje, muskarce koji znaju sta hoce u zivotu, i idu u tom pravcu, ne pricaju previse, ne kukaju sami nad sobom, rade ono sto zele... Jednom recju Zive...Tu se savrseno slazemo... I verujem u musko-zenska prijateljstva... 


zlato moje maleno :)

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 21:28

Vec par dana zelim nesto da napisem, nekako nemam inspiraciju... I sad sedam za komp, a napolju pocinje grmljavina, i pocinje da pljusti kisa... Hm... necu sad ugasiti racunar sigurno, kao grmljavina i to... Ne verujem bas u te stvari, mislim toliko toga je bas mene u zivotu pogodilo, ovaj grom ce me valjda promasiti...

Ovih dana na pitanje kako sam odgovaram: debela sam :))) Da , ugojila sam se oko 5 kg, i sad se vidi da sam trudnica. Ritual budjenja ujutru zapocinjem okretanjem na stomak da tako odspavam jos malo, i osetila sam nesto cudno, kao da me je nesto zignulo, kad sam se pomerila prestalo je... I ovih dana osetim u odredjenom polozaju kao da se beba malo buni... Osecala sam se neverovatno, srecna, ponosna... Osecam moju bebu, moje zlato maleno... To je nesto fantasticno...

A juce se gospodin buduci tatica pojavio, dosao je da razgovaramo, da se dogovaramo o nama... Kojim bre nama??? 2 meseca nista, cuti, jedva posalje neku poruku , i sad kao sve je ok... E pa ne moze tako.  Nisam mogla da verujem da je to ona ista osoba od pre, da sam njega volela... Iznenadio me je svojom drskoscu i ignorisanjem svega sto mu kazem. Svidela mu se ideja da bude "instant tata" , kad je bilo najteze, kad mi je najvise trebao nije bio tu, nije zeleo  da zna za mene, za bebu... A sad kao , mi smo njegovi, oboje, sad bi da nas seta po gradu i sa ponosom pokazuje, kao novu igracku... I nijedna moja rec, ni fina, ni malo grublja nije vredela, on je terao po svom. Ne mogu da verujem da jedna osoba moze da ima toliko tvrd obraz da posle svih reci dolazi, mene napada da sam kriva za sve, i jos kad mu kazem da ga ne volim, i da me on uopste ne zanima, ni gde je ni sta je ni kako je, on odgovara, pa dobro, a gde zelis da idemo na more ove godine???

Danas mi jedna mudra i pametna zena rece: duso, nemoj da trosis energiju i zivce da nekom sa tako plitkom glavom i ni malo pameti pokusavas da objasnis nesto. Sta god mu kazes on ne shvata, ne dotice ga...I u pravu je, apsolutno...  

Ja sam i dalje jaaako srecna, i ponosna na sebe, na svoj stomak, na cinjenicu da imam tu privilegiju da podarim zivot. To je najvrednije od svega na svetu, to je pravo blago :))) 


Dj. Balasevic- Boze, Boze

Generalna — Autor suncica @ 17:56

Boze, Boze, di bas ja, od svih sretnih Cigana,
da se rodim bas kad zadremas?
Da me ne blagoslovis... Nikad ni ne oslovis...
Dok za nekim... Makarkakvim... Vasar raspremas?

Dvaes'cetir dinara duzan sam kod mlinara...
Kod kovaca ne smem svracati...
Juri me ducandzija... Svicka za mnom kamdzija...
Jedva imam svirce placati...

Za mnom cika... Za mnom potraga... A preda mnom put za Dovraga...
Bar da mi je ficok rakije... Tu bi moglo da se sakrije...
Jos kad onda svirci nagare... Sve cu dati, sve cu propiti...
Samo necu moje malo magare... S belegom na levoj kopiti...
Niko mene ne zna slusati... Ko moj verni drugar usati...
Za mnom ici i sanjariti... A ne kvariti....

Boze, Boze, di bas ja od svih spretnih Cigana,
naspram zvezda da se zagubim? 
Dok sam konje pojio, Vrag je drum prespojio...
On je teo da se u nju, Belu, zaljubim...
Samo ako ista znam,onda znam da budem sam...
Tu sam isti na mog ujaka...
Lula i kabanica... Britva i brojanica...
Prijatelja ko u kurjaka...

Za mnom cika... Za mnom potraga... A preda mnom put za Dovraga...
Bar da mi je ficok rakije... Tu bi moglo da se sakrije...
Pa kad svirci nagare... Zadnji gros cu propiti...
Ali ne dam magare... S belegom na levoj kopiti...
Di je da je, neka je... Samo nek daleka je...
Da je duze trajalo, ne bi valjalo...

