suncica

Divan dan

Nikola — Autor suncica @ 13:05

Danas, srecna sam, bas onako kao malo dete, skakucem i smejem se na sav glas...

Dugo nisam bila takva... Danas sam jedva cekala da mi odu gosti, bila mi je tetka sa svojom unukom, cerkom moje sestre. Razmazenije i bezobraznije dete u zivotu nisam srela. Dobila sam "nervnog slona", slonici su skakutali po sobi ova tri dana... I lose sam spavala, jer su mi njih dve spavale u sobi, i jos stosta... Ovaj dan nipocemu nije obecavao, ali eto, ispao je divan...

Prvo su mom bati javili da sredjuje papire tj vizu, i za dve nedelje ga ocekuju u Americi, divno... Iako mi je nateralo suze na oci, nedostajace mi kad ode, drago mi je i srecna sam zbog njega...

Onda mi se javila prijateljica koja se porodila isti dan kad i ja, i docice kod nas popodne, da vidimo drugaricu Stasu...

Sve me je to ucinilo tako srecno, divno... I polako pocinjem da budem spremna za nove izazove, i mozda za novu ljubav...  


Potkovica

Nikola — Autor suncica @ 10:36

Juce sam kod moje tetke procitala sledecu recenicu:

Neko nadje potkovicu i kaze bicu srecan, a ja nadjem kompletnog konja i opet nista...

Juce je tatica bio da vidi sina. Dosao je obucen od glave do pete u novo, i to Adidas trenerka, neke fency patike ( srebrne) cak i novu mindjusu je stavio u uvo. Ja sam ga okarakterisala kao prvoklasnog seljaka ( da se razumemo, seljani zive na selu, a seljak je karakterna osobina!).

Dobro, to bi sve bilo ok da doticni nije imao izgovor: nije mi jos bila plata pa nisam nista kupio Nikoli. Hm, pa taman i da ti je bila plata opet mu ne bi nista kupio, kao da ne znam. A odakle ti pare za to sve na tebi? Pa da, mamica ti kupila, i ja pitam gluposti. Samo sto se taj dijalog odvijao u meni, on i ne zna za njega. Sramota, ni bananicu nije sposoban da kupi, a ima da pusi cigare. Stalno razmisljam, on se u startu ogradio da nece da izdrzava porodicu. NJega ne zanima da li dete ima sta da jede, to je moje dete, ja sam ga htela i on se distancire. Ok, moze, ali necu nikad vise u zivotu da ga vidim!

Ja sam smirena, proracunata, ne umem da odreagujem burno, to nije moj karakter. Ja skupljam, polako se nakuplja otrov i liftuje gore dole niz kicmu. Kad dodje trenutak i kad ga izbacim... Ih.. radujem se tom danu, samo cekam okidac, cekam da donese tri sokica pa da ga pitam kako ga nije sramota, i da ga konacno posaljem na sud, pa ako hoce-hoce, vidjace dete i placace alimentaciju, a ako nece- daleko mu lepa kuca... 

Na fejsu postoji jedna grupa, imaju literarne konkurse, vec sam jednom ucestvovala i osvojila drugo mesto. Ovog puta je tema o tatama. Razmisljam, nesto me vuce da napisem. Ne volim patetiku, necu da zvuci jadno, ali istina je takva... Samo cekam trenutak inspiracije.... 


Crna ovca

Nikola — Autor suncica @ 13:05

Pocela sam da kuckam ovde neki tekst, koji cu jednom prilikom i napisati,  a onda sam videla da mi na fejsu kucka jedna divna osoba, mogu reci prijateljica.

Odem, naravno, tamo, i svidi mi se razgovor sa njom. Pita me sto se nisam javila da kad sam bila u sremu. Cek , bila sam malo zatecena, prvo zato sto sam bila citavih sat vremena i to u prolazu, drugo, otkud ona to zna, kad nikome nisam ni pricala o tome...

 I tako, ponovo dodjemo na temu tetke od moje male duse. ( sestra nesrecnog tatice)

Kad sam ostala u drugom stanju, gospodin je insistirao da on kaze svojima za to, i nije mi dozvolio da ja kazem njegovoj sestri, koja me je napala kako je ona poslednja saznala i ja sam bila kriva sto joj nisam rekla. Onda, kad se sve izdesavalo, sto se izdesavalo, ja sam od gorepomenute prijateljice ( koja je rodjena sestra od muza tetkice) saznala kako tetkica stalno place i jako je tuzna i jako pati sto se sve tako desilo i eto tesko joj je i krivo joj je, a u razgovoru samnom uporno insistira da je njen brat jadan i da sam ga ja zajebala... 

