suncica

Antistres

Nikola — Autor suncica @ 22:15

Sad, kad je sve proslo, konacno mogu da odahnem. Da dam sebi oduska.
Sad me tek stize, umor, nervoza, sve ono sto je bilo sputavano, drzano negde unutra, u podsvesti...

Antistres terapija, svako vece po jednu Milka cokoladu... Onako usput... I provod... Zurka, drustvo...

Da, treba mi. Sad mi treba neko pored mene... Da pricamo, da cutimo... Sve one skrivene zelje, mastanja, strasti... Pobede i porazi, cekaju da budu ispricani, da izadju, da se rasplinu... Da mi rasterete dusu... Da sidju sa mojih pleca... Sad je vec dosta....

 


Gotovo!

Nikola — Autor suncica @ 21:10

Kraj, konacno... Iako nije predugo trajalo... Dovoljno me je mucilo...

Stojim tako danas u sudu, u onom zagusljivom , klaustrofobicnom hodniku... Toplo je, ali mene drma neka jeza, samo se stresam...  Pojavljuje se i gospodin tatica, i kad me je video nakostresenu, komentarise kako sam se mrsavo obukla, a onda vidi da imam 5 slojeva garderobe pa pokusava da se izvuce... Kaze kako mu bas prija moj parfem, tako ga smiruje.... Ma da... Prosipaj te fazone nekom drugom...

Sudija kasni, ja se tresem, minut mi kao godina... I konacno pocinje. Dogovor oko vidjanja-postignut... Dogovor oko izdzavanja postizemo na licu mesta : koliko si spreman da das? ok, ja se slazem... 

Kao da je i sudiji laknulo, zavrsavamo danas... Onda sto puta jedan isti tekst, sve samo presipa iz supljeg u prazno... sustina je sledeca: od danas sam zvanicno Samohrana Majka! i imam puno starateljstvo nad Nikolom, i neizmerno sam srecna zbog toga :D 


Mama

Nikola — Autor suncica @ 22:30

Vidis li, mama?
Vidis li nas?

Posmatras li, sa nekog paperjastog oblaka, nasu kucu, nase zivote?
Vidis li kako je Nikola porastao? Prica, brblja, i hoda, pa kad naidje na prag, zna da ce zapeti, on cucne i nastavi da puzi... Vidis li kolika mu je kosica? Znas da sam rekla da ga necu sisati, zelim da ima loknice, i nadam se da ce poceti krajevi da se kovrdzaju... I, vidis li kako lici na tebe, kad se nasmeje...? Danas je mazio tvoju sliku. A prva rec koju je izgovorio je bila: BABA...

Vidis li mene? Borim se, svaki dan sam sve jaca. I slavu sam sama spremala, kolace, i sarmu i sve... Onako, kako si ti nekad... Jel si ponosna na mene, mama? To pitanje ce uvek lebdeti u vazduhu... I nikad necu dobiti odgovor...

Vidis li bracu? Jedan je uspeo, pocinje da ostvaruje snove u dalekoj Americi. Drugi je tu, njemu nekako najvise nedostajes, najteze se miri sa cinjenicom da te nema vise...

A tata?  Pravi se da je jak. A nije. 40 godina nije malo da se za tren izbrise i zaboravi... Usamljen je. Falis. 

Ja se trudim da pravim balans, da odrzim ravnotezu. Smisljam razonode. I uglavnom uspevam, Sad cemo i jelku da kitimo, i sobe, onako kako si ti volela. Onako kako si nas naucila...

I bila si tako lepa, mlada i zdrava pre neku noc kad sam te sanjala... Zelim zauvek da te pamtim takvu. Nadam se i verujem da si sada, na tvom oblaku od svile, upravo takva, lepa, zadovoljna, nasmejana. Da te andjeli maze i paze, da ti ugadjaju... Onako kako bismo ti mi ugadjali da si ostala sa nama...

 


Slucajno

Nikola — Autor suncica @ 22:31

Dodir. Kao slucajan...

Sledeci, nameran, potpuno. Ruka na mojim bedrima. Osecam vrelinu dlana. Prste kako saraju, pisu neka cudna slova po mojim ledjima. Jeza... I neverovatna bliskost.

Ekspozija, i vidljivi ostaci iste, prste varnice oko nas.

Kaze mi moja A , smanji dozivljaj, vidi se iz aviona... Ne mogu, jace je... I tako iznenada. Obuzima me vec danima...

