suncica

Jedan od onih dana

Nikola — Autor suncica @ 22:25

Jedan od onih dana koje zelite da prespavate, ili bar da se sto pre zavrse, sa najboljim mogucim ishodom...

Od kako sam ustala stalno neki speed, ni sekund mira, ni trenutak da sednem... Frka, jos za dorucak, zove me brat, hitno mora u Beograd, na razgovor za posao, konacno su ga zvali, ide u Ameriku. Vec neko vreme ocekuje poziv i taj razgovor. Jutros mu javili , i sad sve na frku, zovi drugog brata, sve organizuj, odelo, tasna i masna...  Panika, aaaaaaaaaaa... A moja dusa nesto nervozira, neka ga viroza drma vec par dana, sinoc sam ga 2.5 sata nosala, uspavljivala. Ledja me ubijaju, i jos "oni" dani... Raspadam se. 

Samo zelim da se okupam u punoj kadi vruce vode, da ne moram da zurim, da se opustim... I onda da zaspim, i da spavam makar 3 sata lepo... Da se ne budim svaki sat... Da sastavim bar malo.

Sve mi se skupilo. Neka cudna tuga i seta, sumoran mir...


Trenutak slabosti

Nikola — Autor suncica @ 15:51

Imam i ja, cak i ja, ponekad pravo na time out.

Kaze mi drugarica: ti si MAMA, ti sve moras da znas i sve moras da mozes, i da budes najjaca i najbolja i najpametnija...

Da, uglavnom se trudim, i uspevam, ali evo sad mi dusa moja zaspala pa mogu da dopustim sebi da se malo isplacem.

Probudilo se cedo moje jutros u 4h, vreo, ima temperaturu. Dobro, odmah sam mu dala sirup, uspeo je da zaspi, u 8 se budi jos vreliji... Jasno je da moramo kod lekara, opet je zaspao, drmala ga groznica, sirotan... Otisli smo oko 11h. Kao sve je ok, nije mu nista drugo, sve je dobro, samo eto temperatura... Skidati je, tusirati ga mlakom vodom 20 minuta, uuuuuuuuuuu, uspeli smo da se tusiramo citavih 5, on je neutesno plakao... 
A kad je zaspao ja sam pocela da placem. Ovo je prvi put da je bolestan. Zelela sam da nikad ne bude bolestan, i da ne moramo da idemo kod lekara osim u savetovaliste. Ali eto, bitno da nije nista strasno, no jos cemo videti, treba da vadi krv u ponedeljak, dusa moja mala, kako ce da ga ubodu u tu malu rukicu... 

Dok sam tamo i dok se to sve desava jaka sam kao stena, sve izdrzim, pribrana sam veoma, ali ne mogu tako stalno. Sav teret je na mojim ledjima, i jednostavno ponekad popustim na sekund, isplacem se...  Cak su mi suze isle i u ambulanti, neko dete je neutesno plakalo, boli ga uho, i sirot je plakao sat vremena. niko nije hteo da ih pusti preko reda, ja sam ih pustila kad je dosao nas red, jer je Nikoli malo bolje nego njemu.

I sad moj beban spava u sobi, golisav, samo u pampersu, a ja imam strah samo od toga da ce mu biti zima, jos od kako se rodio...

I sad mi mnogo fali moja mama,posebno u ovakvim trenucima...

I fali mi neko ko ce mene da zagrli i utesi kad mi je tesko... I moram da priznam da pocinjem da budem malo usamljena... ali samo u retkim momentima... 

Ali... Sve ce to proci... 


Hocu da budem losa!

Nikola — Autor suncica @ 21:54

Zelim malo za promenu da budem dobra za sebe, a druge ko sisa.

Iznova popustim pred slabijim, iznova idem linijom manjeg otpora...

Znam da sam u pravu, znam da tako treba i opet ne uradim tako.

Sta meni fali???

