suncica

Tri meseca...

Nikola — Autor suncica @ 17:05
Najlepsi trenuci mog zivota, sa mojim malim Andjelkom.... Dani lete, prolaze, odlaze, ni ne primetim... Tek ponekad zastanem i pogledam ga... za dva dana ce biti puna tri meseca... Moja dusa mala je sad vec veliki momak, prica, guce, cici, smeje se naglas, sav je bitan, pametnica moja... Nesto najbolje sto je moglo da mi se desi... <3 

Ultimate happyness !

Nikola — Autor suncica @ 10:51
Moja dusa mala... Nemam ponekad vremena da odem do toaleta... Nemam vremena za neke aktivnosti, koje su mi do pre par meseci bile uobicajene... A iskreno, ni ne fale mi. Sve sto mi je bitno je osmeh male srecice... Samo to je vazno u celom univerzumu...  

Cudo moje

Generalna — Autor suncica @ 14:24

Spavaj duso, molim te, sest sati ujutru je... I na te reci dobijem najlepsi poklon na svetu, veliki , siroki osmeh... I vise nije bitno ni koliko je sati, ni koliko sam umorna. Sve nestane pred tim cudom... 

Secam se dok je bio u stomaku, svih pokreta, svega sto sam osetila...  I gledam ga sad, mali covek, koji me razume kad mu pricam, peva samnom kad mu se svidja pesmica, smeje se, i gleda me svojim pametnim toplim okama... Nisam nikad mogla ni da zamislim, ni da pretpostavim kakav je to osecaj. Biti majka je najveca privilegija koju sam u zivotu stekla, i nikad necu biti vise ponosna, kao sto sam ponosna na svoje dete.

I dobila sam jos jedan poklon, dusa moja jako lici na mene, nema nista na baksuza tatu, koji se nije udostojio ni paketic za novu godinu da mu donese, a kao voli ga, i hoce da me ponovo osvoji da budem sa njim...


Ni Bog ni vino ne mogu bas sve...

Zivot — Autor suncica @ 13:07

Prodje i ta godina. Najvaznija godina u mom zivotu kada su se prepleli sjaj i tama, zivot i smrt...

Desilo mi se ono najlepse, postala sam majka jednog divnog andjela koji ce za koji dan napuniti dva meseca, i koji je moj zivot obojio najlepsim bojama...

I desilo mi se  ono sto je bilo zapisano, sudjeno... Umrla mi je mama...pre tacno mesec dana...

To je zivot...

Al' ipak , dragi ljudi, Srecna Vam ova godina nova!!! 


cudni su putevi Gospodnji...

Zivot — Autor suncica @ 22:20

Bas sada, kad meni treba, ona se razbolela... Bila je pomoc svima, uvek se nasla svakom... I da, krivo mi je. Ne zato sto mi je pomoc potrebna, nego zato sto znam koliko se radovala svom prvom unucetu... I placem svaki dan, a ne bih trebala, zbog bebe, zbog mleka, zbog svega... Ne mogu... Ozbiljno je. U bolnici je... Sve je neizvesno...

A samo sam zelela da podelim radost prvog osmeha sa njom... I trudim se da ne gubim nadu, na sigurnom je, oni ce je "popraviti", ozdravice i vratice se kuci... Molim se svaki dan...

Sa druge strane razmisljam, ja sam odavno vec odrasla osoba, i sad sam i sama majka... Ako je Bog tako odlucio, prihvatam da ona ode.. Samo mi je tesko sto se to sve desava bas u ovom trenutku kad bismo svi trebali da se radujemo...

Jedino me tesi saznanje da ce sve proci, pa cak i bol, bez obzira sta se desi... 


Nikola

Nikola — Autor suncica @ 20:29

Pre 8 dana desilo se ono sto sam 9 meseci cekala... Moje cedo je odlucilo da ugleda svet svojim lepim okama. Probudilo me je nesto cudno u sred noci, a par sekundi potom mi je pukao vodenjak... I pocelo je... Porodila sam se u 14h... Bilo je gusto, bilo je bolno... Rekla sam doktoru dok sam lezala na tvrdom stolu: Vi mene ovde vise necete videti.... I bilo je tako sve dok jedan mali drekavac nije udahnuo vazduh prvi put.... Poceo je da place i nije prestajao narednih pola sata... Sto je dobro, dobio je dve desetke, najvise moguce ocene... A zatim je otkrio svoje prste, i gurnuo ih u usta, gladno mamino zlato....

