suncica

Italijan

Generalna — Autor suncica @ 00:28

"Ti si jedan od tri muskarca na svetu, kojima zaista verujem"

Mislim da nije shvatio sta sam htela da kazem.... I taman kad su leptirici poceli da se bude, poceo je da patetise... Oh , ne, ne opet... Odustajem...

Jak na recima, kad mi ne vidi oci. Krije se iza monitora, hiljadu kilometera daleko... I kuka, avaj, sam, jadan, tuzan...Sto nisam sad pored njega, ili on pored mene... I zaista mu verujem da  me voli. Jedini to oseca vec 10 godina. Jedini uvek pita: kako STE, nikad kako si.... Uvek pita sta radi Sunasce moje, uvek mu salje poljupce... Zna da je put do mog srca preko Nikole :)))

Dok sam bila trudna, rekla sam mu: Ne smes da se zaljubis u mene (opet), a on mi odgovorio:  

" Pa sta sto si trudna, to ne znaci da ne treba niko da te voli do kraja zivota! "  

I tako ja pokusam da ga malo razveselim , zagolicam mastu, zainteresujem, motivisem... Pocnem da mu pisem da sedim samo u bade mantilu, upravo izasla iz kupatila, sveze doterana, glatka (svuda) i klizava ( od ulja)... On mi odgovori: Nemoj to da mi radis :( ( tuzni smajli!!! ) i posalje mi neki snimak sa Youtube-a, nesto o ratu na Kosovu, stradanju, zrtvama...

AAAAAAAAAAAAAAA, jel si ti normalan covece??? Vidis sta ti pisem, alo, sedim bre gola ovde i palim te, a ti mislis o ratu??? sta tebi fali...???

I on odgovori: Ti mi falis.

Hm, ok, a sta bi mi radio?

Paaaa, svasta... znas ne mogu ja da to pisem, znas stidim se... 

Cega se stidis? Da mi kazes da me zelis, da zelis da me ljubis, da me uzmes, lagano ili brzo, ili kako god vec....  A kako mislis onda to da uradis uopste? 

Onda ostanem bez odgovora. Svi junaci... i tako dalje...

Odustajem od pokusaja za jedno vece.... Odoh da spavam...

E moj Italijanu...


Sunasce

Nikola — Autor suncica @ 13:54

Iscekivanje...

A onda je svetlost obasjala put... 

Svet je postao bogatiji za jednog malog gospodina...

A moj zivot oplemenjen osmesima, prvog...

Drugog... 

Treceg... 

Cetvrtog... 

Petog... 

Sestog... 

Sedmog... 

Osmog... 

Devetog meseca! 

Danas moja Dusa, moje Sunasce puni 10 meseci,  najnasmejanijih, i najsuncanijih u mom zivotu!!!


Zlo i naopako

Generalna — Autor suncica @ 22:31

Ima neko zlo u ljudima. Oduvek je bilo. Zavist, ljubomora, zelja da nekom napakoste. Bez nekog razloga, eto tako, zato sto je neko drugaciji, razlicit, bolji od njih.

Gotovo svakodnevno se suocavam sa takvim ljudima, i iznova ostajem zabezeknuta, zgrozena. Od same spoznaje zivota i sveta koji me okruzuje vodim se mislju : zivi i pusti druge da zive...

Prema svakom fer, cesto iako nije zasluzio. Trudim se da ja ispadnem covek, da mogu uzdignute glave da hodam ulicom, i da samu sebe smem u oci da pogledam.  Ispavna koliko god je moguce biti: neko to odgore vidi sve...

I onda se pojavi neka osoba, potpuno nebitna, i pocne da me bombarduje zlom, losom energijom, da mi namece svoje stavove, svoja misljenja. Ne mogu da ostanem ravnodusna. Prosto bih rekla: zaobidji me, ali i tu sam naucena da budem pristojna.  Pa sta ako mislimo drugacije, pa sta ako ti se ne dopada moj stav, to je tvoj problem a ne moj, meni se savrseno dopada kakva sam. Veoma sam srecna i volim sebe. Sto ljudima toliko smeta tudja sreca, tudje zadovoljstvo? Valjda bi radije da te sazaljevaju, a ustvari i sami traze sazaljenje jer su nezadovoljni.

Izgleda da je greh biti bolji od nekog. Biti lepsi, srecniji, zaljubljeniji... Zadovoljniji...