Dobro. Posle nekoliko meseci, kad sam vec bila u poodmakloj trudnoci, odluci tetkica da mi se ipak javi, sa recima : pa ako ces vec da zivis sa mojim bratom red je da budemo u kontaktu... Ne sestro, nisi dobro razumela, ja necu da zivim sa tvojim bratom! ali ok da budemo u kontaktu ipak si ti tetka mojoj bebi.

Ja sve kao fino, svima da izadjem u susret, sa svima da budem ok, bas da ne bi ispala crna ovca, kad ono PRC!

Kako god okrenes, losa sam, i za njih cu uvek biti. Ja sam njihovog dragog malog i jadnog sina/brata, zajebala, prevarila, povredila, i ja sam najgora...

Pa da, stvarno je ispalo tako, ali samo onaj deo da je on mali i jadan...A ni oni (citaj: one- majka i sestra) nisu nista bolje...

I tako kaze mi prijateljica da je tetkica izjavila kako bi volela da dodjem kod nje sa Nikolom. JA: gde bre da dodjem kad se mesecima ne javlja? Poslednji put smo se cule na nagovor te prijateljice, ja joj napisala da ne branim da dodje i da bih volela da moj sin zna da ima tetku. Spustila sam ponos, ja nisam sujetna, prva sam joj se javila iako nije zaspluzila, i nista, sve kao super i ok, ali se posle toga evo vec 3 meseca uopste nije javila, ni da pita kako je dete i sta radi. I sad ona ocekuje da idem kod nje, da joj nosim dete pod noge, e pa sestro nece moci! Vec sam joj rekla, i reci cu, opet, uvek i svakom!

Ko hoce da vidi dete i da bude deo njegovog zivota, dobrodosao je uvek, a ko nece, ne mora. Necu nikog da molim! A ako vec neko odluci da nece da zove i dolazi, necu da cujem da je toj osobi tesko da pati i place zbog toga!

Kako god okrenem CRNA OVCA sam, ali nisam ovcica, i ne dam vise... A u krajnjoj liniji nek misle sta hoce, meni je sreca moje duse najvaznija... 

 


Vencanje

Nikola — Autor suncica @ 23:13

Za par meseci , tacnije dva i po, svadba moje drage drugarice... Nekad sam bila veoma euforicna pred takve dogadjaje, a sad pomislim samo da i to prodje...

Naravno da nemam sta da obucem, sve sam iscrpela, i shvatila, komplet nova garderoba mi je neophodna... Teza sam 10 kg nego pre trudnoce i jednostavno nemam sta da obucem. Ironicno stajati pred prepunim ormarom i reci tako nesto...

Bila mi je sinoc ta drugarica, depilirale smo se i radile ono sto devojke inace rade... Pricale, duuuugo i gledale u solju... To mi je tako simpaticna zabava. Nekad sam verovala u sve, nekad, pre 15 godina... A sad mi je tako bilo smesno kad je rekla da vidi patku u solji... Hahahaha, ma da...

I tako dotaknemo se teme ljubavi, njen buduci muz skorpija isto kao ja, surovi realista... Razgovarale smo o ljubavi i realnosti. Kaze ona : znas treba njih uvek drzati na kratkom lancu i ne pokazati sta stvarno osecas.Onda te vise vole, i cene i postuju. Uvek je bolje da tebe muskarac voli vise nego ti njega... Hahahaha, slatko me je nasmejala... Pitala sam je : Draga, jel se ti udajes iz ljubavi ili potrebe (citaj: koristi)...?

Ja to ne umem, ne mogu, ja kad volim to radim celim svojim bicem, svojom dusom, sve ili nista, belo ili crno... Prvi put  sam zelela da budem realna, u kombinaciji sa emocijama sa nesrecnim ocem mog sina. Pokusala da budem drugacija, i nije uspelo... Mozda je i dobro...

I ne znam sta ce neki muskarac morati da uradi da bi usao u moj zivot, morace debelo da se potrudi da mi dokaze da je vredan moje paznje... 


Rodjendan

Generalna — Autor suncica @ 22:52

Jupi jeeeeej!

Moj drugi rodjendan ovde na blogu... Slucajno sam sad videla da sam prvi post napisala bas na ovaj datum, pre dve godine...

A toliko toga se desilo od tada....

