suncica

Godisnjica

ljubav... — Autor suncica @ 23:19

Danas bi bila druga... Godisnjica tog poljupca, filmskog. Toliko zeljenog... 

Citala sam sinoc neke svoje svescice, nesto nalik na dnevnik. Setila sam se nekih ljudi, nekih ljubavi, tihih ceznji, i vrelih strasti...

I sve je to pre Njega! Kao da se moj zivot sad deli na onaj pre njega i ovaj posle njega. A posle njega se desio samo moj sin! 

I ne umem da nastavim, imam takav osecaj, kao da sam u nekom lavirintu i uporno izlazim na stranu gde se proslost vidi u daljini... A strana buducnosti mi uporno bezi. Zivim u sadasnjosti, vise nego ikada. Ne razmisljam, ne mastam, ne pravim planove. Svaki dan mi prodje, prozivim ga. Svaki pokret, osmeh, novi zvuk, novi ukus na koji se Dusa mala namrsti, ili ne.

Tek ponekad se setim, kad cela kuca utihne, i svi zaspu. Kad legnem, i osluskujem disanje, i pogledam Nikolu kako spava snom pravednika... Pomislim na sebe, na nas, na sve. Pomislim kako bi bilo da me njegov tata nije toliko razocarao i povredio. Da je sad tu , sa nama. Ili da je njegov tata ipak neko drugi... Da je njegov tata On... Toliko sam zelela da podelim zivot sa njim, prvi put u zivotu zelela da budem samo njegova do kraja. Samo sa njim mogla da zamislim da imam decu...

Drma me 29. maj, i secanja... Procice i to, docice i jun... Onda cu se setiti Zelenog sveta, naseg... onda... onda ce i to proci... A ja cu i dalje biti na istom mestu kao i sada, sa svojom srecicom, i uzivacu u svakom danu sa njim... A uspomene su sastavni deo... 


Da se opet tebi vratim

ljubav... — Autor suncica @ 12:09

Sve me podseca na njega. Kao da mogu da ga osetim, tu je blizu, kao nekad sto je bio.  Da smo ostali zajedno ovih dana bi nam bila godisnjica, druga. Mozda bi i moj sin bio nas. Mozda... Cini mi se da nismo umeli da budemo srecni. Nismo mogli da se opustimo i prepustimo sreci, posle zivota u kom je ona bila misaona imenica.

Ipak, ono sto smo doziveli obojilo nas je za ceo ziv, ostavilo trag. Kako to izgleda za njega ne znam, ali meni je dalo smernicu u zivotu. Sledeca ljubav mora biti najmanje tolika. Docice u obzir samo veca, jaca... Ali tu niko nece izbrisati...

 Da se opet tebi vratim  Nina Badric


Gdje god da spustim kofere
Tebi pozelim dobar dan
I neprocitan "Mali princ"
Da dodje mi na oci san

Negdje uz put
Ja sam te izgubila
Ni jedan nema
To sto sam u tebi ljubila

Ref:
Da Bog da stane cjeli svijet
Stane bar na tren
Da se opet tebi vratim
Da me zagrlis kao dijete
Pa nek' glavom platim
Ljubi me na blef
Vjeruj mi na rijec
Moj je zivot lazni sjaj
Previse za kraj
A premalo za oprostaj

Gdje god da spustim kofere
Znam da si prokleto sam
Meni su tijesni zidovi
Uvijek se isto osjecam

Negdje uz put
Ja sam te izgubila
Ni jedan nema
To sto sam u tebi ljubila
Find More lyrics at www.sweetslyrics.com 

Ref:
Da Bog da stane cjeli svijet
Stane bar na tren
Da se opet tebi vratim
Da me zagrlis kao dijete
Pa nek' glavom platim
Ljubi me na blef
Vjeruj mi na rijec
Moj je zivot lazni sjaj
Previse za kraj
A premalo za oprostaj

 


Vuk dlaku menja....

Nikola — Autor suncica @ 22:34

Danas, posle dosta vremena, sedela sam i razgovarala sa ocem svog sina. Odavno nije bio tako razuman, tako normalan. Vec dugo se pitam sta mi bi, uopste, da se zaljubim u njega. Nikako nisam mogla sebi da objasnim sta se desilo samnom, kad sam njega takvog izabrala. Danas sam shvatila. Nije problem u meni. 