Sve posle toga, upoznavanje u bolnici, prvi dodir, prvi podoj... Neverovatno... Stigli smo kuci posle dva dana... Sad vec imam osecaj da smo ceo zivot zajedno, nemam osecaj da imam malu bebu, i da mi je nesto nepoznato... Instinkt je neverovatna stvar... A bebac, luce moje malo, dobrica, siki, spava... Smeska se, i to mi je najveca nagrada za sve...Sad vec cova ima 8 dana, i nece da spava stalno, trazi da mu se prica, da se nosa... Nece da lezi u narucju kao mala beba, vec uspravno kao velik da se drzi...  I lep je, kao lutkica... I nisam nikad mogla da pretpostavim da moze toliko i tako da se voli.... Ljubav moja najveca, i jedina prava, ljubi ga majka... 


jos sam tu...

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 17:21

Debela, to mi postaje zvanicni nadimak. Evo polako prolazi i ovaj dan, sedmi... Nadala sam se da cu uveliko biti porodjena do sada. Kad ono, mom cedu se ne zuri, lepo mu je kod mene. A meni sve teze i teze. I kad vidim svoj odraz u ogledalu, u prolazu, bude mi cudno, juuuuu kolika sam...

Ponekad imam osecaj da sam oduvek trudna... Ustvari cele ove godine. I ne mogu vise ni da zamislim kako izgleda normalno spavati. Ne mogu da se setim kako izgleda nemati stomak. Bila mi je danas sestra, koja je uvek bila deblja od mene, jaca, sira.... Kad sam je videla, prvo sam joj rekla: ala si ti mrsava...  

Ali nekako sve to pada u vodu kad samo pomislim da cu uskoro ugledati male okice i zagrliti svoju bebu. I samo postane bitno da sve bude u redu. I jedva cekam... Svakodnevni pozivi od strane svih meni dragih osoba, sa pitanjima kako sam, i da li mi je frka... Ne, nije mi frka, ni najmanje... E onda pocnu da me smatraju i blago ludom, pa kako moze da ti ne bude frka, kako se ne bojis? Aman ljudi, pa nisam se bojala ni kad sam pravila dete, sto bih se sad bojala, cega. Porodjaj je najprirodnija moguca stvar... Samo da pocne...  


Zivot, opet...

Zivot — Autor suncica @ 13:43

Pre nekoliko dana zvoni telefon, i vidim ja da zove kuma. Mene vec pocinju da smaraju svi pozivi, kao pa jos se nisi porodila , pa kad ces i tako to, al dobro... Obicno samo prosledim mami slusalicu da se javi, ali se ona nesto zakasljala, i ja se javim...

Prva glupost, kuma je zvala da javi za nesrecan slucaj, posto mama nije mogla da prica sa njom u tom trenutku, kaze, hajde meni da saopsti. Takve stvari se ne saopstavaju trudnicama, al dobro, ja sam i tako po svemu atipicna....

U mestu , u kom sam zivela do prosle godine, prekoputa zivi On, moja velika ljubav,  u istoj ulici zivi i doticna kuma koje je zvala... Saopstava mi: znas umro je Njegov tata.... Pa dobro, ima covek i godina, bilo bi strasno da se nekom mladjem to desilo... Ona nastavlja: ali znas, pao je sa drveta... Hm, meni prvo prolazi kroz glavu sa kog je drveta mogao da padne, znam da oni nemaju u dvoristu drvo, pomislim negde u Bosni je bio... I pomislim sta je uopste toliki covek (inace veoma kurpulentan, imao je sigurno 120 kilograma, i dva metra visine ) radio na drvetu... Kuma nastavlja: pao je sa Dostinog drveta, a Dosta je gazdarica kuce u kojoj sam ja zivela... Tu sam pukla od smeha... Izvinula se kumi, i posledila slusalicu mami.... I nastavila da se smejem uz reci: Oprosti mi Boze, ali ne mogu da se suzdrzim.... I dalje mi u glavi: pao je sa Dostinog drveta.... Tragikomicno... I i dalje se pitam sta je toliki covek radio na drvetu... Posle cujem, on i njegov sin, brat od moje ljubavi, sekli su neke grane sa velikog oraha ispred kuce... Ali to i dalje ne objasnjava zasto se covek sa toliko kilograma, i skoro 70 godina penjao na drvo... Posle sam cula, na mestu je ostao mrtav.... Pa da, sirot covek, da je zapeo za kamencic i da je pao, ishod bi bio isti.... Onda sam cula da je imao i vise od 120 kilograma....

