suncica

Kao , sta je to hrabrost? To je ono sto necu imati kad budem htela da ga sretnem, ili da mu nesto kazem, ili da ga pogledam sa osmehom... To je ono sto mi u zivotu nije nikada falilo kao sada... Od samog pocetka nas nikada je nisam imala onoliko koliko sam zelela, uvek sam padala pred njegovim pogledom, poklekla pod njegovim dodirom... Pretvarala se u malu cica macu koja ume samo da prede, tu na njegovom krilu...  I kao, razmecem se nekim recima, kad on dodje ja cu njemu reci.... Heh... necu mu nista reci, verovatno necu smeti cestito ni u oci da ga pogledam... I malo me plasi to, jer ja sam uvek prva prilazila, ja sam uvek imala petlju da sve u lice kazem, ja sam bila ta tigrica, nedodirljiva.... hrabra... 

Onda razmisljam sta mi se to desilo. Secam se naseg prvog susreta, prisecam se svega, i shvatim da i njemu manjka te iste hrabrosti, i ranije je, i sad, zato bezi , da mi se ne javi, zato to sve tako i radi. Mozda smo zato i raskinuli, jer nema hrabrosti da se upusti u zivot...  

Opet poletim, ako je tako, mozda i on oseca prema meni nesto, jer ja sam ovakva odkako ga volim, a volim ga i sada, pa se ponadam.... mozda.... hihihihihi....

Planirala sam sutra da idem u moj Srem, radovala se tome, dragim ljudima koje cu tamo sresti... Kad ono, Bog je izgleda imao drugacije planove... Ko zna zasto je potrebno da ostanem ovde... A prinudjena sam, jer ovako prehladjena nema sanse da idem bilo gde... Nije me odavno sastavilo ovako, da ne mogu ni da jedem, tek po koju plazmu sa malo caja, i to je sve, sinusi, grlo, stomak... Bicu ja kao nova za par dana, znam, nego me sad kopka sta to treba da se desi....

On radi, na putu je do nedelje. I onda ce biti kuci do petka verovatno, a onda opet ide da radi. I taman nece biti tu sledeceg vikenda, kada se mi selimo. Mislim da bi mi bilo mnogo teze da ga vidim tada kad budem odlazila... A u toku sledece nedelje, potrudicu se jedan dan da ga uhvatim, i da malo porazgovaramo, da mu kazem sta mislim, sta osecam, mozda.... Da mu kazem sta mu misle pojedini ljudi koji se prave da su mu prijatelji... Zbog istih smo se  , jednim delom, i mi razisli...Imam potrebu da budem sa njim jos malo, jer kad odem, pitanje je da li cemo se ikada vise sresti... Cudni su putevi Gospodnji....

I Garavi Sokak peva : "ta tvoja oka dva, dva mala badema, sto mi ih posla Bog protiv vradzbina..." 

"Teci teci Dunave, al' ne pricaj nikome " Jer ti si svedok nase ljubavi, i ti znas koliko smo se voleli tu na tvojim obalama..... " I neka odu beli brodovi, ti nemoj mahati, i neka odu beli brodovi, ti MOJ ostani..." 

Jutros sam ustala, i cula da je upalio auto, provirila i videla da pije kafu napolju. To je radio samo kad je hteo da mi privuce paznju, upali auto i ceka da se pojavim, i tek onda krece... Ovaj put sam ja cekala da on krene pa da u tom trenutku izadjem napolje da se sretnemo. Naravno da je iskulirao, okrenuo glavu i odjurio... Znam , otisao je da radi.... Mozda mu je bilo drago sto me je ugledao, mozda ne, ko ce to znati....

Uzela sam telefon i poslala mu poruku : Komsija, jel mi to vise uopste ne pricamo?!?

I odgovorio je , odmah. Morala sam da sednem pre nego sam procitala sta je napisao, tresle su mi se ruke, i srce mi divljacki tuklo.... Napisao je samo: Otkud ti to?

Skakala sam od srece. Nisam mu nista odgovorila, i necu, objasnicu mu kad dodje. Hiljadu se pitanja odjednom pojavilo, hiljadu pretpostavki, nije mu svejedno cim je odgovorio, i to odmah, i to sto je napisao..... Kao on me voli.... Heh... Mozda....