Boze, Boze, di bas ja od svih gresnih Cigana,
da padnem na sitnim gresima?
Ne das mi je videti? I to od ruke ide ti...
Mora da je besposleno na nebesima?

Sticu sutra do mraka do komsijskog oblaka...
Pod njim cu se opet roditi...
Nisi ti na nebu sam... Bogova je povazdan...
S nekim cu se vec nagoditi...

Za mnom cika... Za mnom potraga... A preda mnom put za Dovraga...
Bar da mi je ficok rakije... Tu bi moglo da se sakrije...
A kad svirci nagare... Zadnji gros cu propiti...
Ali ne dam magare... S belegom na levoj kopiti...
Kog sad ljubi, sanjiva... Kad se dan razdanjiva...
Kom sad zamke postavlja... Kog li nocas ostavlja? ....


strah... ili nedostatak hrabrosti :)

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 12:28

Mesec maj... Opet. Verovatno cu svake godine ovako odreagovati na maj. Samo da je lepse vreme. U maju je zapocela jedna velika ljubav. Ljubav od koje se nikad necu izleciti...

Sutra je seoska slava u mestu u kom sam zivela do pre izvesnog broja meseci... Idem kod drugarice, obecala sam joj, dugo se nismo videle, ovo je savrsen povod. I dok se priblizava taj dan, u meni raste neka teskoba, kao neki mali strah, ustvari nedostatak hrabrosti... I film pocinje da se odmotava...

Od naseg prvog susreta, razgovora, sale, do fatalne poruke da je stigao i da pita gde sam... Pocetka "druzenja", prve kafe, setnje, i naravno seoske slave, da se vozamo na ringispilu... Ne mogu da zaboravim stipkanje za obraz, koriscenje guzve da mu budem jako blizu, cak i za ruku da ga drzim.... Pa i sama voznja na ringispilu... Nikad u zivotu se nisam toliko smejala, iskreno i od srca, i bila srecna, nego sa njim... kisa, pa u grad na kafu, pa njega zovu, mora nesto da odradi, takav mu posao... Idem sa njim, svugde... Dok jos nista konkretno nije bilo medju nama, svi njegovi prijatelji su znali za mene... pa par dana dok je bio na putu, zvao me je svakih pola sata da mi nesto kaze, bas vazno :)... pa kad je dosao, setnja, smrzli smo se oboje, bilo je hladno, i konacno poljubac, mali, tek ovlas dodirnute usne, ali najlepsi u mom zivotu.... I sve to u maju...

I ja sad idem tamo, u "nase" mesto, naravno da ga nisam videla od preseljenja, culi smo se 2 puta... I opet, nedostatak hrabrosti, kao i dok smo bili zajedno. Klecace mi kolena dok ne stignem do Djudjine kuce, sreca pa zivi blizu stanice. I imam osecaj da necu smeti da pomolim nos iz dvorista, da ga slucajno ne vidim... Al mi nije jasno cega se sad bojim.. Mozda sam uvek gajila neku nadu da on oseca isto sto i ja, da osecanja nisu izbledela nego smo se razisli zbog spleta okolnosti, i nekih drugih stvari... I mislim, sad kad me vidi, sa stomakom, koji je moj ponos i dika, da ce jednostavno nestati, isceznuti i ta malena iskra necega sto bi moglo biti, nekad, negde... 

I ova beba je trebala biti nasa... 


san...

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 11:30

Oozavam ovo doba godine , podseca me na sve lepe stvari koje su se desile, podseca me da sam srecna sto sam ziva, i sto sam bas sada bas tu gde jesam, bas ovakva.... Mozda podjednako volim pocetak jeseni, ili takozvano Miholjsko leto... Ali ubi me sad ova hladnoca. I kisu volim, volim zvuk kapljica dok udaraju u prozor... Podsecaju me na neznost, na topli zagrljaj drage osobe.

Tako pod utiscima mirisa u vazduhu, i neke skrivene zelje za ljubavlju i neznoscu sanjam Njega.

Cesto ga sanjam, jer je to jedini nacin da budem bar malo u njegovoj blizini, u njegovom drustvu... On je moja prva ljubav, po njemu ce moj sin dobiti ime, i on je neki nedosanjani san, ceznja, i neostvarena zelja, jer nikada nista vise nismo imali osim stiska ruke i mrsavog cao, i zajednicke skolske fotografije...

