suncica

Ljubavi moja

Sreca — Autor suncica @ 10:33

Danas nisi tu... I neces biti narednih 5 dana...  I onda kad dodjes, opet ces otici.... Mozda cu ti ukrasti taj jedan dan...

A znas li koji je danas dan? Mozda i znas, ali ces to vesto sakriti.... Imam osecaj da je prosla citava vecnost od tada... Najsrecnija vecnost moga zivota... I onaj zagrljaj iz kog ne mogu da se izvucem, i tvoja ruka preko mog nosa, kad ne mogu da disem... 

Sve mi to sada tako nedostaje, a nisi tu, citavih sat vremena. Predamnom je jedan tezak put. Prvih pet dana cu izdrzati, znam da si tu, mozda ces i svratiti... Ali me onih drugih 10 dana, tako plase... Zelela bih da ih prespavam, i da se probudim tak kad se vratis....

Volim te srce moje.... 


volim te

Generalna — Autor suncica @ 12:17

Djuro, sinoc sam se opet zaljubila u tebe :)))

Uradio si samo par stvari, nekoliko malenih sitnica, i trgao me iz ludila u koje sam zapala... Pa da, ti mene volis, iako mi to nikada neces reci.... Samnom si, ne sa drugima... Meni se poveravas, i mene ljubis, tako jako, kako samo ti umes...

Bitno je da si tu, tu gde si uvek i bio, skriven... u mom Srcu...

Ma volim te Djuro, do neba!!!

 


od kad te sretoh...

Sreca — Autor suncica @ 11:50

Sve je bilo u redu. Bila sam srecna i zadovoljna, vesela i nasmejana... opustena...

A onda , jednog dana, stigla mi je poruka... Sad razmisljam, sta bi bilo da nije bilo tako. Gde bih bila ja?  A gde bi bio on?

Srce je samo pocelo malo drugacije da kuca. Malo vise u ritmu sa njegovim. Tih dana sam umirala, i ne sluteci da ce to izaci na ovo, sto jeste. Od prvog trenutka, te poruke, moje ruke na njegovom ramenu... golom... Osetili smo se, toliko snazno, prepoznali se, i poceo je da mi nedostaje, kao da mi fali ruka ili noga...

Nas prvi razgovor, posle toga, lupez... I onda me je pozvao na kafu. Krenula sam sa njim kao da se oduvek poznajemo, i tiho sam drhtala dok me je uvodio u "tajne" pecanja (sportskog ribolova), ciju svrhu ni danas ne razumem... eh....drhtala sam od njegovog pogleda, od njegove blizine, a ne znam da li je uopste slutio sta se u meni desava.... Narednih dana, potrudila sam se da mu uvek nekako budem na vidiku, i  svako vece smo bili zajedno... setali, pricali, opusteno neobavezno... Vec tada sam znala da ga Volim vise od sebe same, i bilo me je strah od toga...

Kad nije bio tu, zvao me je po 5 puta dnevno, bas da mi nesto kaze, vazno :P, i to bas meni.... uh... nisam mogla da docekam da dodje, zelela sam ga, njegovu blizinu, drustvo, njegov pogled... sve... To vece je bilo toliko hladno, 6 stepeni, a mesec jun! Setali smo, setali, setali... Obecala sam da cu nesto da mu objasnim, da mu nacrtam, i rekla sam mu da cu poneti rokovnik da mu nacrtam... Na kraju sam mu rekla da cu poneti rokovnik da ga zviznem u glavu, da shvati ono sto je jaaaako ocigledno.... A nisam smela da ga pogledam u oci i izgovorim to... Onda me je poljubio! Bio je to najlepsi poljubac u mom zivotu.... Narednih dana, stavio mi je do znanja da oseca isto sto i ja, samo on nikada ne govori o svojim osecanjima. Pokazuje ih , i to vrlo ocigledno...

Bila sam najsrecnija osoba na ovom svetu, prvi put u zivotu, osecala da sam voljena, i da volim. Ucinio me je ponosnom na sebe, na njega, na ovaj zivot!

Da, naravno, postoji problem! Moja ljubav je prevelika, i sebe sam zanemarila totalno, a njega  verovatno pocela da gusim, malo... Ili je mozda sudbina umesala prste, ili neki drugi ljudi, ali nas odnos se promenio... On je postao malo hladan, dalek... Mada ne uvek... I da, mozda sam preterala, ja bih vec da se udam za njega, da mu rodim decu, ja bih sve... A on se malo boji...

Plakala sam, nije vredelo, sebe sam mucila, jos manje je vredelo, njega sam bombardovala porukama....Sad sam se malo smirila... Prihvatam da nam se veza promenila, prihvatam opusteniju varijantu... I sve to jer znam da smo sudjeni, jer znam da ce se na kraju ozeniti samnom, znam da cu mu roditi jednu malu devojcicu...

Jednostavno znam, jer tako osecam, i to je moja istina, i moja sudbina, i sve su ovo iskusenja, koja ce nas oboje osnaziti, za dalje borbe u zivotu. I zato sam nasmejana, jer sam bas Ja sveko vece pored njega, ja ga ceskam, ja ga ljubim, i ja ga nerviram, i ja ga Volim do neba, i nazad...

I opstacu , i istrajacu, dok on ne svati ono sto sam ja shvatila cim su nam se pogledi sreli....

Volim te srce moje, najvise na svetu!!!!! 

 


Srcetu mom...

Generalna — Autor suncica @ 13:13

 Eh... da, ljubav od nas pravi slabice.... Kad smo same jake smo, rece mi jedna prijateljica, jer tada nemamo sta da izgubimo....

A ja sam takav slabic od kada tebe znam, srce moje. Pokusavam da se smirim, pokusavam da shvatim da zivot postoji , i kad ti nisi pored mene, da svet postoji.... ali mi je tesko, jer gde god se okrenem vidim samo tebe...

Ali hvala ti sto si tu, i hvala ti sto si me ucinio najsrecnijom osobom na svetu... bilo je vredno ovog bola koji sada osecam... i koji bih volela da mozes da shvatis, kad me pitas zasto se nerviram bzvz, i kad me savetujes da se opustim i uzivam....

 Rekla sam ti da ne mogu.... kod mene je sve :ili crno , ili belo.... ili volim , ili ne.... a kad volim to je do kraja, do koske, do bola.... 

jer po prvi put u zivotu zaista Volim.... Tebe Srce moje <3 


«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17

Powered by blog.rs