suncica

Sivilo

Zivot — Autor suncica @ 14:24

Stislo sivilo sa svih strana,
senke nekih minulih dana lelujaju okolo, kao plamen svece.
Jesen jos i mogu da podnesem, a zimu nikako.
Cekam dasak toplog vetra, jedan Suncev zrak.
Cekam da ovaj ledeni dah izgubi snagu.

Smzlo se sve, u meni i oko mene,
u oku vec umesto suze kristali leda , i neka teskoba,
gusta kao magla, ne pusta. Zarobila mi snove i nade,
Potopila mi ladje, smeje se i gleda.

Sve nestaje, prestaje, pocinje novo,
A da li sam zelela? Pa jesam sve ovo.
I opet bih isto da mogu.

Samo da dodje leto, Sunce...


Tajna

Zivot — Autor suncica @ 21:58

Znas, dosadilo mi je. Zamisli, i meni ponekad nesto dosadi... Dosta mi je vise toga, da se krijem. Pa cak, da se krijem i od tebe. I da me ti krijes od sebe, i od svih drugih.
Znam, znam, nemam prava sad da se zalim, sama sam pristala na to. Sama sam rekla hocu, bas tako, jer drugacije meni ne odgovara. Znas li koliko mi je tesko da nekog zaista pustim u svoj zivot, ponovo?   I necu, a ustvari hocu. Sama sam sa sobom u svadji. Znam da te ne mogu promeniti, niti to hocu. Jedino sebe mogu da menjam, jasno mi je, ali ipak, veceras, neki bunt u meni, proradio... Ili mi samo fali cokolada da popuni pokoju rupu, makar prividno, a nema sanse da cu da izadjem napolje da odem da je kupim. Pa eto, tastatura, sirota trpi, moje izlive onog neceg "ne-znam-sta-hocu", a samo hocu da te vidim, makar u prolazu. Hocu da vidim onu iskru u oku kad me ugledas. Hocu da se nadam da ces me jednom odvesti da vidim tvoje pse, i one nove stepenice koje si napravio i na koje si ponosan. I ne znam sta mi je, a nije PMS, nije ni blizu... Nego ova zimoca, valjda.... I jesi moja tajna, koju krijem i od sebe same, i necu da priznam koliko mi znacis, necu, pa sve izmisljam kojekakve razloge, sebe da zavaram... A isto i sam cinis, pa mi to izmami osmeh na licu, pre spavanja, i u svitanje, kad se iz sna probudim...

http://www.youtube.com/watch?v=oMvw7isupoo


Mogla sam da te volim

Zivot — Autor suncica @ 00:02

Mogla sam da te volim. I zelela sam to. Nije bilo tesko. 
Secam se naseg prvog susreta spoznaje, sve ranije susrete, dok smo bili deca, ne racunam...
Secam se onog plesa, secam se i zagrljaja. Prvi put, posle mnogo vremena, osecala sam se sigurno... I secam se koliko sam te zelela. Da mi budes sve, da mi budes jedini, da me volis... 
Onda neka glupa slucajnost... Skrenula nas je sa tog puta. Vise tebe, nego mene... Ja sam stajala i gledala kako te gubim...

Sad si samo prolaznik u mom zivotu. Mada. Jedan zagrljaj, iskren,posle dugo vremena, vrati me tamo, na pocetak, na onaj prvi zagrljaj, na ono isto osecanje... Mogla sam da te volim... I zato si jedna kockica u puzzle-u mog zivota...  I svaki nas susret, samo doda neki lep detalj slici...

Mozda negde duboko u sebi i zalim za Nama. Za onim sto smo mogli da budemo... Mi. Mozda i ne.

 


Sumoran mir

Zivot — Autor suncica @ 21:06

"A nad Novim Sadom primirje, polazi još jedan dan bez nje..."

I sve je lepo, i lako, i mirno, spokojno. Mozda i previse za moj ukus. Jos jedan dan, prolazi, odlazi u nepovrat. Danas je bar bilo vremena da mu cujem glas, ovih dana ni toliko, tek pokoji SMS.
Nije mi to dosta. Necu da se pomirim sa tim. Hocu svaki dan, da ga vidim, zagrlim, slusam. Da cutimo, da pevamo. Hocu sve, sad i odmah...  Hocu...


