suncica

Nemam ja milion sudbina... A volela bih da imam. Uvek sam imala neki osecaj da ne stizem sve da prozivim sto bi htela.... Zelela sam da budem na dva, tri mesta u isto vreme, da vidim i lepo i manje lepo, i zalazak sunca i izlazak... Nesto sam uspevala, nekad nesto i ne...

Provela sam jednu noc u svom rodnom Sremu, u mestu gde sam odrasla, u mestu za kojim sam plakala kad sam morala da se odselim. Secam se da sam kao mala setala ulicama da sto bolje zapamtim svaki detalj, sve ono sto je lepo, jer samo lepo sam i videla.

Hm, kao da sam otisla u drugu drzavu, svega 20-ak km udaljenu od mog lepog grada Novog Sada, vremenski uslovi : katastrofa, a ja obucena kao za plazu sa sesirom, u papucicama... Kisa, vetar, grmljavina, zima, brrrrrrrrr.... Taman mi je dalo dovoljno vremena da lezim i da razmisljam. Da uporedim sadasnje misli , zelje, htenja, sa onim nekadasnjim, dok sam jos bila klinka u osnovnoj skoli, i beznadezno zaljubljena u jednog Nikolu... U cuvenog Nikolu po kom ce moj sin dobiti ime.

Ovih dana sam procitala knjigu :"Igra Andjela", i odjednom kao da sam shvatila, samo bih njemu bila posvecena, mozda nikada nikog drugog ne bih pogledala, mozda bi moja sudbina bila drugacija... Mozda... Da mi je ikada uputio bar jedan "drugaciji" pogled. Ko ce ga znati... Mozda da sam bila dovoljno jaka da se borim, za sebe , za sve, ne za njega nego za nas... Nisam znala, nisam smela... I onda je moj zivot krenuo nekim drugim tokom. Trazila sam se, trebalo mi je dugo da se pronadjem, da doprem do svog srca,da shvatim sta zelim, sta hocu...

Ali uvek je on bio nekako tu, duboko u meni... I danas pricam sa drugaricom i ona mi kaze pa da , ali sad ces imati svog Nikolu, i pruzices mu svu ljubav koju imas u sebi.... Da, koliko je u pravu. I opet dok sam hodala poznatim ulicama, pozelela sam da sam ponovo mala, da ponovo imam 18 godina, i sansu za mnogo toga sto nisam stigla da uradim...Pozelela sam bar jos jedan zivot, da ga iskoristim, da volim, da zelim... Onda me titraj u stomaku prene iz misli, shvatim da bih, ustvari, malo toga menjala... a ovo malecko u stomaku ne bih menjala nizasta na svetu... I povratak u stvarnost, nemam ja onih 18 godina da bih opet sve ispocetka, imam zivot, ispunjen zivot iza sebe, i jednu veliku otvorenu knjigu sa praznim stranicama koje tek treba da ispisem... Ipak je ispalo onako kako sam zelela... Srecna sam, zaista...

Dugo ocekivani ultrazvuk na kome ce se videti pol bebe... Sve kao nije bitno sta je , samo nek je zivo i zdravo... Ali nada postoji... Svi me kao poslednjih dana nesto testiraju, te uzmi krpu, te pogledaj lakat... Babske fore i fazoni... Odavno nisam imala tremu pred neki dogadjaj, ali nocas nisam spavala....

Velika ocekivanja :) Na ultrazvuku srecem poznata lica, srele smo se i prosli put, sve smo isto trudne, par dana razlike... Zamisli, doktorka stize na vreme, ne kasni.... Naravno kad je dosao red na mene, prislonila mi je na stomak sondu i u tom momentu je zazvonio telefon... Hitna intervencija, mora u salu, stigla je da mi kaze: Lezi i ne mrdaj! Hm... lezala sam 40 minuta... Malo sam mrdala, priznajem, utrnula mi je zadnjica na onom tvrdom stolu... Vratila se i prionula na posao... Neke "sifre" za mene nepoznanice, cifre, sve je ok, beba je teska 253 grama...pitala sam da li moze da se vidi pol.... Pogledala je, rekla MUSKO i nastavila da prica to sto je sestra zapisivala... meni je u glavi odzvanjalao to MUSKO... krenule su mi suze, vristala bih od srece...  sve je ok, vidimo se u avgustu... AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA............