Sanjam ga, u beloj kosulji je ( ne znam sto je to uopste bitno), i uspela sam da mu ukradem jedan poljubac, ovlas dotaknute usne, i on odlazi u neku drugu sobu da spava, i nista sto ja radim ne priblizava ga meni ni na milimetar.... Zatim cudno saznanje, ja sam bolesna, i nema leka, umrecu cim se porodim.... Kupim svoje stvari i nekud idem, i kao usput govorim mu: Ja cu umreti, zar ti nije zao sto nisi hteo da budes samnom, da mi poklonis toliko malo...I on zbunjeno odgovara: pa... ali... ja te volim... Samo sam ga potapsala po ramenu, rekla : ni da lazes nisi naucio, ali neka, to je vrlina... i odlazim u nepoznatom pravcu.... 

Probudila sam se jutros pomalo zbunjena... Sta bi to sve trebalo da znaci... Snovi su cudo, u snu sam se toliko puta zaljubila, i odljubila, i svasta prozivela, najrealnije moguce, kao da je stvarno... I uvek sam se pitala da li ja njemu nekada padnem na pamet, ili dodjem u san... Mozda i ne zna da sam to ja... da li prozivljava sve to isto kao ja... Da li sluti..... 


happy, happy, happy :))))

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 18:27

Citam pre neki dan neki bzvz horoskop, verovatno u dnevnoj stampi, i tako mu nista ne verujem nego cisto da kao nesto procitam dok pijem kafu. Pise tamo da cu imati nekakve veze sa inostranstvom... Hm.... I pade meni na pamet, jedina osoba iz inostranstva koju poznajem...

I prodje tako par dana, sve kao seticu se, i danas se konacno setim, ukucam njegovo ime na fejsbuku.... I iskoci mi jedna osoba sa tim imenom. Gledam, nesto mi i ne lici, upoznali smo se pre 8 godina, bio je drugaciji, i snadjem se, u prijateljima njegova majka :))) da, to je on definitivno. Preko nje sam pokusala da ga kontaktiram prosle godine, ali nista... i dodam ga, i zaboravim na to. U slicnim situacijama se ne bih odvajala od kompa, proveravala svakih pola sata, cekala... I tako udjem ja na svoj profil cisto pustim pesmu koju sam objavila ( mrzelo me da je trazim opet na Youtube ), kad ono i obavestenje i poruka... I to mi se nije odavno desilo, skoro da sam pocela da vristim, da skacem, aaaaaaa ne mogu da verujem, pa to je Markus :))))))

Na brzinu smo se ispricali na chatu, sta se desava kod koga  u zivotu, i obecanje, cujemo se kasnije, ili sutra, u svakom slucaju cujemo se, sad necemo izgubiti kontakt....

I ja ne skidam osmeh sa lica, toliko mi je drago sto smo se culi... Prisecam se svega, pre tih 8 godina, i kisa sad pocinje da pada, a nas dvoje smo uvek plakali sto nismo zajedno da se zagrlimo kad pada kisa.... 

Sa folklorom sam otisla u Nemacku, tada jos mlada i luda :), vec drugi dan se on pojavio sa roditeljima i bratom... gledali smo se, onda sam ga zvala da dodje kod nas za sto, i narednih 5 dana se nismo razdvajali.... Ne nista nije bilo, nismo se cak ni poljubili, pricali smo dugo, dugo, setali, uzivali jedno u drugom... Cak me je kroz neku salu i zaprosio, ja rekla da, bila apsolutno spremna da se udam za njega da dodem u Nemacku da zivim... To je bio i plan, bio je septembar, on je trebao u decembru da dodje u Srbiju, kod mene, da upozna moje... Samo se javio , nedelju dana pred dolazak, saobracajka, slomio je nogu, ne moze doci.....dugo jos smo bili u kontaktu, pisali duga ljubavna pisma, puna ceznje, nedostajao mi je toliko da sam ga svaku noc sanjala... a kako je pisao i on se osecao slicno... i onda su nas  zivot i daljina nekako neprimetno rastavili... i par godina se uopste nismo culi, nikako.. Pokusala sam da mu napisem pismo, jednostavno nije islo, nisam znala kako da zapocnem, sta da kazem, toliko se toga desilo....

I valjda je ovo danas bio savrsen trenutak za ponovno uspostavljanje kontakta, deluje mi da je ushicen isto kao i ja. Tako sam se slatko nasmejala, rekao je da ako sinu ne dam njegovo ime seda odmah u auto i dolazi da mi isprasi tur  :)))) 

Danas me je on ucinio najsrecnijom osobom na svetu, samo zato sto postoji, i sto me se seca...  


Powered by blog.rs