suncica

plivac :)

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 18:52

Mozda po prvi put, od pocetka svega ovoga, imam osecaj da cu zaista imati bebu. I vise ne posmatram to malo bice kao "plod" koji se formira u mom stomaku.

Bila sam juce na expertnom ultrazvuku. Simpatican nalaz, pise: mozak- vidjen, zeludac- vidjen, ruke, noge- vidjene.... Hehehe, pa naravno da ce da ima sve organe i ekstremitete, nego bilo mi simpaticno. U toku pregleda doktorka prokomentarise: nemirna je beba, mrda se...  I to je sve uticalo na mene jako pozitivno, jako sam srecna... 

Onda stizem kuci, i dobijam sms od buduceg tate: pita me kako sam, kako je beba, jel znam sta nosim, i ako mi bilo sta treba da mu javim, samo da trazim.... Zamalo da mu odgovorim: " fala al od tebe bato ni aspirin..." precutala sam... Sad odjednom kao osecaj odgovornosti :///

Cim se procula vest o tome da smo raskinuli, da nismo u kontaktu, prestala mamica da ga tetosi, mislila da ga je "spasla" od mene, i ponovo ga prepustila zivotu, a on odmah brze bolje, kao sta god ti treba javi... Ne treba mi nista, sad vise nista... Kasno je...

Ja imam svoj zivot, imam svoju srecu, plivaca koji sad pliva po mom stomaku... To je neprocenjivo, sve vise postajem svesna toga, i jedva cekam da ugledam to malo bice, okice, prstice... I ako je postojao neki strah u meni, sad ga vise nema, sad vise nista ne postoji, u meni, i za mene osim malenog stvorenja... moram da cekam jos mesec dana da mi potvrde , bice Nikola...  

 


da sam im'o saku dukata...

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 20:52

"Da sam im'o saku dukata, da mi nije dusa becarska, uz tebe bi bio cili vik, sad je kasno al' oprosti mi... ' 

Ne znam na sta me podseca ova pesma, na neke tuzne ljubavi mozda... Ne, ja se ne prepoznajem u njoj. Samo uzivam u laganim tonovima... Pod utiskom...  Uradila sam nesto, za svoju dusu... Nesto lepo, iako sam ceo dan umorna, ne zalim ni jedan sekund... Divna osoba pored mene, iskrena neznost, i naslonjeni obraz uz obrad gledamo mesec na nebu... A zatim taj zagrljaj, ruka preko mog ramena, i reci "pa tebi je hladno, treses se..." Hm... Pa, nije mi bas hladno, tresem se jer mi prija ta neznost, paznja, i kad me neko zove pravim imenom... Odavno me neko nije nazvao punim imenom... I vise nista ne znam, samo osecam...

I stizem kuci u neko doba noci, i stize mi sms : Lepo spavaj, devojcice... Spavala sam kao beba... Kad sam se probudila, prvo sto sam osetila bio je miris njegovog parfema na mojim rukama... STR 8, zeleni, rece...

I ne, nisam zaljubljena, nije to ni ljubav, onakva kakvu sam upoznala... To je nesto iskreno, duboko, jako... To je nesto, sa nekim koga dobro poznajem, i ko mene dobro poznaje. Bez opterecenja, bez suvisnih pitanja, bez icega sto bi pokvarilo taj savrsen trenutak. 

I srecna sam sto je ta osoba prisutna u mom zivotu, odavno, i bice tu jos dugo...

I ovo me sad podseca na njega, na sinoc:

"Poljbi me i budi tu, da sklopim oci na tvom toplom ramenu, poljubi me i budi tu, nek srce lupa kao da je prvi put..."


zelja

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 16:50

Jednom sam pozelela nesto, cisto, iskreno, istinski....I da, ostvarilo se... Ostvaruje se polako...

I zbog toga mi smeta ova teskoba u grudima koju osecam. Znam da ne bih trebala da se osecam tako, jer sve sto sam zelela, ostvarila sam, zivim svoj san, i zasto onda tako reagujem na neke stvari... Zasto me pogadja necija ravnodusnost, negde sam je i ocekivala, zasto mi se place na pomisao o necemu sto je moglo da bude... Ili je to u trudnoci normalno, da placem na sve i svasta....

