Poci putem samospoznaje je jedno zanimljivo iskustvo. Nimalo lako, prepuno izazova, ali vredi. Vredi svaki sekund. Mnogi se uplase, jer ocekuju da ce odmah da im procveta cvece, kad ono medjutim. Prvo ce sve da se srusi, kao kula od karata. Sve sto smo do tada znali, sve u sta smo verovali. Tek kad se sve raspadne mozemo poceti da gradimo novo. Nas um funkcionise poput racunara, moze da nam da samo one programe I funkcije koje ima instalirane. Da bismo instalirali nove, prvo postojece moramo da obrisemo. A um kao um, pocne da se koprca, da se ne da, daje hiljade razloga da nas skrene sa puta, I to je normalan proces. Fokus na cilj je ono sto nas odrzava na putu kroz trnje, a cilj je ziveti svoju svrhu I biti u skladu sa samim sobom I sopstvenom dusom. I znate kad odlucimo da nesto promenimo u zivotu? Onda kad nam dosadi da budemo nesrecni!
Mi nismo fizicka bica koja imaju dusu. Mi jesmo Dusa, koja ima telo. Dosli smo u ovaj svet da bismo znanje koje imamo upotpunili fizickim iskustvima. Glavni zadatak nam jeste da se prisetimo ko smo. Kad smo odlucili da dodjemo, receno nam je da cemo zaboraviti, receno je da cemo imati mnogo izazova. I receno nam je da necemo biti sami. Nasa Dusa je uvek uz nas. Komunicira sa nama putem emocija. Koliko puta nam se desilo da imamo neki "los" osecaj? Neku nelagodu, uznemirenost, strah. To nam nasa dusa porucuje da smo se udaljili od nje i od istine. A kad smo srecni, prozima nas radost, tad smo najblizi nasoj dusi, jer izvorno osecanje i treba da bude radost i ljubav. Posto smo rodjenjem zaboravili ko smo, dusa nastoji da nas podseti. Pa nam sapne, pa nam vikne. Na kraju nas zvekne i srusi nas na pod. I nikad ne odustaje. Zov njen cujemo u snovima, i sve dok ne odlucimo da zivimo svoju svrhu, ona ceka i salje nam nemir u vidu emocija. Najuzvisenije osecanje i stanje nije sreca, nego mir, i spoznaja da zivimo svoju svrhu. Zapitajte svoju dusu, gde ste i sta vam porucuje. I srecno na putu prisecanja.
Podstanuta danas nekim pricama, situacijama, po koji put sam sa suzama u ocima zahvalila za zdravlje moje dece, I mojih bliznjih. Ljudi uzimaju zdravo za gotovo zivot koji zive. Treba osvestiti da neko sad moli za zivot koji mi zivimo. Neko nema krov nad glavom, neko nema krevet, ni sta da jede. Neko moli za decu, a mi koji ih imamo nekad zaboravimo koliki su nam blagoslov. Neko ima bolesno dete, I dao bi sve samo da ga vidi nasmejano ili kako hoda... neki roditelj je izgubio svoje dete. Neko se bori sa bolescu, nekom se neko blizak bori sa bolescu. Neko tu bolest nije pobedio. Zato ne uzimajte zdravo za gotovo nista u zivotu. Zagrlite roditelje, decu, partnera, prijatelje. Zahvalite za sve blagodeti, I uzivajte.
Vera je kljucna stvar. Vera u Boziju kreaciju. Vera da je sve za nase najvece dobro. Nas ograniceni um nije napravljen da bi razumeo. Potrebno je samo da veruje. Ma koliko to ponekad tesko bilo to izgleda ovako. Zamislite Boga kao roditelja a nas kao petnaestogodisnjaka koji iz sve snage zeli motor, kavasaki naprimer. Da li biste vi, kao roditelj, svom petnaestogodisnjaku kupili trkalicu? Odgovor je Ne, jer znate da to za njega nije dobro, ili ce poginuti, ili ubiti nekog ili oba. Isto se Bog odnosi prema nama. Zna sta je za nas dobro I ne da nam ono sto nam nikako ne sluzi. U tim trenucima kad nam izgleda da nam nesto ne ide ili nam se nesto ne da, vera je kljucna. Vera je ta koja kaze: ako mi das znam da treba to da dobijem, ako mi ne das znam nije za mene. Vera povlaci I zahvalnost. Jer kad verujemo da je sve za nase dobro, zahvalni smo sto nas pazi I cuva. Recenica koja je meni u nekim situacijama pomogla je : Ne razumem te, ali ti verujem. I Hvala sto brines za mene.
