suncica

Mirisi ljubavi

Tornado — Autor suncica @ 22:00

Miris kiše... 

Miris jeseni... 

Miris vatre u kaminu...

Miris jabuka sa cimetom... 

Miris dunja na ormanu... 

Miris lavande na dzemperu izvađenom iz ormana... 

Miris slavske sveće... ponekad i duvanskog dima...

Miris bebe... Mog Anđela...

Miris vetra u kosi... Miris Mog Tornada... 

Miris snega... Pahuljice na nosu...I mokrih rukavica od grudvanja...

Miris Jelke u uglu sobe, okićene, šljašteće... 

Miris sarme i pečenja u novogodišnjoj noći... 

Miris Njegovog ramena dok plešemo....

Miris prve jutarnje kafe... I doručka...

Miris sveže kuvanog mleka...

Miris Njegovog dlana dok me miluje...

I miris malene glavice, dok mi se umiljava...

Miris ljubavi.... 

 

 

 

 


Srećan Prvi rođendan malom vučiću Ognjenu :)

Nikola — Autor suncica @ 00:13

Na današnji dan rodio se, obradovao svoje roditelje, samo trenutak stariji od mog Sunašceta, koje danas puni 11 meseci.

Sigurna sam da je podjednako željena beba, i da je usrecio naseg dragog blogera Stepskog Vuka, i njegovu voljenu dragu :)

Drugaru Ognjenu želimo srećan Prvi rođendan, i da ih još mnogo, mnogo proslavi u zdravlju i veselju sa svojim dragim roditeljima :)

p.s. Srećnih 11 navršenih meseci želim svom malom čoveku Nikoli :)

Nek su nam živa, zdrava i srećna dečica :))))) 


Tornado

Tornado — Autor suncica @ 21:51
Približio se polako, sasvim neprimetno, suptilno, spontano... A onda dunuo svom snagom i silinom... Oduvao sve moje reči, sve moje misli, ogolio me... Razbarušio mi kosu, kao posle burne noći... 
I duva, ne prestaje, prisutan je svugde, a kad na trenutak utihne, osećam mu dah na vratu, spušta se niz kičmu, kao vešt ljubavnik, osvaja, iznova i iznova... Prevrće me na naličje i ogoljena stojim... Sa čežnjom, sa neutoljivom glađu i strašću za njim... Sad "one" dve reči, zabranjene,
nikad ne izgovorene, na usnama stoje....


Oci

Tornado — Autor suncica @ 21:30

Progone me...
Progone me preko dana i kroz noc.
Kao zla kob ili Boziji blagoslov.
Plave, siroke kao nebo i doboke kao more.  
Osecam pogled na sebi, u svakom trenutku, pri svakom koraku...
Kidaju mi utrobu, bude mi zelju za lutanjem, za osecanjima, zelju za strascu...
Ogledam se u njima, vidim lica nasih nerodjenih kceri,
i strah me je....
Strah od zivota, od tog cudnog ludila u koje smo zapali.
Strah da se predam, a moja dusa se vec predala....
Praiskonski zov u meni, vuce me ka njima...
I ja nemam snage da se opirem , da se borim, prepustam se....

A oci me i dalje posmatraju. Sjaj u njima da l' je ljubav ili kristali leda, nije ni vazno, postaje vazna samo zelja da uronim u njih... Da postanemo jedno...


Jesen je...

Generalna — Autor suncica @ 23:01

Sutra i zvanicno.

Uvek u jesen, stisne me neka tuga, seta...  

Al kad dođe da idem, strašno moram da idem. 

Nije važno kuda ću. Nije važno zašto ću..." M.Antic

I uspavam malog Andjela, malo ga gledam kako spava snom pravednika.
Zatim ustanem i krenem, idem, nije vazno gde, nije vazno zasto, idem, hodam. Hladnoca prija... I pocnem da osecam, jako, kao da imam rupu u grudima... 
Znam, tamo negde, On isto tako hoda, i isto oseca... 
Samo se jos nismo sreli... Mozda jos nismo naucili sve sto treba da znamo da bismo se prepoznali.

Mozda jos nije nase vreme. Ali, trazimo se, i znamo da onaj drugi zna... Osecamo...
Jer jesen uvek donese mirise, neke davno zaboravljene snove. Ceznju...
I potrebu za zagrljajem, jer su noci hladne...