Ali se nikada necu pokajati zbog svojih zelja, koliko god mi sad bilo zao, u trenutku kad sam ih zamislila izasle su iz najcistijeg dela mog srca... I neka, neka boli, to znaci da zivim, jer ljubavi i nema bez bola... Tame postoje da bi prizvale sjaj.... 


povratak

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 21:12

Ponovo , posle nekog vremena, opet osecam da sam ona stara... Ona koja sam oduvek zelela da budem, ona Ja koju sam uvek volela, zato sam i postala takva...

Setila sam se pre neki dan, preturajuci po  nekim uspomenama, da sam imala snage u jednom periodu svog zivota da sve srusim, presecem, i uzmem zivot u svoje ruke. Pocela sam da zivim svoj san, ono o cemu sam dugo sanjala, jednostavno mi se desavalo, a ustvari je bilo tako lako, i tako malo potrebno... Samo prava iskrena i istinska zelja... To se sve desavalo otprilike u ovom periodu, bio je april... Imala sam snage... Imam je i sada, cini mi se vise nego ikad.... I sve sto se desava me podseca na to...

I opet, pozelela sam da se zaljubim, ne stvarno, ne zapravo... I desilo se... Pojavile su se te plave oci, cini mi se niotkuda, i zalutale u moje srce, u moje snove... Volim takve ljubavi, platonske, daleke, i tesko ostvarive... Pomazu mi da prebrodim trenutak. Dosta mi je samo da mastam o njemu, to je moj vid meditacije, opustanja, odmaranja. A ne moze da me povredi, jer nestace isto kao sto se pojavio, bez stega, bez obaveza, bez razmisljanja... Mozda ce samo ostati neka malecka zelja u mom srcu da se nekada zaista i sretnemo... A ja znam da se zelje ostvaruju, samo treba da verujemo, i da zelimo iskreno i iz srca...

I divno peva, ja sam uvek otkidala na pevace... I ima divno ime, koje cu je dati sinu... :)))

I opet mogu da sedim i slusam Balasevica....I mazim stomacic sa zagonetnim osmehom...

Hvala ti N..... 


ponos

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 21:37
Divan dan danas. Konacno je otoplilo, sunce... Ja sam se nekad smejala suncu, bez razloga, smejala se svemu, zivotu... U proteklom periodu, mucile su me sumnje, strahovi, razna pitanja... I danas krecem u grad, suocena sa problemom nedostatka adekvatne garderobe, ja savrseno vitka, sve sto imam je tesno, usko, na knap... Nemam sta da obucem. Idealna kombinacija: narandzaste siroke pantalone, narandzasta majica :))) boja radosti, i jos jedna radost, vidi mi se stomacic... Idem da utesim drugaricu, nazvala me je uplakana, posvadjala se sa mamom, sestrom, i sad je "jadna" i tuzna i zalosna... I onda vidi mene tako "ludacki" obucenu, i cuje neke detalje moje price (nismo se videle neko vreme)... Vidi sirok osmeh na mom licu... Vidi stomak... Vidi istinsku radost... Nikako joj nije bilo jasno... Meni jeste, savrseno jasno, to sam zelela, zelela sam ovo malo bice sto raste, tu ispod mog srca... Prvi put osecam veliki ponos sto sam bas sada, bas tu gde jesam, i ponos sto imam privilegiju da podarim zivot... I nikakva situacija, nista sto se desi nece umanjiti moju radost, nece pomutiti moju srecu, jer predamnom je vazan zadatak, misija: ja treba da napravim Coveka... 