Javio se gospodin otac. Poslao poruku kao sve normalno, nista se nije desilo. Pa sam mu odgovorila da ne moze da dodje i da se obrati sudu. Onda je, vidno uzrujan, nazvao... Prvo bio drzak, osoran, kao sta si htela da kazes tom porukom, napizdio me zato sto sam dala sebi za pravo da mu to posaljem, kao on je u pravu, sve je ispostovao. Kaze ne dolazi on zbog mene, ja ga ne zanimam, on dete dolazi da vidi... Aha... Od kada?

Kad sam opet spomenula sud, rekla mu da, posto sopstvenu rec ne ume da ispostuje, nadam se da ce ispostovati sud, promenio se momentalno, naprasno postao fin, kao "pa nemoj tako, nema potrebe da se potucamo po sudu , hajde odredi ti neki dan kad ti odgovara pa cu tada da dolazim, pa odrasli smo ljudi, civilizovani..."

Sad odjednom jesmo, a do malo pre.... Hm... Tu nesto ne stima. I dobro, zavrsimo tu razgovor, osta nereseno, eto kao da mu javim kad budem slobodna da dodje da vidi dete... Hm, rekla sam sto se mene tice NIKAD. Opet kontam zbog Nikole, neka dodje, zelim da zna za oca...

I tako je rekao da se uskoro seli iz naseg lepog grada, verovatno ce poceti da radi negde...

A alimentacija... Sta s tim? Pitam se pitam? Da li da odrzim svoju rec i da mu je ne trazim, ili da ga tuzim i da mora da placa, ipak je dete njegovo....?

I da budem malo losa, a dobra po sebe i svoje dete... I ovako me vec smatraju najgorom... Nista ne gubim... A ko me zna.... :DDD Kaze mi komsinica danas, aj zovi mene kad on dodje da se malo istresem... Aj...  


Razocarenje

Nikola — Autor suncica @ 16:30

Moze li se biti razocaran u nekog ko te je vec razocarao... Mislila sam da ne, ali evo, iskusila sam ... Moguce je.

Kao dobra sam, necu da budem gad, necu da se zamerim...

Pita me pre par dana drugarica: Dokle?

Evo dovde!

Gospodin tatica, povredjen, jadan sto je posle godinu i vise ukapirao da necemo biti zajedno, konacno je prestao sa bahacenjem, poceo da bude normalan... Ali, ne lezi vraze.

Pratim ja povremeno njegov profil na fejsu, pise da je slobodan, nekim nafuranim plavusama ostavlja dirljive komentare. Pomislim, drago mi je, poceo je da ima svoj zivot... Onda ugledam da sa nekim ume da razgovara kao nekad samnom, pazi sta ce reci, pazi na redosled reci u recenici. A meni kad pise poruku, pomislio bi neko ko ga ne zna da je nepismen totalno. Ok, dobro, nema veze, prihvatila sam ulogu da budem losa, mozda mi se tako sveti... Neka. 

Poceo je da, vreme koje provede sa sinom, sve vise smanjuje, na kraju je doslo da do toga da svega sat vremena bude sa detetom. I na to kazem dobro, meni jos i bolje. I onda je proredio i dolaske, jednom u 10 dana. Pa je onda odlucio da mu ipak nesto kupi kad je dobio platu, pa je kupio 3 sokica i doneo ali nije hteo da ulazi, samo sam izasla napolje i uzela to. Ih, pretrgao se.

I onda je poslao poruku, pita da li moze da dodje u nedelju da vidi Nikolu. Rekla sam moze. U nedelju, negde oko 13h, ja se ulogovala na fejs, vidim da je on tu, objavljuje neke linkove... Hm... Racunar ovde u gradu nema, znaci ili je kod mame, ili kod sestre. I ja mu posaljem poruku da mi kaze kad je planirao da dodje da ja znam da se organizujem. On mi kulturno odgovori da ne zna, da je kod sestre i da ce se javiti kad krene...

I...

Nije se javio, uopste... Ni danas... I jedva cekam da se javi da mu saopstim da slobodno moze da se obrati sudu i da trazi svoja prava, jer ja vise ne zelim da ga vidim...