Nedefinisani

Zivot — Autor suncica @ 18:51

Ni drugovi, ni par, ni stranci.

Ali nesto jesmo. Nesto nevidljivo, cudno, jako. Jesmo ono nesto nedefinisano, sto samo mi znamo. Prekriveni velom tajne. Ljubavnici u snovima. Na javi zvezdana prasina...

I niko ne zna, ni ne sluti. A mi to zivimo. Svaki dan, svakog trenutka.

Zivimo trenutke vecnosti sabrane u sekunde slucajnih susreta, spontanih dodira, stidljivih pogleda... Zivimo strast, i neznost.  Vrele noci, i carobna jutra... Zivimo jedno bez drugog...


Sećanje

Zivot — Autor suncica @ 22:51

Moje misli lete tebi iz časa u čas. Svaki delić sekunde posvećujem Tebi, zeleno moje oko. Evo nema ni dan kako te znam, a već osećam kako me neko snažno osećanje preplavi pri pomisli na Tebe. Zavolela sam zeleno, tako odjednom. Ah kako imas divne oči, prozirne, duboke. Kao dva mala jezera negde u planini, usamljena i tužna.
Srećo moja, sanjala sam te, a kad sam se probudila oko mene je sve bilo zeleno, ceo moj svet je postao zelen, posle samo jednog pogleda...

(Tri meseca kasnije...)

"Šta da tražim od života, kada meni ti si sve, i ne mogu sve da hoću, da ne mislim na tebe..."

Uvukao si mi se u srce, u dušu, u razum. Ušavši zatvorio si vrata za sobom, a zatim si kradom, neprimetno pobegao. Dok si bio fizički tu, napravio si takav haos, da ja, evo treći mesec ne mogu da se sredim. Ne mogu da dodjem sebi, jer nemam kome. Ja više ne postojim, to si sad Ti, u mojim očima, mislima, krvi, u svakoj reči. I kad ćutim izgovaram tvoje ime, i kad govorim ono je tu, na rubu usana. Gde god pogledam tu si, već mi slike počinju igrati pred očima i gubim se u moru suza.... Upomoć... Ne znam da plivam, hvatam se za jednu jedinu, najtanju slamku, i to si opet Ti. U svakom pokretu svakoga, u svakoj ptici, cvetu... Više nemam svoj svet, uništio si ga a da nisi toga ni svestan. Dovoljna je bila  tvoja jedna reč, pa da te u trenutku zamrzim istom snagom koliko te volim, a da te zavolim nije mi ni reč bila potrebna, samo pogled tvojih zelenih očiju, najlepši na svetu....

 

Oprosti, oprosti mi za sve. Za svaki moj pogled, svaku izgovorenu reč o tebi, i svaku moju misao. Oprosti što sam se pojavila u tvom životu, kao još  jedna u nizu onih koje si nazivao jadnicama. Oprosti mi što sam zaljubljena u tebe, i što sam se juče mogla srušiti  kad sam te videla, a nisam smela ni da te pogledam.  Oprosti mi što se nalaziš u svakom mom pokretu, pomisli, reči. U svemu što me okružuje, i što mi nešto znači. Oprosti mi što si mi se uvukao pod kožu i oprosti svojim zelenim očima. Oprosti mi za sva moja nadanja, neostvarena maštanja, i silne želje. Oprosti mi za sve nemirne noći ispunjene tobom, sve snove, i zeleno,. Oprosti mi za zeleno raspoloženje, zeleni vazduh, zeleno nebo- tvoje oči. Oprosti mi što živim za njih, a umirem za njima. Oprosti mi što su nam se pogledi susreli one večeri, i svaki naredni put... Moj jedini greh je što si uspeo da me digneš do neverovatnih visina, a onda baciš na najdublje dno... Moj jedini greh je što te  toliko volim....