uzbudjenje

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 20:48
Razmisljam tako, ovih dana... Toliko divnih pesama, divnih stihova, svega lepog. Prolece, ljubav na svakom koraku... Hm... Htela bih da se zaljubim. Mozda zvuci ludo, i blesavo... Kao trudna sam, o drugim stvarima treba da razmisljam. Pa se pitam, treba li? Ali jednostavno, ono sto mi je potrebno je uzbudjenje. Malo, malecko, ali ipak prisutno. Treba mi neko da mu posvetim taj neki stih, pesmu, ili misao... Da o nekom razmisljem kad legnem uvece da spavam, ili kad me u pola noci probudi, ne bas lep san... A sanjam, uh... Kad bi jastuk progovorio... Sanjam cesto njega, bivseg... U ovo vreme, otprilike, pre godinu dana je nasa pricica zapocela.... Dolaze mi u secanja svi nasi momenti, ali ne i ljubav. Ona je ostala negde iza... Sad je se samo secam... Al ne osecam, i to je ono sto mi smeta, nisam navikla da ne osecam. Moram da naucim da zivim sa tim... Sa nekom cudnom ravnom linijom u srcu, i sa bebinim otkucajima... Sama sam birala svoj put, sto bi moj dobar drugar rekao: kakva setva takva zetva...

pitam se, pitam...

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 22:11

Hm... da, zvanicno sama... i trudna. Gospodin buduci otac se drugi put odrekao deteta, insistirao na abortusu... Malo sam se zamislila, onda odlucila: resicu njegov problem, a resicu i svoj. "Abortiracu" njega iz svog zivota. prvo mi je bilo zao, ne njega, ne sebe, mozda sudbine deteta da odrasta bez oca. Onda sam shvatila da zelim da moje dete bude srecno, i ja cu mu to i omoguciti. Zelela sam ga. Doduse oboje smo ga zeleli, ali se eto on predomislio. Mislio da se "greske" u zivotu jednostavno obrisu gumicom... Heh, kako se zeznuo. Odlucio da ne zeli da preuzme odgovornost za sopstvenu sudbinu, i da se krije ispod mamine suknje...

I onda se ja zapitam gde je ona osoba u koju sam se zaljubila. I sve je bilo u redu dok se nije desio zivot... A onda se sve rasprsilo, kao da nije ni postojalo.

I pitam se da li je ovo u sta sam usla hrabrost ili ludost? I znam, nisam ni prva ni poslednja, i zivot je predamnom. Dete je blagoslov od Boga, i ja sam srecna, i bice skorpija, to sam zelela.

Gospodin je izgubio svako pravo da na to dete, verovatno nece ni znati kad se rodi. Mnogo mi je bolje sad, kad znam da sam sama, nego dok smo "kao" bili zajedno, ali nekako na silu...

I opet pitanje, da li je jednostavno moja sudbina da budem sama? Uvek i u svemu, jer tako sam najjaca, tako mogu sve...

I jos uvek sanjam bivseg :) jos uvek ga volim, kao letos... Kad ga sanjam, ujutru dugo osecam njegov dodir, njegov miris , njegovu blizinu. Srecna sam sto sam dozivela takvu ljubav :))) 


trazim te... ali nema te...

Generalna — Autor suncica @ 09:37
Gde si, duso? Gde si nestao? Sta se to desilo? Redjaju se pitanja, pokusavam da shvatim.... Pokusavam da uhvatim tananu nit osecanja koje sam imala prema tom divnom coveku.... A to si bio ti... Sad vise nisi... Ponasas se bas onako kako ne treba, kako ne dolikuje u datoj situaciji... Ponasas se detinjasto, kao da odjednom imas 15 godina, a mislim da si se i tada ponasao ozbiljnije... Kazes meni se ispunila zelja.... Bila je zajednicka zelja, zeleli smo oboje skorpijicu, i jos pogadjali na ciji ce se rodjendan roditi... I onda odjednom, saznanje da cu stvarno za nekih  sedam i po meseci doneti na svet plod nase ljubavi, promenio te je... Pretvorio te u kukavicu, ne smes ni da me pomazis po stomaku, izbegavas svaki razgovor na tu temu... Ignorises postojanje malenog zivota... I , da, tuzna sam... Sad mi najvise trebas... Sad mi treba podrska, razuman razgovor... Znas li sta se sve desava u mom telu? Znas li sa kakvim neosnovanim strahovima se suocavam?   Ne, ne znas, i cini mi se da te nije briga.... I samo da znas, jaka sam, sto puta jaca od tebe... i rodicu ovu bebu s tobom ili bez tebe... 