Greh je i biti mladji, ili iskusniji,  spretniji... Greh je ne biti kao i oni, zli do srzi...

Osecam se ponekad nemocno pred naletom tog zla koje nisam nicim zasluzila. Samo pomislim: Boze , Oprosti gresniku, ni ne zna da gresi... 

Pomolim se, blagosiljam, i nastavljam dalje. Ne pokusavam nekog da  ubedim da nije u pravu zato sto misli drugacije, razlicito.  Postujem. Svako sebi radi to sto radi, i shodno tome spava mirno ili manje mirno...

Samo me ponekad , eto , rastuzi sta ljudi rade... A nema potrebe... Eto... Rekla sam... I lakse mi je!

 


Oprostaj

Zivot — Autor suncica @ 22:25

Dugo sam odlagala da se suocim sa tim... Lakse mi je da se pravim da se nije desilo...

Pokrenule me neke price ovde, mozda je pravo vreme da je pustim da ode...

Ne pamtim je zdravu, imala sam 2 godine kad je imala prvu operaciju, pa 13 kad je imala drugu, pa trecu i cetvrtu, ni ne pamtim... Nisam obracala paznju, sazivela sam se sa tim. Znala sam bice dobro, prezivela je sve do sada...

Uvek joj je nesto bilo, a ustvari joj nije bilo nista, imala je uvek mracan i tezak stav o zivotu,  koji je nikad nije mazio.

Bila sam jako vezana za nju, i sve mi je tesko padalo, ali morala sam da naucim da se borim. Bez obzira ne poteskoce , imala sam njenu bezrezervnu podsku i ljubav... 

 

Dve nedelje nakon mog porodjaja, bila je kuci, imali smo utisak da imamo dve bebe, ona je cak bila zahtevnija od Nikolice, i i dalje nisam mislila da ce otici, nadala sam se, jer nada umire poslednja... Otisla je u bolnicu, sto mi je dalo jos vecu nadu da ce doci kuci, oni ce je popraviti... 

Secam se tog dana, 3. decembar... 22h, zvoni tatin mobilni, gledam broj: 4800... pretrnula sam, Kamenica... jedino sam razaznala njegove reci: preminula? u koliko sati... 

I vrisak, a ni glasa nisam pustila....Drzala sam bebu, upravo je zaspao... Krenula sam za tatom u drugu sobu, i samo u prolazu uspela braci da kazem: mama je umrla...

Bol, neverica, praznina... Tup osecaj... Ne nije, nije tacno, neko nas zeza, ma nemoguce.... 

I suze... Prvi put u zivotu se nisam suzdrzavala da placem pred nekim... 

Bio je petak, sahrana u ponedeljak, tri dana agonije. Bila sam jaka kao stena, tupa i pribrana. morala sam zbog Nikole, on mi je bio vazniji, uvek ce biti najvazniji. Cak sam ja smirivala druge koji su dolazili... Cini mi se jos uvek nesvesna svega...

Kad je sve proslo, kad su svi otisli, kad je maleni poceo da raste... tek tada sam shvatila koliko mi fali, ne kao pomoc, nego da podelimo radost, prvi osmeh...

Dugo sam odbijala da prihvatim da je vise nema, da nikad nece uci na ova vrata, da joj nikad vise necu cuti glas. Bilo je lakse da se pravim da je otisla negde i da ce uskoro doci...

Cesto sam je sanjala, uvek se budila vristeci, : Zasto? Zasto si otisla, zasto si me ostavila...?

Svaki dan sam plakala. Nekad krivila sebe, nekad krivila nju,  i bivala neizmero tuzna...

Ali je nisam pustila da ode... Jos je tu, cini mi se,ponekad... Cujem joj glas... Cujem korake... Osetim miris... Cesto mi dodje u snove, razgovaramo, i uvek prebrzo ode... 

Na groblju jos nisam bila, pravdam se zbog deteta, kao ne valja dok ne napuni godinu. Ne zelim ni da idem. Cini mi se da cu tako produziti i odloziti da prihvatim da zaista nikad vise nece uci na ova vrata... 

 

Mama Maro, doslo je vreme da ti oprostim sto si otisla prerano... Da ti oprostim sto nisi bila jaka da se izboris i sa tom nedacom, a mnoge si pobedila...Da ti oprostim sto si, od nas, napravila sirocice. Oprastam ti i sto nisi stigla da uzivas u unucetu koje si toliko zelela, i oprastam ti za sve suze koje sam prolila do sada...

