suncica

Ne pitaj je li pravedno...

Zivot — Autor suncica @ 11:42
A ti me nisi prestao, i nikad neces prestati...
Od prvog, onog bas davnog prvog puta, koga nekako, oboje nismo ni svesni, pa do prvog puta sada, kad smo mi, ovi mi. susreli poglede, moj svet je obojen u zeleno... I isto ono osecanje, nemoci, tuge besa.... Nedorecenosti... Pitam se cemu... i da li je vredno... I sigurna sam da mora biti vredno, i da mora biti nas trenutak jednom... Mozda tek za isto ovoliko godina koliko je proslo od onda... I suze.... puno suza... Tuga.... Zaboravila sam sta znaci ovakva tuga, ceznja za necijim rukama, usnama, pogledom... Ceznja za necijim recima i mislima... Ceznja za necim sto je moglo da bude savrseno,i patnja sto nije uspelo... Ili mozda i bi, a nismo ni probali... zato sto si nestao... pobegao, povukao se, a ja ne znam zasto...I to me najvise boli... Boli me sto me ne volis......

Navucena na tebe

Zivot — Autor suncica @ 13:24
Nisam sigurna imas li predstavu, sta si sve probudio u meni...
NIsam sigurna da li mozes da pretpostavis kako se osecam na momente...
Koliko mi trebas, i onda sam u sledecem trenutku besna, pokidala bih sve i otisla... Dala se nekom drugom, samo da ne mislim o tebi... I kad me dovedes do tacke pucanja, jedan sms me samo sastavi i smiri, i nastavim da predem, tamo gde sam stala kad si odvojio svoje usne od mojih...
I jedino sto me odrzava na povrsini svesnosti je otisak tvoje ruke, na mom bedru. Miris tvog tela koji sam duboko udahnula...Kao najopojniju drogu, i cim miris pocne da iscezava ja kriziram, zelim jos, trebam jos... Trebam te...

Hej ti!

Zivot — Autor suncica @ 22:15
Odakle ti pravo da predjes granicu mojih snova?
Kako si uopste pomislio da je ulaz tu slobodan?
Znas li koliko sam smisljala lozinku, zapetljavala karaktere, kombinovala slova i brojke... I sve je to palo u vodu, jer boja tvog glasa je razbila i onu najkomplikovaniju sifru...
Jedan tvoj pogled, bio je dovoljan da srusi zid, koji dugo vec gradim oko srca. A nisam htela, nisam dala... Htela sam da se Taj neki, poseban, potrudi, pomuci, zasluzi... Htela sam... A nisam znala da  ce tvoj osmeh sve te moje tvrdoglavosti da raspline...
I pitam te sad, da li je to pristojno, da li je lepo obojiti moju tisinu bojom tvojih ociju...?
I jos te pitam sta sad da radim? Kako da zivim sa sobom, i kako da strpljivo cekam zvuk tvog kljuca, u vratima svog zivota, kad znas da sam nestrpljiva, i da zelim sve sad i ovde i odmah... ? I kako da prezivim ako odlucis da nikad ne iskoristis taj kljuc...?

Luda... I trista cuda...

Zivot — Autor suncica @ 23:03

Kisa...
Dobuju kapi po mojoj dusi... Remete tisinu. Tisinu koju si proizveo svojim cutanjem.. Tisinu koju ne razumem... Mozda negde i pokusavam da razumem, ali ne... Nema izgovora... Ne ovaj put... Samo da bi zbrisao od svojih reci i obecanja... Umorila sam se vec od toga u ovom zivotu...Umorila sam se od toga da ljudi oko mene ne znaju sta zele... Ili znaju, ali se foliraju... Ili malo hoce, a malo nece... Ili.... Ma...

Prizivam u secanje one stihove koje si mi pisao... Koje sam osecala tako savrseno... Pristajali su mi kao najbolja haljina.... I pitam se sad sta je laz? Ti stihovi, sve lepe reci, svi oni probudjeni leptiri... Ili je laz ova tisina... Iz opravdanog ili neopravdanog razloga...
I pitam se zasto jos uvek pokusavam da pronadjem opravdanje... Zasto mi je toliko stalo...?

Nepopravljiva luda...


Serijski broj

Zivot — Autor suncica @ 10:13

Dotakli smo se teme vise sile, da li postoji neko ko vuce neke konce, kako neke stvari funkcionisu... Ispricao mi je jednu pricicu....