sunce moje

ljubav... — Autor suncica @ 22:21
Obecala sam sebi da mu neko vreme necu reci da ga volim.... To Volim te ume nekako da se izlize, da izgubi smisao... da postane nesto kao Dobar dan u prolazu....  Odlucila sam da ga kazem samo kad bude pravi i jedinstveni trenutak... kao sinoc... kad lezem u krevet pored nekog ko je moj, sa kim osecam toliku bliskost... kome mogu sve da kazem... da se poverim... i ono sto me najvise boli, i ono sto me najvise raduje.... i kad ispricam bolne trenutke koje sam u proslosti prezivela, ne osudjuje me, ne uzima mi za lose sto sam kao vrlo mlada, i vrlo glupa uradila sve ono sto nije bilo dobro za mene, nego mi kaze kako je srecan sto sam uspela da se izborim sa samom sobom i prevazidjem sve to.... i kad me potom celu noc tako cvrsto drzi u narucju, da mi da do znanja da je tu za mene, i da me cuva... i da me nikad nikom nece dati.... da otera strah mojih kosmara... i da obrise suzu sa mog obraza... i da obasja svaki moj dan svojim osmehom, svojim pogledom... svojim postojanjem u mom zivotu....  sunce moje....

sreca do neba...

ljubav... — Autor suncica @ 16:38

mislila sam da necu vise voleti tako... mislila sam da ce sve drugo biti drugo, a ne ponovo prvo... i u jednom od onih savrsenih cutanja sa nekim ko ti je najvazniji... setih se njega, bivseg, setih se stiha Mike Antica : "znam sutra ce drukcije tepati i voleti, nase stare osmehe niko nece shvatiti... mozda ces me traziti, mozda ce te boleti, al' se vise nikad necu tuda vratiti..."

i onda mi jednostavno ispade pitanje: ''ljubavi gde si ti bio letos, i sta si radio? "

i on mi odgovori, tako sigurno, kao da sam ga pitala "kako si?"... odgovori mi :"Trazio sam tebe..."

i nastavili smo da cutimo...  a vazduh je bio ispunjen nasom ljubavi.... 


vratila sam se... :))))))))

Generalna — Autor suncica @ 19:02

evo me... posle par meseci... toliko toga se desilo, a ja ne znam odakle da pocnem... morala sam da se naviknem da sve ono sto mislim i osecam drzim duboko u sebi... sa doticnim iz proslih pisanja... hm... sve u svemu nista... poslednji put se videli u septembru... culi se u oktobru, zvao me, pricali smo, tako bzvz, sve kao kad smo bili naj bolji... i samo mi je rekao da ne zna, i ne moze da mi objasni sta se to sa nama desilo, i zasto.... pitao me da li imam momka, i da li ce me isti pustiti da popijem kagu sa njim... heh... momka nisam imala, kafu sam mu obecala... nije se javio... 

bila sam u pravu, daleko od ociju- daleko od srca... pocela sam da se krecem da srecem razne ljude....da zivim, posle njega... :) tad sam srela i svog sadasnjeg momka, toliko slicni a opet susta suprotnost... samo zelene oci, gotovo identicne... dugo me je osvajao, dok nisam popustila... pocela ponovo da volim... ovaj put drugacije, jednostavno...  

"Ne, nisam imala leptirice u stomaku, jer On nije unosio nemir u moj zivot, vec mir...
Nisu mi klecala kolena pred sastanak s njim, jer sam znala da ce sigurno doci...
Ne, nisam bila ljubomorna, jer sam bila sigurna u njegovu ljubav..."

ali , ja ne bih bila ja, da i to ne zakomplikujem... probudila sam se jedno jutro, pored svog dragog... i kao munja, bljesak, nesto cudno mi je proslo kroz stomak.... setila sam se bivseg, setila sam se svega... trebalo mi je neko vreme da dodjem sebi, da se preispitam, da li ja to njega jos uvek volim, ili volim ovog coveka pored sebe... shvatila sam da ce ostatak mog zivota biti zauvek obelezen njegovim znakom... uvek ce on biti prisutan u meni, i kroz prizmu te ljubavi cu posmatrati svet oko sebe... i sad shvatam izreku: jedna ljubav se u zivotu nikad ne zaboravlja... i eto, necu ga nikad zaboraviti... a zivecu jos, i volecu... Cudni su putevi Gospodnji!