Vreme je da ti oprostim, i da se oprostimo, jer nismo uzivo, i zbog toga cu vecno zaliti... U glavi mi je urezan tvoj lik kad su te nosili u bolnicu, imala si na licu blazeni osmeh, kao da si znala, tvojim mukama je kraj...

Mislila sam da cu te, ako ti ne oprostim,  zadrzati duze medju nama, vidim da sam pogresila... Vreme je da odes tamo gde si oduvek pripadala, medju Andjele, da nas cuvas i stitis, a zauvek ces ziveti u nama, u nasim srcima, u nasim mislima, u svim lepim trenucima koje si nam pruzila...

Ljubav je od smrti starija... Nikada te necemo zaboraviti, i necemo prestati da te volimo... 


Borba sa vetrenjacama.

Nikola — Autor suncica @ 23:44

Jaka, snazna, sve mogu... Moja drugarica cesto kaze: ti si mama, ti sve moras da znas, i da mozes... I mogu, ne bunim se, ne zalim se...

Al' naidju tako neki trenuci kad posustanem... Na kratko, na trenutak... Sednem, viknem... Ustanem i nastavim dalje...

Pitam se dokle cu biti na meti zavidnih, dokle ce me zapljuskivati talasi negativnosti od ljudi koji ne dele moje shvatanje i misljenje.

Najcesce uspem to da iskuliram, jednostavno se nasmejem, i pomislim, : Gresnici, ni ne znaju da grese, i oprostim... Ne sekiram se, ne potresam se, jednostavno ne odreagujem...

Samo, ponekad ne mogu... Ne zelim. Imam neodoljivu potrebu da se odbranim od napada, da dokazem da sam ja ta koja je dobra, da nisam zloca u ovoj bajci... 

 Shvatim ubrzo da je uzaludno, da jurisam na vetrenjace, i da gubim dragocenu energiju, ali ne mogu da se zaustavim, jace je od mene. 
Zelim da stanem na najvise mesto i da iz sveg glasa viknem, da vicem i urlam, da ispricam svoju pricu, da svi cuju...

Mrzim kad me neko osudjuje, a ne zna sta se krije iza svega, ne zna cinjenice, i ne zna sta me je navelo da uradim bas to sto jesam, bas tada kad jesam... A jos vise mrzim kad neko zna sve to, i opet me pljuje, i pokusava da me spusti... Na moju srecu, uvek iz takvih situacija izlazim kao pobednik, jer imam keca u rukavu i argumentima sve pobijem... 

I jako ne volim kad se neko mesa u nesto u sta ne bi trebao, i nema prava...

Tesi me jedino, brzo ce proci ta faza... Cim mi moja dusa podari sirok osmeh... Jer to je ono za sta zivim...  

 


Nije dupla skorpija, on je dupla "pi*da" !!!

Nikola — Autor suncica @ 21:25

Volim tu recenicu, izgovorila je moja dobra drugarica, uz objasnjenje da je pi*da karakterna osobina, a pi*ka polni organ.

Inace, upucena je ocu mog sina.

Kad smo se upoznali, ono vreme dok sam posmatrala i promatrala uslove za nas zajednicki zivot, i dok je sve bilo bas onako kao treba, igrala sam na tu kartu, on je skorpija, znam kako funkcise sistem u njegovoj glavi. I ako nesto krene u pravcu koji ne ocekujemo, snacice se, bice tu uz mene pa makar i znao da gresi, ici ce do kraja, jer je jednostavno to u prirodi skorpije, realno i pravicno.

Ali...

Jao sto volim to ali... U najkriticnijem trenutku nase veze, postupio je upravo suprotno ocekivanjima, i time se srozao duboko ispod nule na mojoj skali poverenja. Posle toga sve sto je uradilo, jos vise ga je guralo, ne na dno, nego ispod dna.

Danas zove, posle desetak dana. Razlog zvanja: zeli da idem sa njim na seosku slavu kod njegove sestre, u nedelju.

Hm. Prvo: ne pada mi na pamet da vucem dete po ovoj vrucini, i da se potucam po busu ili taksiju.  Drugo tvoja sestra me nije zvala da idem kod nje, sta cu ja tamo....