Srce moje maleno, zlato mamino... Bice Nikola....  ispunila mi se zelja... Suze su mi tekle od doktora do kuce... Suze radosnice.... Nesto najlepse... Lepo koliko i pokreti koje svaki dan sve jasnije i jace osecam u stomaku... :D A tek kad dodje na svet, i kad mu vidim oke, i rucice i nozice malene.... uh...  

Nikad se nisam bojala da zavolim... Priznajem da mi je u odredjenim trenucima manjkalo hrabrosti, ali volela sam itekako, makar u sebi...

Gledam neku seriju, navukli me moji, posto u mom stanju bas i ne mogu da jurim po gradu za uzbudjenjima, svakako lezim ispred tv-a... Kao velika ljubav, glavni likovi jake, mocne licnosti... Prvo on pogresio, pa moli za oprostaj, pa onda zloce pokvarile njihovu srecu. Sad ona glumi neki ponos, naduvana previse, ne zeli da cuje vise za njega, uporno mu govori da je ostavi na miru... I onda se, naravno, desi nesreca u kojoj on nastrada... Njena reakcija me je najvise iznenadila, ok, kontam da je to serija, ali dajte malo realnosti, ona pocinje da vristi, izbezumljena od bola zbog "gubitka" njega.... Nastavak cemo videti sutra. 

Nego se ja u celoj to prici zapitam da li mi obicni smrtnici to ne znamo da volimo, ili imamo iskrivljenu sliku o ljubavi, ili sta se desava... Eto naprimer, ja sam oca svog deteta volela, ne mogu da kazem najvise na svetu, ali volela sam ga takvog kakav jeste. Onda sam se jako razocarala u njega, i prestala da osecam prema njemu bilo sta... I on mi sad, posle svega, i naseg poslednjeg razgovora kad sam mu rekla da ga ne volim i da me on uopste vise ne zanima u zivotu, i jedino zajednicko nam je dete, salje poruke, pokusava da ostvari neki prisan odnos, salje mi poljupce i ostale gluposti... I sad ( ne zelim mu ja zlo, nikako pu,pu,pu) recimo njemu se (opet pu,pu,pu) nesto desi, ja treba da cupam kosu sa glave, urlam, placem za njim i zavrsim u hitnoj? Sad mi je kao odjednom toliko tesko i zao, i shvatila sam da ne mogu da zivim bez njega ?!!? Cemu onda ta farsa kao ne zelim vise da ga vidim? Mislim da bi jako ruzno bilo i dvolicno i ljigavo da se tako ponasam. Ok da mi ne bude svejedno i da mi bude zao coveka kao i svakog drugog, ili malo vise jer smo bili prisni, ali bas toliko (kao doticnoj iz serije) da sad i ja umrem za njim, i da ne mogu da zamislim svoj zivot......

Mozda sam malo surova, mozda nisam u pravu, ali ne razumem, eto... Izgleda da onda ja i ne znam sta je ljubav... Ili zena u trudnoci , pod uticajem hormona malo poblesavi, ili mi je jednostavno ovo maleno stvorenje sto raste tu ispod mog srca, najvaznije na celom svetu i u zivotu, i sve drugo je nevazno... ko ce ga znati?  

Htela sam da pisem o drugaricama, opet, onim istim iz prethodnog posta. Ali sve sam tamo vec napisala, ne znam sta bih jos dodala. Onda sam se zamislila nad sopstvenim zivotom, postupcima... Pokusala sam da se setim kad je neko meni bio rame za plakanje, uteha. ili jednostavno samo tu da me saslusa kad mi je bilo potrebno.... 

Kao vrlo mlada sam napravila veliku glupost, prosla kroz sve najgore moguce stvari SAMA. I nikada nikog nisam krivila. Odlucila da preuzmem svoj zivot u svoje ruke, bez icijeg saveta, bez znanja da je neko uz mene u tom trenutku. Kad mi je bilo najteze, srecu sam trazila u samoj sebi. I niko me nikad nije video kako placem. To sam uvek radila sama.