Ali zbog te tri reci moj svet je dobio drugaciju boju. Moje oci novi sjaj.... Poletela sam... Dobila krila.... Zaboga , dokle sam to dosla da se tako osecam zbog obicne poruke.....  Ljubav je cudo, a ja se osecam kao da nikada pre njega nisam nikog volela... A mozda i nisam, mozda i necu....

Obozavam septembar, obozavam kad je ovakvo vreme, obozavam sunce i 25 stepeni u vazduhu, vetar kako pirucka... Podseca me sve to na detinjstvo, mali gradic u podnozju Fruske Gore, pocetak skole, i radost, puno srece....

I tako bih volela da se to bar na trenutak vrati, tako bih volela da sada mogu da uzivam u svemu tome, ali ne mogu... Boli me svaki zrak sunca, svaki dodir vetra na kozi, boli me sad sve, i ova pesma : gde da idem kada nemam kud, oko mene tvoj trag vidim svud, gde me moja zvezda vodila , u noc tuge u bol do ludila...

Tako si lep i zgodan danas. Da li sam se ja to tebe uzelela ili te samo nisam odavno videla? Ona svetlo plava majica ti taaako dobro stoji... I ceo dan si napolju, kao sad nesto radis, iznalazis razne poslove, a cim se ja pojavim na vratima, begas unutra, ili se okrenes da me ne vidis.... A ja umirem... Umirem za tobom , zar ne osetis, zar ne primecujes.... opet pesma: sve cu da podnesem i laz i prevaru, i tvoj hladan pogled sve ovaj put precutacu, sve cu da podnesem ne idi vikacu na glas, jedino jos jesen bez nas...

"... Na korak sam do tebe, a dalje nego ikad, da li pamtis u sta smo se kleli, i nikada ne reci nikad, i biraj svoje reci pre nego me slome, daj mi jedan dobar razlog da te dam nekome ..."

Sinoc sam dala sebi oduska, pokusala da zaboravim, trazila utehu u drugom zagrljaju. Druge ruke lepo grle, druge usne savrseno ljube... ali... to nisi ti.... I jutros prva stvar kad sam se probudila pesma... I suze, suze, suze......

Parni Valjak : Sve jos mirise na nju

Ne pitaj me nocas nista pusti me da sutim

Ja nocas trebam mir
Stare rane opet peku moje bitke dalje teku, duso
Ti nemas nista s tim


Sa tvojeg izvora moja se dusa napila
Zedna tvojih godina
I sada mamurna pita gdje je utjeha
Gdje je mladost nestala 


Idu dani ja ih pratim, ponekad do tebe svratim
Duso trazim zaborav
Molim sate da se vrate tragovima njenim hodam
Tiho kao da je tu

Sve jos mirise na nju, i dan, i jutro sto ce doci
Nakon ove noci, noci bez sna
I dvjesto godina da ih brojim u samoci
Otkako je otisla.


U mojim venama jos je njenog otrova
Jos je doza prejaka
A tebe ljubim, da ne poludim
Da zaboravim....

 http://www.youtube.com/watch?v=mwbPCJTgfRQ

..."neprekidne strele iz tvojih ociju cine da je moj bol vecito svez "

Sve je super dok te ne ugledam, ocekivala sam da ces doci danas... Dobro sam vec naucila tvoj raspored...Kad sam ugledala auto, bila sa skoro ravnodusna, ali onda sam ugledala tebe, i kao po defoltu cim si video da ja izlazim, pobegao si u kucu.... A meni se grlo steglo, preseklo me u stomaku... Naravno da se bojis da se javis, a i dalje mi nije jasno zasto. Cekam priliku da se zapravo sretnemo, pa cu te onda pitati, ili ako me iskuliras kao do sada, poslacu ti poruku : jel se mi ne poznajemo vise.... Eh....

I nadam se da cu te zaboraviti, brze, i lakse, kad ne budem tu, i kad ne budem primorana da te gledam svakih 5 dana, iznova i iznova.... Ostace mi ljubav koju osecam, ali necu biti povredjena svaki put kad te vidim... eto bar nesto....