Njegov odgovor: pa nema veze sto te nije zvala, vi idete samnom a ja cu njoj javiti da cete doci, bice im drago, rekli su da zele da im Nikola dodje... 

Cek, sta sad pokusavas da izigravas porodicu? Onu koje si se odrekao, koju nisi zeleo. Ili hoces da se pokazes kako ti imas sina, hej, sad si faca... Naravno da ne dozvoljavam.

Ponovo mu saopstavam: necu da maltretiram dete po vrucini! Ako bih uopste i odlucila da idem na slavu prvo bih kod svoje babe i tetke, jedne, druge i trece otisla, pa mozda tek onda kod tvoje sestre, ako bi me pozvala....

I on ponovo:pa mozes ti i kod svojih da odes, ne moras samo kod moje sestre da budes, ne smeta meni, a i icicemo ujutru kad ne bude vrucina. Znas ja to zbog tebe, da te malo razonodim, znam da si sama i da ti je tesko, pa da te malo eto izvedem i provedem...

....

ostala sam bez teksta...

....

hvala, ne moras ti mene da izvodis nigde, imam ja dovoljno razonode i bez tebe...

jos jednom sam odgovorila (velikim slovima): NE ZELIM DA IDEM NEGDE GDE NISAM POZVANA!!!

Nadam se da je ukapirao, posto je prestao da me ubedjuje... Sad je kao ljut, povredjen mu je ponos... A ja se jos uvek iscudjavam: on ima ponos??!! 

I pitam se koji mu je stvarni motiv sto me je pozvao. I zasto me nije ona pozvala da dodjem kod nje ako budem u selu. Ceo dan je online na fejsu, vidi da sam tu... Ne, njoj ce pasti kruna sa glave ako me bude pozvala, a ko zna sta je tu posredi, ko zna sta je on rekao njoj o meni, pa ona sirota nece da se upusta samnom u dijalog, misli da cu je ugristi :P 

Sve u svemu, pokazali su se, mnogo puta do sad, a verujem da ce biti jos nebrojeno prilika za to... Na kraju sve maske padnu... A od skorpije ni s....


Da l' je to sudbina...

Zivot — Autor suncica @ 12:12

Podstaknuta jednim postom, a jos vise komentarima na isti, od sinoc razmisljam.

Svi mi imamo neki put, zacrtan, znan samo nekoj visoj sili, mozda... Uvek sam govorila: ono sto ti je sudjeno ne mozes da izbegnes, ali imas mogucnost da biras put kojim ces tamo stici.

Zivot nas iskusava. Jedan mudar covek mi je jednom prlikom rekao: 90% prepreka u zivotu nam postavljaju Andjeli, da bismo naucili lekciju, izvukli pouku.

U neke stvari nisam verovala, dok nisam na svojoj kozi osetila.

Kao dete skorpija bila sam prilicno neshvacena, prvo od roditelja a zatim i okoline. Kad sam stasala, pocela da shvatam neke stvari, zelela sam da pobegnem od sebe, da budem drugacija, da imam ono sto i drugi imaju. Aali uvek sam imala samo ono sto u dubini duse zelim, samo me bio strah da priznam. Bila sam dete, mislila da cu umreti bez ljubavi, morala po svaku cenu da budem zaljubljena, da budem sa nekim, a veze su mi trajale izmedju 5 i 7 dana. :/

Bila sam blago ocajna, nisam znala gde gresim, ustvari ja sam prekidala veze, ja sam ostavljala, jer mi se nijedan nije cinio po meri... Eh kad se setim tih 16-17 godina. A zudela sam za princom ne belom konju, za nekim ko ce da me voli do kraja zivota, ili makar godinu dana... I voleli su me, ali... Ne onako kako sam ja zelela.

Onda sam upoznala jednu osobu, coveka, dosta starijeg od sebe. Opcinio je, lepo je lagao, a meni je to i trebalo... Od kuce sam pobegla da bih bila sa njim jer se moji nisu slagali da budemo zajedno. Napravila najvecu gresku u zivotu, ali je to i bila jedna jako bitna i vazna stvar. To je bila zivotna skola, koju nisam dobila od primarne porodice koja se trudila da mi ceo svet oboji u ruzicasto bez trunke realnosti.