I opet sam se razocarala, jos vise je pao u mojim ocima. Ipak je sve bila gluma. Nije njemu stalo do deteta ni malo. Lepo je rekao, kad je insistirao da abortiram,  on ne zeli da izdrzava porodicu. 

A ja eto, losa, htela da mu ucinim da moze da vidja dete, bez ikakvih obaveza, bez da dinar jedan daje za pelene, za bilo sta...   

Ipak sam se ponadala da ce ceniti to, da bez obzira na sve voli dete, ja sam najmanje bitna u toj prici . Pokazao je, nije ga briga... uopste... I nije mi drago sto sam bila u pravu. Zaista sam zelela da otac mog sina bude pravi otac...

Heh, ja budala, jos verujem da su ljudi dobri i iskreni... 


14.06.

Generalna — Autor suncica @ 12:07

Ima nesto u ovom datumu. Prosle godine, na danasnji dan sam saznala da je beba u mom stomaku muskog pola, i bila sam jaaaaako srecna sto mi se ispunila zelja.

Pre dosta godina sam, na danasnji datum, napustila mesto koje sam volela, malo mesto u ponozju Fruske Gore. Selili smo se. Da me je tad neko pitao odlucila bih da ostanem tamo, ali je najbolja moguca stvar bilo to preseljenje nadomak Novog Sada.

Danas se nista posebno ne desava, jos uvek, ali mi je taj datum eto nekako vazan. Bila mi je sinoc drugarica iz osnovne skole, iz tog malog mesta. I ona je u gradu sad, ali su njeni jos tamo. Pretresale smo neke price, neke ljude, nadam se da cemo praviti 15 godina male mature. Zelim da odem tamo, ne da vidim te ljude, nego da oni vide mene. Tamo sam bila neshvacena, tamo je bilo bitno koliko su ti roditelji imucni, i jako je bio vazan klasni stalez. Ja sam bila prilicno na dnu, moji nisu imali para, bili smo podstanari, i svi su me gledali kao olosa, kao najgoru. Sad samo zelim da im pokazem da su oni ostali tamo, upravo tamo odakle sam ja pre 14 godina otisla. Isti ljudi, iste navike, isti razgovori... A ja imam mnogo vise... 


Spokoj

ljubav... — Autor suncica @ 21:40

Ne izlazi mi iz misli. Dobro je, vec sam pomislila da nesto samnom nije kako treba, kad mi je u srcu vec neko vreme ravna linija. Mesta ima samo za mog sina. Danas sam shvatila da ima mesta i za njega. Uvek je bilo. Od moje seste godine, znaci skoro pa pune 23 godine. On je uvek bio prisutan, uvek samnom, a nikad uz mene. Najblizi mi je bio kad mi je u prolazu pruzio ruku...

Mastam o njemu, sta bi bilo da je bilo, i kad bi bilo...  Juce dok sam gledala fotke na kojima je on, bila mi je tu drugarica. Bila sam iznenadjena njegovim izgledom, drugaciji, stariji, ozbiljniji, deblji... Nisam bas bila sigurna da li mi se svidja... Moja Anci je, u celoj toj prici, stekla utisak da mi se on bas i ne dopada...

Danas dok smo razgovarale, pitala me je: pa sta sad hoces, jel si rekla da ti se ne svidja? Heh... ne svidja. Ma uvek mi se svidjao, kakav god da je. I da,OPET, mislim o njemu. Nekako se uvek, kao bumerang, vracao u moj zivot da mi pomrsi konce. Ali ovaj put sam tako mirna i tako spokojna. O svemu sam govorila, o sinu sa mnogo neznosti, o njemu sa mnogo sete, i o nesrecnom ocu mog sina sa mnogo strpljenja...

I konstatovale smo zajedno. Od kako imam malenog Andjela drugacija sam, smirenija, stalozenija, spokojnija... I ne znam kada cu bilo kome dopustiti da useta u moj zivot. I ako bude zeleo, morace debelo da se pomuci da mi dokaze da je vredan toga... 