Ranije bih plakala u ovakvim trenucima, bila tuzna, ucveljena... Ali,ne , danas ne... Selimo se... iz ovog mesta, iz ove ulice, iz ove kuce, koja gleda na tvoju... Iako samo 10 minuta od grada, ipak je u gradu sve blize, bolje, lepse... I jako se radujem, skakucem kao malo dete, vec sam spakovala sve one sitnice koje necu koristiti naredne 3 nedelje, svoje plisane igracke...

Setila sam se da sam kod tebe ostavila jedne mindjuse, i srce koje svetli u mraku, da te cuva kad ja nisam pored tebe.... Pitam se sta pomislis kad ih vidis? Da li si ih vec tutnuo negde , u neki cosak da ih ne vidis, ili i dalje stoje tamo na stocicu pored tvog kreveta.... Pitam se da li si obrisao sve one poruke koje sam ti slala, sve one duboke reci.... koje sam osecala svojom dusom... Pitam se pomislis li nekad na mene, i sta osecas tada.... Kad odem... Nestace i najmanja mogucnost da te , kao slucajno, sretnem na ulici.... Mozda ce ti biti lakse, mozda ces biti srecniji.... 

A meni ce biti lakse, mozda cu naci nekog drugog, mozda ce mi se dopasti, ali necu ga voleti... Znam samo da te necu sretati, da nece prva stvar ujutru koju ugledam biti tvoj prozor, ili tvoj auto, ili Ti...... I srce ce valjda preboleti, nekada... A ja sa sirokim osmehom, i iskrom u oku odlazim u novi zivot, novi svet.... I nikad neces biti siguran da li je ta iskra suza tuge zbog tebe... 

Imala sam veceras neodoljivu zelju da ti posaljem poruku. Odjednom sam pocela da mislim na tebe, i da te osecam, kao nekada, kao da si blizu... I zamislila sam situaciju, posaljem ti poruku, i ti me odmah nazoves, i pitas me : gde si debela, sta radis.... I ja padnem u nesvest.... Steglo mi se grlo pri samoj pomisli na tako nesto, i onda sam se uplasila svoje reakcije. Obecala sam sebi da necu da popustim, i da ti se necu vratiti tek tako, bez borbe, tvoje, da me zasluzis.... Negde sam citala ovih dana o telepatiji, i setila se kako smo ranije bili povezani, ja pomislim na tebe, i ti me nazoves, ili jednostavno osetim ( kao veceras), da moram da ti posaljem poruku.... To bude bas tada kada si i ti mislio na mene....

Onda se, eto, ponadam da si i veceras mislio na mene, i ponadam se da i ja tebi nedostajem ovoliko koliko ti meni....  

Vozamo se Zoka i ja kejom, pored Dunava, i ja opet samo o tebi pricam, s tobom sam se tu setala, s tobom provela sve te najlepse trenutke... kad si hteo sladoled, a konobar te u cudu pitao: pa zar od svake vrste po jednu kuglu,  a ja plakala od smeha narednih pola sata.... heh... ima li nesto sto me ne podseca na tebe?..... i toplo vreme, i hladno vreme, i kisa, i sunce, vetar, sve, bas sve.... Zaboraviti ne znaci izbaciti iz secanja, vec pamtiti bez bola..... a mene sve jos uvek boli....

"Niko kao ti u ovom svetu lazi nije umeo sudbine da me spasi sve te godine,a sad pred tobom stojim zivota se ne bojim

Pitam se , sta ti je sada u glavi? Vise te necu zvati srce moje, jer to vise nisi. Nismo se sreli, jer nisam bila tu, a kad smo se sreli, ti si okrenuo glavu, pobegao unutra, zatim seo u auto i odjurio... Usput prosao pored mene, naravno nisi ni mahnuo.... Pa makar sam to ocekivala, zbog svega sto smo imali, a imali smo mnogo... I onda se redjaju pitanja, a sta ako nisi  ravnodusan prema meni, pa ti je zato frka, jer da bas nista ne osecas mogao bi bar da se javis, kao sto se javis bilo kom komsiji.... I poletim u oblake, visoko... Na trenutak sam kao srecna, volis me....

A ne, sestro, ovaj put neces! Ne dozvoljavam samoj sebi to, sta sad kao dodjes sa zeljom da se pomirimo, i ja kao pristanem, odmah bez pogovora, sa osmehom na usnama....