4 godine sam provela sa njim, iz jednog ugla najgore, iz drugog najkorisnije. Upoznala sam sva zla ovog sveta, sljam, dno zivota... Naucila da zivim svatila sta zelim, i sta ne zelim, naucila kako da dodjem do toga, naucila da se radujem i budem srecna zbog malih stvari. Naucila da budem najjaca na svetu dok sam se osecala najjadnije i najbednije.

Iako ga mrzim, negde i zalim, zahvalna sam mu na zovotnoj skoli. Sa njim sam zavrsila 4 fakulteta, i prozivela ono sto prosecan covek prozivi za 3 zivota..... 

Posle njega sam se neko vreme trazila, ustvari pokusavala da se ostvarim kroz ljubav...

Nekoliko godina kasnije u moj zivot je usetao On, moj dragi bivsi, zbog njega sam i pocela da pisem ovaj blog. Pojavio se njasavrseniji muskarac u mom zivotu, neko ko mi je pokazao najlepsu stranu zivota, neko ko je umeo da me voli bas onako kako sam zelela. Nije morao da mi kaze da me voli, osetila sam, svaki dan je pokazivao i dokazivao... Zaista sam mislila da je to ono pravo, za ceo zivot. 

Ali...

Uvek postoji ali. Posle par meseci sna, probudili smo se, tj on je odlucio da se probudimo... Nije znao sta zeli... bal, bla , bla...

Opet sam bila sama...

Onda sam upoznala tatu mog sina, sve je izgledalo jako lepo, prvi put sam bila skroz stalozena, realna, volela ga mirno bez turbulencija. Dugo analizirala mogucnost zajednickog zivota, i shvatila da je to-to. I bilo je do prve stvari koja mu nije odgovarala, tj ne njemu nego njegovoj mami. Onda me je razocarao. 

I tako razmisljam jel problem u meni ili u tim muskarcima? Bilo ih je jos izmedju, dovoljno da mogu da kazem da sam iskusna.

I onda odgovor: tako mi je sudjeno, takav je moj zivotni put, tako su mi se slozile planete u casu rodjenja, i numerologija isto to kaze. Na meni se lome gresi zenskih predaka, sudjeno da budem sama i da me , ni krivu ni duznu, ostavljaju. I zato su muskarci u mom zivotu slabici, i zato su jadni. Zato sam jaka zena, mnogo jaka... Zato nisam tuzna sto sama odgajam sina. Prihvatila sam svoj zivotni put, uzivela se u ulogu, i nastojim da svaki sekund najbolje iskoristim. 

Verujem da tamo negde postoji savrseni muskarac, mozda za mene, mozda za nekog drugog. Verujem da me ceka ljubav, ne jedna vec mnoge, ali znam kako ce se zavrsiti, i naucila sam da ne gledam proslost i buducnost, vec samo ovaj trenutak sada! 


Za srecu je potrebno...

Nikola — Autor suncica @ 22:11

Hodam gradom, posmatram ljude. Uvek sam to volela da radim. Sta se krije iza pogleda , osmeha, proucavala sam, razmisljala kakav im je zivot, da li su zadovoljni... Pokusavala da to projektujem na sebe. Nekad davno, dok sam jos bila mala zavidela sam drugima...

Onda me je zivot naucio da nije zlato sve sto sija, i prepoznala sam sta treba da cenim.Ne mogu da kazem da sam bila nesrecna, ali nisam ni bila bas najzadovoljnija dok nisam odlucila da preuzmem stvar u svoje ruke. Pazi sta zelis mozda ti se i ostvari. Uvidela sam da je ono sto sam istinski i najiskrenije, srcem pozelela uvek bivalo ispunjeno... 

Ne gledam proslost, ne opterecujem se buducnoscu. Odkako se NIkola rodio vise nego ikad zivim sada, ovog momenta. Jer ovaj momenat je bitan.

I samo je ispalo iz mene: ja sam sad jako srecna... To je bilo kad je dusa, posle nekoliko dana bojkotovanja da jede, odlucio da poruca sve sto sam mu dala...

Isto to sam rekla i osecala se tako kad je odlucio da se ne budi svakih pola sata, kad sam se probudila, a ono 8 ujutru, a od 1 spavam... Ih... Kako se priooriteti promene, i male stvari, nekom beznacajne, cine da budem srecna i zadovoljna... I da cenim to sto imam, sto sam zdrava i sto je on zdrav i veseo... I da se radujem sto mi je bata u Americi.