Zivot zaista pise cudne price ponekad... I setila sam se onoga:  ko ne plati na mostu, platice na cupriji... Setila sam se koliko su svi bili protiv nase veze, i koliko su se svi mesali, i brinuli o nama umesto o sebi... Ne svetim se nikome, nikada i nisam, ali neko to odgore vidi sve.... 


Dokaz

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 21:15

Samo se potvrdilo ono sto sam vec i znala. Svi me kao nesto savetuju, razmisli, daj mu sansu da se pokaze, vidis da se trudi... Aha... Dokazao je... Da sam u pravu! Insistirao je tatica da dodje, da me vidi, i da vidi kako sam namestila sobu za bebu. Reko, 'ajde dobro, neka dodje, iako mi nije uopste bila zelja da dodje kod mene. Cak sam ga u vise navrata pitala kako ga nije sramota i odakle mu obraza, da posle svega dolazi u kucu mojih roditelja i ponasa se kao da se nista nije desilo... Ali ok, kad se beba rodi bi svakako poceo da dolazi, pa sam pomislila i neka dodje da vidi sve to...  

Prvi komentar, kad je usao u sobu, bio je vrlo razocaravajuca (za njega) konstatacija da racunar vise nije u mojoj sobi (avaj, sad nece moci da ide na fejsbuk, a na to je racunao! ). Nije prisao kreveticu, kao sto su do sada svi, i kao sto bi, pretpostavljam, svako sa odusevljenjem uradio. Nije ni pogledao sta sam sve spremila za bebu, nije ga interesovalo. Dok sam izasla iz sobe da mu skuvam kafu, pronasao je na stolu neki casopis, koji je odmah poceo da lista, a kada sam se vratila u sobu, bio je vrlo razocaran jer je casopis stari, od pre par meseci... Pa sta sad treba da idem da ti kupim novi casopis???

Pokazala sam mu odelce koje je moja mama kupila da iznese unuka iz porodilista, malo belo, somot sa satenom, frak i leptir masna, preslatko. Nezainteresovano je pitao za cega je to. I jedino sto je primetio, od 30 komada plisanih igracaka koje su trenutno u kreveticu, je kravica mog brata, koja ima mehanizam, kad se stisne ispusta blesave zvuke, i nije mogla da ide u  ves masinu, nego sam je rucno prala pa je malo zuckasta, u odnosu na ostale oprane igracke. Pitao je zasto je krava prljava!!! 

Pozelela sam da ga naglavacke izbacim iz kuce. Ipak sam bila fina, lezala sam i nisam obracala paznju na njega, prehladjena sam i rekla sam mu da ne mogu da pricam... Ipak je sedeo dva sata i kovao planove o mom preseljenju u "neki" stan u kom ce biti on, u kom planira da zajedno zivimo... Opet , bez da me pita da li ja to zelim, ne, on je isplanirao... Pa dobro, neka masta, to nije zabranjeno, samo sam pomislila: "ko visoko leti, nisko pada", i ne sumnjam da ce njegov pad biti bolan, ali me zaista, posle svega toga uopste ne dotice... Ne likujem, ali eto sad imam cvrst dokaz da se on nije promenio, i da njega dete uopste ne interesuje... On samo jedva ceka da se ja porodim i da budem normalna i da ga prihvatim.... Hm....


skorpija

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 20:54

Sunce je uslo u sazvezdje skorpije, znaci sad mogu i da se porodim ;). Salu na stranu, nisam ocekivala da se porodim ranije, bar ne mnogo. Planirala sam bebu skorpijicu. U sali sam govorila da cu cvrsto stisnuti noge i necu dati da ranije izadje napolje... Sad mi je nekako laknulo, kad god krene, dobrodosao... Danas ceo dan guzva, bila mi drugarica, pa jedni kumovi, pa drugi kumovi... U jednom momentu je moje cedo bilo toliko nemirno da nisam mogla ni da sedim, ni da lezim, stomak mi je skakao, i u par navrata me je tako nesto zabolelo... Ah, ne, to jos nije porodjaj...  Laznjaci, kako kazu... Lose i spavam sad vec, jos sam se prehladila pa ne mogu da disem. A cini mi se da strepim, ako cvrsto zaspim, da necu osetiti kad pocne porodjaj... Hehe, to je nemoguce, niko se jos u snu nije porodio.... 

Danas lezim i gledam plamen vatre u kaminu... To mi je nekada budilo romanticna osecanja... Sad nista. Jedimo o cemu razmisljam je porodjaj i beba... Sto bi se reklo "Hvala Bogu", konacno se osecam kao normalna zena koja je pred porodjajem...  A tatica dosadan, navaljuje da se vidimo, a meni nije ni do mene same, i tesko mi je, i malko sam nervozna i peehladjena, i on mi uopste ne treba sad.... Sad mi treba miran san... I cekam... 


hm...

