suncica

Ne izlazi mi iz misli. Dobro je, vec sam pomislila da nesto samnom nije kako treba, kad mi je u srcu vec neko vreme ravna linija. Mesta ima samo za mog sina. Danas sam shvatila da ima mesta i za njega. Uvek je bilo. Od moje seste godine, znaci skoro pa pune 23 godine. On je uvek bio prisutan, uvek samnom, a nikad uz mene. Najblizi mi je bio kad mi je u prolazu pruzio ruku...

Mastam o njemu, sta bi bilo da je bilo, i kad bi bilo...  Juce dok sam gledala fotke na kojima je on, bila mi je tu drugarica. Bila sam iznenadjena njegovim izgledom, drugaciji, stariji, ozbiljniji, deblji... Nisam bas bila sigurna da li mi se svidja... Moja Anci je, u celoj toj prici, stekla utisak da mi se on bas i ne dopada...

Danas dok smo razgovarale, pitala me je: pa sta sad hoces, jel si rekla da ti se ne svidja? Heh... ne svidja. Ma uvek mi se svidjao, kakav god da je. I da,OPET, mislim o njemu. Nekako se uvek, kao bumerang, vracao u moj zivot da mi pomrsi konce. Ali ovaj put sam tako mirna i tako spokojna. O svemu sam govorila, o sinu sa mnogo neznosti, o njemu sa mnogo sete, i o nesrecnom ocu mog sina sa mnogo strpljenja...

I konstatovale smo zajedno. Od kako imam malenog Andjela drugacija sam, smirenija, stalozenija, spokojnija... I ne znam kada cu bilo kome dopustiti da useta u moj zivot. I ako bude zeleo, morace debelo da se pomuci da mi dokaze da je vredan toga... 

Po njemu je moj sin dobio ime. Davno jednom rekla sam, ako se ne udam za njega sin ce mi se tako zvati.

Godinama sam isla u nase mesto ne bih li ga, bar na kratko videla. I dugo ga nisam videla.... Onda jednom sasvim slucajno, isla sam kod drugarice u Rumu. Njega sam videla na autobuskoj stanici u Novom Sadu, potpuno neocekivano. Kad sam shvatila da je to on, htela sam da propadnem u zemlju, nisam smela da mu se javim, drhtala sam kao zaljubljena klinka.

Svet je mali, njegova zena je isla u skolu sa mojom kumom. Ponekad pogledam njen profil na fejsu da vidim ima li nekih novosti. Porodila se mesec dana posle mene, imaju i drugu cerkicu. Ocekivala sam neku fotografiju na kojoj je on.

I juce, bum, fotke sa mora, i puno ne kojima je on. Nije mi reakcija bila kakva sam mislila da ce biti. Gledala sam ga, drugaciji je, ugojio se, izraz lica, oci... Mozda sam nekad bila zaljubljena, uglavnom u fizicki lik, ali shvatih juce, je njega ne poznajem, ne znam kakav je, kako prica, kako dise, kako se smeje... I ne znam ni da li bih zelela da ga upoznam... Zbunjena , uvek sam i bila kad je on u pitanju. 

Danas je moj sin napunio sedam meseci. Gledam ga pre kupanja veceras, raduje se, obozava vodu. Dok se smejao, strcali mu zubici, ima 4, i jos dva se vide da krecu... Onda pomislim, hej pa on vise nije beba, pravi deckic, veliki...

I opet, uhvati me panika.

Setim se mame. Setim se one emocije kad su javili da je preminula. Nemoc, bes, tuga, neverica... Sve cesce mi cudna osecanja naviru. Svi mi cemo jednog dana otici tamo negde, ili necemo. Postoji li ikakav "zagrobni zivot", staniste dusa? Ili je to samo prica da bismo lakse podneli cinjenicu da nas jednog dana jednostavno vise nece biti?