Dobrodoslica za Stefana

Generalna — Autor suncica @ 10:03

Kao da je juce bilo. Secam se tog januara, kad je dosla. Videla sam po njoj da nesto hoce da mi kaze.... Samo je izustila: Imam nesto novo... JESSSS, trudna si :D. Osmehom je potvrdila.

U pocetku joj je bilo muka, povracala je... Posle je bilo super, mali stomak, pa malo veci... Onda krecemo u setnju i ide mi u susret, nisam je prepoznala, kukovi joj se rasirili...

Sve je to normalno. Stalno sam joj pricala, objasnjavala, kako je, i sta da ocekuje. Pricale smo skoro i o porodjaju, rekla sam joj da mi je bilo gore kad me zub boli... 

Juce pricamo telefonom, i kazem joj, pa sad ces ti, a ona kaze ma nema sanse, prenecu sigurno...

I stize mi poruka u pola 2 nocas: Pukao Vodenjak :DDD

Divno, dopisivale smo se pola noci, onda pola jutra pricale telefonom... JOOOOJ boli, da boli, prococe. Samo setaj, sto duze.... I super dok jo jpricam, cim prekinem vezu, pocnem da placem, setim se svake sekunda svog porodjaja... Secam se kad je izasao, kad je zakmecao....

Jedva cekam da I mali Stefan zakmeci, ne odvajam se od telefona, cekam, molim se, da bude brzo, da se ne muci, da bude sve sjajno... Da je ne boli previse...

Kumo moja, uz tebe sam! 

I jedva cekam da vidim mali cupavi zamotuljak, ljubi ga kuma :*** 


Slaba na Heroje

Generalna — Autor suncica @ 11:16

Ja da placem??? Ma nema sanse... Mora nesto debelo da me pogodi i to bas u zivac... 

Mada, od kako imam Sunasce, to je sve lakse... Rasplacem se kad gledam emisiju "Vreme je za bebe"(zato je i ne gledam)... Rasplace me sve sto ima veze sa bebama...

Ovih dana nesto nisam u svom elementu, sve me nesto spopalo, sivi oblaci iznad mene, a bez nekog posebnog razloga. Eto nadoslo mi....

A danas, u kombinaciji sa jakim kasljom Dusinim ( moram da ga vodim kod doce :( ), isplakala sam se kao sto ne pamtim da sam skoro... 

Slaba sam na Heroje :)

 


Kada sam zaista poceo voleti sebe

Generalna — Autor suncica @ 23:01

Italijan

Generalna — Autor suncica @ 00:28

"Ti si jedan od tri muskarca na svetu, kojima zaista verujem"

Mislim da nije shvatio sta sam htela da kazem.... I taman kad su leptirici poceli da se bude, poceo je da patetise... Oh , ne, ne opet... Odustajem...

Jak na recima, kad mi ne vidi oci. Krije se iza monitora, hiljadu kilometera daleko... I kuka, avaj, sam, jadan, tuzan...Sto nisam sad pored njega, ili on pored mene... I zaista mu verujem da  me voli. Jedini to oseca vec 10 godina. Jedini uvek pita: kako STE, nikad kako si.... Uvek pita sta radi Sunasce moje, uvek mu salje poljupce... Zna da je put do mog srca preko Nikole :)))

Dok sam bila trudna, rekla sam mu: Ne smes da se zaljubis u mene (opet), a on mi odgovorio:  

" Pa sta sto si trudna, to ne znaci da ne treba niko da te voli do kraja zivota! "  

I tako ja pokusam da ga malo razveselim , zagolicam mastu, zainteresujem, motivisem... Pocnem da mu pisem da sedim samo u bade mantilu, upravo izasla iz kupatila, sveze doterana, glatka (svuda) i klizava ( od ulja)... On mi odgovori: Nemoj to da mi radis :( ( tuzni smajli!!! ) i posalje mi neki snimak sa Youtube-a, nesto o ratu na Kosovu, stradanju, zrtvama...

AAAAAAAAAAAAAAA, jel si ti normalan covece??? Vidis sta ti pisem, alo, sedim bre gola ovde i palim te, a ti mislis o ratu??? sta tebi fali...???

I on odgovori: Ti mi falis.

Hm, ok, a sta bi mi radio?

Paaaa, svasta... znas ne mogu ja da to pisem, znas stidim se... 

Cega se stidis? Da mi kazes da me zelis, da zelis da me ljubis, da me uzmes, lagano ili brzo, ili kako god vec....  A kako mislis onda to da uradis uopste? 

Onda ostanem bez odgovora. Svi junaci... i tako dalje...

Odustajem od pokusaja za jedno vece.... Odoh da spavam...