Opet smo blizu (zahvaljujem Bogu na uskoj kuhinji Laughing ), ovaj put sa ciljem. Stisak oko struka, od pozadi i poljubac u vrat, vreo... Jos ga osecam... Ispustila sam tanjir iz ruke... Ali da niko ne vidi, da ne primeti... A tako je ocigledno... Nemoguce za sakriti.

I svaku priliku koristi da budemo sami, na tren, samo da se pogledi spoje, nista drugo...  a zatim, vreo dlan mi miluje obraz, i nisam ni primetila, samo sam osetila usne... Socne i meke, na svojima. Ukraden trenutak od drugih... Samo nas...

I odjednom.... Duboki uzdah.. Otvorila sam oci... Sa sirokim osmehom... Obozavam snove....

 

 

 


Slabici

Nikola — Autor suncica @ 20:44

Da li je to zbog mene ili su oni sami takvi, ne znam, nisam jos odgonetnula. Ali sam, valjda, u ovom zivotu, pretplacena na takve. Bilo ih je mnogo, ranije, ima ih i sad. U pocetku kao sve ok, ali kad vide, shvate, ko sam, sta sam, na koji nacin... Povuku se. I vise mi ide na zivce ono: "Ti si suvise dobra za mene"... Jooooooj, ma daj! Prvo kontam, omalovazavaju sebe. Onda mislim, ma ne bre, nema sanse, nego samo hoce na finjaka da me se rese.... I dobro, mozda su obe teorije tacne, ipak me nervira sto su takvi, sto tako lako odustaju. 'Alo, ljudi, muskarci! Ako sam vec toliko dobra, toliko sve naj, zasto se ne potrudite onda da me budete dostojni... Da budete vredni moje paznje. Zasto jednostavno ne zelite da se prepustite. I da prihvatite, mene, bas takvu kakva jesam, ili sebe za pocetak... Eh... uzalud...

 Ali...

Nije bas sve uzalud.

Neke stvari je vredelo cekati. Deset godina!
I jedini je pokazao i dokazao da me zaista voli, i da je vredan moje paznje.... I kad sam ga pitala zasto mu je za sve ovo trebalo 10 godina, odgovorio je na pravi nacin, dugim socnim poljupcem... I da, da se desilo tada mozda ne bi bilo ovako, i mi smo bili tad drugaciji... I mozda smo morali da prozivimo sve sto do sada jesmo, da bismo se u pravom trenutku prepoznali. I dokazao mi je da nije bas toliko i bas u svemu stidljiv.  Pokazao mi je novu boju ljubavi, samo dok me drzi za ruku.

A kad je odlazio ostavio je suze u mom oku,  kisu na mom licu, da u kombinaciji sa mojim Suncem dobijem dugu, koja mi ulepsava dane, i koja ce njemu biti putokaz za povratak kuci... Za povratak meni.

Ipak nisu svi slabici...  I ko ceka taj doceka... :) 


Smrt

Zivot — Autor suncica @ 13:20

Kako se suociti?

Kako svariti cinjenicu da je neko zauvek otisao? Da ga nikad neces videti, cuti, zagrliti?

Kad ode neko stariji, boli, fali, ali nekako je podrazumevano da ljudi odredjene dobi umiru.

Kad ode neko srednjih godina, kao moja mama sa 55, bude tesko, zao, fali, i boli, ali nekako i to prezivimo, jer i sami smo mi, njena deca, odrasli ljudi.

A kad umre neko, zena, sa svojih 36 godina, posle duge i teske bolesti, ne mogu a da se ne zapitam koliki bol osete njena deca. Mala su to deca, ali ne toliko mala da ne shvataju nista, a ni toliko velika da umeju sama...  Koliki oziljak to ostavi na njihovom srcu, u njihovim zivotima. Kako nastaviti, kako se suociti? Onda pomislim, njen zivot je imao svrhu, donela je na svet dva zivota, osetila je svu radost majcinstva, imala je privilegiju da podari zivot. I tu se rasplacem, ne mogu vise ni da razmisljam...

I sve na svetu cu dati, samo da budem zdrava, i normalna, jer je to jedini nacin da budem podrska Sunascetu, da mu budem oslonac, i da mu pruzim srecno detinjstvo i srecan zivot. Cuvajuci sebe, cuvam i njega i stitim ga od boli.... A sve ostalo je nebitno i marginalno. I obecavam sebi da se necu nervirati zbog gluposti... 


Lud ili zbunjen

Nikola — Autor suncica @ 23:29

A treba ostati normalan...