Mozda to ne bi toliko uticalo na mene, mozda ne bih toliko razmisljala o tome. Glavni okidac je mamina smrt, a ono sto me stalno vraca na to je zivot mog sina. Pomislim samo da cu morati jednom da ga ostavim. Nadam se sto kasnije, nadam se imace sve, zivot. Nadam se, imace makar ovoliko godina kao ja sada. Da, mislim da je ona prerano otisla, i zato ja ne zelim da svom detetu to uradim. Zelim da budem tu za njega, da mu pruzim maksimalno podrske u zivotu, zelim da cuvam njegovu decu... Ne zelim da ga rastuzim...

Ali svakako znam da cu jednom morati. I sta onda. Smrt. Tisina i hladnoca. Nistavilo, nema nas. Ta cinjenica me uzasava.

Danas bi bila druga... Godisnjica tog poljupca, filmskog. Toliko zeljenog... 

Citala sam sinoc neke svoje svescice, nesto nalik na dnevnik. Setila sam se nekih ljudi, nekih ljubavi, tihih ceznji, i vrelih strasti...

I sve je to pre Njega! Kao da se moj zivot sad deli na onaj pre njega i ovaj posle njega. A posle njega se desio samo moj sin! 

I ne umem da nastavim, imam takav osecaj, kao da sam u nekom lavirintu i uporno izlazim na stranu gde se proslost vidi u daljini... A strana buducnosti mi uporno bezi. Zivim u sadasnjosti, vise nego ikada. Ne razmisljam, ne mastam, ne pravim planove. Svaki dan mi prodje, prozivim ga. Svaki pokret, osmeh, novi zvuk, novi ukus na koji se Dusa mala namrsti, ili ne.

Tek ponekad se setim, kad cela kuca utihne, i svi zaspu. Kad legnem, i osluskujem disanje, i pogledam Nikolu kako spava snom pravednika... Pomislim na sebe, na nas, na sve. Pomislim kako bi bilo da me njegov tata nije toliko razocarao i povredio. Da je sad tu , sa nama. Ili da je njegov tata ipak neko drugi... Da je njegov tata On... Toliko sam zelela da podelim zivot sa njim, prvi put u zivotu zelela da budem samo njegova do kraja. Samo sa njim mogla da zamislim da imam decu...

Drma me 29. maj, i secanja... Procice i to, docice i jun... Onda cu se setiti Zelenog sveta, naseg... onda... onda ce i to proci... A ja cu i dalje biti na istom mestu kao i sada, sa svojom srecicom, i uzivacu u svakom danu sa njim... A uspomene su sastavni deo... 

Sve me podseca na njega. Kao da mogu da ga osetim, tu je blizu, kao nekad sto je bio.  Da smo ostali zajedno ovih dana bi nam bila godisnjica, druga. Mozda bi i moj sin bio nas. Mozda... Cini mi se da nismo umeli da budemo srecni. Nismo mogli da se opustimo i prepustimo sreci, posle zivota u kom je ona bila misaona imenica.

Ipak, ono sto smo doziveli obojilo nas je za ceo ziv, ostavilo trag. Kako to izgleda za njega ne znam, ali meni je dalo smernicu u zivotu. Sledeca ljubav mora biti najmanje tolika. Docice u obzir samo veca, jaca... Ali tu niko nece izbrisati...

 Da se opet tebi vratim  Nina Badric

Danas, posle dosta vremena, sedela sam i razgovarala sa ocem svog sina. Odavno nije bio tako razuman, tako normalan. Vec dugo se pitam sta mi bi, uopste, da se zaljubim u njega. Nikako nisam mogla sebi da objasnim sta se desilo samnom, kad sam njega takvog izabrala. Danas sam shvatila. Nije problem u meni. 

Da, bio je normalan, bio je dobar, ozbiljan, iskren,secam se prvih dana naseg zabavljanja, sedela sam i posmatrala ga, proucavala. Pitala sam se da li je on osoba sa kojom zelim da budem, i sve je ukazivalo na pozitivan odgovor. I sve je bilo tako dok mu nisam saopstila da sam trudna. Sta se onda desilo nemam pojma. Zasto je postao takav... Radila je sujeta, inat... Poleteo je malo vise nego sto je smeo sebi da dozvoli, i pad je bio bolan i fatalan.