Sve stvari koje nam se desavaju date su nam sa razlogom da nesto naucimo. Nekad naucimo kako treba,a nekad kako ne treba. Sve situacije su tu da nam sluze, i sve situacije ce proci. Ako zivimo u sadasnjem trenutku, shvaticemo da zaista problem u sada ne postoji.Vecina tih "problema" vezana je za druge ljude, u nekom drugom vremenu. Proslom, ili buducem. Ali nije u sada.
Svako to jednom shvati, na laksi ili tezi nacin. U mom slucaju ovo drugo. Morala sam da izgubim slobodu, da bih naucila sta sloboda zaista jeste. Morala sam da iskusim bol, da bi spoznala sta sreca zaista jeste. Morala sam da izgubim ljubav, da bih naucila sta ljubav jeste. Zato sam sada tu gde jesam. Nisam kukala nad sopstvenom sudbinom i sazaljevala sebe, vec sam se uhvatila u kostac sa svim tim situacijama, i pobedila ih. Dugo mi je trebalo da naucim kako je zivot zamisljen, i da ga takvog prihvatim, jer svi smo odrastali sa odredjenim programima podsvesti, ugradjenim od strane okoline i porodice, stavljeni u odredjene kalupe. Nije se lako odupreti tome, ali niko nije ni rekao da ce biti lako. Da je lako mogao bi svako. Radom na sebi i iskrenom zeljom da pobedite situacije i preokrenete ih u svoju korist sve se moze.
Vidim nas.
Maleni smo Andjelcici. Duse koje cekaju da se rode. Sjajimo nevinim sjajem. Prepuni ljubavi, znatizelje, gladni ucenja, zedni iskustava. I pored mene si. Kao i puno drugih. Dogovaramo se. Zaboravicemo kad stignemo, ko smo i sto smo tu. Ali srescemo se dole. Makar na kratko.
Vreme polaska se priblizava. Cvrsto se drzimo. Kazes mi: pamti me, docicu ti. Eto me, stizem, odmah tren iza tebe, prepoznaces me po nacinu na koji cu te prepoznati.
Proslo je 26 godina.Treptaj. Iskustava puna kesa, ali dusa i dalje gladna i zedna, tek pocinje da upija i uci. Vece, nije bas puno obecavalo. Mnostvo iskrivljenih lica, besmisao. I poznate oci. Prisla si. Prepoznala sam nacin na koji si me prepoznala. Sestra po dusi. Ona koju nismo na rodjenju dobile. Mislim da je Velicanstveni ON, pogresio, trebale smo da se rodimo zajedno, da od prvog trena budemo zajedno i jedno. Rodila si se 21 dan kasnije.
Od te veceri. proslo je punih 6 godina. Usle smo u 7. Zajedno. Svaki dan. I u dobru i u zlu. Uvek jedna uz drugu. Bezuslovna podrska. Ljubav i prihvatanje.
I samo me je tvoj zagrljaj vratio na pocetak, na ona dva mala Andjela, koja se cvrsto drze...
Hvala Ti, moja A!
Jesen, prva rana jesen...
Dosla je stidljivo, kao devojcica na svoju prvu zurku. Jos uvek dete, a vec pomalo zena, nesvesna svojih oblina, zrelih krusaka i skoro zrelog grozdja, slasti i socnosti.
Septembar budi uspomene.
Kisa rominja, mokar asvalt, prvo lisce vec pocinje da opada, a Sunce se ne da, bori se iza najslabasnijeg oblaka i salje svoje zrake na zemlju, salje zivot, salje ljubav, i Dugom nas podseca da se jos nije predalo, da ce biti miholjskog leta. Da ce jos sijati svom silinom.
I mene doceka jesen sa punom kotaricom gizdavih emocija, sa svim onim sarenim dzidzabidzama, pa se smeskam, pa letim, pa mi tesne ove grudi za svu ljubav koju imam i koju dajem, i gledaju me ljudi kako hodam po kisi i sijam, misle da mi nesto fali, a ja imam i viska, dovoljno za sve, i da pretekne. I volim, sebe volim, i sve volim....