I ja se OPET pitam, jel covek lud ili je glup, ili je samo toliko bezobrazan, i zajebava me....

Stalno pokusavam da otkrijem u sebi, sta je to sto me je privuklo njemu uopste, i sta je to sto je uticalo na mene da pozelim sa njim da delim zivot, da imam dete, da stvaram porodicu.... Onda na momente, shvatim... Ume da bude normalan, kad hoce. Ume da bude veoma samouveren, ponekad... Ali sad shvatam da se iza njegove samouverenosti ne krije nista drugo , do slabost. A ja igrala na kartu: skorpija je, stoji iza svojih reci... Aha, ala sam se zajebala... Ali cesto pomislim, jednostavno je tako moralo, sve je bilo potrebno da se desi upravo tako kako jeste , i ja sad iz svega toga imam nesto najlepse na svetu, imam svog Andjelka, imam Sunasce.

Elem, stize meni juce sms, on se javlja, zeli da odemo u centar za socijalni rad da resimo pitanje vidjanja i alimentacije, sudija je rekla da se njima obratimo... Htedoh ja da kazem , ne mozemo mi tamo da banemo kad se nama cefne nego kad nas pozovu, no necu da mu govorim nista opet ce ispasti da lazem. Uglavnom, kaze on ima slobodan dan, umrla mu baba, pa je dobio dan, ali nece da ide na sahranu ni nista nego da iskoristi da resimo to, i da sve zavrsimo na sledecem rocistu... S jedne strane, zivot je bitniji nego smrt, i ja cu uvek tako posmatrati stvari, i stavljati zivot u prvi plan. S druge strane, osnovna kultura i red je da odes na sahranu , jer to je majka tvoje majke... Kako god... 

Dogovorili se u podne.  11.40h njega nema ni da se javi. Ja mu pustim sms gde je, a on zove i saopstava mi da se upravo probudio, i sad ce da krene, a ja vec tamo. Popizdela sam , blago receno, jer ne postuje moje vreme, nikad nije... Taman mi je to dalo prednost, usla sam u kancelariju kod socijalne radnice, objasnila situaciju, kao i njegovo ponasanje na proslom rocistu, i naravno zamolila gospodju da sacekamo njega da mu ona objasni sve... bila je raspolozena, on se pojavio, objasnila mu je sve i bez velike price odredila kad da on dolazi. I pokusala da mu objasni da on MORA da izdrzava dete, bez obzira sto mu ja ne trazim.Nije uspela, no nebitno.

Uglavnom, izlazimo odatle, i on pocinje da razgovara samnom, sad smo odjednom postali saveznici, poceo je da pljuje drzavu, institucije, sudiju, i sve redom, jedva ceka da se sve ovo zavrsi, ne moze on vise da gubi vreme i zivce na to.... Ja u soku... Pitam ga: pa zasto si onda prosli put pravio problem??? A on smuseno odgovara : pa eto znas, ja sam pitao onu zenu i ona mi rekla... bwl, ovaj, eto nije provereno... Necu sad praviti problem, hocu da se sto pre resi, dosta mi je.... 

I eto osta na tome, nece praviti problem. Hm, da li da poverujem? Sve mi se nesto cini da ne treba da mu verujem... On menja misljenje kao carape, svaki dan, i zavisi na koju je nogu ustao, tako se ponasa.... Sad cekam taj sud, pa cemo videti da li ce se ista resiti.... I prosao me nemir, skroz...

A ko je lud, zbunjen, a ko normalan... vreme ce pokazati.... 


Nemiri

Nikola — Autor suncica @ 23:25

U meni i oko mene, srca od stakla, iskidanih emocija, polupanih pehara. 

I nemir koji ne mogu da smirim. Bez razloga, jednostavno prisao je tiho i usunjao se u moj zivot. Iako znam da je sve na mojoj strani, nista lose ne moze da se desi, ne isterujem pravdu, ne idem na silu Boga. Opet me lomi. Ali nece me slomili, ni mnogo gore i jace stvari me nisu slomile... Samo mi je cudno, otkud sad, otkud ovako... Onda jedno jednostavno objasnjenje, zvezde se malko uskomesale na nebu, pa se svadjaju, ne miruju. Otud u meni sve. Neosnovane sumnje, nerealni strahovi... Nesto slicno sam osetila na pocetku trudnoce, kad sam se suocavala sa cinjenicom da sam sama, i da ce tako i ostati...  
Uplasi me na trenutak pomisao da ce Sunascetu otac pricati lose o meni, pokusavati na podli nacin da ga pridobije. Plasim se da ce mu Dusa moja poverovati... Plasim se da ce me osuditi, prezreti... Ali znam da nista od toga nije tacno. Imam i dosta primera iz okoline, medju prijateljima i nekoliko samohranih majki, vec velikih decaka. I decaci su uvek uz majku, svesni oceve greske...

