suncica

Lako je meni kad imam brata...

Generalna — Autor suncica @ 03:54

Ja ustvari, imam dva brata, ali o jednom cu pisati sad... 

O onom koji je malopre krenuo na aerodrom. Odlazi u Ameriku, ide na brod da radi... Narednih 6 meseci ce provesti negde na Bahamima... Heh... Lepo zvuci.

Rodila sam se dva dana pre njegovog drugog rodjendana. Fizicki sveoma licimo. Dve skorpije. Dok smo bili mali svadjali smo se, ali ne previse, tukli smo se, tj on je mene mlatio ,a ja  njemu svasta govorila. Kako smo rasli to je prestalo. Cak me je odbacivao u nekim tinejdzerskim godinama. Kao mladja sestra, davez, koji ce mi ona...

Kad smo malo poodrasli, bili smo susta suprotnost. Ja brbljivica, on cutolog, ali jedini je znao moje tajne, jedini je mogao da me provali samo jednom kad me pogleda.

U nekim jako bitnim i jako teskim trenucima u zivotu, stajao je pored mene, bio je tu za mene. Kao neki precutni dogovor, neke stvari nikad nismo spomenuli, nismo kopali po otvorenim ranama, umeo je da postuje moju privatnost...

Kad smo oboje sazreli, sjajno smo funkcionisali, doduse on je malo bio ponekad asocijalan, odnosno nikad nije previse pricao, ustvari nije uopste pricao. On je radio, i kad je nesto konkretno rekao bi, uglavnom prvo meni, jer sam najbolje umela da obradim informaciju, i po potrebi je prosledim dalje porodici.

Kad nesto zajedno radimo, uvek ide kao podmazano, razumemo se i savrseno se dopunjujemo.  Jednom prilikom sam pomislila da bih volela da je moj zivotni saputnik neko poput mog brata. Neko ko ce da me voli toliko i tako, i ko ce toliko da mi znaci,  I s kim cu funkcionisati besprekorno, i razumeti se samo pogledom.

I moj sin neverovatno lici na njega, kao preslikan, sto mi je najdraze od svega. 

Bato moj, jedva cekam da se vratis... 


Srecan ti put u daleku zemlju

Generalna — Autor suncica @ 09:40

http://ancisal.blog.rs/blog/ancisal/generalna/2011/08/12/srecan-ti-put-u-daleku-zemlju...

Post napisan od strane moje divne prijateljice, a upucen je mom bratu koji za nekoliko dana ide u Ameriku...

Naravno da sam se rasplakala, i ne smem vise da citam, zato sam podelila sa svima...

Hvala Ti, ancisal , na ovim divnim recima... 


Sve vide oci sudbine...

Nikola — Autor suncica @ 23:40

Malopre sam saznala jednu vest koja me je malo, hajde da kazem sokirala.

Nisam sigurna kakva su mi se osecanja javila u tom momentu, ali sad, par minuta kasnije mi se place...

Vest je lepa, uvek se radujem kad cujem tako nesto. Rodice se jedna beba. Ta beba ce biti bata ili seka mojoj dusi.

Tetkica, sestra od Nikolinog oca, je trudna, malo, tek je saznala. Prvo sam pomislila i pozelela od srca da bude srecna. I zaista joj zelim sve dobro i da joj bude lako i lepo.

Nadam se da ce tek sad razumeti neke stvari, osetiti kako sam se ja osecala, ili nece. Ona uz sebe ima coveka koji je nece nikada ostaviti, koji je divan, zaista dobar covek. On ce biti uz nju tokom cele trudnoce, nece joj nikada nista ruzno reci, nece je povrediti niti razocarati. Bice uz nju i kad se beba rodi, presvlacice je, kupati, ljuljati, hraniti... I njena beba nece biti nepozeljna kao moja. Zabolelo me je. Sigurno ce njena mama biti srecna, volece unuce, vidjace ga...

A moja dusa mala stalno vice Baba. Dusa mi se kida, koju babu doziva, onu koja je sad na nebu, ili onu koja nece da zna za njega. 