Molitva.
Nikad ne izgovorena. Satkana od najdubljih i najskrivenijih misli, isprepletana najjacim nitima emocija, sva od svile i ljubavi.
Sanjana svake noci u kojoj nisi kraj mene.Svake noci u kojoj magla ti je saputnik, a talasi te na pocinak salju.
Najglasnija, i najtisa u isto vreme. Najjaca i najneznija. Cista kao kap jutarnje rose, i snazna kao uragan.
Molitva ljubavi, sa mojih nemih usana.
Molitva vetru, i kisi, i oblacima. Molitva Suncu, i Mesecu. Nebu. Dunavu.
Da mi te vrate... Sto pre!
A voliš me? Kaži mi.
I po danu, i u suton. I kad se hladna priljubim uz tebe.
Jel me voliš?
I kad sam namćorasta, i budalasta? Kad sam detinjasta, i kad moje bubice isplivaju i razlete se po sobi.
Želim da čujem. Kaži mi. Hajde...
Volis me?
I kad se kikoćem dok hodamo gradom. I kad je u prohladno jutro moja ruka u tvom dzepu, da se ne smrznu prsti.
Jel me volis?
Kad sam snena i nasmejana, jer sam te ugledala na mom jastuku u svitanje.
I kad sam raščupana, jer me mrzi da se očešljam. I kad se doteram, i budem najlepša samo za tebe.
I voliš me?
Čak i kad se durim, kad napućim usne i odem u drugu sobu.
Ma znam, samo želim da čujem, sad, uvek, jel me voliš?
Kad ćutim, kad pričam, kad se smejem, kad igram...
Voliš li me, ovoliko koliko ja volim tebe?
Sve ono o čemu sam maštala.
Sve ono što sam godinama želela.
Sve što je bilo daleko i nedostižno.
Sve sadržano u samo jednom poljupcu.
U zagrljaju nakon ružnog sna.
U postojanju bića koje me voli, ovakvu, blesavu, ponekad namćorastu.
Sadržano u nama, u jedinstvu koje činimo.
U sinhronizovanim otkucajima srca.
U smiraju duše.
Sve one sitnice koje donose osmeh.
I saznanje da smo se pronašli...
Prohladno, vlazno jutro.
Zeleznicka stanica.
Cekam drago bice da se pojavi...
Neki voz stoji na drugom peronu, ljudi ulaze, cuje se pistaljka, i krece. Dok prolazi pored mene vidim da ide u Moskvu... Cak... Pomislih, koliki ce put da prevali do tamo... Pomislih koliki put sami moramo da prevalimo do unutrasnjosti svoga bica i nazad...I tako nasta inspiracija za pricu...
Vreme je, prijatelju, da oprostis ,i dozvolis da ti bude oprosteno...
Vreme je da skines te teske okove koji te vezuju.
Vreme je da poseces repove proslosti. Boli, da znam... Boli vraski, prezivela sam to ne samo jednom... Ali procice, sve prolazi... I mi prolazimo, vreme neumitno tece...Prolazi... Odlazi...
Vreme je da dopustis sebi da budes srecan.
Vreme je da dozvolis nekom da ti se priblizi. Toliko si dao, vreme je da i da primis ljubav. Zamisli odraz u ogledalu, ako mu se nasmejes, uzvratice ti istom merom.
Vreme je da shvatis koliko si zasluzio, vise nego iko, bas ti, prijatelju, da imas sve sto ti se nudi... Ispruzena ruka i otvoreno srce... U oziljcima, ali bas takvo i ume da prepozna tvoje, koje pokusavas na sve nacine da zastitis, a time samo sebi bol nanosis...
Vreme je da proslost ostavis tamo gde i pripada, da buducnost gledas bez straha, a da sadasnjost zivis i dises...
Vreme je da se prepustis necijoj ruci da te vodi kroz reku zivota, makar na tren.
Vreme je prijatelju... Krajnje vreme da se opustis i uzivas u sreci...
Tvoje je vreme... Uzmi ga i iskoristi... I znaj, nisi sam!