Nisam mogla da zamislim koliko su ljudi slabi, i zavise od drugih... Kako odrasle osobe sebi dozvoljavaju da pokazu svoju najgoru, i najbedniju stranu nekom drugom, ma koliko taj neko bio prijatelj. Mislim da smo u ocima drugih veliki onoliko koliko se pokazemo velikim. Patetisanje i kakanje nad sopstvenom sudbinom jednostavno ne prihvatam kao model ponasanja.

I onda sam shvatila da je ovaj blog jedino mesto na kom sam otvorila dusu, i gde sam dozvolila sebi da budem ranjiva. Vecina mojih "prijatelja" ne zna ni malecki deo stvari sa kojima sam se suocavala, prezivljavala. Samo znaju da sam nekako svaki dan sve jaca i jaca. I boricu se do zadnjeg daha da sama pred sobom ne ispadnem slabic.... 

Pre par dana bila mi je drugarica, dodje tako s vremena na vreme, pa se onda ne cujemo... Danas popodne, lezim i odmaram i zvoni mi telefon, ona... Malo mi bilo cudno, obicno posle svakog naseg razgovora bude mirna bar nedelju dana. Odmah sam shvatila, dosadno joj je, a iscrpela je sve ljude koje je imala u svojoj blizini, i valjda sam joj jedina ja ostala koja uopste hocu da se javim na telefon kad ona zove. Obicno biram reci kojima cu joj saopstiti ono sto treba da cuje. Danas nisam imala zivaca za to... Pola sata sam joj pricala istu pricu kao i prethodnih godinu ipo dana... A onda sam joj rekla: ne vredi, pricati tebi a pricati zidu isto je, ti NE ZELIS da bilo sta promenis u svom zivotu, samo kukas, i ako si vec takva nemoj daviti druge ljude svojim problemima, pokri se usima po glavi i cuti, tvoj je zivot ti si ga takvog birala i napravila.... Odjednom je bas nesto morala da uradi, tj da prekine vezu... Da, jos jedan slabic u mojoj okolini, ali najgore je to sto ce me ona opet zvati za nekoliko dana sa istom pricom... Jednom mi je cak rekla da me mrzi sto sam joj istinu sasula u lice, ali i da me voli jer sam joj pravi prijatelj...

Druga drugarica, osoba koja mi je najslicnija po nekim razmisljanjima, vec mesecima u mucnoj vezi, pokusala puno puta da izadje iz nje, ustvari samo je htela da istera nesto svoje... Opet kuka, rekla je juce da su se posvadjali, definitivno je kraj, ne moze vise. Prvo sam pomislila : Hvala ti Boze sto joj je konacno doslo iz d... u glavu. Kao obavezno ce mi javiti ishod razgovora... Ne javlja se. Sigurno nisu raskinuli, ponovo je popustila pred suzama i patetisanjem jednog "muskarca"(ne smatram ga za pravog muskarca, pokazao se kao mekusac). Ok ne javlja se, necemo se cuti sad par dana, sramota je da mi bilo sta kaze posle onog uveravanja o sigurnom raskidu juce... I ona je slabic.

Onda se zapitam hocu li ja ikada imati prijateljicu, drugaricu koja misli ono sto kaze, ili uradi ono sto kaze, ili ne mora ni da kaze, vec uradi. Zivi, i ne kuka nad sopstvenim zivotom, i spostvenom sudbinom koju je sama iskreirala... Neki ljudi su mi govorili da imam visak muskih hormona (!?),(ahahahaha, moram da se nasmejem, ne odgovara mom opisu). Odrasla sam pored dva brata, znam kako muskarci funkcionisu, kako razmisljaju. I uvek sam imala vise drugova nego drugarica....

I imam prijatelje, muskarce koji znaju sta hoce u zivotu, i idu u tom pravcu, ne pricaju previse, ne kukaju sami nad sobom, rade ono sto zele... Jednom recju Zive...Tu se savrseno slazemo... I verujem u musko-zenska prijateljstva... 