" Verujem da tamo negde u svemiru, postoje bica mnogo vece inteligencije nego sto je nasa. A posto je dokazano da ljudski mozak proizvodi struju, nekih 5 ampera, ili mili ampera... Mozda mi, ljudi, njima sluzimo kao izvor stuje, kao baterije, za njihove uredjaje. I znas, kad sam te prvi put video, prepoznao sam te, kao da smo se vec negde sreli. Mozda u fabrici u kojoj smo proizvedeni. Mozda imamo isti serijski broj. Mozda smo ti i ja parna i neparna strana iste baterije, i pripadamo dedno drugom...
Eto nije neka realna pricica, ali je bar zanimljiva... Razmisli o tome..."

I sinoc smo se dogovarali da se vidimo, ali glupava temperatura nam je pokvarila planove. Bio je vrlo tolerantan, samo je rekao:
"ne mari, sad kad smo se pronasli, kad su nam se prepoznali serijski brojevi, sve vreme ovog sveta je nase, i citav zivot pred nama..."


San na javi

Zivot — Autor suncica @ 22:54

Ruka u ruci, i skriveni pogledi. A maske su odavno pale.
Smeskamo se kao decica, trckaramo po ulici. Negde se i suzdrzavamo, kao da odlazemo trenutak kad cemo ostati sami...  Prija nam igra. Odavno je nismo igrali. Pravimo se nevesti, oboje, a savrseno dobro znamo sta ko i u kom trenutku treba da uradi... I rastanak, samo na kratko, savrsen... I jos savrseniji susret posle nekoliko minuta...

Pa stojimo na cosku, oprastamo se, dugo, a ne zelimo da odemo jedno od drugog...
Sabiranje emocija i utisaka... I neizbezno pitanje, da li je moguce da se i meni TO konacno desava... ?  I da li je sve suvise savrseno da bi bilo stvarno? Pa me prosto strah da cu se probuditi iz tog sna... Ali ne budim se. San traje. I stvaran je. I to bas danas, kad se slavi praznik ljubavi... Eh... Mogla bih i da se opustim konacno.


Sivilo

Zivot — Autor suncica @ 14:24

Stislo sivilo sa svih strana,
senke nekih minulih dana lelujaju okolo, kao plamen svece.
Jesen jos i mogu da podnesem, a zimu nikako.
Cekam dasak toplog vetra, jedan Suncev zrak.
Cekam da ovaj ledeni dah izgubi snagu.

Smzlo se sve, u meni i oko mene,
u oku vec umesto suze kristali leda , i neka teskoba,
gusta kao magla, ne pusta. Zarobila mi snove i nade,
Potopila mi ladje, smeje se i gleda.

Sve nestaje, prestaje, pocinje novo,
A da li sam zelela? Pa jesam sve ovo.
I opet bih isto da mogu.

Samo da dodje leto, Sunce...


Tajna

Zivot — Autor suncica @ 21:58

Znas, dosadilo mi je. Zamisli, i meni ponekad nesto dosadi... Dosta mi je vise toga, da se krijem. Pa cak, da se krijem i od tebe. I da me ti krijes od sebe, i od svih drugih.
Znam, znam, nemam prava sad da se zalim, sama sam pristala na to. Sama sam rekla hocu, bas tako, jer drugacije meni ne odgovara. Znas li koliko mi je tesko da nekog zaista pustim u svoj zivot, ponovo?   I necu, a ustvari hocu. Sama sam sa sobom u svadji. Znam da te ne mogu promeniti, niti to hocu. Jedino sebe mogu da menjam, jasno mi je, ali ipak, veceras, neki bunt u meni, proradio... Ili mi samo fali cokolada da popuni pokoju rupu, makar prividno, a nema sanse da cu da izadjem napolje da odem da je kupim. Pa eto, tastatura, sirota trpi, moje izlive onog neceg "ne-znam-sta-hocu", a samo hocu da te vidim, makar u prolazu. Hocu da vidim onu iskru u oku kad me ugledas. Hocu da se nadam da ces me jednom odvesti da vidim tvoje pse, i one nove stepenice koje si napravio i na koje si ponosan. I ne znam sta mi je, a nije PMS, nije ni blizu... Nego ova zimoca, valjda.... I jesi moja tajna, koju krijem i od sebe same, i necu da priznam koliko mi znacis, necu, pa sve izmisljam kojekakve razloge, sebe da zavaram... A isto i sam cinis, pa mi to izmami osmeh na licu, pre spavanja, i u svitanje, kad se iz sna probudim...

http://www.youtube.com/watch?v=oMvw7isupoo


Mogla sam da te volim

Zivot — Autor suncica @ 00:02

Mogla sam da te volim. I zelela sam to. Nije bilo tesko. 
Secam se naseg prvog susreta spoznaje, sve ranije susrete, dok smo bili deca, ne racunam...
Secam se onog plesa, secam se i zagrljaja. Prvi put, posle mnogo vremena, osecala sam se sigurno... I secam se koliko sam te zelela. Da mi budes sve, da mi budes jedini, da me volis... 
Onda neka glupa slucajnost... Skrenula nas je sa tog puta. Vise tebe, nego mene... Ja sam stajala i gledala kako te gubim...