I nadam se u pravilnu i nepristrasnu procenu strucnih lica, psihologa, socijalnog radnika, sudije... Nadam se da ce videti cija je prica verodostojna. Nema tu moje koristi, meni samo treba starateljstvo koje svakako dobijam.  Sve ostalo je marginalno. Alimentacija, ako uopste i odluci da placa nesto, nece bitno uticati, jer to nesto nije dovoljno ni za pelene za pola meseca. A i vidjanje, jednom nedeljno, na dva sata... Ne verujem da ce dobiti vise. Ni to me ne brine. Nego sam proces, njegov pokusaj da se svadja, da iznosi neistine... I na svaki njegov prigovor imam spreman odgovor, ali sam opet nemirna... 

I misli mi lutaju, preskacu, rastrzana izmedju svakodnevice, nastojanja da niko ne primeti, da Sunasce ne oseti, a oseti itekako.... Samo da sto pre prodje, da se zavrsi... 


Godina tuge

Zivot — Autor suncica @ 23:20

Na danasnji dan, pre godinu dana, odlucila je da ode.

Nebo je primilo jos jednu napacenu dusu, vratila se svome jatu, otisla medju andjele, tamo gde je i zasluzila.

Nama je ostavila prazninu, bol, nedostajanje.  

Zivoti nam vise nikad nece biti isti. Vise nikada necemo cuti taj glas, smeh, osetiti toplinu zagrljaja. Osetiti zastitu kakvu samo majka moze da pruzi...  Mislila sam procice, manje ce boleti... Pogresila sam. Boli isto, jednako kao i pre godinu dana, tupo, bez glasa. Samo sam naucila da nije tu... 

I mozda mi zato toliko tesko pada sve ovo sto se desava sa sudom, iako sam potpuno u pravu i sve je na mojoj strani... Samo nje nema, samo da mi bude oslonac...

I tesko mi je i da pricam o njoj. Suze same teku. A znam da bi zelela da budem srecna... Zbog nje cu se svim silama boriti da to i ostvarim, i koliko god bude tesko, da Sunasce izvedem na pravi put. Da bude ponosna na mene, ako me gleda sa neba.

Mama Maro, pocivaj u miru.


Biti ili tuci, pitanje je sad!

Nikola — Autor suncica @ 14:00

Drugo rociste.

Ja u soku.

Sad mi se place.

Gospodin je naprasno odlucio da se NE SLAZE sa tuzbom. I sudija je bila u soku isto koliko i ja, jer je na prvom rocistu izjavio da je upoznat i da se slaze sa svim.  Slaze se jedino da ja vrsim roditeljsku duznost, samostalno, a nece da placa alimentaciju, bar ne koliko je navedeno, i hoce da mu odrede vidjanje deteta, a ni sam kad ima slobodu uopste ne dolazi... 

Opet nam je odlozila, opet mu je dala rok od 8 dana da joj dostavi neka dokumenta, da se uopste izjasni o tuzbi, jer jos nije to uradio pismeno, a ni usmeno :/ Opet moramo u centar za socijalni rad...

I na kraju, izlazimo iz suda, i on meni prebacuje kako je on jaaaako povredjen, i kako sam ja njega zajebala i napravila mu veeeeliki problem, i kako je laz da mi treba starateljstvo za vrtic.... A ja ga uhvatila za ruku i rekla mu:  Eno je uprava svih vrtica dve zgrade dalje, hajmo zajedno pa ces videti. Izuzetno grub, i drzak, odjednom nema vremena a hteo je da idemo na pice da porazgovaramo....

 Sreca, dosao mi je taksi, u roku od odmah, pa sam otisla kuci...

I sad ja razmisljam, da li da ga prebijem sa oklagijom, ili da iskuliram kao i uvek... E ovaj put ne mogu, necu.... Sad cu ja malo da budem bezobrazna, sad cu da mu trazim da placa i vise od onog navedenog u tuzbi, sad cu mu zaista ogranicavati vreme vidjenja deteta, tj nece ga ni videti dok sve ne bude gotovo. Sad cu ja malo da teram vodu na svoju vodenicu, i da ne idem linijom manjeg otpora... Sad cu ja malo da budem dobra sebi, covek sebi, i svom detetu. I naposletku, on je na gubitku, i bice...