Da, bio je normalan, bio je dobar, ozbiljan, iskren,secam se prvih dana naseg zabavljanja, sedela sam i posmatrala ga, proucavala. Pitala sam se da li je on osoba sa kojom zelim da budem, i sve je ukazivalo na pozitivan odgovor. I sve je bilo tako dok mu nisam saopstila da sam trudna. Sta se onda desilo nemam pojma. Zasto je postao takav... Radila je sujeta, inat... Poleteo je malo vise nego sto je smeo sebi da dozvoli, i pad je bio bolan i fatalan.

Bilo mi je drago kad sam danas videla da se negde jos uvek nazire ta osoba u koju sam se zaljubila. A ne, nikako, necu se pomiriti sa njim.  Samo mi je drago da je konacno poceo da bude normalan, da se tako ponasa i tako govori... Jos kad pocne i da radi, tj da se ponasa u skladu sa tim sto govori... Zelim da moj sin ima normalnog oca, koliko god to bilo moguce.
Ali moram priznati da sam malo i skepticna po tom pitanju. Nesto cudno ne mogu da mu poverujem. Takav je do prve situacije koja mu nece odgovarati, i na koju ce burno odreagovati. Vuk dlaku menja ali cud nikada.

Ali smo bar popricali danas, i nisam bila besna i nervozna kad je otisao, sto je bar neki napredak... Valjda... 


Dve godine

ljubav... — Autor suncica @ 22:38

Izasla sam napolje... Miris noci, vedro nebo, fontana u komsiluku i zvuk vode koja brboce... Cek, koji je datum? Da, da, maj... Pre dve godine u ovo vreme je zapocinjala jedna ljubav, velika kao okean, i toliko duboka, i toliko snazna. Secam se, tog 17.05. bila sam kod drugarice, i stigla mi je poruka koja mi je promenila zivot. Poslala mi je moja mama, i rekla mi je da je On stigao i pita gde sam.  Odjurila sam kuci, mislila sam da ce mi srce iskociti iz grudi, hej, pa On pita za mene. Narednih dana nije ni slutio da mi je tiha patnja i slatka ceznja. Umirala sam za samo jedan pogled preko ograde... Toliko jako sam ga zelela da sam ga i privukla sebi.  Sa njim sam provela najlepse trenutke u svom zivotu. Naucio me je sta znaci voleti i biti voljen. 

Sa ove tacke gledista cini mi se da smo se mi previse voleli i da smo izgoreli u toj vatri ljubavi. Trajalo je svega par meseci, ali dovoljno dugo da ostavi neizbrisiv trag u mom srcu i u mom zivotu.

Pricam danas sa kumom, pre dve godine smo se i nas dve ponovo pronasle, jer su nas par godina ranije zivoti bacili na razlicite strane. Kad je moja ljubav bila najsnaznija i ona je ponovo bila tu. To leto je bilo fantasticno. Dok je moj dragi bio na putu nas dve smo ludovale, dozvoljavale sebi ono sto inace ne bi, imale smo jedna drugu i luuuuude provode, pune radosti smeha...

Sta se sve od tada izdesavalo. Nas raskid, to vece mi je ona pravila drustvo dok sam tiho umirala. Da, cini mi se da je jedan deo mene umro i otisao da bude zauvek sa njim. Sve posle toga nije bilo vazno. Upoznala sam oca svog sina, sve kao super i lepo, ali ni blizu, ma ne blizu nego hiljadama kilometara daleko od onoga sto sam prema Njemu osecala. Ovo je bilo onako nekako smireno ,svesno, lepo i obicno...  Onda je mojoj dusici srce pocelo da kuca ispod mog. Pa onda sve sto se izdesavalo sa Ocem, celo leto, trudnoca, pa porodjaj. Onda smrt izbliza, otisla mi mama. Pa onda i lepe vesti, kuma saopstava da ce u septembru roditi malu devojcicu, lepu kao i njena mama :)  I vencanje, plakala sam kad sam je videla, bila je prelepa mlada.

I tako nas dve danas sedimo kod mene u dvoristu, ja sa Nikolom u krilu, a ona sa lepim okruglim stomakom, i pricamo... Dve godine, a kao da je proslo dvadeset... I citav jedan zivot...


Je veux

Nikola — Autor suncica @ 22:14

U prevodu: Ja zelim...

Interesantna pesmica, pustio mi je brat jos pre pet meseci, kad se tek pojavila. Nisam obratila paznju sve dok pre neki dan nisam nabasala na spot sa prevodom na engleski, posle i na srpski. Ono sto me je privuklo, opcinilo je tekst pesme. Sad znam zasto je devojka peva sa toliko energije i strasti...