Toliko stvari, cini mi se, neko ne prozivi za citav jedan zivot... A to je samo delic mog... I volecu jos, i bicu puuuno srecna...  I naravno podelicu to, ovde, sa vama, dragi ljudi...

I shvatam da me, ustvari, neki posetioci mog bloga, poznaju bolje nego mnogi ljudi koje svakodnevno vidjam....

I ustvari ja sam jako srecna osoba... I volim zivot... I volim da volim...

P.S. i volim blog.rs  


Boc Boc

Nikola — Autor suncica @ 12:19

Sastavi me tako, jednom u dve-tri godine... Sve kao odlazem, necu, nije nista, ma procice... Ignorisem pocetne simptome, cesto upali, izvucem se... Al zato kad sastavi... Vec znam scenario, cim udjem samo me pita: Jel si alergicna na Penicilin....

Nisam....

I eto, ovaj put SAMO 4 injekcije, za pocetak... A glava mi puca. Opet ti sinusi, opet i uvek... A specijalista kaze da je sve ok...

Pa nista, moram da se naviknem na to resetanje guze, jednom u par godina... I jos sve srecna, hej pa ne boli me nista, malo je peckalo dok mi je sestra davala i posle sve super... Do jutros. Sad me boli da jedva sedim... A uskoro idem po jos jednu... I sve bi to bilo ok da je moja dusa samo malo stariji. Ovako moram sve da radim kao i da nisam bolesna, a pada mi glava, ne mogu da se nasmejem. Mama nema bolovanje i godisnji, trudim se da on ne primeti, da ne oseti... Prezivecu i ovo, sitnica je naspram drugih stvari... I najvaznije, samo nek je on zdrav! 


Kad snovi krila dobiju

Nikola — Autor suncica @ 22:14

Veceras lezem u krevet sa zeljom i nadom. Videcu ga opet, mozda... Ako ne ove veceri, necu prestati da se nadam, docice, jednom kad se najmanje budem nadala... Kad prestanem da mislim o njemu...

 U snu, desava se zivot, neki drugi, ili mozda prvi, u kome smo mi zajedno, bliski, i On ne prestaje da mi dokazuje i pokazuje koliko mu je stalo do mene... A u ovom sada zivotu ni ne zna da postojim...

Cudna je to neka filosofija. 

Cudna su i osecanja sa kojima se ujutru probudim. Sve sto dozivim u snu, toliko ostavi traga na meni, kao da se stvarno desilo, punim intenzitetom, svako osecanje, cak i dodir. Osetim na svojim bedrima njegovu ruku, kao da je malopre sklonio i meni je sad tu zima...

I ne znam sta se desava, i sta ce se desavati ubuduce, vec dvadeset punih godina se sunja kroz odaje moje duse, kroz moje snove, najskrivenije zelje... 

Mozda zato moj sin nosi njegovo ime...

A on o tom pojma nema... 


Jedan od onih dana

Nikola — Autor suncica @ 22:25

Jedan od onih dana koje zelite da prespavate, ili bar da se sto pre zavrse, sa najboljim mogucim ishodom...

Od kako sam ustala stalno neki speed, ni sekund mira, ni trenutak da sednem... Frka, jos za dorucak, zove me brat, hitno mora u Beograd, na razgovor za posao, konacno su ga zvali, ide u Ameriku. Vec neko vreme ocekuje poziv i taj razgovor. Jutros mu javili , i sad sve na frku, zovi drugog brata, sve organizuj, odelo, tasna i masna...  Panika, aaaaaaaaaaa... A moja dusa nesto nervozira, neka ga viroza drma vec par dana, sinoc sam ga 2.5 sata nosala, uspavljivala. Ledja me ubijaju, i jos "oni" dani... Raspadam se. 

Samo zelim da se okupam u punoj kadi vruce vode, da ne moram da zurim, da se opustim... I onda da zaspim, i da spavam makar 3 sata lepo... Da se ne budim svaki sat... Da sastavim bar malo.

Sve mi se skupilo. Neka cudna tuga i seta, sumoran mir...


Trenutak slabosti

Nikola — Autor suncica @ 15:51

Imam i ja, cak i ja, ponekad pravo na time out.

Kaze mi drugarica: ti si MAMA, ti sve moras da znas i sve moras da mozes, i da budes najjaca i najbolja i najpametnija...

Da, uglavnom se trudim, i uspevam, ali evo sad mi dusa moja zaspala pa mogu da dopustim sebi da se malo isplacem.