Setila sam se jednog sna, koji sam davno sanjala, pre nas, kad sam te tek upoznala.... Dosao si po mene , odveo me negde, i taman smo se zagrlili neko je naisao, prekinuo nas kad je bilo najlepse.... Eh... Tako je bilo i u stvarnosti, svi zavidni i ljubomorni ljudi su nas prekinuli kad nam je bilo najlepse, i besna sam, jako, na tebe, sto si toliko slab, i sto su ti svi oni vazniji od mene, od nas... Jer se i dalje nadam da osecas prema meni nesto. I nije mi jasno kako osecanja mogu preko noci da nestanu.... Eto , nije mi jasno....

" I da mi daju svet, da uzmem sebi, da me ucine jacom od Boga, sekundu razmisljala ne bih... uzela bih Tebe umesto toga..." 

Vracam u mislima sve nase najlepse trenutke... Juce pricam sa Zokom, i svaki dogadjaj koji sam joj spomenula, ti si bio glavni akter... U mom zivotu toliko kratko, ali toliko mnogo, vise nego iko ikada... Svaki dan sam svesna tvog prisustva, i kad me neko pita kazem bas me briga, ne zanima me.... Tako mi je lakse.... A umirem pri pomisli da je neka druga devojka pored tebe....

I dajem se njima, svima, da me gledaju, da me imaju.... i svi su nevazni..... lepi, zgodni, pametni.... svi bolji od tebe... ali ne znace....

Jelena Langold

I jos nesto: covek koji voli da ide u cirkus mora biti da nije bas toliko los. 

Kazem: Ne boli me..... ne osecam nista... i ne dam ocima da placu... Izlazim vesela i nasmejana, odlazim u svet, medju ljude... I sve je kao dobro, osecam se odlicno.... A onda dodjem i legnem u svoj krevet, navucem prekrivac do ociju, i zelim da vristim... Ali ne mogu.... Osecam se tako prazno, tupo.... Nemam glasa da vristim.... Slusam samo muziku, tuzne pesme.... Balade.... 

I zivim tako... Proslo je tek nekoliko dana, a sve vise prizivam u secanje nase najlepse trenutke... Kad me je ustinuo za obraz.... Pa prvi poljubac,  stisak ruke, setnju.... zagrljaj.... i zeleno... zalene oci, i zeleni duks, i zeleni auto, i zelenu vodu na "nasem" jezercetu, zeleno drvece.... i tek tada mi se place, ali ne mogu... imam osecaj da su mi se zaledile suze, a kockice leda ne mogu da se kotrljaju niz obraze.... steglo me je u grudima, i taj osecaj traje... prisutan je.... uvek i stalno... ali ne osecam da me boli.... 

Samo zadrhtim kad pomislim da cu ga videti.... Moracu da ga vidjam, zivi prekoputa.... Zato cu ja da se odselim... Da prebolim, da prezivim...  

Plakala sam, htela da zadrzim suze ali nisam uspela.... Rekla sam mu da ja placem sama, kad niko ne zna, i niko ne vidi.... Ustinuo me je za struk, onako slatko, kao nekad, kad je sve bilo super... Rekla sam mu : ne diraj me , ugriscu te sad.... i otisla u suzama, cuo mi je po glasu da placem.....

Razlog: nepoznat... Ustvari on ne zna sta hoce.... Ne zna, eto, jednostavno ne zna... Kao nema nijednu primedbu na mene, ja sam super devojka.... Ali on ne zna sta mu je , ni sta zeli , ni sta oseca.... i zeli  da napravimo malu pauzu.... Heh, sladak izgovor da debila drzis u neizvesnosti.... Kakva, bre , pauza, pa nismo deca... Zasto lepo ne kaze Kraj.... I zasto ne zove stvari pravim imenom....

Mira skoric peva : Tako si pao u ocima mojim... A srce pamti kad velik si bio....

Sad me Anchi utesila, kaze opusti se, vrlo brzo ce on shvatiti koliko mu nedostajes..... Heh.....