Ja zelim ljubav, radost, dobru volju,

Vas novac me nece uciniti srecnom,

Zelim da umrem sa rukom na srcu,

Hajde da zajedno otkrijemo moju slobodu,

Zaboravite sve svoje predrasude,

Dobrodosli u moju stvarnost... 

Kako to dobro zvuci. Ovih dana cesto spominjem bas to, dobrodosli u moju stvarnost. Smucili su mi se licemeri, koji patetisu ne bi li dobili sazaljenje... E od mene to tesko. Ne primam sazaljenje i ne dajem ga. To je negativna emocija, a toga mi je vec dosta u zivotu. 

Zelim ljubav, radost, veselje. Zelim lepotu. Zelim da uzivam u zivotu sa svojim sinom , i sa dragim ljudima. Dosta mi je ruznih stvari. Odlucna sam da odstranim sve lose, i da krenem dalje. Ne mogu vise da se nerviram zbog tudjeg bezobrazluka. Od sad nova ja :D Secem sve u korenu, govorim glasno i hodam uzdignute glave. 

I gajim jednu zelju, da u moj zivot useta neko... 


Kad pre

Nikola — Autor suncica @ 17:05
Pola godine, za koji dan. Nikola ce napuniti 6 meseci, HEEEJ, 6 meseci... Pa kad pre. Jutros u 6 se rodio jedan mali Djole, nas drugar. Lep, prelep pocetak dana. Setila sam se svog porodjaja, prvog dana u porodilistu. Kako je bio mali, a vidi ga sad, pravi veliki mali covek, sedi u stolici i jede. Ako ne vidim kad otvori usta on vice "AM". A kad hoce da ga uzmem vice "MA-MA-MA-MA", zove me. Prelepo, zivot mi je dao najlepsi poklon. Bez obzira na sve poteskoce, na njegovog tatu, pa odlazak moje mame, ja sam najsrecnija na svetu. I razmisljam, rodila bih jos jedno dete, devojcicu, seku mojoj dusi. Bih. Stvarno. Iako ni sama ne verujem u to... Valjda me ponele emocije, eto mali Djole nam se pridruzio, a njegov stariji brat ima samo godinu ipo. I za par meseci ce nam se pridruziti mala kumica. Imamo malih beba dosta u okruzenju, pa kao i ja bih... Hm... jednom mozda, ako nadjem nekog pogodnog tatu koji nas nece ostaviti....

Nikola

Nikola — Autor suncica @ 21:45

Pet punih meseci, i pola sestog, proletelo. A kao da je juce zakmecao. Sad je vec velik, sve zna, reaguje na sve nadrazaje. I zub mu je izrastao. Svaki dan nesto novo, zivot je cudo... Divan je, dusa moja, deo mene. I dobrica, najbolja beba na svetu.

Setim se cesto mame, volela bih da je tu, volela bih da moze da ga vidi. Pitam se da li bi bila ponosna na mene, i na to kakva sam majka svom sinu... Verovatno to nikad necu saznati... U poslednje vreme razmisljam o zivotu i smrti, i uhvatila sam sebe da pocinjem da panicim pri pomisli da cemo svi jednom otici sa ovog sveta. Mozda nas negde ceka neki drugi, mozda i ne... Sama pomisao da cu prestati da postojim, uzasava me. Kao, mlada sam da o tome razmisljam, ali opet, ovo je prvi put da se sa smrcu suocavam iz neposredne blizine, odnela mi je najblizu osobu.

Shvatila sam da neke stvari vremenom prestaju da budu vazne, gube znacaj, a opet neke druge itekako dobijaju na znacaju... Jedino cega se drzim je recenica: Cudni su putevi Gospodnji... 

I gajim nadu da postoji nesto iznad, neka ruka koja vuce sve konce, i nista nije slucajno, sve ima svoje... Ko zna zasto to tako mora.... 

 


Pamet nije isto sto i Inteligencija

Nikola — Autor suncica @ 19:05

Pametan covek, je pametan, mozda, zna dosta, npr. matematiku, ili tako nesto. Ima u glavi mozak, ali je pritom glup kao K... Mozda ne svi ( izvinjavam se onima koji su pametni, a da nisu glupi... :/ ) A recimo inteligentni ljudi, ne moraju da znaju matematiku, statistiku, ili takve nauke, ne moraju ni da znaju istoriju, geografiju, i slicno, ali, brate, imaju kefalo, umeju da se snadju u zivotu, da iskoriste sve situacije, dobre, i one lose da okrenu u svoju korist.