I da cekam i prizivam ljubav, onu pravu...Iskrenu...Mozda.... 


Mars

Nikola — Autor suncica @ 23:30

Moja borba, moja tema bloga. Moja unutrasnja snaga...

Uvek kad mi se u horoskopu Mars tako nasadi postajem ratoborna, Ustvari samo kazem ono sto bih inace precutala...

Bio tatica juce, dopustila sam iako nije bio utorak. Iznenadila sam se, doneo je 9 sokica i 8 kasica. Odmah sam pogledala u nebo, da nece pasti kisa odjednom...

I tako on fin, odmah je raspakovao to, da se bolje pohvali, nije imao toliko pristojnosti da me pita gde sme da ih poslaze, izabrao je mesto koje njemu odgovara...

Ok, i na to cutim. Otisla sam u kuhinju da sredim haos koji je zaostao od ispracaja mog bate na aerodrom.

I naravno da je stajao sa NIkolom na vratima od kuhinje jer, toboze dete place kad me ne vidi... Hm, to samo kad ga on drzi...

Nije mi mars dao mira, morala sam da ga pitam : A ne hvalis se da ces postati ujak? ( inace mi je tetkica sama saopstila radosnu vest) . Odreagovao je veoma naprasno, kao da sam otkrila drzavnu tajnu. Pa nije, pa kako znas, pa ne zna se jos, pa jako je malo, tek 4 nedelje, nista se ne zna, samo je doktor potvrdio... Valjda je ukapirao da je odreagovao veoma pogresno, pa mu se samo nametnulo pitanje kako znam. I pitao je: a jel ti Daca rekla. Rekla sam, da, ona mi je javila, kako bih drugacije znala. 

I sad, vidim nije mu bas pravo, znam i zasto. Svestan je nepravde o kojoj sam pisala, zna on jako dobro, samo se pravi blesav.

I pitam ga ja: pa jel su se tvoji obradovali sto ce dobiti jos jedno unuce? Izmenjao je sve boje pa je odgovorio kao da je napunio pelene: pa jesu...

Odlicno, evo je konstatacija: nadam se da ce njega voleti vise nego Nikolu. On ih, ocigledno ne zanima, kad nisu kadri ni poruku da posalju da pitaju kako je. Sta se boje da cu nesto da im trazim ili ce kruna sa glave da im padne ako pitaju za dete jednom... mesecno...? 

U startu je rekao: Necu da pricam o tome, zatvorili smo tu temu i ne zelim o njima da pricam. Rekla sam mu da postoje stvari o kojima moramo da pricamo. Onda je rekao da oni stalno pitaju njega kako je dete. Zaboga, pa ti ga vidis jednom u dve nedelje, kako da znas kako je...

I dosli smo do istine: oni su ljuti i povredjeni. Opa, pa zar?  A ja nisam, neeee, pa ja nemam prava, ja sam njihovog sina zajebala... I njegova recenica, pa znas ona je moja mama i ja je takvu volim i prihvatam... Postujem... Samo sutra, dok se bude krio iz njene suknje, moze da joj se zahvali sto je sam kao ker, i sto spava u nekom iznajmljenom sobicku, i jede gde i kad i sta stigne. Moj sin ce za to vreme letovati kod ujaka na Bahamima.

I rekla sam mu da mi je jako zao sto ce drugo unuce da obozavaju, a Nikola ih ne zanima. U tom momentu je dusa pametna viknuo BABA, a ja sam taticu pitala: jel cujes? I koju babu doziva, onu koju nema ili onu koja nece da zna za njega?

Rasplakao se.... Ali nije, i nece nista uraditi da se izbori za svoje dete, kao sto nije nista ni do sada uradio...

Opet sam pobedila, Ja i moj sin, i MARS... 


Lako je meni kad imam brata...

Generalna — Autor suncica @ 03:54

Ja ustvari, imam dva brata, ali o jednom cu pisati sad... 

O onom koji je malopre krenuo na aerodrom. Odlazi u Ameriku, ide na brod da radi... Narednih 6 meseci ce provesti negde na Bahamima... Heh... Lepo zvuci.

Rodila sam se dva dana pre njegovog drugog rodjendana. Fizicki sveoma licimo. Dve skorpije. Dok smo bili mali svadjali smo se, ali ne previse, tukli smo se, tj on je mene mlatio ,a ja  njemu svasta govorila. Kako smo rasli to je prestalo. Cak me je odbacivao u nekim tinejdzerskim godinama. Kao mladja sestra, davez, koji ce mi ona...