Vec par dana zelim nesto da napisem, nekako nemam inspiraciju... I sad sedam za komp, a napolju pocinje grmljavina, i pocinje da pljusti kisa... Hm... necu sad ugasiti racunar sigurno, kao grmljavina i to... Ne verujem bas u te stvari, mislim toliko toga je bas mene u zivotu pogodilo, ovaj grom ce me valjda promasiti...

Ovih dana na pitanje kako sam odgovaram: debela sam :))) Da , ugojila sam se oko 5 kg, i sad se vidi da sam trudnica. Ritual budjenja ujutru zapocinjem okretanjem na stomak da tako odspavam jos malo, i osetila sam nesto cudno, kao da me je nesto zignulo, kad sam se pomerila prestalo je... I ovih dana osetim u odredjenom polozaju kao da se beba malo buni... Osecala sam se neverovatno, srecna, ponosna... Osecam moju bebu, moje zlato maleno... To je nesto fantasticno...

A juce se gospodin buduci tatica pojavio, dosao je da razgovaramo, da se dogovaramo o nama... Kojim bre nama??? 2 meseca nista, cuti, jedva posalje neku poruku , i sad kao sve je ok... E pa ne moze tako.  Nisam mogla da verujem da je to ona ista osoba od pre, da sam njega volela... Iznenadio me je svojom drskoscu i ignorisanjem svega sto mu kazem. Svidela mu se ideja da bude "instant tata" , kad je bilo najteze, kad mi je najvise trebao nije bio tu, nije zeleo  da zna za mene, za bebu... A sad kao , mi smo njegovi, oboje, sad bi da nas seta po gradu i sa ponosom pokazuje, kao novu igracku... I nijedna moja rec, ni fina, ni malo grublja nije vredela, on je terao po svom. Ne mogu da verujem da jedna osoba moze da ima toliko tvrd obraz da posle svih reci dolazi, mene napada da sam kriva za sve, i jos kad mu kazem da ga ne volim, i da me on uopste ne zanima, ni gde je ni sta je ni kako je, on odgovara, pa dobro, a gde zelis da idemo na more ove godine???

Danas mi jedna mudra i pametna zena rece: duso, nemoj da trosis energiju i zivce da nekom sa tako plitkom glavom i ni malo pameti pokusavas da objasnis nesto. Sta god mu kazes on ne shvata, ne dotice ga...I u pravu je, apsolutno...  

Ja sam i dalje jaaako srecna, i ponosna na sebe, na svoj stomak, na cinjenicu da imam tu privilegiju da podarim zivot. To je najvrednije od svega na svetu, to je pravo blago :))) 

Boze, Boze, di bas ja, od svih sretnih Cigana,
da se rodim bas kad zadremas?
Da me ne blagoslovis... Nikad ni ne oslovis...
Dok za nekim... Makarkakvim... Vasar raspremas?

Dvaes'cetir dinara duzan sam kod mlinara...
Kod kovaca ne smem svracati...
Juri me ducandzija... Svicka za mnom kamdzija...
Jedva imam svirce placati...

Za mnom cika... Za mnom potraga... A preda mnom put za Dovraga...
Bar da mi je ficok rakije... Tu bi moglo da se sakrije...
Jos kad onda svirci nagare... Sve cu dati, sve cu propiti...
Samo necu moje malo magare... S belegom na levoj kopiti...
Niko mene ne zna slusati... Ko moj verni drugar usati...
Za mnom ici i sanjariti... A ne kvariti....

Boze, Boze, di bas ja od svih spretnih Cigana,
naspram zvezda da se zagubim? 
Dok sam konje pojio, Vrag je drum prespojio...
On je teo da se u nju, Belu, zaljubim...
Samo ako ista znam,onda znam da budem sam...
Tu sam isti na mog ujaka...
Lula i kabanica... Britva i brojanica...
Prijatelja ko u kurjaka...

Za mnom cika... Za mnom potraga... A preda mnom put za Dovraga...
Bar da mi je ficok rakije... Tu bi moglo da se sakrije...
Pa kad svirci nagare... Zadnji gros cu propiti...
Ali ne dam magare... S belegom na levoj kopiti...
Di je da je, neka je... Samo nek daleka je...
Da je duze trajalo, ne bi valjalo...