E moj Italijanu...


Sunasce

Nikola — Autor suncica @ 13:54

Iscekivanje...

A onda je svetlost obasjala put... 

Svet je postao bogatiji za jednog malog gospodina...

A moj zivot oplemenjen osmesima, prvog...

Drugog... 

Treceg... 

Cetvrtog... 

Petog... 

Sestog... 

Sedmog... 

Osmog... 

Devetog meseca! 

Danas moja Dusa, moje Sunasce puni 10 meseci,  najnasmejanijih, i najsuncanijih u mom zivotu!!!


Zlo i naopako

Generalna — Autor suncica @ 22:31

Ima neko zlo u ljudima. Oduvek je bilo. Zavist, ljubomora, zelja da nekom napakoste. Bez nekog razloga, eto tako, zato sto je neko drugaciji, razlicit, bolji od njih.

Gotovo svakodnevno se suocavam sa takvim ljudima, i iznova ostajem zabezeknuta, zgrozena. Od same spoznaje zivota i sveta koji me okruzuje vodim se mislju : zivi i pusti druge da zive...

Prema svakom fer, cesto iako nije zasluzio. Trudim se da ja ispadnem covek, da mogu uzdignute glave da hodam ulicom, i da samu sebe smem u oci da pogledam.  Ispavna koliko god je moguce biti: neko to odgore vidi sve...

I onda se pojavi neka osoba, potpuno nebitna, i pocne da me bombarduje zlom, losom energijom, da mi namece svoje stavove, svoja misljenja. Ne mogu da ostanem ravnodusna. Prosto bih rekla: zaobidji me, ali i tu sam naucena da budem pristojna.  Pa sta ako mislimo drugacije, pa sta ako ti se ne dopada moj stav, to je tvoj problem a ne moj, meni se savrseno dopada kakva sam. Veoma sam srecna i volim sebe. Sto ljudima toliko smeta tudja sreca, tudje zadovoljstvo? Valjda bi radije da te sazaljevaju, a ustvari i sami traze sazaljenje jer su nezadovoljni.

Izgleda da je greh biti bolji od nekog. Biti lepsi, srecniji, zaljubljeniji... Zadovoljniji...

Greh je i biti mladji, ili iskusniji,  spretniji... Greh je ne biti kao i oni, zli do srzi...

Osecam se ponekad nemocno pred naletom tog zla koje nisam nicim zasluzila. Samo pomislim: Boze , Oprosti gresniku, ni ne zna da gresi... 

Pomolim se, blagosiljam, i nastavljam dalje. Ne pokusavam nekog da  ubedim da nije u pravu zato sto misli drugacije, razlicito.  Postujem. Svako sebi radi to sto radi, i shodno tome spava mirno ili manje mirno...

Samo me ponekad , eto , rastuzi sta ljudi rade... A nema potrebe... Eto... Rekla sam... I lakse mi je!

 


Oprostaj

Zivot — Autor suncica @ 22:25

Dugo sam odlagala da se suocim sa tim... Lakse mi je da se pravim da se nije desilo...

Pokrenule me neke price ovde, mozda je pravo vreme da je pustim da ode...

Ne pamtim je zdravu, imala sam 2 godine kad je imala prvu operaciju, pa 13 kad je imala drugu, pa trecu i cetvrtu, ni ne pamtim... Nisam obracala paznju, sazivela sam se sa tim. Znala sam bice dobro, prezivela je sve do sada...

Uvek joj je nesto bilo, a ustvari joj nije bilo nista, imala je uvek mracan i tezak stav o zivotu,  koji je nikad nije mazio.

Bila sam jako vezana za nju, i sve mi je tesko padalo, ali morala sam da naucim da se borim. Bez obzira ne poteskoce , imala sam njenu bezrezervnu podsku i ljubav... 

 

Dve nedelje nakon mog porodjaja, bila je kuci, imali smo utisak da imamo dve bebe, ona je cak bila zahtevnija od Nikolice, i i dalje nisam mislila da ce otici, nadala sam se, jer nada umire poslednja... Otisla je u bolnicu, sto mi je dalo jos vecu nadu da ce doci kuci, oni ce je popraviti... 

Secam se tog dana, 3. decembar... 22h, zvoni tatin mobilni, gledam broj: 4800... pretrnula sam, Kamenica... jedino sam razaznala njegove reci: preminula? u koliko sati... 