Nikola

Generalna — Autor suncica @ 23:25

Po njemu je moj sin dobio ime. Davno jednom rekla sam, ako se ne udam za njega sin ce mi se tako zvati.

Godinama sam isla u nase mesto ne bih li ga, bar na kratko videla. I dugo ga nisam videla.... Onda jednom sasvim slucajno, isla sam kod drugarice u Rumu. Njega sam videla na autobuskoj stanici u Novom Sadu, potpuno neocekivano. Kad sam shvatila da je to on, htela sam da propadnem u zemlju, nisam smela da mu se javim, drhtala sam kao zaljubljena klinka.

Svet je mali, njegova zena je isla u skolu sa mojom kumom. Ponekad pogledam njen profil na fejsu da vidim ima li nekih novosti. Porodila se mesec dana posle mene, imaju i drugu cerkicu. Ocekivala sam neku fotografiju na kojoj je on.

I juce, bum, fotke sa mora, i puno ne kojima je on. Nije mi reakcija bila kakva sam mislila da ce biti. Gledala sam ga, drugaciji je, ugojio se, izraz lica, oci... Mozda sam nekad bila zaljubljena, uglavnom u fizicki lik, ali shvatih juce, je njega ne poznajem, ne znam kakav je, kako prica, kako dise, kako se smeje... I ne znam ni da li bih zelela da ga upoznam... Zbunjena , uvek sam i bila kad je on u pitanju. 


Pepeo i prah

Zivot — Autor suncica @ 22:58

Danas je moj sin napunio sedam meseci. Gledam ga pre kupanja veceras, raduje se, obozava vodu. Dok se smejao, strcali mu zubici, ima 4, i jos dva se vide da krecu... Onda pomislim, hej pa on vise nije beba, pravi deckic, veliki...

I opet, uhvati me panika.

Setim se mame. Setim se one emocije kad su javili da je preminula. Nemoc, bes, tuga, neverica... Sve cesce mi cudna osecanja naviru. Svi mi cemo jednog dana otici tamo negde, ili necemo. Postoji li ikakav "zagrobni zivot", staniste dusa? Ili je to samo prica da bismo lakse podneli cinjenicu da nas jednog dana jednostavno vise nece biti?

Mozda to ne bi toliko uticalo na mene, mozda ne bih toliko razmisljala o tome. Glavni okidac je mamina smrt, a ono sto me stalno vraca na to je zivot mog sina. Pomislim samo da cu morati jednom da ga ostavim. Nadam se sto kasnije, nadam se imace sve, zivot. Nadam se, imace makar ovoliko godina kao ja sada. Da, mislim da je ona prerano otisla, i zato ja ne zelim da svom detetu to uradim. Zelim da budem tu za njega, da mu pruzim maksimalno podrske u zivotu, zelim da cuvam njegovu decu... Ne zelim da ga rastuzim...

Ali svakako znam da cu jednom morati. I sta onda. Smrt. Tisina i hladnoca. Nistavilo, nema nas. Ta cinjenica me uzasava.


Godisnjica

ljubav... — Autor suncica @ 23:19

Danas bi bila druga... Godisnjica tog poljupca, filmskog. Toliko zeljenog... 

Citala sam sinoc neke svoje svescice, nesto nalik na dnevnik. Setila sam se nekih ljudi, nekih ljubavi, tihih ceznji, i vrelih strasti...

I sve je to pre Njega! Kao da se moj zivot sad deli na onaj pre njega i ovaj posle njega. A posle njega se desio samo moj sin! 

I ne umem da nastavim, imam takav osecaj, kao da sam u nekom lavirintu i uporno izlazim na stranu gde se proslost vidi u daljini... A strana buducnosti mi uporno bezi. Zivim u sadasnjosti, vise nego ikada. Ne razmisljam, ne mastam, ne pravim planove. Svaki dan mi prodje, prozivim ga. Svaki pokret, osmeh, novi zvuk, novi ukus na koji se Dusa mala namrsti, ili ne.