Bilo mi je drago kad sam danas videla da se negde jos uvek nazire ta osoba u koju sam se zaljubila. A ne, nikako, necu se pomiriti sa njim.  Samo mi je drago da je konacno poceo da bude normalan, da se tako ponasa i tako govori... Jos kad pocne i da radi, tj da se ponasa u skladu sa tim sto govori... Zelim da moj sin ima normalnog oca, koliko god to bilo moguce.
Ali moram priznati da sam malo i skepticna po tom pitanju. Nesto cudno ne mogu da mu poverujem. Takav je do prve situacije koja mu nece odgovarati, i na koju ce burno odreagovati. Vuk dlaku menja ali cud nikada.

Ali smo bar popricali danas, i nisam bila besna i nervozna kad je otisao, sto je bar neki napredak... Valjda... 

Izasla sam napolje... Miris noci, vedro nebo, fontana u komsiluku i zvuk vode koja brboce... Cek, koji je datum? Da, da, maj... Pre dve godine u ovo vreme je zapocinjala jedna ljubav, velika kao okean, i toliko duboka, i toliko snazna. Secam se, tog 17.05. bila sam kod drugarice, i stigla mi je poruka koja mi je promenila zivot. Poslala mi je moja mama, i rekla mi je da je On stigao i pita gde sam.  Odjurila sam kuci, mislila sam da ce mi srce iskociti iz grudi, hej, pa On pita za mene. Narednih dana nije ni slutio da mi je tiha patnja i slatka ceznja. Umirala sam za samo jedan pogled preko ograde... Toliko jako sam ga zelela da sam ga i privukla sebi.  Sa njim sam provela najlepse trenutke u svom zivotu. Naucio me je sta znaci voleti i biti voljen. 

Sa ove tacke gledista cini mi se da smo se mi previse voleli i da smo izgoreli u toj vatri ljubavi. Trajalo je svega par meseci, ali dovoljno dugo da ostavi neizbrisiv trag u mom srcu i u mom zivotu.

Pricam danas sa kumom, pre dve godine smo se i nas dve ponovo pronasle, jer su nas par godina ranije zivoti bacili na razlicite strane. Kad je moja ljubav bila najsnaznija i ona je ponovo bila tu. To leto je bilo fantasticno. Dok je moj dragi bio na putu nas dve smo ludovale, dozvoljavale sebi ono sto inace ne bi, imale smo jedna drugu i luuuuude provode, pune radosti smeha...

Sta se sve od tada izdesavalo. Nas raskid, to vece mi je ona pravila drustvo dok sam tiho umirala. Da, cini mi se da je jedan deo mene umro i otisao da bude zauvek sa njim. Sve posle toga nije bilo vazno. Upoznala sam oca svog sina, sve kao super i lepo, ali ni blizu, ma ne blizu nego hiljadama kilometara daleko od onoga sto sam prema Njemu osecala. Ovo je bilo onako nekako smireno ,svesno, lepo i obicno...  Onda je mojoj dusici srce pocelo da kuca ispod mog. Pa onda sve sto se izdesavalo sa Ocem, celo leto, trudnoca, pa porodjaj. Onda smrt izbliza, otisla mi mama. Pa onda i lepe vesti, kuma saopstava da ce u septembru roditi malu devojcicu, lepu kao i njena mama :)  I vencanje, plakala sam kad sam je videla, bila je prelepa mlada.

I tako nas dve danas sedimo kod mene u dvoristu, ja sa Nikolom u krilu, a ona sa lepim okruglim stomakom, i pricamo... Dve godine, a kao da je proslo dvadeset... I citav jedan zivot...

U prevodu: Ja zelim...

Interesantna pesmica, pustio mi je brat jos pre pet meseci, kad se tek pojavila. Nisam obratila paznju sve dok pre neki dan nisam nabasala na spot sa prevodom na engleski, posle i na srpski. Ono sto me je privuklo, opcinilo je tekst pesme. Sad znam zasto je devojka peva sa toliko energije i strasti...