I vrisak, a ni glasa nisam pustila....Drzala sam bebu, upravo je zaspao... Krenula sam za tatom u drugu sobu, i samo u prolazu uspela braci da kazem: mama je umrla...

Bol, neverica, praznina... Tup osecaj... Ne nije, nije tacno, neko nas zeza, ma nemoguce.... 

I suze... Prvi put u zivotu se nisam suzdrzavala da placem pred nekim... 

Bio je petak, sahrana u ponedeljak, tri dana agonije. Bila sam jaka kao stena, tupa i pribrana. morala sam zbog Nikole, on mi je bio vazniji, uvek ce biti najvazniji. Cak sam ja smirivala druge koji su dolazili... Cini mi se jos uvek nesvesna svega...

Kad je sve proslo, kad su svi otisli, kad je maleni poceo da raste... tek tada sam shvatila koliko mi fali, ne kao pomoc, nego da podelimo radost, prvi osmeh...

Dugo sam odbijala da prihvatim da je vise nema, da nikad nece uci na ova vrata, da joj nikad vise necu cuti glas. Bilo je lakse da se pravim da je otisla negde i da ce uskoro doci...

Cesto sam je sanjala, uvek se budila vristeci, : Zasto? Zasto si otisla, zasto si me ostavila...?

Svaki dan sam plakala. Nekad krivila sebe, nekad krivila nju,  i bivala neizmero tuzna...

Ali je nisam pustila da ode... Jos je tu, cini mi se,ponekad... Cujem joj glas... Cujem korake... Osetim miris... Cesto mi dodje u snove, razgovaramo, i uvek prebrzo ode... 

Na groblju jos nisam bila, pravdam se zbog deteta, kao ne valja dok ne napuni godinu. Ne zelim ni da idem. Cini mi se da cu tako produziti i odloziti da prihvatim da zaista nikad vise nece uci na ova vrata... 

 

Mama Maro, doslo je vreme da ti oprostim sto si otisla prerano... Da ti oprostim sto nisi bila jaka da se izboris i sa tom nedacom, a mnoge si pobedila...Da ti oprostim sto si, od nas, napravila sirocice. Oprastam ti i sto nisi stigla da uzivas u unucetu koje si toliko zelela, i oprastam ti za sve suze koje sam prolila do sada...

Vreme je da ti oprostim, i da se oprostimo, jer nismo uzivo, i zbog toga cu vecno zaliti... U glavi mi je urezan tvoj lik kad su te nosili u bolnicu, imala si na licu blazeni osmeh, kao da si znala, tvojim mukama je kraj...

Mislila sam da cu te, ako ti ne oprostim,  zadrzati duze medju nama, vidim da sam pogresila... Vreme je da odes tamo gde si oduvek pripadala, medju Andjele, da nas cuvas i stitis, a zauvek ces ziveti u nama, u nasim srcima, u nasim mislima, u svim lepim trenucima koje si nam pruzila...

Ljubav je od smrti starija... Nikada te necemo zaboraviti, i necemo prestati da te volimo... 


Borba sa vetrenjacama.

Nikola — Autor suncica @ 23:44

Jaka, snazna, sve mogu... Moja drugarica cesto kaze: ti si mama, ti sve moras da znas, i da mozes... I mogu, ne bunim se, ne zalim se...

Al' naidju tako neki trenuci kad posustanem... Na kratko, na trenutak... Sednem, viknem... Ustanem i nastavim dalje...

Pitam se dokle cu biti na meti zavidnih, dokle ce me zapljuskivati talasi negativnosti od ljudi koji ne dele moje shvatanje i misljenje.

Najcesce uspem to da iskuliram, jednostavno se nasmejem, i pomislim, : Gresnici, ni ne znaju da grese, i oprostim... Ne sekiram se, ne potresam se, jednostavno ne odreagujem...

Samo, ponekad ne mogu... Ne zelim. Imam neodoljivu potrebu da se odbranim od napada, da dokazem da sam ja ta koja je dobra, da nisam zloca u ovoj bajci... 

 Shvatim ubrzo da je uzaludno, da jurisam na vetrenjace, i da gubim dragocenu energiju, ali ne mogu da se zaustavim, jace je od mene. 
Zelim da stanem na najvise mesto i da iz sveg glasa viknem, da vicem i urlam, da ispricam svoju pricu, da svi cuju...

Mrzim kad me neko osudjuje, a ne zna sta se krije iza svega, ne zna cinjenice, i ne zna sta me je navelo da uradim bas to sto jesam, bas tada kad jesam... A jos vise mrzim kad neko zna sve to, i opet me pljuje, i pokusava da me spusti... Na moju srecu, uvek iz takvih situacija izlazim kao pobednik, jer imam keca u rukavu i argumentima sve pobijem... 