I vec vidim situaciju, svi ce je stavljati na pijedestal, brinuce o njoj, kao da je ne daj Boze, bolesna. Ugadjace joj, maziti je i paziti je... I treba... A ja sam jedini put kad sam rekla da mi je zlo u pocetku trudnoce, dobila grdnju, i pretnju da nikad vise to ne kazem i da ne smaram...

I pitam se sto me je uopste to sad pogodilo. Ali tako kuca srce majke, svesna da ce im to dete biti najvaznije na svetu, a moj sin, koji im je isto sto ce im biti ta beba, kao da ne postoji. Eto, jednostavno me boli... 


Dizanje

Nikola — Autor suncica @ 14:35

Imam posla preko glave, a mrzi me da dignem svoju cenjenu straznjicu i da se pokrenem. Dusa spava, a ja slusam muziku. Pricam sa drugaricom pre neki dan, kaze ona slusala je muziku koju voli i to je podiglo... E, sad! I ja slusam muziku, sve pesme koje obozavam, i dizu me, da, da, jos kako, ali samo psihicki... Ja i dalje sedim...

Mastam, zelim, zudim sad vec... Dobro je, vracam se u kolosek... Ali jos ne sasvim... "Problem godine" kako ga je nazvala moja sestra jos nije resen, tj, jos mi se ni jedan muskarac nije ni priblizio od kako sam se porodila... Kaze doca trebalo bi, zbog zdravlja... Pa da, znam, ali s kim? Nije da nemam bas uopste s kim, ali sve to nije vise to... Treba mi neko novi, neko ko me ne zna, tj nije znao pre... Gledam neki snimak sa porodicnog slavlja, sniman kad sam tek saznala da sam trudna. Kakva linija... Kad se samo setim tih sivih pantalona... Sad ni do kolena ne mogu da ih navucem... Dijeta pod hitno. Fizicka aktivnost, aha... I opet se ne dizem... 

 Samo me podigla pesma, jako.... I jedini mi Italijan ide uz nju....


9 meseci

Nikola — Autor suncica @ 11:31

Vreme potrebno da se stvori zivot, od momenta zaceca do prvog placa... 9 meseci srece, tuge pomesanih osecanja, i razlicitih zelja, vreme velikih promena, u svakom smislu...

Onda malo bice dodje na svet. Gotov covek. Cudo. Najvece cudo prirode. Od nicega, necega jedva vidljivog i pod mikroskopom, napravi se 3 kile mesa. I to u majcinoj utrobi...

I tako to malo bice raste, i menja se, i pruza sve vise ljubavi, cini majke srecnim...

Moja dusa danas puni  9 meseci.  Najlepsi period u mom zivotu. 


Inspiracija

Nikola — Autor suncica @ 20:31

Nestade, ode... Rasprsila se... Kako kaze Balasevic: Prhnula k'o jato cvoraka...

Imam inspiraciju, kad legnem u krevet, kad kuca zaspi, i kad se ne cuje nista drugo do disanje malog andjela... A nemam volje da pisem na papir jos manje da prekucavam... 

Uskoro ce bata moj da ode... Daleko. Da ostvari MOJ davni san. Ide u Ameriku, obecanu zemlju... Ustvari ide na brod da rinta 6 meseci , ne bi li sebi ( pa i nama) omogucio pristojniji zivot... Uskoro krece, za par dana ide po vizu, za desetak vec leti... I onda cu da preuzmem monopol nad racunarom, pa i ako dobijem inspiraciju u pola noci, sescu i pisacu.

Skoro sam priznala, malo sam usamljena. Dusa malena je do skoro direktno zavisio od mene, jos sam ga dojila, onda je odlucio da nece vise, lepse mu meso nego mleko iz privatne mlekare " moja mamica ". Malo mi je bilo zao, jer to su jedinstveni i neponovljivi trenutci bliskosti, i ljubavi... Tada je bio samo moj, i niciji vise na svetu... Malo sam i sebicna postala. Mada kad spava obavezno mora da stavi ruku na mene, da me dira po licu, da oseti da sam tu... I za njega cu uvek i biti.