Probudilo se cedo moje jutros u 4h, vreo, ima temperaturu. Dobro, odmah sam mu dala sirup, uspeo je da zaspi, u 8 se budi jos vreliji... Jasno je da moramo kod lekara, opet je zaspao, drmala ga groznica, sirotan... Otisli smo oko 11h. Kao sve je ok, nije mu nista drugo, sve je dobro, samo eto temperatura... Skidati je, tusirati ga mlakom vodom 20 minuta, uuuuuuuuuuu, uspeli smo da se tusiramo citavih 5, on je neutesno plakao... 
A kad je zaspao ja sam pocela da placem. Ovo je prvi put da je bolestan. Zelela sam da nikad ne bude bolestan, i da ne moramo da idemo kod lekara osim u savetovaliste. Ali eto, bitno da nije nista strasno, no jos cemo videti, treba da vadi krv u ponedeljak, dusa moja mala, kako ce da ga ubodu u tu malu rukicu... 

Dok sam tamo i dok se to sve desava jaka sam kao stena, sve izdrzim, pribrana sam veoma, ali ne mogu tako stalno. Sav teret je na mojim ledjima, i jednostavno ponekad popustim na sekund, isplacem se...  Cak su mi suze isle i u ambulanti, neko dete je neutesno plakalo, boli ga uho, i sirot je plakao sat vremena. niko nije hteo da ih pusti preko reda, ja sam ih pustila kad je dosao nas red, jer je Nikoli malo bolje nego njemu.

I sad moj beban spava u sobi, golisav, samo u pampersu, a ja imam strah samo od toga da ce mu biti zima, jos od kako se rodio...

I sad mi mnogo fali moja mama,posebno u ovakvim trenucima...

I fali mi neko ko ce mene da zagrli i utesi kad mi je tesko... I moram da priznam da pocinjem da budem malo usamljena... ali samo u retkim momentima... 

Ali... Sve ce to proci... 


Hocu da budem losa!

Nikola — Autor suncica @ 21:54

Zelim malo za promenu da budem dobra za sebe, a druge ko sisa.

Iznova popustim pred slabijim, iznova idem linijom manjeg otpora...

Znam da sam u pravu, znam da tako treba i opet ne uradim tako.

Sta meni fali???

Javio se gospodin otac. Poslao poruku kao sve normalno, nista se nije desilo. Pa sam mu odgovorila da ne moze da dodje i da se obrati sudu. Onda je, vidno uzrujan, nazvao... Prvo bio drzak, osoran, kao sta si htela da kazes tom porukom, napizdio me zato sto sam dala sebi za pravo da mu to posaljem, kao on je u pravu, sve je ispostovao. Kaze ne dolazi on zbog mene, ja ga ne zanimam, on dete dolazi da vidi... Aha... Od kada?

Kad sam opet spomenula sud, rekla mu da, posto sopstvenu rec ne ume da ispostuje, nadam se da ce ispostovati sud, promenio se momentalno, naprasno postao fin, kao "pa nemoj tako, nema potrebe da se potucamo po sudu , hajde odredi ti neki dan kad ti odgovara pa cu tada da dolazim, pa odrasli smo ljudi, civilizovani..."

Sad odjednom jesmo, a do malo pre.... Hm... Tu nesto ne stima. I dobro, zavrsimo tu razgovor, osta nereseno, eto kao da mu javim kad budem slobodna da dodje da vidi dete... Hm, rekla sam sto se mene tice NIKAD. Opet kontam zbog Nikole, neka dodje, zelim da zna za oca...

I tako je rekao da se uskoro seli iz naseg lepog grada, verovatno ce poceti da radi negde...

A alimentacija... Sta s tim? Pitam se pitam? Da li da odrzim svoju rec i da mu je ne trazim, ili da ga tuzim i da mora da placa, ipak je dete njegovo....?

I da budem malo losa, a dobra po sebe i svoje dete... I ovako me vec smatraju najgorom... Nista ne gubim... A ko me zna.... :DDD Kaze mi komsinica danas, aj zovi mene kad on dodje da se malo istresem... Aj...  


Razocarenje

Nikola — Autor suncica @ 16:30

Moze li se biti razocaran u nekog ko te je vec razocarao... Mislila sam da ne, ali evo, iskusila sam ... Moguce je.

Kao dobra sam, necu da budem gad, necu da se zamerim...

Pita me pre par dana drugarica: Dokle?

Evo dovde!