Boze, Boze, di bas ja od svih gresnih Cigana,
da padnem na sitnim gresima?
Ne das mi je videti? I to od ruke ide ti...
Mora da je besposleno na nebesima?

Sticu sutra do mraka do komsijskog oblaka...
Pod njim cu se opet roditi...
Nisi ti na nebu sam... Bogova je povazdan...
S nekim cu se vec nagoditi...

Za mnom cika... Za mnom potraga... A preda mnom put za Dovraga...
Bar da mi je ficok rakije... Tu bi moglo da se sakrije...
A kad svirci nagare... Zadnji gros cu propiti...
Ali ne dam magare... S belegom na levoj kopiti...
Kog sad ljubi, sanjiva... Kad se dan razdanjiva...
Kom sad zamke postavlja... Kog li nocas ostavlja? ....

Mesec maj... Opet. Verovatno cu svake godine ovako odreagovati na maj. Samo da je lepse vreme. U maju je zapocela jedna velika ljubav. Ljubav od koje se nikad necu izleciti...

Sutra je seoska slava u mestu u kom sam zivela do pre izvesnog broja meseci... Idem kod drugarice, obecala sam joj, dugo se nismo videle, ovo je savrsen povod. I dok se priblizava taj dan, u meni raste neka teskoba, kao neki mali strah, ustvari nedostatak hrabrosti... I film pocinje da se odmotava...

Od naseg prvog susreta, razgovora, sale, do fatalne poruke da je stigao i da pita gde sam... Pocetka "druzenja", prve kafe, setnje, i naravno seoske slave, da se vozamo na ringispilu... Ne mogu da zaboravim stipkanje za obraz, koriscenje guzve da mu budem jako blizu, cak i za ruku da ga drzim.... Pa i sama voznja na ringispilu... Nikad u zivotu se nisam toliko smejala, iskreno i od srca, i bila srecna, nego sa njim... kisa, pa u grad na kafu, pa njega zovu, mora nesto da odradi, takav mu posao... Idem sa njim, svugde... Dok jos nista konkretno nije bilo medju nama, svi njegovi prijatelji su znali za mene... pa par dana dok je bio na putu, zvao me je svakih pola sata da mi nesto kaze, bas vazno :)... pa kad je dosao, setnja, smrzli smo se oboje, bilo je hladno, i konacno poljubac, mali, tek ovlas dodirnute usne, ali najlepsi u mom zivotu.... I sve to u maju...

I ja sad idem tamo, u "nase" mesto, naravno da ga nisam videla od preseljenja, culi smo se 2 puta... I opet, nedostatak hrabrosti, kao i dok smo bili zajedno. Klecace mi kolena dok ne stignem do Djudjine kuce, sreca pa zivi blizu stanice. I imam osecaj da necu smeti da pomolim nos iz dvorista, da ga slucajno ne vidim... Al mi nije jasno cega se sad bojim.. Mozda sam uvek gajila neku nadu da on oseca isto sto i ja, da osecanja nisu izbledela nego smo se razisli zbog spleta okolnosti, i nekih drugih stvari... I mislim, sad kad me vidi, sa stomakom, koji je moj ponos i dika, da ce jednostavno nestati, isceznuti i ta malena iskra necega sto bi moglo biti, nekad, negde... 

I ova beba je trebala biti nasa... 

Oozavam ovo doba godine , podseca me na sve lepe stvari koje su se desile, podseca me da sam srecna sto sam ziva, i sto sam bas sada bas tu gde jesam, bas ovakva.... Mozda podjednako volim pocetak jeseni, ili takozvano Miholjsko leto... Ali ubi me sad ova hladnoca. I kisu volim, volim zvuk kapljica dok udaraju u prozor... Podsecaju me na neznost, na topli zagrljaj drage osobe.

Tako pod utiscima mirisa u vazduhu, i neke skrivene zelje za ljubavlju i neznoscu sanjam Njega.