Bio mu je tatica pre neki dan, doneo mu je pelene, one najjeftinije koje je pronasao, samim tim i najlosije, i jos se ne stidi da prizna da ih je kupio samo zato sto su bile jeftine i jos na snizenju. Zao mi je, mi koristimo iskljucivo Pampers, a NIkola se posle samo jedne stavljene te-neke-pelene, osuo... I sedi tako moj sin na podu, igra se, i sedi pored njega onaj koji ga je napravio, i gledam ih... Nikakva bliskost, nikakva emocija, dete ga uspesno ignorise, gleda svoja posla, a on sedi kao drvena Marija pored, bez trunke osecanja i osecaja... I otisao je, posle nepunih sat vremena, dosta mu je... 

A ja zaista postajem usamljena. Cujem se sa mojim Italijanom, redovno. Salje mi neke srceparajuce stihove, sve neke lepe pesme, ali to radi samo kad je daleko. Kad je blizu ne sme ni da se javi a komoli da se sretnemo... I prija mi ta paznja, i sto znam da me on voli, zaista. Ali treba mi "topli muski zagrljaj" ponekad...  


Divan dan

Nikola — Autor suncica @ 13:05

Danas, srecna sam, bas onako kao malo dete, skakucem i smejem se na sav glas...

Dugo nisam bila takva... Danas sam jedva cekala da mi odu gosti, bila mi je tetka sa svojom unukom, cerkom moje sestre. Razmazenije i bezobraznije dete u zivotu nisam srela. Dobila sam "nervnog slona", slonici su skakutali po sobi ova tri dana... I lose sam spavala, jer su mi njih dve spavale u sobi, i jos stosta... Ovaj dan nipocemu nije obecavao, ali eto, ispao je divan...

Prvo su mom bati javili da sredjuje papire tj vizu, i za dve nedelje ga ocekuju u Americi, divno... Iako mi je nateralo suze na oci, nedostajace mi kad ode, drago mi je i srecna sam zbog njega...

Onda mi se javila prijateljica koja se porodila isti dan kad i ja, i docice kod nas popodne, da vidimo drugaricu Stasu...

Sve me je to ucinilo tako srecno, divno... I polako pocinjem da budem spremna za nove izazove, i mozda za novu ljubav...  


Potkovica

Nikola — Autor suncica @ 10:36

Juce sam kod moje tetke procitala sledecu recenicu:

Neko nadje potkovicu i kaze bicu srecan, a ja nadjem kompletnog konja i opet nista...

Juce je tatica bio da vidi sina. Dosao je obucen od glave do pete u novo, i to Adidas trenerka, neke fency patike ( srebrne) cak i novu mindjusu je stavio u uvo. Ja sam ga okarakterisala kao prvoklasnog seljaka ( da se razumemo, seljani zive na selu, a seljak je karakterna osobina!).

Dobro, to bi sve bilo ok da doticni nije imao izgovor: nije mi jos bila plata pa nisam nista kupio Nikoli. Hm, pa taman i da ti je bila plata opet mu ne bi nista kupio, kao da ne znam. A odakle ti pare za to sve na tebi? Pa da, mamica ti kupila, i ja pitam gluposti. Samo sto se taj dijalog odvijao u meni, on i ne zna za njega. Sramota, ni bananicu nije sposoban da kupi, a ima da pusi cigare. Stalno razmisljam, on se u startu ogradio da nece da izdrzava porodicu. NJega ne zanima da li dete ima sta da jede, to je moje dete, ja sam ga htela i on se distancire. Ok, moze, ali necu nikad vise u zivotu da ga vidim!

Ja sam smirena, proracunata, ne umem da odreagujem burno, to nije moj karakter. Ja skupljam, polako se nakuplja otrov i liftuje gore dole niz kicmu. Kad dodje trenutak i kad ga izbacim... Ih.. radujem se tom danu, samo cekam okidac, cekam da donese tri sokica pa da ga pitam kako ga nije sramota, i da ga konacno posaljem na sud, pa ako hoce-hoce, vidjace dete i placace alimentaciju, a ako nece- daleko mu lepa kuca... 