Tek ponekad se setim, kad cela kuca utihne, i svi zaspu. Kad legnem, i osluskujem disanje, i pogledam Nikolu kako spava snom pravednika... Pomislim na sebe, na nas, na sve. Pomislim kako bi bilo da me njegov tata nije toliko razocarao i povredio. Da je sad tu , sa nama. Ili da je njegov tata ipak neko drugi... Da je njegov tata On... Toliko sam zelela da podelim zivot sa njim, prvi put u zivotu zelela da budem samo njegova do kraja. Samo sa njim mogla da zamislim da imam decu...

Drma me 29. maj, i secanja... Procice i to, docice i jun... Onda cu se setiti Zelenog sveta, naseg... onda... onda ce i to proci... A ja cu i dalje biti na istom mestu kao i sada, sa svojom srecicom, i uzivacu u svakom danu sa njim... A uspomene su sastavni deo... 


Da se opet tebi vratim

ljubav... — Autor suncica @ 12:09

Sve me podseca na njega. Kao da mogu da ga osetim, tu je blizu, kao nekad sto je bio.  Da smo ostali zajedno ovih dana bi nam bila godisnjica, druga. Mozda bi i moj sin bio nas. Mozda... Cini mi se da nismo umeli da budemo srecni. Nismo mogli da se opustimo i prepustimo sreci, posle zivota u kom je ona bila misaona imenica.

Ipak, ono sto smo doziveli obojilo nas je za ceo ziv, ostavilo trag. Kako to izgleda za njega ne znam, ali meni je dalo smernicu u zivotu. Sledeca ljubav mora biti najmanje tolika. Docice u obzir samo veca, jaca... Ali tu niko nece izbrisati...

 Da se opet tebi vratim  Nina Badric


Gdje god da spustim kofere
Tebi pozelim dobar dan
I neprocitan "Mali princ"
Da dodje mi na oci san

Negdje uz put
Ja sam te izgubila
Ni jedan nema
To sto sam u tebi ljubila

Ref:
Da Bog da stane cjeli svijet
Stane bar na tren
Da se opet tebi vratim
Da me zagrlis kao dijete
Pa nek' glavom platim
Ljubi me na blef
Vjeruj mi na rijec
Moj je zivot lazni sjaj
Previse za kraj
A premalo za oprostaj

Gdje god da spustim kofere
Znam da si prokleto sam
Meni su tijesni zidovi
Uvijek se isto osjecam

Negdje uz put
Ja sam te izgubila
Ni jedan nema
To sto sam u tebi ljubila
Find More lyrics at www.sweetslyrics.com 

Ref:
Da Bog da stane cjeli svijet
Stane bar na tren
Da se opet tebi vratim
Da me zagrlis kao dijete
Pa nek' glavom platim
Ljubi me na blef
Vjeruj mi na rijec
Moj je zivot lazni sjaj
Previse za kraj
A premalo za oprostaj

 


Vuk dlaku menja....

Nikola — Autor suncica @ 22:34

Danas, posle dosta vremena, sedela sam i razgovarala sa ocem svog sina. Odavno nije bio tako razuman, tako normalan. Vec dugo se pitam sta mi bi, uopste, da se zaljubim u njega. Nikako nisam mogla sebi da objasnim sta se desilo samnom, kad sam njega takvog izabrala. Danas sam shvatila. Nije problem u meni. 

Da, bio je normalan, bio je dobar, ozbiljan, iskren,secam se prvih dana naseg zabavljanja, sedela sam i posmatrala ga, proucavala. Pitala sam se da li je on osoba sa kojom zelim da budem, i sve je ukazivalo na pozitivan odgovor. I sve je bilo tako dok mu nisam saopstila da sam trudna. Sta se onda desilo nemam pojma. Zasto je postao takav... Radila je sujeta, inat... Poleteo je malo vise nego sto je smeo sebi da dozvoli, i pad je bio bolan i fatalan.