 

Odakle da krenem i gde da stanem? Od svega, sad ništa. ništa je i bilo , ali ovo Ništa je drugačije, nekako ispnjeno. Kao da više nema rupe, prazine u srcu, na mestu gde si trebao biti ti. Sinoć, videla sam te. To sam i očekivala, lep yagladjen i ugladjen, samo za moje oči. A toliko druih te krišom posmatra. Neka, nisi ni moj, a ni njihov, a nisi ni Njen. Misliš da je ona tvoja, ali nije, toliko je drugih u njenom zivotu, poznajem je duže nego ti. I znam za vas dvoje, koliko god da je to skrivana tajna, ništa me ne iznenadjuje, smejem se. Srećna sam i lepo mi je, a ti me u čudu gledaš. Skrivam oči pod velom smeha, i okrećem ti leđa. Oči mi lutaju od nemila do nedraga, ne padaju na tebe, dovoljno je saznanje da si tu.  Smejem se, tebi, sebi, svemu... Zatrpavam rečima svoj bol, i dolazim vesela u tvoje društvo... " neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež".

Psvećeno jednoj velikoj platonskoj ljubavi, koja se desila davne 2000. godine. Tekst je pisan tada, sad sam ga pronašla i prekucala...


Htela bih

Zivot — Autor suncica @ 21:25

U susret noći, ja htela bih, da te vidim, da te cujem. Da osetim dodir, da udahnem miris tvoje kose.

Htela bih da je sve kao nekad, kao pre. Htela bih da je drugačije.

Htela bih jednu dugu, da prođemo ispod nje, i ćup sa blagom, ispunjen našom ljubavi.

Htela bih da me uzmeš za ruku, baš sad, ovde, pred svima, ponosno. Htela bih da ovo naše bude javno, i da ceo svet zna. 

I htela bih da je opet leto, Sunce, vrucine, jer u žutilu jeseni i sivilu zime ne umem da se snađem. Tražim samo topao kutak, tvoj zagrljaj. Ne tražim puno.
Samo, htela bih, i da se mazim, i da me maziš, i da se opustim, da ne mislim, da samo osećam.
I htela bih... Ma samo da si tu...


Pitam se

Zivot — Autor suncica @ 13:30

Pitam se gde si sad. U ovom danu, u prethodnoj noći. U svim besanim noćima, i sanjivim jutrima.

Pitam se gde si sad, dok se zima lagano primiče, i mrazevi počinju da haraju sasušene biljke.

Pitam se gde si sad, kad mi toliko trebaš, i kad se sve oko mene pretvara u sivilo...

Pitam se gde si, a odgovora nema...  Vičem u prazno, nema odjeka... I pitam se, koji te vetrovi sad lome, koja te zvezda tera na put dalek.  

Pitam se ima li me negde, u uglu tvog oka, u krajilčku tvojih snova... Misliš li na nas? Sanjaš li onu livadu po kojoj smo trčali bosi, ludi i srećni...

Pitam se... A odgovora nema...


Tišina

Zivot — Autor suncica @ 21:12

Sad već počinjem da vrištim, a glas nisam ispustila...
Osećam kako svaki deo mog tela urla, svaka ćelija , svaka pora...

I borim se, ostati ili odustati... Pozvati, ili ne... Prekinuti tu groznu tišinu, ili strpljivo cekati...

Pa prizivam u sećanje one trenutke. Njegove ruke na mom struku, poljubac u kosi, vetar oko nas. Tela koja tiho drhte, da li zbog hladnoće, ili blizine...Prizivam glas, koji toliko zelim da čujem.. I kao da me zaista doziva... Okrenem se oko sebe... Sve što čujem je tišina...

Neumitna. Hladna. Tupa. Velika. 


San od meda

Zivot — Autor suncica @ 20:00

Tisina... Vec danima. Dogovor. Ja ne diram, cutim, cekam...

Ponekad samo pustim porukicu: hej, nedostajes....

I ne ocekujem odgovor. Nego sanjam. U hiljadu boja... I stotine ukusa...

Pa mi prvo na usnama ukus soka koji pijem, cije ime je jedva zapamtio. Ponovio je nebrojeno puta: ricoco, ricoco, ricoco... I tak kad ga je probao shvatio je...

Onda mi na usnama ukus bele Milke.
Zatim ukus usana, med... Sladje od meda... Lepljivi dodiri, ruka u ruci... I dug pogled u oci, u dusu... I moja kosa boje meda rasuta po jastuku...
San od meda...

I onda mi taj isti san prekida znak da je stigao sms. Pogledam. Vidim njegovo ime.  Pise kratko: mislim na tebe...  Pise dovoljno... Nastavljam da sanjam....