Na fejsu postoji jedna grupa, imaju literarne konkurse, vec sam jednom ucestvovala i osvojila drugo mesto. Ovog puta je tema o tatama. Razmisljam, nesto me vuce da napisem. Ne volim patetiku, necu da zvuci jadno, ali istina je takva... Samo cekam trenutak inspiracije.... 


Crna ovca

Nikola — Autor suncica @ 13:05

Pocela sam da kuckam ovde neki tekst, koji cu jednom prilikom i napisati,  a onda sam videla da mi na fejsu kucka jedna divna osoba, mogu reci prijateljica.

Odem, naravno, tamo, i svidi mi se razgovor sa njom. Pita me sto se nisam javila da kad sam bila u sremu. Cek , bila sam malo zatecena, prvo zato sto sam bila citavih sat vremena i to u prolazu, drugo, otkud ona to zna, kad nikome nisam ni pricala o tome...

 I tako, ponovo dodjemo na temu tetke od moje male duse. ( sestra nesrecnog tatice)

Kad sam ostala u drugom stanju, gospodin je insistirao da on kaze svojima za to, i nije mi dozvolio da ja kazem njegovoj sestri, koja me je napala kako je ona poslednja saznala i ja sam bila kriva sto joj nisam rekla. Onda, kad se sve izdesavalo, sto se izdesavalo, ja sam od gorepomenute prijateljice ( koja je rodjena sestra od muza tetkice) saznala kako tetkica stalno place i jako je tuzna i jako pati sto se sve tako desilo i eto tesko joj je i krivo joj je, a u razgovoru samnom uporno insistira da je njen brat jadan i da sam ga ja zajebala... 

Dobro. Posle nekoliko meseci, kad sam vec bila u poodmakloj trudnoci, odluci tetkica da mi se ipak javi, sa recima : pa ako ces vec da zivis sa mojim bratom red je da budemo u kontaktu... Ne sestro, nisi dobro razumela, ja necu da zivim sa tvojim bratom! ali ok da budemo u kontaktu ipak si ti tetka mojoj bebi.

Ja sve kao fino, svima da izadjem u susret, sa svima da budem ok, bas da ne bi ispala crna ovca, kad ono PRC!

Kako god okrenes, losa sam, i za njih cu uvek biti. Ja sam njihovog dragog malog i jadnog sina/brata, zajebala, prevarila, povredila, i ja sam najgora...

Pa da, stvarno je ispalo tako, ali samo onaj deo da je on mali i jadan...A ni oni (citaj: one- majka i sestra) nisu nista bolje...

I tako kaze mi prijateljica da je tetkica izjavila kako bi volela da dodjem kod nje sa Nikolom. JA: gde bre da dodjem kad se mesecima ne javlja? Poslednji put smo se cule na nagovor te prijateljice, ja joj napisala da ne branim da dodje i da bih volela da moj sin zna da ima tetku. Spustila sam ponos, ja nisam sujetna, prva sam joj se javila iako nije zaspluzila, i nista, sve kao super i ok, ali se posle toga evo vec 3 meseca uopste nije javila, ni da pita kako je dete i sta radi. I sad ona ocekuje da idem kod nje, da joj nosim dete pod noge, e pa sestro nece moci! Vec sam joj rekla, i reci cu, opet, uvek i svakom!

Ko hoce da vidi dete i da bude deo njegovog zivota, dobrodosao je uvek, a ko nece, ne mora. Necu nikog da molim! A ako vec neko odluci da nece da zove i dolazi, necu da cujem da je toj osobi tesko da pati i place zbog toga!

Kako god okrenem CRNA OVCA sam, ali nisam ovcica, i ne dam vise... A u krajnjoj liniji nek misle sta hoce, meni je sreca moje duse najvaznija... 

 


Vencanje

Nikola — Autor suncica @ 23:13

Za par meseci , tacnije dva i po, svadba moje drage drugarice... Nekad sam bila veoma euforicna pred takve dogadjaje, a sad pomislim samo da i to prodje...

Naravno da nemam sta da obucem, sve sam iscrpela, i shvatila, komplet nova garderoba mi je neophodna... Teza sam 10 kg nego pre trudnoce i jednostavno nemam sta da obucem. Ironicno stajati pred prepunim ormarom i reci tako nesto...