Bilo mi je drago kad sam danas videla da se negde jos uvek nazire ta osoba u koju sam se zaljubila. A ne, nikako, necu se pomiriti sa njim.  Samo mi je drago da je konacno poceo da bude normalan, da se tako ponasa i tako govori... Jos kad pocne i da radi, tj da se ponasa u skladu sa tim sto govori... Zelim da moj sin ima normalnog oca, koliko god to bilo moguce.
Ali moram priznati da sam malo i skepticna po tom pitanju. Nesto cudno ne mogu da mu poverujem. Takav je do prve situacije koja mu nece odgovarati, i na koju ce burno odreagovati. Vuk dlaku menja ali cud nikada.

Ali smo bar popricali danas, i nisam bila besna i nervozna kad je otisao, sto je bar neki napredak... Valjda... 


Dve godine

ljubav... — Autor suncica @ 22:38

Izasla sam napolje... Miris noci, vedro nebo, fontana u komsiluku i zvuk vode koja brboce... Cek, koji je datum? Da, da, maj... Pre dve godine u ovo vreme je zapocinjala jedna ljubav, velika kao okean, i toliko duboka, i toliko snazna. Secam se, tog 17.05. bila sam kod drugarice, i stigla mi je poruka koja mi je promenila zivot. Poslala mi je moja mama, i rekla mi je da je On stigao i pita gde sam.  Odjurila sam kuci, mislila sam da ce mi srce iskociti iz grudi, hej, pa On pita za mene. Narednih dana nije ni slutio da mi je tiha patnja i slatka ceznja. Umirala sam za samo jedan pogled preko ograde... Toliko jako sam ga zelela da sam ga i privukla sebi.  Sa njim sam provela najlepse trenutke u svom zivotu. Naucio me je sta znaci voleti i biti voljen. 

Sa ove tacke gledista cini mi se da smo se mi previse voleli i da smo izgoreli u toj vatri ljubavi. Trajalo je svega par meseci, ali dovoljno dugo da ostavi neizbrisiv trag u mom srcu i u mom zivotu.

Pricam danas sa kumom, pre dve godine smo se i nas dve ponovo pronasle, jer su nas par godina ranije zivoti bacili na razlicite strane. Kad je moja ljubav bila najsnaznija i ona je ponovo bila tu. To leto je bilo fantasticno. Dok je moj dragi bio na putu nas dve smo ludovale, dozvoljavale sebi ono sto inace ne bi, imale smo jedna drugu i luuuuude provode, pune radosti smeha...

Sta se sve od tada izdesavalo. Nas raskid, to vece mi je ona pravila drustvo dok sam tiho umirala. Da, cini mi se da je jedan deo mene umro i otisao da bude zauvek sa njim. Sve posle toga nije bilo vazno. Upoznala sam oca svog sina, sve kao super i lepo, ali ni blizu, ma ne blizu nego hiljadama kilometara daleko od onoga sto sam prema Njemu osecala. Ovo je bilo onako nekako smireno ,svesno, lepo i obicno...  Onda je mojoj dusici srce pocelo da kuca ispod mog. Pa onda sve sto se izdesavalo sa Ocem, celo leto, trudnoca, pa porodjaj. Onda smrt izbliza, otisla mi mama. Pa onda i lepe vesti, kuma saopstava da ce u septembru roditi malu devojcicu, lepu kao i njena mama :)  I vencanje, plakala sam kad sam je videla, bila je prelepa mlada.

I tako nas dve danas sedimo kod mene u dvoristu, ja sa Nikolom u krilu, a ona sa lepim okruglim stomakom, i pricamo... Dve godine, a kao da je proslo dvadeset... I citav jedan zivot...


Je veux

Nikola — Autor suncica @ 22:14

U prevodu: Ja zelim...

Interesantna pesmica, pustio mi je brat jos pre pet meseci, kad se tek pojavila. Nisam obratila paznju sve dok pre neki dan nisam nabasala na spot sa prevodom na engleski, posle i na srpski. Ono sto me je privuklo, opcinilo je tekst pesme. Sad znam zasto je devojka peva sa toliko energije i strasti...