Cesto ga sanjam, jer je to jedini nacin da budem bar malo u njegovoj blizini, u njegovom drustvu... On je moja prva ljubav, po njemu ce moj sin dobiti ime, i on je neki nedosanjani san, ceznja, i neostvarena zelja, jer nikada nista vise nismo imali osim stiska ruke i mrsavog cao, i zajednicke skolske fotografije...

Sanjam ga, u beloj kosulji je ( ne znam sto je to uopste bitno), i uspela sam da mu ukradem jedan poljubac, ovlas dotaknute usne, i on odlazi u neku drugu sobu da spava, i nista sto ja radim ne priblizava ga meni ni na milimetar.... Zatim cudno saznanje, ja sam bolesna, i nema leka, umrecu cim se porodim.... Kupim svoje stvari i nekud idem, i kao usput govorim mu: Ja cu umreti, zar ti nije zao sto nisi hteo da budes samnom, da mi poklonis toliko malo...I on zbunjeno odgovara: pa... ali... ja te volim... Samo sam ga potapsala po ramenu, rekla : ni da lazes nisi naucio, ali neka, to je vrlina... i odlazim u nepoznatom pravcu.... 

Probudila sam se jutros pomalo zbunjena... Sta bi to sve trebalo da znaci... Snovi su cudo, u snu sam se toliko puta zaljubila, i odljubila, i svasta prozivela, najrealnije moguce, kao da je stvarno... I uvek sam se pitala da li ja njemu nekada padnem na pamet, ili dodjem u san... Mozda i ne zna da sam to ja... da li prozivljava sve to isto kao ja... Da li sluti..... 

Citam pre neki dan neki bzvz horoskop, verovatno u dnevnoj stampi, i tako mu nista ne verujem nego cisto da kao nesto procitam dok pijem kafu. Pise tamo da cu imati nekakve veze sa inostranstvom... Hm.... I pade meni na pamet, jedina osoba iz inostranstva koju poznajem...

I prodje tako par dana, sve kao seticu se, i danas se konacno setim, ukucam njegovo ime na fejsbuku.... I iskoci mi jedna osoba sa tim imenom. Gledam, nesto mi i ne lici, upoznali smo se pre 8 godina, bio je drugaciji, i snadjem se, u prijateljima njegova majka :))) da, to je on definitivno. Preko nje sam pokusala da ga kontaktiram prosle godine, ali nista... i dodam ga, i zaboravim na to. U slicnim situacijama se ne bih odvajala od kompa, proveravala svakih pola sata, cekala... I tako udjem ja na svoj profil cisto pustim pesmu koju sam objavila ( mrzelo me da je trazim opet na Youtube ), kad ono i obavestenje i poruka... I to mi se nije odavno desilo, skoro da sam pocela da vristim, da skacem, aaaaaaa ne mogu da verujem, pa to je Markus :))))))

Na brzinu smo se ispricali na chatu, sta se desava kod koga  u zivotu, i obecanje, cujemo se kasnije, ili sutra, u svakom slucaju cujemo se, sad necemo izgubiti kontakt....

I ja ne skidam osmeh sa lica, toliko mi je drago sto smo se culi... Prisecam se svega, pre tih 8 godina, i kisa sad pocinje da pada, a nas dvoje smo uvek plakali sto nismo zajedno da se zagrlimo kad pada kisa.... 

Sa folklorom sam otisla u Nemacku, tada jos mlada i luda :), vec drugi dan se on pojavio sa roditeljima i bratom... gledali smo se, onda sam ga zvala da dodje kod nas za sto, i narednih 5 dana se nismo razdvajali.... Ne nista nije bilo, nismo se cak ni poljubili, pricali smo dugo, dugo, setali, uzivali jedno u drugom... Cak me je kroz neku salu i zaprosio, ja rekla da, bila apsolutno spremna da se udam za njega da dodem u Nemacku da zivim... To je bio i plan, bio je septembar, on je trebao u decembru da dodje u Srbiju, kod mene, da upozna moje... Samo se javio , nedelju dana pred dolazak, saobracajka, slomio je nogu, ne moze doci.....dugo jos smo bili u kontaktu, pisali duga ljubavna pisma, puna ceznje, nedostajao mi je toliko da sam ga svaku noc sanjala... a kako je pisao i on se osecao slicno... i onda su nas  zivot i daljina nekako neprimetno rastavili... i par godina se uopste nismo culi, nikako.. Pokusala sam da mu napisem pismo, jednostavno nije islo, nisam znala kako da zapocnem, sta da kazem, toliko se toga desilo....