Ja zelim ljubav, radost, dobru volju,

Vas novac me nece uciniti srecnom,

Zelim da umrem sa rukom na srcu,

Hajde da zajedno otkrijemo moju slobodu,

Zaboravite sve svoje predrasude,

Dobrodosli u moju stvarnost... 

Kako to dobro zvuci. Ovih dana cesto spominjem bas to, dobrodosli u moju stvarnost. Smucili su mi se licemeri, koji patetisu ne bi li dobili sazaljenje... E od mene to tesko. Ne primam sazaljenje i ne dajem ga. To je negativna emocija, a toga mi je vec dosta u zivotu. 

Zelim ljubav, radost, veselje. Zelim lepotu. Zelim da uzivam u zivotu sa svojim sinom , i sa dragim ljudima. Dosta mi je ruznih stvari. Odlucna sam da odstranim sve lose, i da krenem dalje. Ne mogu vise da se nerviram zbog tudjeg bezobrazluka. Od sad nova ja :D Secem sve u korenu, govorim glasno i hodam uzdignute glave. 

I gajim jednu zelju, da u moj zivot useta neko... 

Pet punih meseci, i pola sestog, proletelo. A kao da je juce zakmecao. Sad je vec velik, sve zna, reaguje na sve nadrazaje. I zub mu je izrastao. Svaki dan nesto novo, zivot je cudo... Divan je, dusa moja, deo mene. I dobrica, najbolja beba na svetu.

Setim se cesto mame, volela bih da je tu, volela bih da moze da ga vidi. Pitam se da li bi bila ponosna na mene, i na to kakva sam majka svom sinu... Verovatno to nikad necu saznati... U poslednje vreme razmisljam o zivotu i smrti, i uhvatila sam sebe da pocinjem da panicim pri pomisli da cemo svi jednom otici sa ovog sveta. Mozda nas negde ceka neki drugi, mozda i ne... Sama pomisao da cu prestati da postojim, uzasava me. Kao, mlada sam da o tome razmisljam, ali opet, ovo je prvi put da se sa smrcu suocavam iz neposredne blizine, odnela mi je najblizu osobu.

Shvatila sam da neke stvari vremenom prestaju da budu vazne, gube znacaj, a opet neke druge itekako dobijaju na znacaju... Jedino cega se drzim je recenica: Cudni su putevi Gospodnji... 

I gajim nadu da postoji nesto iznad, neka ruka koja vuce sve konce, i nista nije slucajno, sve ima svoje... Ko zna zasto to tako mora.... 

Pametan covek, je pametan, mozda, zna dosta, npr. matematiku, ili tako nesto. Ima u glavi mozak, ali je pritom glup kao K... Mozda ne svi ( izvinjavam se onima koji su pametni, a da nisu glupi... :/ ) A recimo inteligentni ljudi, ne moraju da znaju matematiku, statistiku, ili takve nauke, ne moraju ni da znaju istoriju, geografiju, i slicno, ali, brate, imaju kefalo, umeju da se snadju u zivotu, da iskoriste sve situacije, dobre, i one lose da okrenu u svoju korist.

Ispostavilo se da je otac mog sina, pripadnik, prvih, gorenavedenih. Jos od letos se ja pitam, da l'  je covek glup, lud ili me zajebava... Pa glup nije, kazu da je pametan, jedini je prosao neke testove za vojsku, gde je konkurisao da radi. Lud, malo verovatno, prosao je lekarski. A da me zajebava, e to je najverovatnije. A uz to nema ni minimum samopostovanja, i obraz debeo kao djon. Trudim se da iskuliram, a nekad je to tako tesko. Sto bi moja dobra prijateljica rekla : dobicu Nervnog Slona... E pa ja svaki put kad doticni dodje dobijem bar dva Nervna Slona.