P.S. Posveceno jednom Malom Princu, vecitom decaku, sa tugom u oku i strahom u srcu. Nekom ko ima najvece srce na svetu, i daje ga celog, bez rezerve... Nekom ko je od svih ljudi najvise zasluzio da bude srecan, a to nije, i dacu sve od sebe da Svetlost ponovo obasja njegov put.
Da li ces ove noci, mirno na pocinak moci da odes?
Ove noci kad se sve podelilo... Dobro i zlo... Sjaj i tama... Ljubav i mrznja...
Da li su te bar malo pecnule reci? Izgovorene u napadu onog trenutka kad sam najranjivija, a moram da budem najsnaznija... I kad mi jednostavno treba jedna lepa rec i jedan iskren zagrljaj...
Da li si osetio bar delic onog sto sam ja? Da li si osetio bes i nemoc u svakoj mojoj reci, u svakoj mojoj misli...? I da li znas koliko sam malo zelela od tebe? A tebi je i to malo bilo suvisno...
I jednostavno je kliknulo... Napisala sam ono od cega sam danima strepela, skrivala se, i nadala se... Mastala... Konacno je dosao trenutak istine... I sama cinjenica da si i njega precutao... dovoljna je... Znas , savest je ono sto dodje i proradi, onda kad bude malo kasno...
Ja cu u san mirna, doduse tuzna... A ti? Zeleni moj svete?
A ti me nisi prestao, i nikad neces prestati...
Od prvog, onog bas davnog prvog puta, koga nekako, oboje nismo ni svesni, pa do prvog puta sada, kad smo mi, ovi mi. susreli poglede, moj svet je obojen u zeleno... I isto ono osecanje, nemoci, tuge besa.... Nedorecenosti... Pitam se cemu... i da li je vredno... I sigurna sam da mora biti vredno, i da mora biti nas trenutak jednom... Mozda tek za isto ovoliko godina koliko je proslo od onda... I suze.... puno suza... Tuga.... Zaboravila sam sta znaci ovakva tuga, ceznja za necijim rukama, usnama, pogledom... Ceznja za necijim recima i mislima... Ceznja za necim sto je moglo da bude savrseno,i patnja sto nije uspelo... Ili mozda i bi, a nismo ni probali... zato sto si nestao... pobegao, povukao se, a ja ne znam zasto...I to me najvise boli... Boli me sto me ne volis......
Nisam sigurna imas li predstavu, sta si sve probudio u meni...
NIsam sigurna da li mozes da pretpostavis kako se osecam na momente...
Koliko mi trebas, i onda sam u sledecem trenutku besna, pokidala bih sve i otisla... Dala se nekom drugom, samo da ne mislim o tebi... I kad me dovedes do tacke pucanja, jedan sms me samo sastavi i smiri, i nastavim da predem, tamo gde sam stala kad si odvojio svoje usne od mojih...
I jedino sto me odrzava na povrsini svesnosti je otisak tvoje ruke, na mom bedru. Miris tvog tela koji sam duboko udahnula...Kao najopojniju drogu, i cim miris pocne da iscezava ja kriziram, zelim jos, trebam jos... Trebam te...
Odakle ti pravo da predjes granicu mojih snova?
Kako si uopste pomislio da je ulaz tu slobodan?
Znas li koliko sam smisljala lozinku, zapetljavala karaktere, kombinovala slova i brojke... I sve je to palo u vodu, jer boja tvog glasa je razbila i onu najkomplikovaniju sifru...
Jedan tvoj pogled, bio je dovoljan da srusi zid, koji dugo vec gradim oko srca. A nisam htela, nisam dala... Htela sam da se Taj neki, poseban, potrudi, pomuci, zasluzi... Htela sam... A nisam znala da ce tvoj osmeh sve te moje tvrdoglavosti da raspline...
I pitam te sad, da li je to pristojno, da li je lepo obojiti moju tisinu bojom tvojih ociju...?
I jos te pitam sta sad da radim? Kako da zivim sa sobom, i kako da strpljivo cekam zvuk tvog kljuca, u vratima svog zivota, kad znas da sam nestrpljiva, i da zelim sve sad i ovde i odmah... ? I kako da prezivim ako odlucis da nikad ne iskoristis taj kljuc...?