Mesec

Zivot — Autor suncica @ 22:03

Njegovo rame, savrsen jastuk za moju glavu, i mesec koji to seretski posmatra, smeska se... Video je on mnoge. Pa mu smesno sad, kad me vidi kako uzdisem.
Kao da mi kaze: Procice i to, preziveces... Procice i ova ceznja...
Da, naravno da hocu... Samo mi slatko. Hocu malo da se pravim da mi nedostaje, da sam tuzna...
A primeti on da se samo pravim, pa me pita: jel si srecna?
O, da! Jesam... I taj parfem koji, posle dugo osecam na svojim rukama... I osmeh koji ne mogu da skinem danima...
I pita me kada cu napraviti mesta za novi osmeh... Odmah, sad, samo da dodje...

A mesec se i dalje smeska... A smeskamo se i mi...


Dve istine... dve sudbine...

Generalna — Autor suncica @ 23:16

Moja i njegova. Zelim da bude NASA. Zelim to jako.
Pitao me je sinoc: Zasto si ti samnom? Zasto kad mozes sve mnogo bolje, zasluzujes bolje...
Heh... "To ne bira pamet, nego srce"  bio je moj odgovor.
Pa njegovo pitanje: A zasto je tvoje srce izabralo bas mene?

Hm... Ne postoji razlog za ljubav, ona se desi. Jednostavno se desi, i pomeri nas iz koloseka. Napravi od nas slabice.

Kao onda kad vidim sms sa njegovim imenom, a celo telo pocne da mi pulsira i zmurim dok ne otvorim celu poruku da vidim sadrzinu, i onda vidim samo " :-/ "... Kad ga pitam sta mu je, ona kaze, pa zar ne vidis? Razmisljam.... Aha, to znaci to... Pa dobro... Krene ubedjivanje da mi kaze o cemu, pa se on snebiva, kao nova mlada, pa na kraju samo kaze pricacemo i laku noc... I onda ja odlepim , svasta mu napisem, a on pita zasto se odmah ljutis. Zbog prevelike zelje, zbog ceznje sto me lomi. I zbog razlicitih sudbina. Zasto je jos uvek tu, u mom zivotu? Zasto ne krene na svoj put? Meni je vec ostavio zvezdanu prasinu na usnama... Sad zelim da krene, da ode, i da me ceka negde, gde ce sve biti onako kako treba, i nekad kad nam se satovi  i zvezde poklope...

Ostace istine dve, tvoja da niceg bilo nije, moja da bolujem kao nikad pre....

 


Sve prave su ljubavi tuzne... ili nisu?

Generalna — Autor suncica @ 22:38

Usetao je u moj zivot, lagano. Cinilo mi se suvise lagano, spontano. Sve je izgledalo kao u bajci. Cak sam i zaboravila sve one neke stare boljke, i osobe iz proslosti koje su mi bile vazne. Pojavio se kao neko veoma vazan za buduca desavanja. Kao neko u koga sam polagala mnoge snove i nadanja. Kao neko ko me nece izneveriti...

Ispostavilo se da nam je zivot dao vremena tek toliko da se usne okrznu u prolazu. Putevi su nam se na kratko spojili, kao sudar Zvezda, i odbili se, svaki u svoju stranu... Ostala je zvezdana prasina, zlatna i fina, kao trag na usnama. Ukus poljupca, tako zeljenog, dugo cekanog...

Mozda jos nije nase vreme. Mozda smo morali da se sretnemo samo da bismo znali sta nas negde u buducnosti ceka. Mozda, da bismo umeli da se trazimo, i prepoznamo jednom. Mozda u ovom, mozda u nekom drugom zivotu...


Pisamce na displeju

Generalna — Autor suncica @ 22:26

Cekam.
Osluskujem.
Pa svaki cas stisnem telefon da proverim ima li nesto.
I ocekujem makar sms. Za pocetak.
Da mi kaze ono sto sto zelim da cujem.
Da mu sad nedostajem koliko i on meni, i da zeli samo da me cuje, ili vidi, na kratko, snenu i "rascupanu".
Da zeli samo da me zagrli, bez reci, i da se naslonim na njegove grudi i slusam otkucaje srca.
Ili samo da pise da mi zeli laku noc...

Cekam, gledam... I lagano tonem u san. Sutra je novi dan...
Jednog novog dana ce zasjati to pisamce na displeju...


Poznatim stazama...