Ispostavilo se da je otac mog sina, pripadnik, prvih, gorenavedenih. Jos od letos se ja pitam, da l'  je covek glup, lud ili me zajebava... Pa glup nije, kazu da je pametan, jedini je prosao neke testove za vojsku, gde je konkurisao da radi. Lud, malo verovatno, prosao je lekarski. A da me zajebava, e to je najverovatnije. A uz to nema ni minimum samopostovanja, i obraz debeo kao djon. Trudim se da iskuliram, a nekad je to tako tesko. Sto bi moja dobra prijateljica rekla : dobicu Nervnog Slona... E pa ja svaki put kad doticni dodje dobijem bar dva Nervna Slona.

Cist bezobrazluk, na delu. Sta je nejasno u mojim recima, koje ponavljam vec mesecima. " ne volim te, covece. necu da zivimo zajedno, prihvati da si samo otac mog deteta, i da nikad neces biti meni nista vise od toga " A on kuje planove kad mi zajedno pocnemo da zivimo, kad se uselimo u stan....

I zamolio me, posto nema ves masinu, da opere kod mene kosulje za posao ( dobro se setio, posle 2 meseca), i ja, eto, da ne budem zla i pokvarena, kazem moze, a on doneo i kosulje i carape. I kad je bilo gotovo ja mu dajem, a on kaze, vrlo samouvereno: " pa osusi mi to, pa cu sutra doci da uzmem" AAAAAAAAAAAA pa nisam ti ja veseraj i sluzba za pranje i susenje vesa.... Sta da mu kazem, ugrizem se za usnu, ajde dobro, otac je mog deteta, kao zbog bebe... Ma sta ja radim! Sta zbog bebe, da mi kida zivce! Sramota, odrastao covek, a ni carape sebi nije sposoban da opere. Naravno, hiljadu izgovora je imao zasto ne moze...  I da bi se kao iskupio za to kupi mi nesto na poklon. Prvo sam bila u soku,  a posle sam se smejala. Kupio mi je gacice. Ok, ves se kupuje voljenim osobama. Da, eventualno cipkani da aludira na nesto... To sto je on kupio, kao prvo u dezenu decije posteljine, a kao drugo za uzrast od 8-12 godina, aludira na ono sa pocetka price: GLUP JE! A inteligencija mu je u zestokom minusu....

I ako uskoro ostanem bez strpljenja, i ako me dovoljno iznervira, a blizu je, mozda ce moci da vidi dete, ali preko suda.... UFFFFFFFFFFF. 


Zelje

Zivot — Autor suncica @ 22:10

Tek sad shvatam kumu, i sta je mislila kad je govorila: samo nek su mi deca zdrava.I meni je to sad najvaznije. Razmisljam ovih dana sta bih uopste mogla da pozelim jos u zivotu. Sve mi je nekako potaman, osim jednog. Nedostaje mi mama. Ne treba mi pomoc, sve stignem , sve mogu, i jos se i dobro naspavam posto mi andjelko spava celu noc, a danju je dobrica. Fali mi samo da je tu... Eto ponekad...

Uglavnom ni ne stignem da razmisljam, ni ne zelim da razmisljam o tome. Samo uvece, kad svi legnu, i utihne kuca, ja se setim... Al brzo me prodje, zaspim i obavezno je sanjam. Nekako ne mogu da prihvatim tek tako da je nema vise, da vise nece nikad doci... Lakse mi je da se pravim da je otisla negde i da ce doci svakog trenutka. Morala sam da se naviknem samo na trenutno fizicko odsustvo... Valjda tako mora... I ta ce mi zelja uvek ostati neispunjena, da je vidim opet, i da vidi mog sina, i da bude ponosna na mene, na njega....Na sve nas.....

I zaista ne znamo sta imamo dok to ne izgubimo! 


Tri meseca...

Nikola — Autor suncica @ 17:05
Najlepsi trenuci mog zivota, sa mojim malim Andjelkom.... Dani lete, prolaze, odlaze, ni ne primetim... Tek ponekad zastanem i pogledam ga... za dva dana ce biti puna tri meseca... Moja dusa mala je sad vec veliki momak, prica, guce, cici, smeje se naglas, sav je bitan, pametnica moja... Nesto najbolje sto je moglo da mi se desi... <3 

Ultimate happyness !

Nikola — Autor suncica @ 10:51
Moja dusa mala... Nemam ponekad vremena da odem do toaleta... Nemam vremena za neke aktivnosti, koje su mi do pre par meseci bile uobicajene... A iskreno, ni ne fale mi. Sve sto mi je bitno je osmeh male srecice... Samo to je vazno u celom univerzumu...  