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 21:33
Nemam naslov... Ne znam sta bih napisala. Malo su mi misli uzburkane, sto bi sefica mog brata rekla imam 600 podstanara u glavi... Cini mi se kao da se tako branim od svega, da ostanem normalna... O puno toga razmisljam, a trudim se da ne razmisljam ni o cemu... Danas divan dan, cekala sam taj ultrazvuk bas dugo, sve su nesto bzvz odlagali... I jako sam se obradovala, sve je u savrsenom redu, bebac je odlicno, ima vec 3 kg, a jos 3 nedelje do termina. Bice dzambo beba. I nemam vise povecanu kolicinu plodove vode koja me je brinula... Ma sve je odlicno, za dve nedelje na kontrolu... I da pijem puno caja, neka me viroza drma.... A kisa je padala, kao popizdela, a meni je tako bilo slatko da setam... Iako sam bila sva mokra dok sam dosla kuci... A onda, topla soba, topao mirisni caj, mekano cebence, lagana muzika.... Savrsenstvo... Na trenutak kao da sam zaboravila da sam trudna, pa kad sam ustala i prosla pored ogledala, ugledala stomak... Cini mi se da ponekad nisam svesna da cu vrlo uskoro postati majka. Nisam svesna da ce to maleno bice u mom stomaku, uskoro prvi put udahnuti vazduh, i ugledati svet. Da ce me stisnuti malena saka, da ce zaplakati, biti gladno... Da ce mi do kraja zivota biti najvaznije... Kao da se sve ovo ne desava meni, deluje mi na trenutak da sam nemi posmatrac svog zivota... Ustvari , nije tako. Strah, opet, koliko god ne zelim da priznam, frka mi je, od porodjaja, ne mogu da ne razmisljam o tome da li ce sve biti u redu... Pa prvi dani zivota, kako ce sve funkcionisati... Dok nije sve bilo toliko blizu manje me je bio strah, jedva sam cekala da dodje,  a sad... uh... Ali, bez obzira na sve, jedva cekam taj porodjaj, i da vidim malene okice... 

odbrojavanje...

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 22:19
Sad vec brojimo... Dvadesetak dana... Sve je spremno, oprano, ispeglano, spakovano... Jos cekamo da se planete tako rasporede i da Sunce udje u znak skorpije, i  veliki dan moze da dodje... Fotografisala sam se od pocetka petog meseca, kad sam bila ubedjena da sam debela, i da mi je stomak velik. Sad kad uporedim fotke od veceras, sa tim od petog meseca, slatko se ismejem... Sad sam bas velika, i stomak mi je velik, ugojla sam se 20 kilograma... Sad mi je tesko da sedim, i tesko mi je da ustanem... Dobro sam i ukapirala zasto, heh.... A cedo nemirno, stalno se mrda, sad vec vise nema mesta za neke velike akrobacije... Postajem malko opsednuta tim, kazu svi normalno je. O porodjaju ne razmisljam, jer kad god mislim o tome, obavezno sanjam ( za promenu, vise ne sanjam ratove, pucanje, tenk i sl. )... I svi me pitaju kako se osecam povodom toga, da li mi je frka i to.... Hm... pa uglavnom nije... Uglavnom...  A procice i to... Jedva cekam...

Zivot...

Zivot — Autor suncica @ 18:24

Jutros kad sam ustala prva vest koja me je docekala je: umrla je Nada... Nada je moja bivsa komsinica, rodjena par meseci pre mene, kad smo bile male druzile smo se... Posle je njenu porodicu, a zatim moju, zivot odveo na razlicite strane... I roditelji su nam nekako i ostali u kontaktu, culi se, vidjali se ponekad, ali nas dve se nismo videle... Znala sam da je bolesna, znala sam da joj nema spasa, nesto sto se zove melanom, operisana puno puta do sada, i svaki put kao bilo ok, ali se uvek vracao, ovaj put na mesto odakle ne moze da se odstrani... Pre mesec dana, kad je moj tata bio u bolnici, i ona je bila, video je, pricao sa njom, bila je potpuno svesna, osecala se bolje. Postojala je nada, narucene neke vakcine iz Izraela, koje mogu da je spasu... Pozdravila me je, i radovala se mojoj sreci... Nisam imala snage da odem da je vidim, iako sam tamo bila par puta nedeljno... Samo dva sprata nize je lezala. Ne znam sta bih joj rekla, znala je i sama da umire, mislila sam da bi bilo sebicno da odem kod nje, delovalo mi je kao ruganje... Kazu hrabro se borila sa bolescu, prosle godine se i udala, i muz je bio uz nju... On je insistirao na svadbi, zeleo je bar nesto lepo u zivotu da joj priredi... Nije mi zao sto nisam otisla da je vidim, ostace mi u secanju lepa i nasmejana, kakvu je pamtim... Nije mi zao ni sto je umrla, odmorila se jadnica, i sad je tamo gde zasluzuje, medju andjelima... I necu da placem zbog toga, samo cu paliti svecu svaki put kad je se setim...

