Covek se brzo navikne na lepo, na dobro... Paznja postane nesto podrazumevano... Ono dobro jutro, ujutru, ili laku noc pre spavanja... Nezne reci... Ona fina emocija, izatkana od tihih otkucaja srca....
I onda odjednom, silom prilika, nema vise... Nestane... Ode od mene... Ostavi moje tik, samo, i ode... Daleko...
Emocija i dalje postoji, ali cini mi se, zjapi... Kao pokidani kanap, landara na vetru...
I nedostaje.... Mnogo... Jako...
Plaza, more, Sunce... Kapljice vode kako se slivaju niz kozu...
Tirkizno more i beli pesak....
Tako je izgledao moj bata danas kad se javio sa Bahama....
A mi u dzemperima ovde, kao sirocici se nabili ispred kompa, napolju minus... I ceznjvo ga gledamo preplanulog... I jos se zali: "uf, 'bem ti, usao mi pesak u lap top..." Jaooooooo :D
Proletelo je kao tren, 3 meseca, puna... Jos toliko, i eto ga kuci... I kao, sve je isto, a toliko toga je drugacije, mi sami smo drugaciji... Nikola porastao, hoda, prica... Mi odrasli, neko sa manje neko sa vise zivaca... Sa drugacijim stavovima, htenjima... Sve se to menja iz dana u dan...
Eto , cak sam i na groblju bila... Prvi put. I nisam sigurna da li cu ponovo ici, nemam zelju niti potrebu. Kad me uhvati nostalgija, tuga, odem u crkvu zapalim svecu... A groblje je tako neko usamljeno i pusto mesto, i ne zelim da verujem da su nasi dragi sada tamo. Draze mi je da verujem da su na nekom lepom mestu, i da zive u nama i kroz nas...
A uvek me u zimu uhvate neke bubice, ne volim hladnocu, zelim da sto pre dodje prolece, leto... Sad bih samo sedela sklupcana ispred vatre, sama sa svojim mislima, uz solju caja od narandze sa cimetom, zagledana u plamen...
Velicanstveni su :)
U boji vatre...
Strasti...
U boji zalazeceg Sunca...
(fotografije napravio moj bata na Bahamima ) :))))))))))
"Onoliko koliko ja sam ja bela ti nikad neces biti crn"
Moja svetlost je konstantna.... Moj nick je sa razlogom taj...
Otkrila sam to u sebi kad sam gledala u oci samom djavolu, kad sam opstila sa esencijalnim zlom, a plameni jezici lizali moju belu kozu.... Zastala sam, zazmurila i iz srca je, kao snop svetlosti izasla Ljubav... Prema zivotu, prema ljudima, prema Suncu i Mesecu... Cista, prava i iskrena Ljubav...
Plameni jezici utihnuse, zlo se rasplinulo, a djavo, koji me je gledao u oci, se poklonio predamnom...
Tad sam shvatila.... Jaka sam, jaca, mnogo jaca nego sto ce Tama ikada biti... Ne plasim je se... Volim... Iskreno, do srzi... I ni svi porazi ovog sveta me nece skrenuti sa puta... Necu prestati da se borim, za sebe, za nas... Necu prestati da slusam srce, ono me nikad nije prevarilo...
I, sto puta sam rekla, kad volimo boli, a kad boli tad znamo da smo zivi, i vredi osetiti bol, jer mu prethodi savrsen trenutak srece...
Noc je najtamnija, jedan trenutak pred svitanje...
Moja dusa je odlucila da ugleda svet pre tacno godinu dana :DDD
Da nas slavimo....
Posluzenje ce uskoro, i zurka...
Ljubavi moja, Nikola, duso, ljubi te mama i zeli ti mnogo srece i radosti... <3 <3 <3
Nisu uspeli, vec neko vreme, da me izvuku iz takta... Ustvari nismo imali nikakvih dodirnih tacaka...
Trudila sam se cak, poslednjih dva meseca, iliti svega 3 puta, da zbrisem od kuce kad Nikoli dodje tata da ga vidi... Tako da ni sa njim nisam kontaktirala uopste, osim "zdravo" kad ga pustam da udje, a ja izlazim...
Danas, odlucim, red je, da nazovem gospodju tetkicu, i gospodju babu, da ih obavestim da je u sredu detetov rodjendan, da pravim tortu, i da su dobrodosli.... Inace, vec neko vreme sumnjam, krelac im prica price, sasvim suprotne stvarnom stanju... Nisam bila sigurna da li zbog toga ne zele da pitaju za dete i da dodju da ga vide... I tako, okrenem ja telefon...
Prvi poziv, tetkica, u blazenom stanju, i sad se ceo svet vrti oko toga, nista drugo ne postoji... Predstavim se, muk... nekoliko sekundi, dok nije ukapirala ko je zove... Pitam je: kako si? Iz ciste pristojnosti, a ona mi citav monolog izodgovara o svojoj trudnoci... Fino i kulturno saslusam, i zatim saopstim da je Nikoli u sredu rodjendan, pravim tortu i da ih pozivam da dodju, ako zele i ako su u mogucnosti... Nesto smrljavo mi je odgovorila, kao hoce, ne znam sta kad kako.... i dobro, zdravooooo, gleda seriju prekinula sam je.....