Kad smo malo poodrasli, bili smo susta suprotnost. Ja brbljivica, on cutolog, ali jedini je znao moje tajne, jedini je mogao da me provali samo jednom kad me pogleda.

U nekim jako bitnim i jako teskim trenucima u zivotu, stajao je pored mene, bio je tu za mene. Kao neki precutni dogovor, neke stvari nikad nismo spomenuli, nismo kopali po otvorenim ranama, umeo je da postuje moju privatnost...

Kad smo oboje sazreli, sjajno smo funkcionisali, doduse on je malo bio ponekad asocijalan, odnosno nikad nije previse pricao, ustvari nije uopste pricao. On je radio, i kad je nesto konkretno rekao bi, uglavnom prvo meni, jer sam najbolje umela da obradim informaciju, i po potrebi je prosledim dalje porodici.

Kad nesto zajedno radimo, uvek ide kao podmazano, razumemo se i savrseno se dopunjujemo.  Jednom prilikom sam pomislila da bih volela da je moj zivotni saputnik neko poput mog brata. Neko ko ce da me voli toliko i tako, i ko ce toliko da mi znaci,  I s kim cu funkcionisati besprekorno, i razumeti se samo pogledom.

I moj sin neverovatno lici na njega, kao preslikan, sto mi je najdraze od svega. 

Bato moj, jedva cekam da se vratis... 


Srecan ti put u daleku zemlju

Generalna — Autor suncica @ 09:40

http://ancisal.blog.rs/blog/ancisal/generalna/2011/08/12/srecan-ti-put-u-daleku-zemlju...

Post napisan od strane moje divne prijateljice, a upucen je mom bratu koji za nekoliko dana ide u Ameriku...

Naravno da sam se rasplakala, i ne smem vise da citam, zato sam podelila sa svima...

Hvala Ti, ancisal , na ovim divnim recima... 


Sve vide oci sudbine...

Nikola — Autor suncica @ 23:40

Malopre sam saznala jednu vest koja me je malo, hajde da kazem sokirala.

Nisam sigurna kakva su mi se osecanja javila u tom momentu, ali sad, par minuta kasnije mi se place...

Vest je lepa, uvek se radujem kad cujem tako nesto. Rodice se jedna beba. Ta beba ce biti bata ili seka mojoj dusi.

Tetkica, sestra od Nikolinog oca, je trudna, malo, tek je saznala. Prvo sam pomislila i pozelela od srca da bude srecna. I zaista joj zelim sve dobro i da joj bude lako i lepo.

Nadam se da ce tek sad razumeti neke stvari, osetiti kako sam se ja osecala, ili nece. Ona uz sebe ima coveka koji je nece nikada ostaviti, koji je divan, zaista dobar covek. On ce biti uz nju tokom cele trudnoce, nece joj nikada nista ruzno reci, nece je povrediti niti razocarati. Bice uz nju i kad se beba rodi, presvlacice je, kupati, ljuljati, hraniti... I njena beba nece biti nepozeljna kao moja. Zabolelo me je. Sigurno ce njena mama biti srecna, volece unuce, vidjace ga...

A moja dusa mala stalno vice Baba. Dusa mi se kida, koju babu doziva, onu koja je sad na nebu, ili onu koja nece da zna za njega. 

I vec vidim situaciju, svi ce je stavljati na pijedestal, brinuce o njoj, kao da je ne daj Boze, bolesna. Ugadjace joj, maziti je i paziti je... I treba... A ja sam jedini put kad sam rekla da mi je zlo u pocetku trudnoce, dobila grdnju, i pretnju da nikad vise to ne kazem i da ne smaram...

I pitam se sto me je uopste to sad pogodilo. Ali tako kuca srce majke, svesna da ce im to dete biti najvaznije na svetu, a moj sin, koji im je isto sto ce im biti ta beba, kao da ne postoji. Eto, jednostavno me boli... 


Dizanje

Nikola — Autor suncica @ 14:35

Imam posla preko glave, a mrzi me da dignem svoju cenjenu straznjicu i da se pokrenem. Dusa spava, a ja slusam muziku. Pricam sa drugaricom pre neki dan, kaze ona slusala je muziku koju voli i to je podiglo... E, sad! I ja slusam muziku, sve pesme koje obozavam, i dizu me, da, da, jos kako, ali samo psihicki... Ja i dalje sedim...