Ja zelim ljubav, radost, dobru volju,

Vas novac me nece uciniti srecnom,

Zelim da umrem sa rukom na srcu,

Hajde da zajedno otkrijemo moju slobodu,

Zaboravite sve svoje predrasude,

Dobrodosli u moju stvarnost... 

Kako to dobro zvuci. Ovih dana cesto spominjem bas to, dobrodosli u moju stvarnost. Smucili su mi se licemeri, koji patetisu ne bi li dobili sazaljenje... E od mene to tesko. Ne primam sazaljenje i ne dajem ga. To je negativna emocija, a toga mi je vec dosta u zivotu. 

Zelim ljubav, radost, veselje. Zelim lepotu. Zelim da uzivam u zivotu sa svojim sinom , i sa dragim ljudima. Dosta mi je ruznih stvari. Odlucna sam da odstranim sve lose, i da krenem dalje. Ne mogu vise da se nerviram zbog tudjeg bezobrazluka. Od sad nova ja :D Secem sve u korenu, govorim glasno i hodam uzdignute glave. 

I gajim jednu zelju, da u moj zivot useta neko... 


Kad pre

Nikola — Autor suncica @ 17:05
Pola godine, za koji dan. Nikola ce napuniti 6 meseci, HEEEJ, 6 meseci... Pa kad pre. Jutros u 6 se rodio jedan mali Djole, nas drugar. Lep, prelep pocetak dana. Setila sam se svog porodjaja, prvog dana u porodilistu. Kako je bio mali, a vidi ga sad, pravi veliki mali covek, sedi u stolici i jede. Ako ne vidim kad otvori usta on vice "AM". A kad hoce da ga uzmem vice "MA-MA-MA-MA", zove me. Prelepo, zivot mi je dao najlepsi poklon. Bez obzira na sve poteskoce, na njegovog tatu, pa odlazak moje mame, ja sam najsrecnija na svetu. I razmisljam, rodila bih jos jedno dete, devojcicu, seku mojoj dusi. Bih. Stvarno. Iako ni sama ne verujem u to... Valjda me ponele emocije, eto mali Djole nam se pridruzio, a njegov stariji brat ima samo godinu ipo. I za par meseci ce nam se pridruziti mala kumica. Imamo malih beba dosta u okruzenju, pa kao i ja bih... Hm... jednom mozda, ako nadjem nekog pogodnog tatu koji nas nece ostaviti....

Nikola

Nikola — Autor suncica @ 21:45

Pet punih meseci, i pola sestog, proletelo. A kao da je juce zakmecao. Sad je vec velik, sve zna, reaguje na sve nadrazaje. I zub mu je izrastao. Svaki dan nesto novo, zivot je cudo... Divan je, dusa moja, deo mene. I dobrica, najbolja beba na svetu.

Setim se cesto mame, volela bih da je tu, volela bih da moze da ga vidi. Pitam se da li bi bila ponosna na mene, i na to kakva sam majka svom sinu... Verovatno to nikad necu saznati... U poslednje vreme razmisljam o zivotu i smrti, i uhvatila sam sebe da pocinjem da panicim pri pomisli da cemo svi jednom otici sa ovog sveta. Mozda nas negde ceka neki drugi, mozda i ne... Sama pomisao da cu prestati da postojim, uzasava me. Kao, mlada sam da o tome razmisljam, ali opet, ovo je prvi put da se sa smrcu suocavam iz neposredne blizine, odnela mi je najblizu osobu.

Shvatila sam da neke stvari vremenom prestaju da budu vazne, gube znacaj, a opet neke druge itekako dobijaju na znacaju... Jedino cega se drzim je recenica: Cudni su putevi Gospodnji... 

I gajim nadu da postoji nesto iznad, neka ruka koja vuce sve konce, i nista nije slucajno, sve ima svoje... Ko zna zasto to tako mora.... 

 


Powered by blog.rs