Generalna — Autor suncica @ 21:22

Konacno, posle 3 meseca, slobodan vikend. Da l' je moguce? "I mi cigani imamo dusu "
Odlucim ja tako da odem u moje bivse mesto, da posetim drugaricu, da vidimo bebu malu, i tako... Naprasno odlucim da bih mogla da odem i do kume, koja zivi u mojoj bivsoj ulici, Nasoj ulici, svega nekoliko kuca od Coveka sa imenom Zivot.
Nisam bas bila sigurna u tu svoju odluku, ali ipak, nek ide zivot, krecem. Poznatim stazama...
Pustam sms da sam krenula, treba mi 20ak minuta, ona mi odgovara da je ulica pusta i prolaz slobodan...

Priblizavam se lagano ulici koja povezuje onu kojom ja idem, sa onom u koju idem... Adrenalin pocinje da skace, dlanovi odavno oznojani, na +35 stepeni, lagano usporavam, ali idem, ne stajem. Noge pocinju da se tresu, ruke da se oduzimaju, gubim snagu i volju, jedva guram Sunasce u kolicima. Okrenula bih se sad i pobegla glavom bez obzira a jos ni do ulice nisam stigla. Ali vuce me. Vuce me ono nesto, sto traje vec 3 godine, ono nesto sto me je vezivalo za njega, ona emocija, jaka, najjaca. Osecam da je tu... Skrecem u ulicu, ona zaista pusta, prolaz cist, nema njegovog auta ispred kuce... Videla bih ga i sa mnogo vece udaljenosti.
Kao da mi pada kamen sa srca, ali prividno, pomirenje sa situacijom, vrlo setno... Ulazim kod kume, sedamo, ali deca zele da se igraju napolju. Izlazimo u dvoriste i ne da mi djavo mira, morala sam da provirim. OPAAAA, tu je, vidim auto... I pitanja, da li je napolju, da li je sam, da li je ona tu, sta ako me vidi, kako ce da reaguje, mozda se nece ni javiti.... MIsli mi munjevito lete... A kuma prefrigana, zna za sve, i vidi po meni, kaze, idemo u prodavnicu... Jao, reko, Viki bas si providna.... A ne, stvarno mi treba nesto, idemo. Sunasce za ruku izmedju nas dve i krecemo. Opet adrenalin, jedva hodam, pocinjem da drhtim, jedna kuca, druga, njegova... Cujem mu glas.....

Nije me video, unosio je neki namestaj u kucu, sekund pre nego sto smo mi naisli... Odlazimo u prodavnicu iza coska, ja kao na iglama, zelim da je napolju kad se vratimo, zelim...  krecemo, vidim ga, okrenut nam je ledjima, nece nas videti uopste... Prolazimo, trenutak odluke, stati ili odustati...

I iz mene samo ispade: Pa dobar dan, mi u prolazu pa da se javimo....

Okrenuo se.

Sok.

Prilazi, pruza ruku, glas mu drhti, naslanja se na ogradu, jer mislim srusice se, a ni ja nisam bolja. Sunasce mu sam prilazi i pruza mu ruku... Gleda me u oci, sa odusevljenim osmehom, pita : kako si? Dokle ostajes tu?
Pa, idem za nekih sat vremena.... Kao da se razocarao, u dvoristu njegovi, samo je rakao: idem da radim, cucemo se... Cao, Cao....

MI produzavamo, kuma umire od smeha, zna ga od rodjenja nikad ga takvog nije videla, nikad nije cula da mu je glas zadrgtao... Sad jeste...

Trebalo mi je jos dosta da dodjem sebi... Tek kad sam otisla odatle, kad sam stigla kuci, prestala sam da drhtim... I sad razmisljam. Sta je ono cucemo se znacilo... Da li je memorisao moj broj? Da li ce me pozvati? Ne odvajam se od telefona...

Jel moguce... Sta mi uradi covek... Zbog smrljavih 30 sekundi razgovora, ja odlepila, nacisto, place mi se... Ponovo Adele i Someone like You.... Ponovo ona ista zelja... Ponovo ona ljubav, i zasto Sunasce nije nase dete... Ponovo sve sa njim... Uvek sve sa njim... Ostaje Covek sa imenom Zivot, samo ne znam da li ce ikada to saznati...


Powered by blog.rs