Drugi poziv, gospodja baba. Ista prica, predstavim se, i ..... blw, hm... aaaa, ovaj, ahaaaaa, ti si, blw... cak ni dobar dan.... muk... Ja ga prekidam, pricam: u sredu je Nikoli rodjendan, zovem vas da vam kazem da ste dobrodosli, pravim tortu. Ahaaaa, pa docicemo, da, mi smo mislili za vikend. Ja ponavljam, u sredu pravim tortu, za tada vas zovem... A mi smo hteli za vikend, znas ne mozemo zbog posla, daleko je Novi Sad.... (moja misao: ihhhhh, citavih 25 km). Ponavljam, ne odgovara mi za vikend, zauzeta sam, ne mogu, mozda i necu biti tu, ako mozete dodjite u sredu... Pa, necemo moci, onda cemo se cuti pa cemo mi doci neki drugi put, eto nikako ne mozemo da uklopimo zbog posla, i tako to, znas, eto nema ljutnje... Rekla sam, nema ljutnje, ja sam vas pozvala, a vi kako god....Pa eto, zdravo onda.... Zdravo... Tup.
I ja u soku.... Opet... Ni jedna nije pitala sta radi dete, a kamoli kako je... Pa baba ga je videla kad je imao 3 meseca.... Zar je moguce da je stvarno ne zanima... Obuzme me neka tuga kad pomislim na to... I ne moze da se organizuje , a ima prevoz svakih sat vremena, do grada i nazad, da dodje, pa to je sin njenog sina, i prvi mu je rodjendan.... Ne... Ne zanima je....Rodice njoj njena cerka unuce.... Neka im je srecno....
Samo me boli sto moje dete odbacuju, a nije to zasluzio... Ne daju mu sansu.... Ta me nepravda boli....
Ali me raduje jedna stvar. Uvek sam verovala u simboliku brojeva.
11.11.2011. u 11h zakazano rociste na sudu. Dobijam starateljstvo nad Sunascetom...
Danas samo torta, pravu veliku zurku pravimo kad bude Sunascetov rodjendan...
A moj samo eto obelezavamo :)
Moje malo, čudo nad čudima... Sa velikim smeđim okama, i prstićima lepljivim od čokolade, priđe mi, uhvati me za obraze i privuče sebi, zatim slatke umazane usnice priljubi na moj obraz... Neprocenjivo...
A koliko juče, ili pre godinu dana, tačno na ovaj datum, sedela sam na rođendanu kod prijatelja, i jedva čekala da izadje. Sa ogromnim stomakom, debela, teška... Ali nadasve srećna...
Još malo, sad već brojim dane. Prođe godina... Do sada mi godina nije predstavljala ništa posebno, jedna manje ili više... Ali sada shvatam vrednost svakog trenutka, svakog dana, nedelje, meseca....
Gledam neke fotografije, kad se rodio, pa kad je imao par meseci, prisećam se, čini mi se ponekad kao čitav vek iza nas, a bilo je tek skoro... Sećam se prvih kupanja, i deranja na sav glas, pa tek oblačenja.... Sad se suočavamo sa bežanjem, i urnebesnim smehom kad ga vijam po krevetu da mu obučem pižamicu...
I kako se rodjendan bliži, sve više imam osećaj da će mi suze ići taj dan... Setiću se porođaja, emocija... Svega... Već sad se prisećam... Ali to će biti suze radosnice...
Bio jednom jedan Vuk, i bio je daleko. Nazivali su ga raznim imenima: Tornado, Beli... Nekontrolisani...
I bilo jednom jedno devojče... Naizgled krhko, i nežno, a ustvari jako kao stena...
Lutali su tako, svako u svom svetu, svako na svom putu... I odjednom, vetar neki doneo je njene mirise njemu pod nos...
Ona je osećala da je on tamo negde, i da je čeka, jos dok se nisu sreli, osećali su se... Kao što se oseća ona druga polovina srca... I poslala mu je poljubac...
Vrebao je, čekao je , išao prema njoj... A ona je čekala samo maleni mig, znak da je poljubac stigao gde treba...
Na prvi nagoveštaj, bila je spremna, stajala je mirno i dozvolila je da se povetarac pretvori u Tornado, u njega...
Kako se vetar pojačavao, bivala je sve spremnija za ono što sledi, za pravu oluju. Oklevao je, mislio da će je povrditi ako dune jače, ako da sve...
Zapanjila ga je njena snaga, njena spremnost da se bori, kao prava vučica... Malo po malo, dan po dan, on je duvao sve jače, a ona sve više otvarala svoja nejaka pleća i svoju nežnu dušu...