Samo sam sad tuzna, placna i treba mi topli muski zagrljaj... A smejem se, moram jer me Sunasce ispitivacki gleda... Necu nikad dozvoliti da oseti bilo sta od onoga sto mene muci.... 


Biti Covek

Nikola — Autor suncica @ 20:01

Jedno lepo popodne, kuma i ja sa bebama, u trznom centru, milina za sve, nas dve da se malo razonodimo, a i decici interesantno, sve sareno, puno akcije, desavanja...

I tako pricamo, i spomenu ona svog brata od tetke, koji je pre dve godine kao nesto bio zaljubljen u mene, ali dosta mladji, tako da je ostalo na simpatisanju sa njegove strane. I on ima dete, malo mladje od Sunasceta, nekoliko meseci... Od pocetka te veze nisu bas funkcionisali, no kad se malecka rodila islo im je, ili je izgledalo. On je ziveo kod nje i njene majke, zato sto ona nije zelela da dodje kod njega. On nije radio, trazio je posao, pa je njena majka trazila od njegove da placa mesecno neki iznos za to sto on tu jede, spava i ostalo... Na kraju su ga oterale kuci, a onda je ona dosla za njim, i bila kod njega neko vreme, mozda koji mesec, pa se vratila kod svojih, sa sve bebom, podrazumeva se. On je, u medjuvremenu, nasao posao, solidno zaradjuje. I pre neki dan je bio kod kume moje, i zali se kako nema para, kaze dao je skoro celu platu majci svog deteta, kaze trazila je i on otisao i dao joj, na ruke tup 20.000 dinara, a ona se nije udostojila ni u stan da ga pusti da udje nego je samo istrcala na ulicu, uzela pare i zbrisala, ni dete nije iznela da vidi... A on prica: "pa eto, Sanja nije neka lepotica, ali je dobra, ona je bas covek, i zato sam sa njom bio, i to..." 

I tu ja prekidam pricu: " cek, cek, vrati se na ono- ona je dobar covek??? " Isterala ga je iz stana, nije mu ni dete iznela da vidi, a on joj doneo 20.000 dinara bez da pita za cega, i ona je covek? Hm... Cudna li su danasnja merila...

Momentalno uporedjujem svoju situaciju. Dozvoljavam gospodinu tatici da dodje kad hoce, ne ogranicavam mu vreme, nikad mu nisam trazila ni dinar, niti je on pomislio ili pozeleo da da nesto za svoje dete, uvek sam maksimalno fer i korektna, i opet nisam covek nego sam najgora na svetu, i zloca koja je njega zajebala, upropastila, i ne znam sta vec....

Tu nesto ne stima.... Ko je sad u pravu...? Hm... Bas sam se bacila u dilemu. A i ovako sam pod blagim stresom, koliko god zelela to da uklonim ili sakrijem, ne mogu... U petak je sud, nadam se poslednji put. Saslusanje. I koliko god da znam, i da sam svesna da sam ja u pravu, i da je sve, ali bas sve na mojoj strani, opet ne mogu da ne razmisljam o tome, ne mogu da spavam kao da se nista ne desava... 

A gospodin tatica je jako uvredjen i revoltiran jer je u tuzbi navedeno da se on ne interesuje za dete, sto je potpuna istina, poslednji put je bio za Sunascetov rodjendan, i javio se jednom jer mu je trebala neka informacija vezano za sud... 

 


Samohrana Majka, zamalo

Nikola — Autor suncica @ 16:50

Jos nisam, zvanicno. Uh, i oni i zakon. Bas su ga zakukumuljili, prave i sebi i gradjanima problem bez potrebe.

Prvo: nadlezan je sud. Ok, podnela sam tuzbu, za divno cudo, brzo su zakazali rociste. Ali cvrc. Kaze sudija, da, mi smo nadlezni, ali bez Centra za socijalni rad ne mozemo nista, oni moraju da utvrde cinjenicno stanje i daju svoj predlog o regulisanju vidjanja, poterajte ih da to bude sto pre, i novo rociste za 3 nedelje.

Drugo: Centar za socijalni rad, i oni su bili azurni, zakazali su tako da se uklopimo u te 3 nedelje do sledeceg rocista. Ja naravno dobila poziv, a baksuz nije, kao sto nije dobio ni za sud, ali sam ga obaveztila jer je bio da vidi Nikolu za rodjendan.