Bila mi je sinoc ta drugarica, depilirale smo se i radile ono sto devojke inace rade... Pricale, duuuugo i gledale u solju... To mi je tako simpaticna zabava. Nekad sam verovala u sve, nekad, pre 15 godina... A sad mi je tako bilo smesno kad je rekla da vidi patku u solji... Hahahaha, ma da...

I tako dotaknemo se teme ljubavi, njen buduci muz skorpija isto kao ja, surovi realista... Razgovarale smo o ljubavi i realnosti. Kaze ona : znas treba njih uvek drzati na kratkom lancu i ne pokazati sta stvarno osecas.Onda te vise vole, i cene i postuju. Uvek je bolje da tebe muskarac voli vise nego ti njega... Hahahaha, slatko me je nasmejala... Pitala sam je : Draga, jel se ti udajes iz ljubavi ili potrebe (citaj: koristi)...?

Ja to ne umem, ne mogu, ja kad volim to radim celim svojim bicem, svojom dusom, sve ili nista, belo ili crno... Prvi put  sam zelela da budem realna, u kombinaciji sa emocijama sa nesrecnim ocem mog sina. Pokusala da budem drugacija, i nije uspelo... Mozda je i dobro...

I ne znam sta ce neki muskarac morati da uradi da bi usao u moj zivot, morace debelo da se potrudi da mi dokaze da je vredan moje paznje... 


Rodjendan

Generalna — Autor suncica @ 22:52

Jupi jeeeeej!

Moj drugi rodjendan ovde na blogu... Slucajno sam sad videla da sam prvi post napisala bas na ovaj datum, pre dve godine...

A toliko toga se desilo od tada....

Toliko stvari, cini mi se, neko ne prozivi za citav jedan zivot... A to je samo delic mog... I volecu jos, i bicu puuuno srecna...  I naravno podelicu to, ovde, sa vama, dragi ljudi...

I shvatam da me, ustvari, neki posetioci mog bloga, poznaju bolje nego mnogi ljudi koje svakodnevno vidjam....

I ustvari ja sam jako srecna osoba... I volim zivot... I volim da volim...

P.S. i volim blog.rs  


Boc Boc

Nikola — Autor suncica @ 12:19

Sastavi me tako, jednom u dve-tri godine... Sve kao odlazem, necu, nije nista, ma procice... Ignorisem pocetne simptome, cesto upali, izvucem se... Al zato kad sastavi... Vec znam scenario, cim udjem samo me pita: Jel si alergicna na Penicilin....

Nisam....

I eto, ovaj put SAMO 4 injekcije, za pocetak... A glava mi puca. Opet ti sinusi, opet i uvek... A specijalista kaze da je sve ok...

Pa nista, moram da se naviknem na to resetanje guze, jednom u par godina... I jos sve srecna, hej pa ne boli me nista, malo je peckalo dok mi je sestra davala i posle sve super... Do jutros. Sad me boli da jedva sedim... A uskoro idem po jos jednu... I sve bi to bilo ok da je moja dusa samo malo stariji. Ovako moram sve da radim kao i da nisam bolesna, a pada mi glava, ne mogu da se nasmejem. Mama nema bolovanje i godisnji, trudim se da on ne primeti, da ne oseti... Prezivecu i ovo, sitnica je naspram drugih stvari... I najvaznije, samo nek je on zdrav! 


Kad snovi krila dobiju

Nikola — Autor suncica @ 22:14

Veceras lezem u krevet sa zeljom i nadom. Videcu ga opet, mozda... Ako ne ove veceri, necu prestati da se nadam, docice, jednom kad se najmanje budem nadala... Kad prestanem da mislim o njemu...

 U snu, desava se zivot, neki drugi, ili mozda prvi, u kome smo mi zajedno, bliski, i On ne prestaje da mi dokazuje i pokazuje koliko mu je stalo do mene... A u ovom sada zivotu ni ne zna da postojim...

Cudna je to neka filosofija. 