Ali sam ipak tuzna, jaaaaako.... On je moja ljubav iz snova.... Moje sve.... Moje Srce..... I kako da sprecim suze, kad same idu.... :'( :'( :'( 

Ljuta sam, besna, od jutros.... ustvari jos od juce, kad sam videla da si dosao, a nisi se javio.... Jutros ti poslala poruku : rakao si da ces se javiti kad dodjes.... i nista.... sve kao super sam, ali besna, pricam Zoki : sad kad izadjem i kad ga sretnem odmah cu da ga pitam sta ustvari hoce, samo neka se izjasni, hoce/ nece, i raspaljujem taj bes kod sebe....

I onda, provirim napolje, vidim cackas nesto oko auta, i srce pocinje brze da mi kuca. Krecem u prodavnicu, i dolazim do tebe, mislim da cu se srusiti, drhtim, tresem se, pritisak mi je 300.....

Kazem: Zdravo (jedva), a ti se ponasas normalno, kazes malopre si ustao, nesto ti se juce kao zapalilo tu na autu pa gledas... Sve kao normalno, a ja ne mogu da izustim ni jednu rec, stojim, gledam te, tresem se..... Tu je klinac, pa ne mogu nista da te pitam i da hocu... I onda kazem idem, pitam te hoces li imati vremena kasnije, i ti kazes :da,da, videcemo se kasnije... Kad kasnije, pitam te, a ti kazes pa kasnije, moram da zavrsim ovo.... i to je to... A ja se i dalje tresem, i drhtim....kao nikada do sad... i pitam se zasto.... Jbt, nisam klinka, a ponasam se kao zaljubljena siparica.....

I dok sam stajala pored tebe, setila sam se zasto sam te zavolela toliko.... Tvoj glas, tvoje ruke, tvoj pogled... Blizina, energija kojom zracis, i koja toliko utice na mene.... I gde je sad onaj bes... heh.... Kako da budem besna na tebe kad te toooooooliko volim (?!) 

I kako uopste da zapocnem taj razgovor, koji MORAMO da obavimo..... uh...

Da li to ljubav pravi od nas slabice , il' ja to samo tako izgledam.....? 

Hvala ti cika Miko Anticu , divne si stihove napisao, i ja sam ti jedan ukrala, sinoc, i poslala mom srcetu:

"...bice mi lakse da sve zaboravim, ako znam da me se neko seca... volela bih da shvatis zasto sam ponekad tako vrela kao jug, i da mi oprostis sto nista bolje ne umem da ti kazem sad, kad se poslednji put voli..."

Naravno da nije odgovorio.... To samo govori ko je kakva osoba.... I ko se boji, a ko ne, sebe, i svojih osecanja... I ko je spreman da sagori u vatri sopstvene ljubavi.... A ko se povukao, skvrcio, i zatvorio , iz straha od daljeg bola.... Neka , neka boli, to bar znaci da smo zivi...  

Sunce i dalje sija, i sijace, posle nas, kao i pre.... Kako mi sad zvuci to "nas"..... A ne znam ni da li postojimo.... Sta god da se desi, kakav god bio ishod naseg razgovora, ljubav koju sam osecala prema tebi , zauvek ce sijati iz mog srca, jer volela sam te vise nego sebe samu....

Uvek cu pamtiti ovo leto, nase leto, kada sam saznala sta znaci voleti, i biti voljen, ceznuti, i patiti.... Cini mi se da se nasa ljubav pretvorila u platonsku, toliko smo bili razdvojeni, da ja vise ne znam sada sta osecam, da li jos volim tebe, ili samo mislim da te volim, a ustvari volim neki ideal u svojoj glavi... Ali srce , ti znas koliko sam ja realna... I ne volim da zamisljam, ja volim i zelim da te zagrlim, i osetim.... A ne znam da li cu te ikada vise zagliti..... Eh... Vise me ne boli, i to mi smeta.... Ljuta sam.... Mozda me je malko strah... Neizvesnost.... Ko ce ga znati?

Samo znam da necu plakati, necu patiti, ne dam to sebi, dosta je bilo suza.... A i zasto da budem tuzna... Cula sam pesmu: "Hocu da umrem dok me volis, dok sam ti lepa sva, dok mi je osmeh na usnama...."  

Nasa ljubav je snagom sudbine, tragom vetrova presla pustinje.... To se pamti.... Takve si osecaje u meni probudio , srce moje.....

A kad dodjes, znacu da li idemo dalje, preko sledece pustinje zajedno, ili svako krece svojim putem, u nove zivotne pobede..... Eh....