I valjda je ovo danas bio savrsen trenutak za ponovno uspostavljanje kontakta, deluje mi da je ushicen isto kao i ja. Tako sam se slatko nasmejala, rekao je da ako sinu ne dam njegovo ime seda odmah u auto i dolazi da mi isprasi tur  :)))) 

Danas me je on ucinio najsrecnijom osobom na svetu, samo zato sto postoji, i sto me se seca...  

Mozda po prvi put, od pocetka svega ovoga, imam osecaj da cu zaista imati bebu. I vise ne posmatram to malo bice kao "plod" koji se formira u mom stomaku.

Bila sam juce na expertnom ultrazvuku. Simpatican nalaz, pise: mozak- vidjen, zeludac- vidjen, ruke, noge- vidjene.... Hehehe, pa naravno da ce da ima sve organe i ekstremitete, nego bilo mi simpaticno. U toku pregleda doktorka prokomentarise: nemirna je beba, mrda se...  I to je sve uticalo na mene jako pozitivno, jako sam srecna... 

Onda stizem kuci, i dobijam sms od buduceg tate: pita me kako sam, kako je beba, jel znam sta nosim, i ako mi bilo sta treba da mu javim, samo da trazim.... Zamalo da mu odgovorim: " fala al od tebe bato ni aspirin..." precutala sam... Sad odjednom kao osecaj odgovornosti :///

Cim se procula vest o tome da smo raskinuli, da nismo u kontaktu, prestala mamica da ga tetosi, mislila da ga je "spasla" od mene, i ponovo ga prepustila zivotu, a on odmah brze bolje, kao sta god ti treba javi... Ne treba mi nista, sad vise nista... Kasno je...

Ja imam svoj zivot, imam svoju srecu, plivaca koji sad pliva po mom stomaku... To je neprocenjivo, sve vise postajem svesna toga, i jedva cekam da ugledam to malo bice, okice, prstice... I ako je postojao neki strah u meni, sad ga vise nema, sad vise nista ne postoji, u meni, i za mene osim malenog stvorenja... moram da cekam jos mesec dana da mi potvrde , bice Nikola...  

 

"Da sam im'o saku dukata, da mi nije dusa becarska, uz tebe bi bio cili vik, sad je kasno al' oprosti mi... ' 

Ne znam na sta me podseca ova pesma, na neke tuzne ljubavi mozda... Ne, ja se ne prepoznajem u njoj. Samo uzivam u laganim tonovima... Pod utiskom...  Uradila sam nesto, za svoju dusu... Nesto lepo, iako sam ceo dan umorna, ne zalim ni jedan sekund... Divna osoba pored mene, iskrena neznost, i naslonjeni obraz uz obrad gledamo mesec na nebu... A zatim taj zagrljaj, ruka preko mog ramena, i reci "pa tebi je hladno, treses se..." Hm... Pa, nije mi bas hladno, tresem se jer mi prija ta neznost, paznja, i kad me neko zove pravim imenom... Odavno me neko nije nazvao punim imenom... I vise nista ne znam, samo osecam...

I stizem kuci u neko doba noci, i stize mi sms : Lepo spavaj, devojcice... Spavala sam kao beba... Kad sam se probudila, prvo sto sam osetila bio je miris njegovog parfema na mojim rukama... STR 8, zeleni, rece...

I ne, nisam zaljubljena, nije to ni ljubav, onakva kakvu sam upoznala... To je nesto iskreno, duboko, jako... To je nesto, sa nekim koga dobro poznajem, i ko mene dobro poznaje. Bez opterecenja, bez suvisnih pitanja, bez icega sto bi pokvarilo taj savrsen trenutak. 

I srecna sam sto je ta osoba prisutna u mom zivotu, odavno, i bice tu jos dugo...

I ovo me sad podseca na njega, na sinoc:

"Poljbi me i budi tu, da sklopim oci na tvom toplom ramenu, poljubi me i budi tu, nek srce lupa kao da je prvi put..."