Mastam, zelim, zudim sad vec... Dobro je, vracam se u kolosek... Ali jos ne sasvim... "Problem godine" kako ga je nazvala moja sestra jos nije resen, tj, jos mi se ni jedan muskarac nije ni priblizio od kako sam se porodila... Kaze doca trebalo bi, zbog zdravlja... Pa da, znam, ali s kim? Nije da nemam bas uopste s kim, ali sve to nije vise to... Treba mi neko novi, neko ko me ne zna, tj nije znao pre... Gledam neki snimak sa porodicnog slavlja, sniman kad sam tek saznala da sam trudna. Kakva linija... Kad se samo setim tih sivih pantalona... Sad ni do kolena ne mogu da ih navucem... Dijeta pod hitno. Fizicka aktivnost, aha... I opet se ne dizem... 

 Samo me podigla pesma, jako.... I jedini mi Italijan ide uz nju....


9 meseci

Nikola — Autor suncica @ 11:31

Vreme potrebno da se stvori zivot, od momenta zaceca do prvog placa... 9 meseci srece, tuge pomesanih osecanja, i razlicitih zelja, vreme velikih promena, u svakom smislu...

Onda malo bice dodje na svet. Gotov covek. Cudo. Najvece cudo prirode. Od nicega, necega jedva vidljivog i pod mikroskopom, napravi se 3 kile mesa. I to u majcinoj utrobi...

I tako to malo bice raste, i menja se, i pruza sve vise ljubavi, cini majke srecnim...

Moja dusa danas puni  9 meseci.  Najlepsi period u mom zivotu. 


Inspiracija

Nikola — Autor suncica @ 20:31

Nestade, ode... Rasprsila se... Kako kaze Balasevic: Prhnula k'o jato cvoraka...

Imam inspiraciju, kad legnem u krevet, kad kuca zaspi, i kad se ne cuje nista drugo do disanje malog andjela... A nemam volje da pisem na papir jos manje da prekucavam... 

Uskoro ce bata moj da ode... Daleko. Da ostvari MOJ davni san. Ide u Ameriku, obecanu zemlju... Ustvari ide na brod da rinta 6 meseci , ne bi li sebi ( pa i nama) omogucio pristojniji zivot... Uskoro krece, za par dana ide po vizu, za desetak vec leti... I onda cu da preuzmem monopol nad racunarom, pa i ako dobijem inspiraciju u pola noci, sescu i pisacu.

Skoro sam priznala, malo sam usamljena. Dusa malena je do skoro direktno zavisio od mene, jos sam ga dojila, onda je odlucio da nece vise, lepse mu meso nego mleko iz privatne mlekare " moja mamica ". Malo mi je bilo zao, jer to su jedinstveni i neponovljivi trenutci bliskosti, i ljubavi... Tada je bio samo moj, i niciji vise na svetu... Malo sam i sebicna postala. Mada kad spava obavezno mora da stavi ruku na mene, da me dira po licu, da oseti da sam tu... I za njega cu uvek i biti.

Bio mu je tatica pre neki dan, doneo mu je pelene, one najjeftinije koje je pronasao, samim tim i najlosije, i jos se ne stidi da prizna da ih je kupio samo zato sto su bile jeftine i jos na snizenju. Zao mi je, mi koristimo iskljucivo Pampers, a NIkola se posle samo jedne stavljene te-neke-pelene, osuo... I sedi tako moj sin na podu, igra se, i sedi pored njega onaj koji ga je napravio, i gledam ih... Nikakva bliskost, nikakva emocija, dete ga uspesno ignorise, gleda svoja posla, a on sedi kao drvena Marija pored, bez trunke osecanja i osecaja... I otisao je, posle nepunih sat vremena, dosta mu je... 

A ja zaista postajem usamljena. Cujem se sa mojim Italijanom, redovno. Salje mi neke srceparajuce stihove, sve neke lepe pesme, ali to radi samo kad je daleko. Kad je blizu ne sme ni da se javi a komoli da se sretnemo... I prija mi ta paznja, i sto znam da me on voli, zaista. Ali treba mi "topli muski zagrljaj" ponekad...  


Powered by blog.rs