I jako ne volim kad se neko mesa u nesto u sta ne bi trebao, i nema prava...

Tesi me jedino, brzo ce proci ta faza... Cim mi moja dusa podari sirok osmeh... Jer to je ono za sta zivim...  

 


Nije dupla skorpija, on je dupla "pi*da" !!!

Nikola — Autor suncica @ 21:25

Volim tu recenicu, izgovorila je moja dobra drugarica, uz objasnjenje da je pi*da karakterna osobina, a pi*ka polni organ.

Inace, upucena je ocu mog sina.

Kad smo se upoznali, ono vreme dok sam posmatrala i promatrala uslove za nas zajednicki zivot, i dok je sve bilo bas onako kao treba, igrala sam na tu kartu, on je skorpija, znam kako funkcise sistem u njegovoj glavi. I ako nesto krene u pravcu koji ne ocekujemo, snacice se, bice tu uz mene pa makar i znao da gresi, ici ce do kraja, jer je jednostavno to u prirodi skorpije, realno i pravicno.

Ali...

Jao sto volim to ali... U najkriticnijem trenutku nase veze, postupio je upravo suprotno ocekivanjima, i time se srozao duboko ispod nule na mojoj skali poverenja. Posle toga sve sto je uradilo, jos vise ga je guralo, ne na dno, nego ispod dna.

Danas zove, posle desetak dana. Razlog zvanja: zeli da idem sa njim na seosku slavu kod njegove sestre, u nedelju.

Hm. Prvo: ne pada mi na pamet da vucem dete po ovoj vrucini, i da se potucam po busu ili taksiju.  Drugo tvoja sestra me nije zvala da idem kod nje, sta cu ja tamo....

Njegov odgovor: pa nema veze sto te nije zvala, vi idete samnom a ja cu njoj javiti da cete doci, bice im drago, rekli su da zele da im Nikola dodje... 

Cek, sta sad pokusavas da izigravas porodicu? Onu koje si se odrekao, koju nisi zeleo. Ili hoces da se pokazes kako ti imas sina, hej, sad si faca... Naravno da ne dozvoljavam.

Ponovo mu saopstavam: necu da maltretiram dete po vrucini! Ako bih uopste i odlucila da idem na slavu prvo bih kod svoje babe i tetke, jedne, druge i trece otisla, pa mozda tek onda kod tvoje sestre, ako bi me pozvala....

I on ponovo:pa mozes ti i kod svojih da odes, ne moras samo kod moje sestre da budes, ne smeta meni, a i icicemo ujutru kad ne bude vrucina. Znas ja to zbog tebe, da te malo razonodim, znam da si sama i da ti je tesko, pa da te malo eto izvedem i provedem...

....

ostala sam bez teksta...

....

hvala, ne moras ti mene da izvodis nigde, imam ja dovoljno razonode i bez tebe...

jos jednom sam odgovorila (velikim slovima): NE ZELIM DA IDEM NEGDE GDE NISAM POZVANA!!!

Nadam se da je ukapirao, posto je prestao da me ubedjuje... Sad je kao ljut, povredjen mu je ponos... A ja se jos uvek iscudjavam: on ima ponos??!! 

I pitam se koji mu je stvarni motiv sto me je pozvao. I zasto me nije ona pozvala da dodjem kod nje ako budem u selu. Ceo dan je online na fejsu, vidi da sam tu... Ne, njoj ce pasti kruna sa glave ako me bude pozvala, a ko zna sta je tu posredi, ko zna sta je on rekao njoj o meni, pa ona sirota nece da se upusta samnom u dijalog, misli da cu je ugristi :P 

Sve u svemu, pokazali su se, mnogo puta do sad, a verujem da ce biti jos nebrojeno prilika za to... Na kraju sve maske padnu... A od skorpije ni s....


Da l' je to sudbina...

Zivot — Autor suncica @ 12:12

Podstaknuta jednim postom, a jos vise komentarima na isti, od sinoc razmisljam.

Svi mi imamo neki put, zacrtan, znan samo nekoj visoj sili, mozda... Uvek sam govorila: ono sto ti je sudjeno ne mozes da izbegnes, ali imas mogucnost da biras put kojim ces tamo stici.

Zivot nas iskusava. Jedan mudar covek mi je jednom prlikom rekao: 90% prepreka u zivotu nam postavljaju Andjeli, da bismo naucili lekciju, izvukli pouku.