Jednom sam pozelela nesto, cisto, iskreno, istinski....I da, ostvarilo se... Ostvaruje se polako...

I zbog toga mi smeta ova teskoba u grudima koju osecam. Znam da ne bih trebala da se osecam tako, jer sve sto sam zelela, ostvarila sam, zivim svoj san, i zasto onda tako reagujem na neke stvari... Zasto me pogadja necija ravnodusnost, negde sam je i ocekivala, zasto mi se place na pomisao o necemu sto je moglo da bude... Ili je to u trudnoci normalno, da placem na sve i svasta....

Ali se nikada necu pokajati zbog svojih zelja, koliko god mi sad bilo zao, u trenutku kad sam ih zamislila izasle su iz najcistijeg dela mog srca... I neka, neka boli, to znaci da zivim, jer ljubavi i nema bez bola... Tame postoje da bi prizvale sjaj.... 

Ponovo , posle nekog vremena, opet osecam da sam ona stara... Ona koja sam oduvek zelela da budem, ona Ja koju sam uvek volela, zato sam i postala takva...

Setila sam se pre neki dan, preturajuci po  nekim uspomenama, da sam imala snage u jednom periodu svog zivota da sve srusim, presecem, i uzmem zivot u svoje ruke. Pocela sam da zivim svoj san, ono o cemu sam dugo sanjala, jednostavno mi se desavalo, a ustvari je bilo tako lako, i tako malo potrebno... Samo prava iskrena i istinska zelja... To se sve desavalo otprilike u ovom periodu, bio je april... Imala sam snage... Imam je i sada, cini mi se vise nego ikad.... I sve sto se desava me podseca na to...

I opet, pozelela sam da se zaljubim, ne stvarno, ne zapravo... I desilo se... Pojavile su se te plave oci, cini mi se niotkuda, i zalutale u moje srce, u moje snove... Volim takve ljubavi, platonske, daleke, i tesko ostvarive... Pomazu mi da prebrodim trenutak. Dosta mi je samo da mastam o njemu, to je moj vid meditacije, opustanja, odmaranja. A ne moze da me povredi, jer nestace isto kao sto se pojavio, bez stega, bez obaveza, bez razmisljanja... Mozda ce samo ostati neka malecka zelja u mom srcu da se nekada zaista i sretnemo... A ja znam da se zelje ostvaruju, samo treba da verujemo, i da zelimo iskreno i iz srca...

I divno peva, ja sam uvek otkidala na pevace... I ima divno ime, koje cu je dati sinu... :)))

I opet mogu da sedim i slusam Balasevica....I mazim stomacic sa zagonetnim osmehom...

Hvala ti N..... 

Divan dan danas. Konacno je otoplilo, sunce... Ja sam se nekad smejala suncu, bez razloga, smejala se svemu, zivotu... U proteklom periodu, mucile su me sumnje, strahovi, razna pitanja... I danas krecem u grad, suocena sa problemom nedostatka adekvatne garderobe, ja savrseno vitka, sve sto imam je tesno, usko, na knap... Nemam sta da obucem. Idealna kombinacija: narandzaste siroke pantalone, narandzasta majica :))) boja radosti, i jos jedna radost, vidi mi se stomacic... Idem da utesim drugaricu, nazvala me je uplakana, posvadjala se sa mamom, sestrom, i sad je "jadna" i tuzna i zalosna... I onda vidi mene tako "ludacki" obucenu, i cuje neke detalje moje price (nismo se videle neko vreme)... Vidi sirok osmeh na mom licu... Vidi stomak... Vidi istinsku radost... Nikako joj nije bilo jasno... Meni jeste, savrseno jasno, to sam zelela, zelela sam ovo malo bice sto raste, tu ispod mog srca... Prvi put osecam veliki ponos sto sam bas sada, bas tu gde jesam, i ponos sto imam privilegiju da podarim zivot... I nikakva situacija, nista sto se desi nece umanjiti moju radost, nece pomutiti moju srecu, jer predamnom je vazan zadatak, misija: ja treba da napravim Coveka...