Cist bezobrazluk, na delu. Sta je nejasno u mojim recima, koje ponavljam vec mesecima. " ne volim te, covece. necu da zivimo zajedno, prihvati da si samo otac mog deteta, i da nikad neces biti meni nista vise od toga " A on kuje planove kad mi zajedno pocnemo da zivimo, kad se uselimo u stan....

I zamolio me, posto nema ves masinu, da opere kod mene kosulje za posao ( dobro se setio, posle 2 meseca), i ja, eto, da ne budem zla i pokvarena, kazem moze, a on doneo i kosulje i carape. I kad je bilo gotovo ja mu dajem, a on kaze, vrlo samouvereno: " pa osusi mi to, pa cu sutra doci da uzmem" AAAAAAAAAAAA pa nisam ti ja veseraj i sluzba za pranje i susenje vesa.... Sta da mu kazem, ugrizem se za usnu, ajde dobro, otac je mog deteta, kao zbog bebe... Ma sta ja radim! Sta zbog bebe, da mi kida zivce! Sramota, odrastao covek, a ni carape sebi nije sposoban da opere. Naravno, hiljadu izgovora je imao zasto ne moze...  I da bi se kao iskupio za to kupi mi nesto na poklon. Prvo sam bila u soku,  a posle sam se smejala. Kupio mi je gacice. Ok, ves se kupuje voljenim osobama. Da, eventualno cipkani da aludira na nesto... To sto je on kupio, kao prvo u dezenu decije posteljine, a kao drugo za uzrast od 8-12 godina, aludira na ono sa pocetka price: GLUP JE! A inteligencija mu je u zestokom minusu....

I ako uskoro ostanem bez strpljenja, i ako me dovoljno iznervira, a blizu je, mozda ce moci da vidi dete, ali preko suda.... UFFFFFFFFFFF. 

Tek sad shvatam kumu, i sta je mislila kad je govorila: samo nek su mi deca zdrava.I meni je to sad najvaznije. Razmisljam ovih dana sta bih uopste mogla da pozelim jos u zivotu. Sve mi je nekako potaman, osim jednog. Nedostaje mi mama. Ne treba mi pomoc, sve stignem , sve mogu, i jos se i dobro naspavam posto mi andjelko spava celu noc, a danju je dobrica. Fali mi samo da je tu... Eto ponekad...

Uglavnom ni ne stignem da razmisljam, ni ne zelim da razmisljam o tome. Samo uvece, kad svi legnu, i utihne kuca, ja se setim... Al brzo me prodje, zaspim i obavezno je sanjam. Nekako ne mogu da prihvatim tek tako da je nema vise, da vise nece nikad doci... Lakse mi je da se pravim da je otisla negde i da ce doci svakog trenutka. Morala sam da se naviknem samo na trenutno fizicko odsustvo... Valjda tako mora... I ta ce mi zelja uvek ostati neispunjena, da je vidim opet, i da vidi mog sina, i da bude ponosna na mene, na njega....Na sve nas.....

I zaista ne znamo sta imamo dok to ne izgubimo! 

Spavaj duso, molim te, sest sati ujutru je... I na te reci dobijem najlepsi poklon na svetu, veliki , siroki osmeh... I vise nije bitno ni koliko je sati, ni koliko sam umorna. Sve nestane pred tim cudom... 

Secam se dok je bio u stomaku, svih pokreta, svega sto sam osetila...  I gledam ga sad, mali covek, koji me razume kad mu pricam, peva samnom kad mu se svidja pesmica, smeje se, i gleda me svojim pametnim toplim okama... Nisam nikad mogla ni da zamislim, ni da pretpostavim kakav je to osecaj. Biti majka je najveca privilegija koju sam u zivotu stekla, i nikad necu biti vise ponosna, kao sto sam ponosna na svoje dete.

I dobila sam jos jedan poklon, dusa moja jako lici na mene, nema nista na baksuza tatu, koji se nije udostojio ni paketic za novu godinu da mu donese, a kao voli ga, i hoce da me ponovo osvoji da budem sa njim...