U neke stvari nisam verovala, dok nisam na svojoj kozi osetila.

Kao dete skorpija bila sam prilicno neshvacena, prvo od roditelja a zatim i okoline. Kad sam stasala, pocela da shvatam neke stvari, zelela sam da pobegnem od sebe, da budem drugacija, da imam ono sto i drugi imaju. Aali uvek sam imala samo ono sto u dubini duse zelim, samo me bio strah da priznam. Bila sam dete, mislila da cu umreti bez ljubavi, morala po svaku cenu da budem zaljubljena, da budem sa nekim, a veze su mi trajale izmedju 5 i 7 dana. :/

Bila sam blago ocajna, nisam znala gde gresim, ustvari ja sam prekidala veze, ja sam ostavljala, jer mi se nijedan nije cinio po meri... Eh kad se setim tih 16-17 godina. A zudela sam za princom ne belom konju, za nekim ko ce da me voli do kraja zivota, ili makar godinu dana... I voleli su me, ali... Ne onako kako sam ja zelela.

Onda sam upoznala jednu osobu, coveka, dosta starijeg od sebe. Opcinio je, lepo je lagao, a meni je to i trebalo... Od kuce sam pobegla da bih bila sa njim jer se moji nisu slagali da budemo zajedno. Napravila najvecu gresku u zivotu, ali je to i bila jedna jako bitna i vazna stvar. To je bila zivotna skola, koju nisam dobila od primarne porodice koja se trudila da mi ceo svet oboji u ruzicasto bez trunke realnosti.

4 godine sam provela sa njim, iz jednog ugla najgore, iz drugog najkorisnije. Upoznala sam sva zla ovog sveta, sljam, dno zivota... Naucila da zivim svatila sta zelim, i sta ne zelim, naucila kako da dodjem do toga, naucila da se radujem i budem srecna zbog malih stvari. Naucila da budem najjaca na svetu dok sam se osecala najjadnije i najbednije.

Iako ga mrzim, negde i zalim, zahvalna sam mu na zovotnoj skoli. Sa njim sam zavrsila 4 fakulteta, i prozivela ono sto prosecan covek prozivi za 3 zivota..... 

Posle njega sam se neko vreme trazila, ustvari pokusavala da se ostvarim kroz ljubav...

Nekoliko godina kasnije u moj zivot je usetao On, moj dragi bivsi, zbog njega sam i pocela da pisem ovaj blog. Pojavio se njasavrseniji muskarac u mom zivotu, neko ko mi je pokazao najlepsu stranu zivota, neko ko je umeo da me voli bas onako kako sam zelela. Nije morao da mi kaze da me voli, osetila sam, svaki dan je pokazivao i dokazivao... Zaista sam mislila da je to ono pravo, za ceo zivot. 

Ali...

Uvek postoji ali. Posle par meseci sna, probudili smo se, tj on je odlucio da se probudimo... Nije znao sta zeli... bal, bla , bla...

Opet sam bila sama...

Onda sam upoznala tatu mog sina, sve je izgledalo jako lepo, prvi put sam bila skroz stalozena, realna, volela ga mirno bez turbulencija. Dugo analizirala mogucnost zajednickog zivota, i shvatila da je to-to. I bilo je do prve stvari koja mu nije odgovarala, tj ne njemu nego njegovoj mami. Onda me je razocarao. 

I tako razmisljam jel problem u meni ili u tim muskarcima? Bilo ih je jos izmedju, dovoljno da mogu da kazem da sam iskusna.

I onda odgovor: tako mi je sudjeno, takav je moj zivotni put, tako su mi se slozile planete u casu rodjenja, i numerologija isto to kaze. Na meni se lome gresi zenskih predaka, sudjeno da budem sama i da me , ni krivu ni duznu, ostavljaju. I zato su muskarci u mom zivotu slabici, i zato su jadni. Zato sam jaka zena, mnogo jaka... Zato nisam tuzna sto sama odgajam sina. Prihvatila sam svoj zivotni put, uzivela se u ulogu, i nastojim da svaki sekund najbolje iskoristim. 

Verujem da tamo negde postoji savrseni muskarac, mozda za mene, mozda za nekog drugog. Verujem da me ceka ljubav, ne jedna vec mnoge, ali znam kako ce se zavrsiti, i naucila sam da ne gledam proslost i buducnost, vec samo ovaj trenutak sada! 


Powered by blog.rs