I zauvek cu biti zahvalna Bogu za zdravlje svojih bliznjih, svog deteta, i svoje... I slavicu zivot, jer je najdragoceniji poklon, radovati se malim stvarima, i biti srecna i zadovoljna onim sto imam... A mislim da imam mnogo, moje najvece blago je moje cedo , koje raste izpod mog srca, i sprema se da nam se pridruzi uskoro..... Zivot je cudo.... 


zima, zima, e pa sta je...

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 14:56

Nikad u zivotu mi nije tako tesko palo ustajanje, sto bi se reklo na sabajle, rano ujutru u 6 sati... Aj dok je bilo leto, pa sam i mogla da podnesem, jer je vec u devet pocinjalo da bude jako vrucina... A ja od pocetka trudnoce, uglavnom dobar deo noci ne spavam, i onda za to iskoristim period od tih nekih 5-6 sati ujutru, pa do 10-11 da se naspavam... A ovih dana sve nesto ranom zorom... A ujutru bude taaako zima... A stomak vec "do zuba", pa muke oko oblacenja, i prosto sam se iznenadila, imam jednu jaknu koju mogu da zakopcam, jeeeeeee :D Samo ne znam dokle cu moci da je nosim zakopcanu, jer stomak svaki dan raste, i to vidno... Tako jednog od ovih jutara hodam ka stanici, tresem se i cvokocem, kao da je minus pingvin, i setim se: ja ne volim zimu, nikad je nisam volela... Jesam "zimsko dete" rodjena u novembru, i sve je to lepo, zimske radosti i ostalo, ali ja ipak volim toplotu, volim sunce... Volim Miholjsko leto, i iskreno se nadam da cemo ga imati i ove godine, jer ne znam kako bih se naterala da ustanem ujutru i odem na pregled da je toliko hladno, ili da nesto pada.... 

A i tesko se rastajem od snova, u njima je sve divno, toplo i meko kao cebe kojim se pokrivam... Dobro, ne bas uvek... Rekli su mi danas da bas nisam trudnica kao i sve druge, one obicno u ovom periodu sanjaju svoju bebu, zamisljaju kako ce da izgleda, sanjaju porodjaj, suocavaju se sa tim strahovima i tako ih prevazilaze.... A ja sanjam da vozm tenk, ratujem, svadjam se, tucem, i cak su me nocas i upucali....Hm... Ili gledam suvise americkih filmova i serija, ili ne znam sta je u pitanju ;))) Al' , u svakom slucaju brojim dane... "bebac" kaze jos 34 dana... A ja se nadam da ce biti malo manje... Kako moje cedo odluci...


Jos mesec dana

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 12:40
Ja se nadam, iskreno, stalno mislim o tome, slutim sebi... Termin mi je 11.11., ja bih volela da se porodim treceg, ne znam zasto, eto svidja mi se taj datum. Rodjendana u novembru puno, meni drugog, mom bratu cetvrtog, tatici sestog, jednoj sestri desetog, pa dvanaestog, pa trinaestog... ih, ima nas skorpija makar kolko, a ja bih volela da moje cedo ima samo svoj rodjendan. Svi su se kao nesto gurali i izrazavali zelje da se porodim bas na njihov rodjendan, hm, sebicno, veoma... I tako sad odbrojavam. Jos mesec dana... Pa sve kao smanjim sebi, ajde da izdrzim jos dvadeset dana, onda pocinje znak skoprije, onda mogu da se opustim i da cekam prve znake porodjaja.... I tako dok se nadam i mastam kako ce to da izgleda i kada ce da bude, nesto mi pade na pamet, kao ja ocekujem da se porodim ranije, a sta ako udjem i u deseti mesec.... Dugo mi je, vec sad... A kazu da je taj deveti mesec najduzi... uh... I onda ona cuvena recenica, ma samo nek sve bude u redu, pa kad god bilo....

Powered by blog.rs