Sad si samo prolaznik u mom zivotu. Mada. Jedan zagrljaj, iskren,posle dugo vremena, vrati me tamo, na pocetak, na onaj prvi zagrljaj, na ono isto osecanje... Mogla sam da te volim... I zato si jedna kockica u puzzle-u mog zivota...  I svaki nas susret, samo doda neki lep detalj slici...

Mozda negde duboko u sebi i zalim za Nama. Za onim sto smo mogli da budemo... Mi. Mozda i ne.

 


Sumoran mir

Zivot — Autor suncica @ 21:06

"A nad Novim Sadom primirje, polazi još jedan dan bez nje..."

I sve je lepo, i lako, i mirno, spokojno. Mozda i previse za moj ukus. Jos jedan dan, prolazi, odlazi u nepovrat. Danas je bar bilo vremena da mu cujem glas, ovih dana ni toliko, tek pokoji SMS.
Nije mi to dosta. Necu da se pomirim sa tim. Hocu svaki dan, da ga vidim, zagrlim, slusam. Da cutimo, da pevamo. Hocu sve, sad i odmah...  Hocu...


Nedefinisani

Zivot — Autor suncica @ 18:51

Ni drugovi, ni par, ni stranci.

Ali nesto jesmo. Nesto nevidljivo, cudno, jako. Jesmo ono nesto nedefinisano, sto samo mi znamo. Prekriveni velom tajne. Ljubavnici u snovima. Na javi zvezdana prasina...

I niko ne zna, ni ne sluti. A mi to zivimo. Svaki dan, svakog trenutka.

Zivimo trenutke vecnosti sabrane u sekunde slucajnih susreta, spontanih dodira, stidljivih pogleda... Zivimo strast, i neznost.  Vrele noci, i carobna jutra... Zivimo jedno bez drugog...


Sećanje

Zivot — Autor suncica @ 22:51

Moje misli lete tebi iz časa u čas. Svaki delić sekunde posvećujem Tebi, zeleno moje oko. Evo nema ni dan kako te znam, a već osećam kako me neko snažno osećanje preplavi pri pomisli na Tebe. Zavolela sam zeleno, tako odjednom. Ah kako imas divne oči, prozirne, duboke. Kao dva mala jezera negde u planini, usamljena i tužna.
Srećo moja, sanjala sam te, a kad sam se probudila oko mene je sve bilo zeleno, ceo moj svet je postao zelen, posle samo jednog pogleda...

(Tri meseca kasnije...)

"Šta da tražim od života, kada meni ti si sve, i ne mogu sve da hoću, da ne mislim na tebe..."

Uvukao si mi se u srce, u dušu, u razum. Ušavši zatvorio si vrata za sobom, a zatim si kradom, neprimetno pobegao. Dok si bio fizički tu, napravio si takav haos, da ja, evo treći mesec ne mogu da se sredim. Ne mogu da dodjem sebi, jer nemam kome. Ja više ne postojim, to si sad Ti, u mojim očima, mislima, krvi, u svakoj reči. I kad ćutim izgovaram tvoje ime, i kad govorim ono je tu, na rubu usana. Gde god pogledam tu si, već mi slike počinju igrati pred očima i gubim se u moru suza.... Upomoć... Ne znam da plivam, hvatam se za jednu jedinu, najtanju slamku, i to si opet Ti. U svakom pokretu svakoga, u svakoj ptici, cvetu... Više nemam svoj svet, uništio si ga a da nisi toga ni svestan. Dovoljna je bila  tvoja jedna reč, pa da te u trenutku zamrzim istom snagom koliko te volim, a da te zavolim nije mi ni reč bila potrebna, samo pogled tvojih zelenih očiju, najlepši na svetu....