Cudna su i osecanja sa kojima se ujutru probudim. Sve sto dozivim u snu, toliko ostavi traga na meni, kao da se stvarno desilo, punim intenzitetom, svako osecanje, cak i dodir. Osetim na svojim bedrima njegovu ruku, kao da je malopre sklonio i meni je sad tu zima...

I ne znam sta se desava, i sta ce se desavati ubuduce, vec dvadeset punih godina se sunja kroz odaje moje duse, kroz moje snove, najskrivenije zelje... 

Mozda zato moj sin nosi njegovo ime...

A on o tom pojma nema... 


Jedan od onih dana

Nikola — Autor suncica @ 22:25

Jedan od onih dana koje zelite da prespavate, ili bar da se sto pre zavrse, sa najboljim mogucim ishodom...

Od kako sam ustala stalno neki speed, ni sekund mira, ni trenutak da sednem... Frka, jos za dorucak, zove me brat, hitno mora u Beograd, na razgovor za posao, konacno su ga zvali, ide u Ameriku. Vec neko vreme ocekuje poziv i taj razgovor. Jutros mu javili , i sad sve na frku, zovi drugog brata, sve organizuj, odelo, tasna i masna...  Panika, aaaaaaaaaaa... A moja dusa nesto nervozira, neka ga viroza drma vec par dana, sinoc sam ga 2.5 sata nosala, uspavljivala. Ledja me ubijaju, i jos "oni" dani... Raspadam se. 

Samo zelim da se okupam u punoj kadi vruce vode, da ne moram da zurim, da se opustim... I onda da zaspim, i da spavam makar 3 sata lepo... Da se ne budim svaki sat... Da sastavim bar malo.

Sve mi se skupilo. Neka cudna tuga i seta, sumoran mir...


Trenutak slabosti

Nikola — Autor suncica @ 15:51

Imam i ja, cak i ja, ponekad pravo na time out.

Kaze mi drugarica: ti si MAMA, ti sve moras da znas i sve moras da mozes, i da budes najjaca i najbolja i najpametnija...

Da, uglavnom se trudim, i uspevam, ali evo sad mi dusa moja zaspala pa mogu da dopustim sebi da se malo isplacem.

Probudilo se cedo moje jutros u 4h, vreo, ima temperaturu. Dobro, odmah sam mu dala sirup, uspeo je da zaspi, u 8 se budi jos vreliji... Jasno je da moramo kod lekara, opet je zaspao, drmala ga groznica, sirotan... Otisli smo oko 11h. Kao sve je ok, nije mu nista drugo, sve je dobro, samo eto temperatura... Skidati je, tusirati ga mlakom vodom 20 minuta, uuuuuuuuuuu, uspeli smo da se tusiramo citavih 5, on je neutesno plakao... 
A kad je zaspao ja sam pocela da placem. Ovo je prvi put da je bolestan. Zelela sam da nikad ne bude bolestan, i da ne moramo da idemo kod lekara osim u savetovaliste. Ali eto, bitno da nije nista strasno, no jos cemo videti, treba da vadi krv u ponedeljak, dusa moja mala, kako ce da ga ubodu u tu malu rukicu... 

Dok sam tamo i dok se to sve desava jaka sam kao stena, sve izdrzim, pribrana sam veoma, ali ne mogu tako stalno. Sav teret je na mojim ledjima, i jednostavno ponekad popustim na sekund, isplacem se...  Cak su mi suze isle i u ambulanti, neko dete je neutesno plakalo, boli ga uho, i sirot je plakao sat vremena. niko nije hteo da ih pusti preko reda, ja sam ih pustila kad je dosao nas red, jer je Nikoli malo bolje nego njemu.

I sad moj beban spava u sobi, golisav, samo u pampersu, a ja imam strah samo od toga da ce mu biti zima, jos od kako se rodio...

I sad mi mnogo fali moja mama,posebno u ovakvim trenucima...

I fali mi neko ko ce mene da zagrli i utesi kad mi je tesko... I moram da priznam da pocinjem da budem malo usamljena... ali samo u retkim momentima... 

Ali... Sve ce to proci... 


Powered by blog.rs