Gospodin tatica, povredjen, jadan sto je posle godinu i vise ukapirao da necemo biti zajedno, konacno je prestao sa bahacenjem, poceo da bude normalan... Ali, ne lezi vraze.

Pratim ja povremeno njegov profil na fejsu, pise da je slobodan, nekim nafuranim plavusama ostavlja dirljive komentare. Pomislim, drago mi je, poceo je da ima svoj zivot... Onda ugledam da sa nekim ume da razgovara kao nekad samnom, pazi sta ce reci, pazi na redosled reci u recenici. A meni kad pise poruku, pomislio bi neko ko ga ne zna da je nepismen totalno. Ok, dobro, nema veze, prihvatila sam ulogu da budem losa, mozda mi se tako sveti... Neka. 

Poceo je da, vreme koje provede sa sinom, sve vise smanjuje, na kraju je doslo da do toga da svega sat vremena bude sa detetom. I na to kazem dobro, meni jos i bolje. I onda je proredio i dolaske, jednom u 10 dana. Pa je onda odlucio da mu ipak nesto kupi kad je dobio platu, pa je kupio 3 sokica i doneo ali nije hteo da ulazi, samo sam izasla napolje i uzela to. Ih, pretrgao se.

I onda je poslao poruku, pita da li moze da dodje u nedelju da vidi Nikolu. Rekla sam moze. U nedelju, negde oko 13h, ja se ulogovala na fejs, vidim da je on tu, objavljuje neke linkove... Hm... Racunar ovde u gradu nema, znaci ili je kod mame, ili kod sestre. I ja mu posaljem poruku da mi kaze kad je planirao da dodje da ja znam da se organizujem. On mi kulturno odgovori da ne zna, da je kod sestre i da ce se javiti kad krene...

I...

Nije se javio, uopste... Ni danas... I jedva cekam da se javi da mu saopstim da slobodno moze da se obrati sudu i da trazi svoja prava, jer ja vise ne zelim da ga vidim...

I opet sam se razocarala, jos vise je pao u mojim ocima. Ipak je sve bila gluma. Nije njemu stalo do deteta ni malo. Lepo je rekao, kad je insistirao da abortiram,  on ne zeli da izdrzava porodicu. 

A ja eto, losa, htela da mu ucinim da moze da vidja dete, bez ikakvih obaveza, bez da dinar jedan daje za pelene, za bilo sta...   

Ipak sam se ponadala da ce ceniti to, da bez obzira na sve voli dete, ja sam najmanje bitna u toj prici . Pokazao je, nije ga briga... uopste... I nije mi drago sto sam bila u pravu. Zaista sam zelela da otac mog sina bude pravi otac...

Heh, ja budala, jos verujem da su ljudi dobri i iskreni... 


14.06.

Generalna — Autor suncica @ 12:07

Ima nesto u ovom datumu. Prosle godine, na danasnji dan sam saznala da je beba u mom stomaku muskog pola, i bila sam jaaaaako srecna sto mi se ispunila zelja.

Pre dosta godina sam, na danasnji datum, napustila mesto koje sam volela, malo mesto u ponozju Fruske Gore. Selili smo se. Da me je tad neko pitao odlucila bih da ostanem tamo, ali je najbolja moguca stvar bilo to preseljenje nadomak Novog Sada.

Danas se nista posebno ne desava, jos uvek, ali mi je taj datum eto nekako vazan. Bila mi je sinoc drugarica iz osnovne skole, iz tog malog mesta. I ona je u gradu sad, ali su njeni jos tamo. Pretresale smo neke price, neke ljude, nadam se da cemo praviti 15 godina male mature. Zelim da odem tamo, ne da vidim te ljude, nego da oni vide mene. Tamo sam bila neshvacena, tamo je bilo bitno koliko su ti roditelji imucni, i jako je bio vazan klasni stalez. Ja sam bila prilicno na dnu, moji nisu imali para, bili smo podstanari, i svi su me gledali kao olosa, kao najgoru. Sad samo zelim da im pokazem da su oni ostali tamo, upravo tamo odakle sam ja pre 14 godina otisla. Isti ljudi, iste navike, isti razgovori... A ja imam mnogo vise... 


Spokoj

ljubav... — Autor suncica @ 21:40

Ne izlazi mi iz misli. Dobro je, vec sam pomislila da nesto samnom nije kako treba, kad mi je u srcu vec neko vreme ravna linija. Mesta ima samo za mog sina. Danas sam shvatila da ima mesta i za njega. Uvek je bilo. Od moje seste godine, znaci skoro pa pune 23 godine. On je uvek bio prisutan, uvek samnom, a nikad uz mene. Najblizi mi je bio kad mi je u prolazu pruzio ruku...