Davala mu se, puštala ga da udje u svaku poru, u svaku ćeliju, i uživala u svakom udaru snažnog Tornada...
Što je on duvao jače, to je ona bila snažnija i spremnija. Gledala ga je pravo u oci...
Svojom belinom, osvetlila mu je put, donela svetlost u njegovu mračnu šumu, i dala mu smernice kako da dodje do nje.
Obojila je njegovo srce duginim bojama, približila mu se sasvim, dozvolila da joj se uvuče pod kožu...
Sad čeka, čeka da oseti njegov dah na svom vratu, snažne zube na svojoj mekoj, beloj koži... Čeka njegove plave oči, kao nebo, da ih upije u sebe...
I bela koža čeka njega, Tornada, koji će doći preko Dunava, i uzeti je.
Ona stoji i čeka, on dolazi, neminovno.
Prvi njen, a bez nje...
Na danasnji dan je odlucila da oplemeni svet...
Zamisljam kako bi bilo da je tu, sta bismo joj kupili na poklon, cvece obavezno, gerbere, obozavala ih je... I tortu, neku lepu. I bili bismo tako srecni i veseli.... Njen divan dan bi bio uvertira za nase, koji ce uskoro...
Ali, ona je odlucila da ode... Dobice cvece, mozda budu i gerberi... Dobice svecice, one male ukrasne, uvek ih je volela, gorece za njenu dusu... Dobice neizmernu ljubav nas koji smo ostali da je se secamo, i cuvamo uspomenu... Da onima, koji nisu stigli da je upoznaju i da uzivaju sa njom, prenesemo bar delic nje...
Mama, srecan ti rodjendan, pocivaj u miru.
Miris kiše...
Miris jeseni...
Miris vatre u kaminu...
Miris jabuka sa cimetom...
Miris dunja na ormanu...
Miris lavande na dzemperu izvađenom iz ormana...
Miris slavske sveće... ponekad i duvanskog dima...
Miris bebe... Mog Anđela...
Miris vetra u kosi... Miris Mog Tornada...
Miris snega... Pahuljice na nosu...I mokrih rukavica od grudvanja...
Miris Jelke u uglu sobe, okićene, šljašteće...
Miris sarme i pečenja u novogodišnjoj noći...
Miris Njegovog ramena dok plešemo....
Miris prve jutarnje kafe... I doručka...
Miris sveže kuvanog mleka...
Miris Njegovog dlana dok me miluje...
I miris malene glavice, dok mi se umiljava...
Miris ljubavi....
Na današnji dan rodio se, obradovao svoje roditelje, samo trenutak stariji od mog Sunašceta, koje danas puni 11 meseci.
Sigurna sam da je podjednako željena beba, i da je usrecio naseg dragog blogera Stepskog Vuka, i njegovu voljenu dragu :)
Drugaru Ognjenu želimo srećan Prvi rođendan, i da ih još mnogo, mnogo proslavi u zdravlju i veselju sa svojim dragim roditeljima :)
p.s. Srećnih 11 navršenih meseci želim svom malom čoveku Nikoli :)
Nek su nam živa, zdrava i srećna dečica :)))))
Progone me...
Progone me preko dana i kroz noc.
Kao zla kob ili Boziji blagoslov.
Plave, siroke kao nebo i doboke kao more.
Osecam pogled na sebi, u svakom trenutku, pri svakom koraku...
Kidaju mi utrobu, bude mi zelju za lutanjem, za osecanjima, zelju za strascu...
Ogledam se u njima, vidim lica nasih nerodjenih kceri,
i strah me je....
Strah od zivota, od tog cudnog ludila u koje smo zapali.
Strah da se predam, a moja dusa se vec predala....
Praiskonski zov u meni, vuce me ka njima...
I ja nemam snage da se opirem , da se borim, prepustam se....
A oci me i dalje posmatraju. Sjaj u njima da l' je ljubav ili kristali leda, nije ni vazno, postaje vazna samo zelja da uronim u njih... Da postanemo jedno...
Sutra i zvanicno.
Uvek u jesen, stisne me neka tuga, seta...
" Al kad dođe da idem, strašno moram da idem.
Nije važno kuda ću. Nije važno zašto ću..." M.Antic
I uspavam malog Andjela, malo ga gledam kako spava snom pravednika.
Zatim ustanem i krenem, idem, nije vazno gde, nije vazno zasto, idem, hodam. Hladnoca prija... I pocnem da osecam, jako, kao da imam rupu u grudima...
Znam, tamo negde, On isto tako hoda, i isto oseca...
Samo se jos nismo sreli... Mozda jos nismo naucili sve sto treba da znamo da bismo se prepoznali.
Mozda jos nije nase vreme. Ali, trazimo se, i znamo da onaj drugi zna... Osecamo...
Jer jesen uvek donese mirise, neke davno zaboravljene snove. Ceznju...
I potrebu za zagrljajem, jer su noci hladne...