 

Oprosti, oprosti mi za sve. Za svaki moj pogled, svaku izgovorenu reč o tebi, i svaku moju misao. Oprosti što sam se pojavila u tvom životu, kao još  jedna u nizu onih koje si nazivao jadnicama. Oprosti mi što sam zaljubljena u tebe, i što sam se juče mogla srušiti  kad sam te videla, a nisam smela ni da te pogledam.  Oprosti mi što se nalaziš u svakom mom pokretu, pomisli, reči. U svemu što me okružuje, i što mi nešto znači. Oprosti mi što si mi se uvukao pod kožu i oprosti svojim zelenim očima. Oprosti mi za sva moja nadanja, neostvarena maštanja, i silne želje. Oprosti mi za sve nemirne noći ispunjene tobom, sve snove, i zeleno,. Oprosti mi za zeleno raspoloženje, zeleni vazduh, zeleno nebo- tvoje oči. Oprosti mi što živim za njih, a umirem za njima. Oprosti mi što su nam se pogledi susreli one večeri, i svaki naredni put... Moj jedini greh je što si uspeo da me digneš do neverovatnih visina, a onda baciš na najdublje dno... Moj jedini greh je što te  toliko volim....

 

Odakle da krenem i gde da stanem? Od svega, sad ništa. ništa je i bilo , ali ovo Ništa je drugačije, nekako ispnjeno. Kao da više nema rupe, prazine u srcu, na mestu gde si trebao biti ti. Sinoć, videla sam te. To sam i očekivala, lep yagladjen i ugladjen, samo za moje oči. A toliko druih te krišom posmatra. Neka, nisi ni moj, a ni njihov, a nisi ni Njen. Misliš da je ona tvoja, ali nije, toliko je drugih u njenom zivotu, poznajem je duže nego ti. I znam za vas dvoje, koliko god da je to skrivana tajna, ništa me ne iznenadjuje, smejem se. Srećna sam i lepo mi je, a ti me u čudu gledaš. Skrivam oči pod velom smeha, i okrećem ti leđa. Oči mi lutaju od nemila do nedraga, ne padaju na tebe, dovoljno je saznanje da si tu.  Smejem se, tebi, sebi, svemu... Zatrpavam rečima svoj bol, i dolazim vesela u tvoje društvo... " neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež".

Psvećeno jednoj velikoj platonskoj ljubavi, koja se desila davne 2000. godine. Tekst je pisan tada, sad sam ga pronašla i prekucala...


Htela bih

Zivot — Autor suncica @ 21:25

U susret noći, ja htela bih, da te vidim, da te cujem. Da osetim dodir, da udahnem miris tvoje kose.

Htela bih da je sve kao nekad, kao pre. Htela bih da je drugačije.

Htela bih jednu dugu, da prođemo ispod nje, i ćup sa blagom, ispunjen našom ljubavi.

Htela bih da me uzmeš za ruku, baš sad, ovde, pred svima, ponosno. Htela bih da ovo naše bude javno, i da ceo svet zna. 

I htela bih da je opet leto, Sunce, vrucine, jer u žutilu jeseni i sivilu zime ne umem da se snađem. Tražim samo topao kutak, tvoj zagrljaj. Ne tražim puno.
Samo, htela bih, i da se mazim, i da me maziš, i da se opustim, da ne mislim, da samo osećam.
I htela bih... Ma samo da si tu...


Pitam se

Zivot — Autor suncica @ 13:30

Pitam se gde si sad. U ovom danu, u prethodnoj noći. U svim besanim noćima, i sanjivim jutrima.

Pitam se gde si sad, dok se zima lagano primiče, i mrazevi počinju da haraju sasušene biljke.

Pitam se gde si sad, kad mi toliko trebaš, i kad se sve oko mene pretvara u sivilo...

Pitam se gde si, a odgovora nema...  Vičem u prazno, nema odjeka... I pitam se, koji te vetrovi sad lome, koja te zvezda tera na put dalek.  

Pitam se ima li me negde, u uglu tvog oka, u krajilčku tvojih snova... Misliš li na nas? Sanjaš li onu livadu po kojoj smo trčali bosi, ludi i srećni...

Pitam se... A odgovora nema...


Tišina

Zivot — Autor suncica @ 21:12

Sad već počinjem da vrištim, a glas nisam ispustila...
Osećam kako svaki deo mog tela urla, svaka ćelija , svaka pora...

I borim se, ostati ili odustati... Pozvati, ili ne... Prekinuti tu groznu tišinu, ili strpljivo cekati...

Pa prizivam u sećanje one trenutke. Njegove ruke na mom struku, poljubac u kosi, vetar oko nas. Tela koja tiho drhte, da li zbog hladnoće, ili blizine...Prizivam glas, koji toliko zelim da čujem.. I kao da me zaista doziva... Okrenem se oko sebe... Sve što čujem je tišina...

Neumitna. Hladna. Tupa. Velika. 


Powered by blog.rs