Mastam o njemu, sta bi bilo da je bilo, i kad bi bilo...  Juce dok sam gledala fotke na kojima je on, bila mi je tu drugarica. Bila sam iznenadjena njegovim izgledom, drugaciji, stariji, ozbiljniji, deblji... Nisam bas bila sigurna da li mi se svidja... Moja Anci je, u celoj toj prici, stekla utisak da mi se on bas i ne dopada...

Danas dok smo razgovarale, pitala me je: pa sta sad hoces, jel si rekla da ti se ne svidja? Heh... ne svidja. Ma uvek mi se svidjao, kakav god da je. I da,OPET, mislim o njemu. Nekako se uvek, kao bumerang, vracao u moj zivot da mi pomrsi konce. Ali ovaj put sam tako mirna i tako spokojna. O svemu sam govorila, o sinu sa mnogo neznosti, o njemu sa mnogo sete, i o nesrecnom ocu mog sina sa mnogo strpljenja...

I konstatovale smo zajedno. Od kako imam malenog Andjela drugacija sam, smirenija, stalozenija, spokojnija... I ne znam kada cu bilo kome dopustiti da useta u moj zivot. I ako bude zeleo, morace debelo da se pomuci da mi dokaze da je vredan toga... 


Nikola

Generalna — Autor suncica @ 23:25

Po njemu je moj sin dobio ime. Davno jednom rekla sam, ako se ne udam za njega sin ce mi se tako zvati.

Godinama sam isla u nase mesto ne bih li ga, bar na kratko videla. I dugo ga nisam videla.... Onda jednom sasvim slucajno, isla sam kod drugarice u Rumu. Njega sam videla na autobuskoj stanici u Novom Sadu, potpuno neocekivano. Kad sam shvatila da je to on, htela sam da propadnem u zemlju, nisam smela da mu se javim, drhtala sam kao zaljubljena klinka.

Svet je mali, njegova zena je isla u skolu sa mojom kumom. Ponekad pogledam njen profil na fejsu da vidim ima li nekih novosti. Porodila se mesec dana posle mene, imaju i drugu cerkicu. Ocekivala sam neku fotografiju na kojoj je on.

I juce, bum, fotke sa mora, i puno ne kojima je on. Nije mi reakcija bila kakva sam mislila da ce biti. Gledala sam ga, drugaciji je, ugojio se, izraz lica, oci... Mozda sam nekad bila zaljubljena, uglavnom u fizicki lik, ali shvatih juce, je njega ne poznajem, ne znam kakav je, kako prica, kako dise, kako se smeje... I ne znam ni da li bih zelela da ga upoznam... Zbunjena , uvek sam i bila kad je on u pitanju. 


Pepeo i prah

Zivot — Autor suncica @ 22:58

Danas je moj sin napunio sedam meseci. Gledam ga pre kupanja veceras, raduje se, obozava vodu. Dok se smejao, strcali mu zubici, ima 4, i jos dva se vide da krecu... Onda pomislim, hej pa on vise nije beba, pravi deckic, veliki...

I opet, uhvati me panika.

Setim se mame. Setim se one emocije kad su javili da je preminula. Nemoc, bes, tuga, neverica... Sve cesce mi cudna osecanja naviru. Svi mi cemo jednog dana otici tamo negde, ili necemo. Postoji li ikakav "zagrobni zivot", staniste dusa? Ili je to samo prica da bismo lakse podneli cinjenicu da nas jednog dana jednostavno vise nece biti?

Mozda to ne bi toliko uticalo na mene, mozda ne bih toliko razmisljala o tome. Glavni okidac je mamina smrt, a ono sto me stalno vraca na to je zivot mog sina. Pomislim samo da cu morati jednom da ga ostavim. Nadam se sto kasnije, nadam se imace sve, zivot. Nadam se, imace makar ovoliko godina kao ja sada. Da, mislim da je ona prerano otisla, i zato ja ne zelim da svom detetu to uradim. Zelim da budem tu za njega, da mu pruzim maksimalno podrske u zivotu, zelim da cuvam njegovu decu... Ne zelim da ga rastuzim...

Ali svakako znam da cu jednom morati. I sta onda. Smrt. Tisina i hladnoca. Nistavilo, nema nas. Ta cinjenica me uzasava.


Powered by blog.rs