Odlazim jutros tamo. Izlazi zena i pita gde je gospodin. Nemam pojma... Nije htela da ista zapocne dok ga nisam nazvala da vidim da li ce doci, i naravno, nece... Ok, poceli smo bez njega... Bila sam u soku koliko mi je pitanja postavila i na koji nacin, veoma osudjujuc, sto sam odlucila da rodim dete kad je on odustao,  i sto ga nisam prihvatila kad je hteo da se pomirimo, i sto dete ima moje prezime, i sto mi je majka umrla i sto me otac izdrzava.... U jednom momentu mi je doslo da je pitam Izvini, a jel sam ja ovde osudjena za to sto sam rodila dete, ili sam ovde da vi utvrdite da ja i gospodin otac ne zivimo zajedno. Uspela sam da iskuliram ( to mi onaj Mars u Jarcu ). Na kraju, napravila je zapisnik, obecala da ce pozuriti da do petka stigne u sud, da bismo zavrsili sa tim konacno, i pitala a zasto me je sudija uopste poslala kod njih kad je gospodin izjavio javno da je saglasan sa tuzbom i svim ostalim... JOOOOOOOOJ....

Na sve to javlja se gospodin nesto kasnije da me pita kako je bilo tamo, i sta su hteli, i saopstava mi da NIJE dostavio sudu ono sto su mu nalozili, i dali mu rok 8 dana... Sad je vec proslo 18 :/  Kao , dace on to sudiji kad odemo u petak... 

Ostaje mi da se nadam da cemo , u taj famozni petak, resiti status, tj. da cu zvanicno postati samohrana majka, i da cu konacno moci da prijavim Sunasce u vrtic, i da cu poceti da radim... A o onih 25 posto od plate sto gospodin treba da placa, necu ni da razmisljam, i o vidjanju, ostalo je kao i do sada po dogovoru, tj jednom mesecno... Kakogod...


Nedostaje

Tornado — Autor suncica @ 23:19

Covek se brzo navikne na lepo, na dobro... Paznja postane nesto podrazumevano... Ono dobro jutro, ujutru, ili laku noc pre spavanja... Nezne reci... Ona fina emocija, izatkana od tihih otkucaja srca....

I onda odjednom, silom prilika, nema vise... Nestane... Ode od mene... Ostavi moje tik, samo, i ode... Daleko...

Emocija i dalje postoji, ali cini mi se, zjapi... Kao pokidani kanap, landara na vetru...

I nedostaje.... Mnogo... Jako...  

 

 

 


Zimske bubice

Nikola — Autor suncica @ 22:01

Plaza, more, Sunce... Kapljice vode kako se slivaju niz kozu...

Tirkizno more i beli pesak....

Tako je izgledao moj bata danas kad se javio sa Bahama....

A mi u dzemperima ovde, kao sirocici se nabili ispred kompa, napolju minus... I ceznjvo ga gledamo preplanulog... I jos se zali: "uf, 'bem ti, usao mi pesak u lap top..."  Jaooooooo :D

Proletelo je kao tren, 3 meseca, puna... Jos toliko, i eto ga kuci... I kao, sve je isto, a toliko toga je drugacije, mi sami smo drugaciji... Nikola porastao, hoda, prica... Mi odrasli, neko sa manje neko sa vise zivaca... Sa drugacijim stavovima, htenjima... Sve se to menja iz dana u dan... 

Eto , cak sam i na groblju bila... Prvi put. I nisam sigurna da li cu ponovo ici, nemam zelju niti potrebu. Kad me uhvati nostalgija, tuga, odem u crkvu zapalim svecu... A groblje je tako neko usamljeno i pusto mesto, i ne zelim da verujem da su nasi dragi sada tamo. Draze mi je da verujem da su na nekom lepom mestu, i da zive u nama i kroz nas...

A uvek me u zimu uhvate neke bubice, ne volim hladnocu, zelim da sto pre dodje prolece, leto... Sad bih samo sedela sklupcana ispred vatre, sama sa svojim mislima, uz solju caja od narandze sa cimetom, zagledana u plamen...


Flamingosi

Generalna — Autor suncica @ 19:28

Velicanstveni su :)

U boji vatre... 

Strasti... 

U boji zalazeceg Sunca...

(fotografije napravio moj bata na Bahamima ) :)))))))))) 


Powered by blog.rs