Cudo moje

Generalna — Autor suncica @ 14:24

Spavaj duso, molim te, sest sati ujutru je... I na te reci dobijem najlepsi poklon na svetu, veliki , siroki osmeh... I vise nije bitno ni koliko je sati, ni koliko sam umorna. Sve nestane pred tim cudom... 

Secam se dok je bio u stomaku, svih pokreta, svega sto sam osetila...  I gledam ga sad, mali covek, koji me razume kad mu pricam, peva samnom kad mu se svidja pesmica, smeje se, i gleda me svojim pametnim toplim okama... Nisam nikad mogla ni da zamislim, ni da pretpostavim kakav je to osecaj. Biti majka je najveca privilegija koju sam u zivotu stekla, i nikad necu biti vise ponosna, kao sto sam ponosna na svoje dete.

I dobila sam jos jedan poklon, dusa moja jako lici na mene, nema nista na baksuza tatu, koji se nije udostojio ni paketic za novu godinu da mu donese, a kao voli ga, i hoce da me ponovo osvoji da budem sa njim...


Ni Bog ni vino ne mogu bas sve...

Zivot — Autor suncica @ 13:07

Prodje i ta godina. Najvaznija godina u mom zivotu kada su se prepleli sjaj i tama, zivot i smrt...

Desilo mi se ono najlepse, postala sam majka jednog divnog andjela koji ce za koji dan napuniti dva meseca, i koji je moj zivot obojio najlepsim bojama...

I desilo mi se  ono sto je bilo zapisano, sudjeno... Umrla mi je mama...pre tacno mesec dana...

To je zivot...

Al' ipak , dragi ljudi, Srecna Vam ova godina nova!!! 


cudni su putevi Gospodnji...

Zivot — Autor suncica @ 22:20

Bas sada, kad meni treba, ona se razbolela... Bila je pomoc svima, uvek se nasla svakom... I da, krivo mi je. Ne zato sto mi je pomoc potrebna, nego zato sto znam koliko se radovala svom prvom unucetu... I placem svaki dan, a ne bih trebala, zbog bebe, zbog mleka, zbog svega... Ne mogu... Ozbiljno je. U bolnici je... Sve je neizvesno...

A samo sam zelela da podelim radost prvog osmeha sa njom... I trudim se da ne gubim nadu, na sigurnom je, oni ce je "popraviti", ozdravice i vratice se kuci... Molim se svaki dan...

Sa druge strane razmisljam, ja sam odavno vec odrasla osoba, i sad sam i sama majka... Ako je Bog tako odlucio, prihvatam da ona ode.. Samo mi je tesko sto se to sve desava bas u ovom trenutku kad bismo svi trebali da se radujemo...

Jedino me tesi saznanje da ce sve proci, pa cak i bol, bez obzira sta se desi... 


Nikola

Nikola — Autor suncica @ 20:29

Pre 8 dana desilo se ono sto sam 9 meseci cekala... Moje cedo je odlucilo da ugleda svet svojim lepim okama. Probudilo me je nesto cudno u sred noci, a par sekundi potom mi je pukao vodenjak... I pocelo je... Porodila sam se u 14h... Bilo je gusto, bilo je bolno... Rekla sam doktoru dok sam lezala na tvrdom stolu: Vi mene ovde vise necete videti.... I bilo je tako sve dok jedan mali drekavac nije udahnuo vazduh prvi put.... Poceo je da place i nije prestajao narednih pola sata... Sto je dobro, dobio je dve desetke, najvise moguce ocene... A zatim je otkrio svoje prste, i gurnuo ih u usta, gladno mamino zlato....

Sve posle toga, upoznavanje u bolnici, prvi dodir, prvi podoj... Neverovatno... Stigli smo kuci posle dva dana... Sad vec imam osecaj da smo ceo zivot zajedno, nemam osecaj da imam malu bebu, i da mi je nesto nepoznato... Instinkt je neverovatna stvar... A bebac, luce moje malo, dobrica, siki, spava... Smeska se, i to mi je najveca nagrada za sve...Sad vec cova ima 8 dana, i nece da spava stalno, trazi da mu se prica, da se nosa... Nece da lezi u narucju kao mala beba, vec uspravno kao velik da se drzi...  I lep je, kao lutkica... I nisam nikad mogla da pretpostavim da moze toliko i tako da se voli.... Ljubav moja najveca, i jedina prava, ljubi ga majka... 


Powered by blog.rs