dovidjenja :)))

Generalna — Autor suncica @ 21:29

Odnosno do citanja :)))

Sutra je The Day, selimo se :)))

Draga blogerka inana sa nestrpljenjem ocekuje nastavak moje "sapunice", i evo zvanicno obavestenje: Nastavicu da pisem blog cim se smestimo, i ubedim mog batu da mi namesti net :)))

A do tada veliki pozdrav za sve, nedostajacete mi :)

 


zasto???

Generalna — Autor suncica @ 17:52

Zasto je dosao danas? Zasto, ne prestajem da se pitam... Taman sam lepo isplanirala da on dodje u ponedeljak, kad mi odemo, i da mu kazu da vise nisam tu, i da mu onda bude zao sto nije iskoristio trenutak dok sam jos bila tu da me vidi, da mozda pricamo, ili... Eto da mu bude krivo!

A ovako ce meni biti krivo sto je tu, i vidi da se selimo, a nece iskoristiti ovo vece, poslednji trenutak, jednostavno ga nece iskoristiti.... Onda se pitam da li da ga ja iskoristim, da li da mu posaljem poruku. A sta ako me ispali, iskulira? Jujuju , ja nikad nisam bila ovakva, neodlucna, i nikad se nisam bojala....  I stvarno se osecam odlicno kad ga ne vidim, kad nije tu... Cim ga vidim sve padne u vodu, sva moja hrabrost i hladnoca... I po prvi put u zivotu se pitam zasto se to desava, i sta mi je.... Razumela bih sebe da imam 15 godina, ali sa skoro toliko vise.... 

Ko zna sta ce mi jos pasti na pamet do veceras, mozda mu i posaljem poruku, pa sta mi Bog da.... Sreca prati hrabre :)))

A meni se tresu ruke....I klecaju mi kolena... I da li se to zove ljubav? Ili sam samo preumorna?

Ili jednostavno: "Zasto se sve to desava, da l' covek ista resava? Il' smo samo tu, zbog ravnoteze medju zvezdama? "


ljubav :)))

Generalna — Autor suncica @ 20:39

Vazduh sladunjav k'o mosorinska dunja... Sve me to jako podseca na njega. Ovaj put bez tuge, bez patnje. Jos uvek ga volim, svim svojim srcem. Sad mi ta ljubav mami osmehe. Iako nismo zajedno, ja osecam nesto cudno, osecam neku cudnu povezanost, cak bih opet mogla da ga nazovem "Srce moje"... Sanjala sam ga nocas. Ustvari, sanjam ga svake noci. Ali nocas me je mazio u snu, cudno jako.... Nije tu, radi, sinoc sam legla, i taman kad me je savladao prvi san, osetila sam nesto vrlo cudno  sto me je probudilo, kao da me je neko prodrmao, ono kao probudi se.... I 30 sekundi kasnije sam ga cula, dosao je kuci da spava, nije to radio od kako smo se razisli.... Par sekundi sam bila u dilemi da li da izadjem napolje... Opet sam osetila, kao da misli na mene....Onda sam zaspala, cvrsto, i sanjala ga, tako stvarno, tako realno, osetila sam njegov dodir u snu.... Heh... 

Ali i dalje jedva cekam da se odselim... Jako sam srecna, danas sam bila tamo, u novoj kuci, sve je fantasticno, graaaaaad :DDD

A svoju ljubav nosim u srcu, ona me greje... Zbog nje imam ovaj sjaj u ocima, i volim ovu jesen... Volim da volim, volim da zivim.... Volim da gledam kako lisce dobija zlatnu boju... Volim da gledam kisu, volim i da setam po kisi.... I da volim, volim, volim....  Zivot je lep...


srce place ljubav....

Generalna — Autor suncica @ 16:36

Odusevila me pesma, bas, bas... i morala sam da je podelim sa vama. Nadam se da ce vam se dopasti, kao i meni... :))))))))))))))


Powered by blog.rs